Dnevnik Marte Koen

22.02.09

U stvarnom istorijskom vremenu još uvek smo deset sati posle Kosovskog boja, smatra pisac „Dnevnika Marte Koen”

Grafički atelje „Dereta” objavio je novi roman Svetislava Basare (1953), pod naslovom „Dnevnik Marte Koen” (Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928–1988). Reč je o knjizi koja je dugo najavljivana pod imenom „Već viđeno”. Roman je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

Glavna junakinja, Marta Koen, kontroverzna ličnost, izuzetna lepotica, komunista, ateista, spiritista, urbana veštica, Frojdov pacijent, tvorac Male komune na Golom otoku, strada u podmetnutom požaru 1988. godine. I onda se klupko odmotava...

Junaci romana su i J. B. Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Slobodan Penezić Krcun... Basara, u svom dobro poznatom stilu, ukazuje na pogubnost komunizma, ruga se svemu, sve pretvara u grotesku.

Vera je u stanju, kažete, da čini čuda. Lažna vera u stanju je da učini još veća?

Tako je. Pošto razgovaramo o romanu koji se bavi jednom lažnom verom, religiozna čuda ćemo prepustiti teolozima. Dakle, lažna vera. Mislim na komunizam. Čim se Marta Koen pojavila iz štampe, čuli su se komentari: do kada će Basara više o komunizmu? Ima li to više ikakvog smisla? Nije li to već davna prošlost? Zar nema lepših tema? Aktuelnijih. Da budem otvoren: nema aktuelnije teme od one koje sam obradio u „Marti Koen”. Mi smo kultura zaborava i zato ništa ne možemo da zaboravimo. A ko ne zaboravlja, ništa ne može da nauči. Zato smo u stvarnom istorijskom vremenu još uvek deset sati posle Kosovskog boja. Još uvek se vidaju rane ranjenika ranjenih pre pola milenijuma. I to je nekako ušlo u genetski kod. Evo, opet imamo posleratnu literaturu. Hvala Bogu, mali prljavi rat je poodavno završen, a neprestano se piše o ratu. Imaćemo mi još malih prljavih ratova sa ovakvom pameću.

Smatrate da komunizam nije potrošena tema?

Naravno. Kao, komunizam bio, pa prošao, pa – nema veze. Poslednji rat, ovaj u bivšoj Jugoslaviji, direktna je i neminovna posledica komunističke avanture. Ali tako je demode biti antikomunista. Tako je deplasirano podsetiti na zločine počinjene u ime „vere u bolju budućnost”. Nema dana da preživeli boljševički komesari ne objave preko svih novina da su verovali u bolju budućnost i da su zato morali da učine toliko zla. Pa im i to malo. Opet veruju u bolju budućnost i opet proizvode zlo.

Pominjete čit av niz istorijskih ličnosti. U kojoj meri pisac sme da se služi fikcijom kada koristi autentična imena?

Znate šta, ja nisam istoričar. A uvek imam na raspolaganju onu odvratnu ogradu „ličnosti u romanu nemaju nikakve veze sa stvarnošću”, ogradu koju nikada nisam upotrebio niti imam nameru. Kada nekoga želim da ocrnim, ocrniću ga. I to poprilično blago. Nikome od pomenutih nije – od mog romana – otpala ni dlaka sa glave, a za njihovog vakta su pootpadale mnoge, uglavnom nedužne glave. Pominjem mnoga stvarna imena, dovodim ih u vezu sa izmišljotinama, ali sve te ličnosti koje pominjem bile su u tesnoj vezi sa izmišljotinama. I to debilnim izmišljotinama. Zašto bi, na primer, fikcije iz Marte Koen bile inferiorne u odnosu na fikcije većine pomenutih o nekoj zemlji dembeliji u kojima će svi imati sve što im je potrebno, a niko ništa neće morati da radi, sve će se to rešiti dolaskom komunizma. U to se verovalo. I još se veruje. I verovaće se. Pa, ako su živeli i ubijali u ime svojih fikcija, neka se baškare u mom romanu, takođe u fikcijama. Tu bar nema mrtvih.

U romanu „rasvetljavate” pogibiju Slobodana Penezića Krcuna?

Rasvetljavam nerasvetljivost i neprozirnost lokalne „stvarnosti”. I opet se vraćamo na početak. Na, hajde da upotrebimo tešku reč, svojevrsnu civilizaciju laži, obmane, prevare, muljavine u koju smo se konačno pretvorili. I to se lepo vidi na primeru generacija rođenih početkom osamdesetih. Ti mladi ljudi ne znaju ni za šta drugo nego za laž, prevaru, obmanu, iluziju. Sve je okrenuto naopako. Ali, ta generacija nije odgovorna za to. Odgovornost bi trebalo da snose oni koji sva lokalna zla projektuju na Ameriku, Vatikan i ... Znamo već... Zlo je uvek na drugoj strani. I vaš list vrlo često otvara stranice takvim „autorima”. I vi učestvujete u perpetuaciji te laži.

