Dnevnik Margarite

15.01.06 Danas

Jelena i Mihail Bulgakov
Dnevnik Margarite
Rad, 2005 prevela Nada Uzelac

Jelena Sergejevna , supruga Mihaila Bulgakova, koautor je ovih dnevnika. Nešto od njenog lika i aure, zauvek je vaskrslo u liku Margarite, junakinje jednog od najčuvenijih romana dvadesetog veka, Majstora i Margarite. Jelena Sergejevna vodi ovaj dnevnik, iako ga, zapravo, većim delom zapisuje po diktatu samog Bulgakova, o kome je Pasternak, prilikom nekog imendana, rekao, nazdravljajući mu, da je velika, nezakonita pojava. Ovi dnevnici para Bulgakov su u svim vremenima velika, a u sovjetskim vremenima bili su i nezakonita pojava. Dnevnik Margarite dokaz je i da život, tako često, sledi delo. Naime, one noći kada je Bulgakov diktirao Jeleni Sergejevnoj poglavlje o požaru u Berliozovom stanu, izbio je požar i u njihovom stanu. Ovaj dnevnik predstavlja i uvid u tajne meandre života i smrti samog Bulgakova, baš kao i momente nastajanja čuvenog romana Majstor i Margarita. I ovi dnevnici dokaz su Bulgakovljeve teze da rukopisi ne gore, baš kao i postulata same Cvetajeve da se napisano ostvaruje. Na momente, Dnevnik Margarite pričinjava se i kao piščevo pismo iz pakla nekom drugom, ko je daleko, i ko je izvan svega toga. Čitaocu.

Margaret Atvud
Penelopijada
Geopoetika, 2005 prevela Bojana Vujin

Margaret Atvud, spisateljica poznata u čitavom svetu po nizu od preko tridesetpet uzbudljivih knjiga, odabrala je da pripovedanje ove priče prepusti Penelopi, ali i da u njenoj verziji mita progovore dvanaest obešenih sluškinja. One obrazuju hor koji peva i skandira i koji se fokusira na sva pitanja, što se nameću nakon svakog kritičkog tumačenja Odiseje: šta je razlog vešanja sluškinja i, šta je to Penelopa, zapravo, smerala? Atvudova smatra da Homerova Odiseja nije jedina verzija te priče, kao i da je mitska građa prvobitno bila usmena, kao i lokalnog karaktera. Pred nama je, dakle, mit o Penelopi i Odiseju, koji Atvudova počinje od gornjeg do: Sada kada sam mrtva, znam sve. Budući čitalac ove knjige neminovno će se naći u uverenju da je mit, najčešće, priča nad pričama, jer u sebi uvek sadrži živ komad Božje senke i sjaj ljudske krvi.

Čovek renesanse
priredio
Euđenio Garin
CLIO, 2005 PREVELE: J. VUČO,
J. Kosovac i J. Vidić

Studija pod nazivom Čovek renesanse delo je koje rekonstruiše tipični lik renesansne epohe na osnovu živih i raznolikih primera. Budući da se renesansa neprekidno preispituje i da je prošlost te epohe življa ponekad nego sadašnjica, nedoumica oko toga ko je bio tipični čovek renesanse i dalje traje. Govoreći o renesansnom vladaru, kardinalu, dvoraninu, filozofu i magu, trgovcu i bankaru, umetniku, moreplovcu i starosedeocu, ovo delo stvara ispred nas uzbudljivu, živu sliku možda najblistavije epohe, koja je stvarala i volela jednako strasno kao i Grci. Možda je najuzbudljivije poglavlje ovog dela posvećeno ženi renesanse, pogotovo napisi posvećeni odnosu žena i crkve i žena i visoke kulture. Čovek renesanse delo je koje dokazuje i postulat da je renesansa najblistaviji trenutak u istoriji modernog sveta. A svetlost tog bljeska ponovo prosija kroz najveće stvaraoce svih epoha.

Sei Šonagon
Zapisi pred san
LOM, Beograd, 2005 izabrao i priredio
F. Rigonat

Sei Šonagon živela je u desetom veku koji se smatra zlatnim vekom japanske kulture. Bila je dvorska dama carice Sadako, a njeni Zapisi pred san, literaran je i poetski dokument o svetu Heian perioda. To je doba kada je stvoren i prvi roman u svetskoj literaturi, Genđi, koji je, takođe, napisala dvorska dama, Mrasaki Šikibu, a sačuvani su i intrigantni Dnevnici Izumi Šikubu i Sarašine. Zapisi pred san predstavljaju veliku kolekciju ličnih beleški, a predstavljaju i vrstu dnevnika nastalog tokom desetak godina koje je Sei Šonagon provela na dvoru. Ovo delo svedočanstvo je o svetu zatvorenom u izolovano vreme i prostor, u okviru koga lucidna i nežna žena promatra svet i skida sa predmeta, pojava i ljudi, masku po masku. U vreme opšteg ubrzanja i istovremenog obesmišljavanja, zapisi Sei Šonagon o rosi na bambusovom lišću ili svetlosti koja mili uz bregove, vraćaju nam onu neophodnu nežnost prema svetu, neophodnu da bi se on podneo.

Sanja Domazet