Josip Broz je „fiktivna ličnost”, čovek sa barem, kako kažete, dvadesetak identiteta, kao i Marta Koen?

Ne znam. Brozovi problemi sa identitetom me nikada nisu zanimali. I ako me sećanje ne vara, nisam ih ni pominjao u romanu. Konačno, ljudi bez identiteta zaslužuju vladara bez identiteta. Čudna stvar, toliko sam mrzeo i dalje mrzim komunizam, a Tita sam nekako voleo i još ga pomalo volim. Sve nešto mislim da on komunizam nije shvatao ozbiljno. A za Staljina sam, recimo, siguran da je mrzeo komunizam. Staljin i Tito, to su dva čoveka koji su zadali smrtni udarac komunizmu.

Glavna junakinja dobrovoljno odlazi na Goli otok. Sličnih primera imamo i u novijoj istoriji: u Hag se odlazilo dobrovoljno?

Da, ima i takvih koji odlaze dobrovoljno. Opet mešamo svet romana i realni svet. Ma kakav taj sud bio, a pojma nemam kakav je, niti me interesuje, svako ko se tamo nađe, našao se s dobrim razlogom. Zašto na primer vi niste u Sheveningenu? Nema razloga.

Mnogi komunisti su, preko noći, postali demokrate, ali se i dalje ponašaju kao komesari?

O tome smo već pričali. A najbolje je o tome pisao Borislav Pekić. Jer je najbolje poznavao ljude. I najviše propatio. A ono što ja mogu reći jeste ovo: čim vidiš čoveka koji zagovara veliku ideju, koji gori od ljubavi za ceo svet, beži od njega.

Na Golom otoku, u Maloj komuni, ratna siročad je pretvarana u „nove ljude”. I današnje vlasti stvaraju „nove ljude”, jedna ideologija je zamenjena drugom?

Vidimo da stvaraju. Jeste, istina je da su ovi „novi ljudi” nekako noviji, znaju da vežu čvor na kravati, ne vrše nuždu po dvorištu, vezuju konja gde im gazda kaže. Ali sve se ponavlja. To je neminovno u kulturi laži. Laž je matrica. Naopaka matrica. Matrica sumanute ideje da se u životu može postići uspeh, sreća, šta već, tako što će se slediti ta matrica koja kaže: ćuti, plivaj, ma šta da pričaju, kaži tako je, pa gledaj kako ćeš nešto ušićariti. Niko ovde nikada nije, osim privremeno, ništa ušićario. Svako dobije metak ili ćeliju u Hagu. A opet, sve se ponavlja.

U „okamenjenom svetu”, u kome se istovetno ponašaju golootočani, akademici, boemi i oficiri, jedini izlaz je – ludilo. Nema ni tračka optimizma?

Nema optimizma. Imam pedeset i šest godina, a to nije malo vremena. To je više od pola stoleća. Neprestano gledam ponavljanje matrica o kojima smo govorili. Nema ničega na političkom horizontu što bi davalo nadu u boljitak.

Novinar „Borbe”, doušnik DB-a, pacijent „Laze K. Lazarevića”, vidi se iz foto-albuma, jeste Velja Pavlović, novinar Studija B. Još jedna Vaša mistifikacija?

Ne. Velja Pavlović, moj dragi prijatelj, sakupio je sve o čemu pišem u Marti Koen i ustupio mi materijal. A na slici u knjizi uopšte nije Velja. Ljudima se samo tako čini. To je, u stvari, Tijanić iz mlađih dana.

Zoran Radisavljević

29.05.09 Popboks

Komunističke perjanice, okultnom sklone vladarke iz senke, rani dani Golog otoka, dvostruke vagine, odložene smrti, osvetoljubivi monasi, novinari na putu ka ludilu, fiktivni, samonikli ljudi... i novi Basara



Kao jedan najplodnijih i najvažnijih srpskih pisaca s kraja prošlog i početka ovog veka, Svetislav Basara je poslednjih izabrao nove uloge: medijske prznice, neumornog polemičara, priučenog ambasadora, čak i glumca u pokušaju... To se nije značajnije odrazilo na kvalitet njegove proze. Naravno, ako se po strani ostavi autoreciklaža kojoj je on itekako sklon.

U slučaju romana Dnevnika Marte Koen (Dereta) Basara je svoj na svome. Sve nužno i poznato je tu – vatreno provetravanje istorijskih i drugih dogmi, fiktivne biografije fiktivnih i manje fiktivnih likova, fragmentarno poigravanje formom i višestruko sagledavanje istih događaja, povremeno ingeniozna duhovitost i dosta preterivanja. Otvoreno komentariše stanje stvari već u samom podnaslovu: „Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988“. Okultno kao polazište sa opipljivim ishodištem, da budemo precizniji.

Heroina Marta Koen je možda i najživopisniji glavni lik iz poznijeg dela Basarinog opusa. Ona je najbolje čuvana tajna ovdašnjih hroničara uspona i pada srpskog/yu komunizma. Kao staricu je spaljuje pomahnitali monah, da bi samo nekoliko dana kasnije njenu sahranu pohodila vrhuška srpskog komunističkog režima (među kojima i poneki mrtvac koji se, kako je već to kod Basare i red, uporno opire takvom stanju). Marta Koen postaje sezonska opsesija senzacionalističke štampe, budući da je njen život, učinak i status unutar proleterske hijerarhije pod neprozirnim velom misterije.

Odličan početak i već odavno poslovična Basarina zaokupljenost zvaničnom istorijom kao nemuštom smešom rekla-kazala preterivanja, mitologizacije i budalaština raznih vrsta. Tako dolazimo u priliku da sagledavamo Martu Koen kroz raznorodne, često i međusobno oprečne prizme: kroz svedočenja (ili bulažnjenja?) preživelih savremenika, njene dnevničke zapise, ispovest ubice, zabeleške Sigmunda Frojda tokom seanse sa tada mladom Martom, moguće konstrukcije državne bezbednosti koja nikada ne spava...

Basara Martin lik konstruiše kao zbir imagiranih i stvarnih sećanja, gradeći tako junakinju koja je uspela da se sakrije u neku od mnogih mistifikacija što ih je sama o sebi širila većim delom 20. veka. A sve to mu u krajnjem zbiru daje priliku da istoriju jednog ličnog putovanja izdigne na nivo opštosti i razotkrivanja prave suštine komunističkog pokreta. U takvoj konstrukciji svaka je opsena moguća istina, i to je kota sa koje Basara najbolje sagledava ovo ovde i sada.

Autoreciklaža stoji kao stalna zamerka većem delu skorije Basarine bibliografije, i nje je i ovde napretek. On varira ne samo kroz svoje opsesivne teme, nego i kroz čitave segmente pređašnjih knjiga. Uz odsustvo samokontrole u završnoj četvrtini romana i iskliznuća u pravcu već poznatih parafilozofskih traktata na ontološke teme, to predstavlja i najuočljiviju manjkavost Dnevnika Marte Koen.

S druge strane, u većem delu knjige se može uočiti Basarina relaksiranost, gotovo zaigranost nad beskrajnim mogućnostima za podsmeh i prozivku, što čini da Dnevnik Marte Koen, uprkos svoj bremenitosti i polaznoj hermetičnosti, bude ležerno čitalačko iskustvo.

I u ovoj epizodi Basara nastoji da istraži, osvetli, a ako ni to nije dovoljno, i da preinači rubne delove opšte poznatih stranica ovdašnje istorije. Uprkos slabostima, Dnevnik Marte Koen nije viđen za rubne pozicije kako u okviru opusa autora, tako i u široj romanesknoj ponudi Srbije danas. Sasvim privlačna opsena.

Zoran Janković

04.05.09 Koraci

Izmišljanje biografije književno je vrlo opravdan postupak zaklanjanja od istorije a opet uplitanje u nju na izuzetno poseban način. Čitajući dokumentarnu fikciju mi stičemo utisak o istini neopterećenoj faktografijom, a kako je više puta rečeno da roman ne trpi istoriju - rešenje je u takvoj fantazmagoriji. Marta Koen i njen ubedljivo ispleteni curriculum vitae dozvoljavaju da se književnost i čitalac susretnu u tački koja je jedina i važna u književnosti: transpozicija značenja i dvostruka artikulacija građe. Već tipična tačka za Basarinu poetiku, koja smenjuje motive tečno i uverljivo, iako je jasno da se radi o dograđivanju faktografije.
Cvetan Todorov govori o fantastici kao o sistemu u kome su figurativna značenja reči uzeta kao stvarna, pa će tako književnost te vrste fantazije imati mogućnost da iskaže štošta koristeći se maskom metafore i iluzije. Sličnost teze o figurativnim značenjima sa Basarinim romanom prepoznajemo najpre u potpunom prepuštanju knjiškoj imaginarnosti, kombinatorici koja se ne ograđuje od postojećih istorijskih ličnosti i događaja, iako operiše u izmišljanju ali ne bilo kakvom – već onom koje izražava drugu stranu istine, a ne laž. Možemo spomenuti i njegov prethodni roman, Uspon i pad Parkinsonove bolesti, gde se on takođe bavi ’biografijom’- naučnika, izumitelja bolesti, zapravo. Parkinson je kao književni lik inficirao društvenu istoriju simptomima koji su kasnije rezultirali velikim slomovima. Poređenje bolesti kao pojedinačnog stanja ljudskog organizma i bolesti kao stanja organizma društva, istorije, politike, isto kao i paralela između haranja bolesti i pošasti određene dogme.
Na ovaj roman se, donekle, nadovezuje Marta Koen. Parkinsonizam nije trebalo da bude bolest ili religija, već politički pokret; aluzija na neke druge političke pokrete je jasna. Posebno ide u prilog rečenica da ’’se parkinsonizam prihvata dobrovoljno, to je stvar slobodne volje’’! Paradoksalne dijagnoze i ’naučne istine’ ključ su Basarine gramatike. Reklo bi se ipak da se Marta Koen ne nadovezuje na taj roman u pristupu iluzionarnosti. Iluzionarnost koju nam daje Parkinson sadrži ideju zaraženja, dok se Marta Koen pojavljuje sa harizmom tajanstva. U Parkinsonu je razlog iluzije bolest, kod Marte Koen je to zanos. Možda je jedini presek tih krugova u geslu da se ’’mase moraju silom zaraziti’’.
Postmodernizam je zasigurno doneo veliko oslobađanje za pisca, koji sada ima mogućnost da piše o (i)realnim ličnostima i događajima, adresama i godinama, bez obaveze na istorijsku istinu; saopštenje koje nam se tako nudi veće je od sakupljanja strogo istorijskih činjenica. Pisac velikoj i ne tako laganoj tematici društvenoistorijskih turbulencija prilazi samo kao pisac, dakle književnim sredstvima a to je upravo imaginacija, i dograđivanje, alegorijsko povezivanje i tumačenje. Galina Serebrjakova napisala je romansiranu biografiju Karla Marksa, koja je unapred već imala cilj učrvšćivanja kulta te ličnosti a ne iznošenje književne vizure. Sa Martom Koen nemamo takav problem, ona je ličnost ’’sa one strane istine’’ ali zato istinita na simbolički način.
Podnaslov ovog romana glasi ’’Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji od 1928-1988’’ i već nam nagoveštava nadrealnost kao neophodnu. Ako počnemo redom, počećemo od imena i prezimena junakinje. Za prezime Koen objašnjava sam pripovedač da su koeni drevni rod judaističkih sveštenika, a za ime Marta ne kaže ništa; u svakom slučaju jeste podesno zbog svog značenja (hebr. gospodarica). Možemo dodati i da su koeni birani po lepoti da ne bi kvarili harmoniju Jerusalimskog hrama; takva je i Marta, opisana kao famme fatal, koja je usled šizofrenog procepa ličnosti i manije veličine otišla pogrešnim putem. Ta stranputica nije bio komunizam – odnosno, komunistička dogmatika nije bila njeno pravo opredeljenje, već samo sredstvo ličnih ciljeva. Tu je i potka megalomanije, vlastoljublja i kultova ličnosti, i svakako je asocijacija na titoizam. Čini se da je Marta Koen roman u kome pisac pokušava da sazna strukturu i uzroke fenomena zla, masovnih ubistava neistomišljenika, ratnih stradanja i sve je na podlozi II svetskog rata: ne samo Jugoslavije, već i Vermahta i Jevreja. Junakinja je Jevrejka koja dejstvuje u Partiji, ateista samim tim, u dijalogu sa ocem posebno je istaknut njen stav o ’grešnosti religije’: ’’Naš narod kao najreligiozniji mora podneti najveće žrtve’’. Ovo podseća na Lurijino objašnjenje progona Jevreja iz Španije, iskorišćeno i u romanu Filipa Davida, San o ljubavi i smrti. Naprosto o toliko velikoj količini stradanja odgovori se traže u racionalnom ili iracionalnom. Uostalom u davno napisanoj knjizi Edvarda Kocbeka, Strah i hrabrost, kontroverznoj po NOB, izrečeno je da je ’’rat smrtna igra zlih duhova’’! Upečatljiv je stav da Marta nije nereligiozna već je izabrala – komunizam (ili parkinsonizam?) i objašnjava: ’’Bog je glavnica svetskog kapitala (...) ako misliš da te je stvorio neko drugi i da mu duguješ večnu zahvalnost (...) ne možeš da napreduješ.’’. Marta Koen je prikazana kao groteskna, sasvim nadrealna ličnost. Nadrealnošću pisac pokazuje da su dimenzije dogmatike (bilo koje, a u ovom slučaju komunističke i totoističke) bile ekstremne. Ironija jeste prateće izražajno sredstvo ovog romana, mnogo više nego u Parkinsonu, ali bi se ipak reklo da je dominatnija groteska.
Zašto baš okultizam i Jugoslavija? Titoizam se doživljava kao svojevrsna magija, trans, apsoulut(istič)no pripadanje dogmi, mitologiji, jednoj ličnosti, ali to je deo istorijske priče na koju različiti ljudi i generacije moraju gledati drugačije. Ono što tu jeste riznica motiva jeste upravo nepostojanje jednog objektiva, uprkos mnobrojnim svedocima, istraživanjima, skaskama i svemu drugom. Zato je moguće sve, pa i jedna mehašefa (veštica) koja najpre ide na psihoanalizu kod Frojda a o kojoj Frojd ne sme pisati ništa jer je strahotan medicinski slučaj ali i zbog dovođenja u pitanje svoje naučne reputacije. Taj raskol između racija i iracionalnog sve vreme je na tapetu, i kroz rečenice poput ’racionalizam je bio Frojdova neuroza’, i kroz reminiscencije na Vermaht i građenje natčoveka. Vladimir Arsenić smatra da se pisac kroz Frojdov lik obračunava sa psihoanalizom, što je verovatno a vidi se i kroz stav da je ispovest ništa drugo do psihoterapeutska seansa, ali i da je Frojd izjavio da donosi kugu a da svet još uvek toga nije svestan. Martin medicinski slučaj naširoko je dat, upravo Frojdovom terminologijom. Ipak, njegova nauka nailazi na problem: Marta ima tri ličnosti u sebi koje se gromko svađaju sa čuvenim psihijatrom u toku hiponoze. Ironija je očigledna. No, teza da je kroz Basarinu prozu proneta ideja o ’besmislu na ovim prostorima’ ne bi se mogla prihvatiti. Takva teza je generalizovanje, i pre bi se moglo reći da je u pitanju traženje smisla, pokušaj objašnjavanja nekih uzročnika dekandencije, što je i svojstveno književnom istraživaču. Ako izuzmemo suhi realizam (ili socrealizam), videćemo da je piščeva osnovna zamisao potraga a ne pokazivanje besmisla, kako je primetila i kritičarka Jasmina Vrbavac.
Književna istina o Marti Koen izneta je stilom i tokom pripovedanja gde tenzija tera čitaoca na ulaženje u knjigu, možda namerno, jer se vreme koje pisac opisuje – titoizam- odlikuje egzaltacijom. Zato je njen dnevnik alegoreza: okultno bi se moglo shvatiti kao izraz neobjašnjenog transa, a njena manija sopsvene veličine odlično je nadgrađena do ideje o božanstvu, apoteoze jedne žene od krvi i mesa koja umire ne verujući da je ta opcija moguća! (’’Ovo je nesporazum, ja sam besmrtna!’’) Zamisliti konstituciju mozga koji je mogao smišljati torture na Golom otoku, čist je psihološki impase. Piščev pristup je zato parapsihološki.
Moglo bi se čak reći da je sve ono neprirodno oličeno i u jednoj Martinoj fizičkoj anomaliji: imala je dve vagine, i zato mogla istovremeno biti i udata i nevina (drugim rečima, polunevina!). Ako je čovek homo religiosus, ideološki ateizam bio bi protivan čovekovoj prirodi, kao što se i ova njena anomalija kosi sa prirodom žene. I Frojd je zapravo govorio da je religija kolektivna neuroza, što piscu ide u prilog i spaja ateizam i psihoanalizu, koje on očito iznosi kao glavne pokretače romana.
Ipak, na mestima gde nastupa kao ideolog slabiji je kao pisac. ’’Naša istorija satkana je od laži’’, frazersko sentenciranje. Prozirno je pamfletski i Martin stav: ’’Neće biti roditelja ni rođenih, svi ćemo biti ravnopravni, ujedinjeni u jednoj partiji’’. Suviše poznat komentar o Josipu Brozu kao o čoveku sa 20-ak identiteta, kao i sama njena ljubav prema Titu koja je samo spomenuta u jednoj rečenici, bez razrađivanja. Takva mesta nisu posebno potrebna niti važna za razumevanje idejne celine. Kada ovaj roman uporedimo sa Ukletom zemljom, uviđamo da tamo progovara pisac iza maske likova, daleko neveštije nego u Dnevniku. I tamo imamo spaljivanje veštica, ali Dnevnik ima veću književnu autonomiju i zasigurno je jedno od najboljih Basarinih dela, budući ideološki potkovano samo u domenu poigravanja i mogućnosti. Prozno iskustvo sa Martom Koen čitljivije je nego sa Parkinsonom, pregledniji je rok zbivanja i mršenja, a tajna prijemčivosti je ponajpre u iščekivanju ishoda veličine koja se povećava, postaje destruktivna i neumoljiva, da bi se na kraju završila požarom u kojoj gori žena, komunistkinja, Jevrejka, mučiteljka i veštica. Taj motiv verovatno je imao ulogu pozivanja na tradiciju: vatra kao pročišćenje, i kao pakao, što nalazimo i u abnormalno visokoj temperaturi Parkinsonove bolesti.
Ako je ’’magija = manipulisanje jezikom’’ a verbalizam održavao jugoslovensku ideju, onda je okultizam prikladna hipoteza. I na kraju, Plava ruska mačka sa korica Deretinog izdanja mogla bi biti zamenjena Gogenovom Vizijom posle propovedi.

Sofija Živković

10.04.09 NIN

Da je kojim slučajem objavljen pre dvadeset godina, u vreme političkog prologa jugoslovenske tragedije, ovaj roman, s pomalo bizarnim podnaslovom “Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928–1988”, bio bi skandal-tema (jedno)partijskih foruma i celokupne nepartijske javnosti, možda i razlog oficijelnog inkriminisanja i nemilosrdnog medijskog proganjanja. Kao takav, Dnevnik Marte Koen verovatno bi bio predmet munjevite čitalačke beatifikacije u zemlji koja se raspadala naočigled svih u floskulama i zvaničnim lažima, ali bi bio i u izvesnom smislu “nemoguće” aktuelno i pravovremeno ispunjenje paradoksalno blasfemične estetike njegovog autora, od početka nadahnute samoučkim egzibicionizmom i rugalačkim maksimalizmom.
Današnjem čitaocu on se, po svemu sudeći, pre ukazuje kao posledica svođenja spisateljskih računa i opsesija nego kao izraz tzv. opasnog pisanja, koje je odlikovalo srpsku prozu u godini za nama. Koga još, zaista, zanima opskurna strana povesti već dosta dugo upokojenog jugoslovenskog komunizma, prikazana u kvazidokumentarnom i kvaziistoriografskom stilu, i pri tom pervertovana do krajnosti, a to znači do samopotkazujućeg apsurda, tako karakterističnog za pripovednu fikciju Sv. Slava Basiorana?
Zbog potpune (auto)subverzivnosti i sveobuhvatne ironičnosti njegovog autorskog rukopisa, s piscem NIN-ovom nagradom ovenčanog Uspona i pada Parkinsonove bolesti i gomile drugih potcenjenih i/ili precenjenih knjiga nikada, međutim, ne možete da budete sasvim načisto, pa je tako i u ovom slučaju. Čak ni svest o dvodecenijskom “kašnjenju” ne utiče, naime, odveć na činjenicu da je Dnevnik Marte Koen, više od bilo kojeg drugog Basarinog ostvarenja, po mnogo čemu svojevrsni epilog Fame o biciklistima, jedne od kultnih knjiga osamdesetih, a to je već samo po sebi dovoljno za pozornost. Otuda se i ova, istorijski “posthumno” publikovana “fama” o komunistima jednim delom verovatno mora čitati u svetlu Basarinog izvornog uspeha s groteskno ozbiljnim propitivanjem ovdašnje slabosti prema tzv. teorijama zavere, tj. prema paranoidno-progresivnom “čitanju” prošlosti i sadašnjosti kao nerazlučivog spoja javnog i zakulisnog, zvanično-političkog i okultno-ezoterijskog delovanja.
Za razumevanje lucidnosti ovakvog spisateljskog izbora dovoljno je prisetiti se, recimo, pikantno-inspirativne epizode iz dnevnika Borislava Jovića, negdanjeg – ko se seća Bore još? – predsednika Predsedništva negdanje SFRJ, po nalogu savesti “ovlašćenog” da naknadno obavesti javnost o tome kako je još na početku rata “drugu Slobi” preneo ponudu za pomoć od strane framasonskih autoriteta. Sve vreme s jetkim grohotom ciljajući upravo u tu metu, a to znači u našu sveopštu sklonost prema iracionalističkom tumačenju politike, te poslovično racionalne “veštine mogućeg”, Svetislav Basara zasluženo se ustoličio kao jedan od ključnih, paradigmatskih pisaca vremena krize i raspada.
Čak i umesne primedbe, primenjive i na novi roman, a upućene njegovoj tematskoj opsesivnosti, nemilosrdno ponovljivom korišćenju literarnih konvencija (epistola, traktat, “pronađeni rukopis”), odnosno stilskoj nehajnosti i povremenoj humorističkoj “jeftinosti” u demistifikaciji iluzija (“Marta se... kroz laži i mistifikacije beše rasula u spoljašnji svet” itd), reklo bi se, samo idu naruku ovakvom shvatanju. Po ko zna koji put parodirajući i persiflirajući Frojda, Jakoba Bemea, Grigorija Palamu, ali i Osvalda Špenglera i Erazma Roterdamskog, i pri tom usput “potkačivši” Daviča, Broza, Đilasa i koga još sve ne, a idući za sugestivnom maksimom po kojoj “komunistički pokret i nije ništa drugo do koketiranje s infantilnim fantazijama”, nekadašnje “zločesto derište” srpske književnosti još jednom nam je, mada verovatno ne i poslednji put, pokazalo savremeni svet izvrnut “naglavce”, fatalno nezreo, haotičan i neuredan, onakav kakav on zapravo i jeste kad se liši lažne ozbiljnosti i celomudrenosti i sagleda u svojoj iščašenosti, za koju smo mi samo postali prijemčiviji zahvaljujući pompezno najavljenim i oskudno proživljenim godinama raspleta.
Shvatiti Basaru (pre)ozbiljno i doslovno bilo bi, prema tome, protivno samom duhu njegovog pisanja, koji se otkriva u figuri beskrajnog, obesnog i nazaustavljivog vraćanja individualne i kolektivne infantilnosti, tek “zacementirane” iscrpljujućom vladavinom komunizma. Nezasito se rugajući našoj tragikomičnoj nezrelosti, autor Dnevnika Marte Koen i ovoga puta ispisao je, drugim rečima, po zanatskim merilima “nezreo” i nesavršen, ali isto tako možda i neumitan roman, knjigu koja simbolično kasni za svojim optimalnim “sazrevanjem” možda baš onoliko koliko mi kasnimo za samima sobom.


Tihomir Brajović

11.02.09 Politika

Od sedam romana najužeg NIN-ovog izbora, u najvećoj senci je ostao novi roman Svetislava Basare, „Dnevnik Marte Koen”, možda zato što je Basara NIN-ovu nagradu dobio pretprošle godine i time kao da je konsenzusom rešeno da su mu oduženi svi dugovi kojih nije bilo malo. Osim toga, novi roman ne predstavlja novum ili prekretnicu u piščevom delu, već mirni nastavak njegovih dosadašnjih pripovedačkih strategija i već poznatog idejnog korpusa. Što ne znači da Basara nije ponovo napisao pažnje vredan roman.

„Dnevnik Marte Koen” je još jedan Basarin roman pisan na tragu poznatih postmodernih konvencija o dokumentu kao predlošku književnog dela. Dnevnik, međutim, ovde nije taj dokument kako bi se moglo pomisliti, već novinski članak koji se postepeno formira kao pseudobiografija sastavljena od neproverenih podataka. Do njih će novinar P.Pavlović dolaziti kroz razgovor sa onima koji su Martu Koen navodno poznavali, te će njen lik, u zavisnosti od nesigurnih svedočenja, tokom romana menjati svoje nazore i uloge, od fatalne lepotice i čudovišne žene, potom psihijatrijskog slučaja, do fanatičnog komunističkog ideologa krivog za ideju Golog otoka.

Uprkos podnaslovu (Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988), „Dnevnik Marte Koen” ne revidira čitav jedan pokret sagledavajući ga iz ugla ezoterije, a nepoštovanje podnaslova je samo još jedna, za Basaru tipična konvencija. Pojmovi „istorije”, „komunističkog pokreta” i „okultnog”su gotovo u potpunosti mistifikatorski jer se u romanu, odista, pominju brojni akteri i događaji iz istorije poput Tita, Rankovića, Krcuna, Đilasa, a potom i Staljina, Golog otoka, bitke na Sutjesci, ali od same istorije komunističkog pokreta tu gotovo da ničega i nema, osim ironizovanja jedne ideje koja je, zahvaljujući fanaticima i karijeristima, doživela sopstveno izobličenje i propast.

Roman je moguće čitati i u širem kontekstu, već poznatom basarijanskom vidokrugu interesovanja o re-sagledavanju velikih ideja u istoriji, dok se neki od motiva, poput ideje da su bolest i zdravlje u istoriji često menjali mesta, čine odveć poznatim, kao i istorijski likovi kojih se Basara ne lišava ni u jednom romanu napisanom u poslednje vreme (Niče, Jakob Beme, Frojd, a ponekad zaluta i lik iz prethodnog romana, Parkinson). U centru pažnje je uprkos svim mimikrijama i dalje Basarina višegodišnja teza (koja vešto korespondira sa nekim od filozofa postmodernog doba te se Basara teško može optužiti za anahroni tradicionalizam) o pogubnosti prelaska sa ptolomejskog heliocentrizma na kopernikanski sistem mišljenja.

Izmeštanje Čoveka iz centra božanskog univerzuma, njegovo konstantno udaljavanje od Boga, u krajnjim konsekvencama dovodi do ničeanskog preokretai mogućnosti – „sve je dozvoljeno u svetu bez Boga”. Basara će lucidnom spisateljskom igrom izokretanja datosti u njihov apsurdni oblik, što u prvi mah izaziva smeh i uživanje u piščevoj veštini poigravanja, doći do ozbiljnijeg korpusa ideja, često zanemarivanih, a u javnosti i potcenjivanih, ali prisutnih u svim njegovim romanima: da se na liniji od kopernikanskog do ničeanskog obrta čiji je proizvod gubljenje centra, pa samim tim i ravnoteže, istovremeno nepovratno gubi i neophodan smisao čovekovog bitisanja, a sa njim i razlozi za ono najvažnije, za humanost i etiku. Namesto „smisla”, kako ga Basara sagledava, bujaju brojne izopačenosti, među kojima i komunistički pokret, gde je Marta Koen poput slike Dorijana Greja, samo eksplicitni model pravog stanja stvari.

Svetislav Basara je u svakom pogledu osobena figura naše književnosti, a njegova proza traži barem minimalno radoznalog, širokoobrazovanog čitaoca koji neće odustati na fantastičnim obrtima, mozaičnom nagomilavanju pripovesti, na parodiji, apsurdu, ironizovanju, jukstaponiranju nespojivih ličnosti i ideja, već će, naprotiv, uživati uneobičnom spoju humora i lucidnosti, prateći ga u stopu i ne gubeći glavu u lavirintima rukopisa. A takvih je, na sreću, bilo mnogo još i u vreme prekretničkih „Biciklista”, i do današnjeg dana se njihov broj morao još uvećati, sem ako na delu opet nije Basarina teza o nepostojanju svakog smisla na ovim prostorima.

Jasmina Vrbavac

31.01.09 Danas

Postmodernizam, ili preciznije poststrukturalizam, u velikom broju svojih manifestacija suočio se sa jednom vrstom mentalne blokade, koja se metaforički može pročitati još u davnoj Adornovoj izjavi o nemogućnosti poetskog delovanja posle Aušvica. Naime, svako odbacivanje racionalizma, modernosti i vere u progres, kao vrste velikih narativa koji su, figurativno rečeno, spaljeni u krematorijumima logora Birkenau, u krajnjoj konsekvenci dovodi do nove i radikalnije fašizacije misli. U ovakvom vrzinom kolu nasilja koje rađa nasilje, odnosno totalitarizma koji rađa nove mogućnosti za totalitarizam, našao se i pripovedačnovog Basarinog romana Dnevnik Marte Koen, čiji je podnaslov Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988.

Veštičija kuhinja ideja

Služeći se klasičnim postmodernim postupcima lažne dokumentarnosti i pseudoatribucije kao biografskim modelima za izmišljeni životopis, Svetislav Basara se obračunava sa, po sopstvenom mišljenju, dva najveća zla devetnaestog i dvadesetog veka – komunizmom i psihoanalizom, koji se u svojim najekstremnijim vidovima prelamaju kroz glavnu junakinju pripovesti. Ipak, njegova rasprava sa nasiljem koje je izazivao totalitarni program Male komune na Golom otoku, koju je vodila Marta Koen, suštinski se svodi na istu upotrebu sile – ritualno ubistvo spaljivanjem. Ovaj ćorsokak u koji upada pripovedač, odnosno istraživačjer se celina dobija uvidom u niz „dokumenata” poput dnevnika, ispovesti ili psihoanalitičke studije - srećom se ne odražava na čitavu strukturu romana koja, u trenutku kada čitalac završi sa čitanjem, svojim ironijskim delovanjem ispunjava obećanje dato u podnaslovu. Premda okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji ostaje tek ovlaš dotaknuta grubim „istorijskim pregledom“, čitav tekst služi da bi raskrinkao njene motivacione mehanizme, da bi ih pred čitaocem ogolio i, konačno, razbio moguće zablude i velove tajne koji skrivaju strašnu istinu o komunistima - koju su pre Basare otkrivali između ostalih Kiš i Dragoslav Mihailović. Bez obzira što se radi o veštoj logičkoj postavki kojom se dokazuju zločini totalitarne ideologije, ona često nije ništa više od pamfletističkog pucnja u prazno, začinjenog eksplicitnom mizoginijom, tim pre što ne nudi neku vrstu kvalitetne ideološke zamene, koja bi bila lišena nasilja. Treba dodati da bi Basarino isticanje ranih srednjovekovnih hrišćanskih ideala i mislilaca u prvi plan trebalo da popuni prazninu koju iza sebe ostavljaju dva najizazovnija konceptualna sistema modernizma, ali to se ne dešava. Prosto je u dvadest prvom veku to teško prodati.

Iz ove veštičije kuhinje ideja, vešti pisac Basara, za razliku od Basare ideologa sklonog krajnostima, uspeva da napravi zanimljivo štivo. Njegovo podražavanje psihoanalitičkog diskursa je sjajno izvedeno, njegova proza je duhovita i puna ritma. Mozaikni roman koji gradi različitim tekstovima o Marti Koen jasno je i motivacijski čvrsto vezana celina kojom preovladavaju piščevi prepoznatljivi fantastični i paradoksalni motivi. Ipak, posmatran kao celina, Dnevnik Marte Koen zvuči previše poznato, iako verovatno uspelije od nekih ranijih Basarinih romana, uključujući i onaj za koji je januara 2007. godine dobio Ninovu nagradu. Svakako je da će oni koji uživaju u tekstovima ovog pisca imati pred sobom sate zanimljivog čitalačkog iskustva. Na kraju ovog teksta, kojim se zatvara ovogodišnje bavljenje Ninovom nagradom, prokomentarisao bih i sve ono što se dešavalo oko ovog, bez obzira na sve, i dalje najvažnijeg priznanja koje jedan domaći roman može da dobije. Verujem da je lomljenje između Petkovića i Pištala bilo teško za žiri i da je u konačnom izboru potonjeg za nosioca nagrade, veliku ulogu odigrala i činjenica da je autor Savršenog sećanja na smrt većjednom bio laureat. Ipak, to ne umanjuje značaj postignutog, jer se žiri posle dve godine nenagrađivanja najboljih, ovoga puta odlučio da nagradi one koji su nagradu zaista zaslužili. Nadam se da ovo nije puka slučajnost.

Vladimir Arsenić