13.02.04
Kolubara kao mitski prostor
Radovan Beli Marković, pisac
Književniku i novinaru iz Lajkovca, Radovanu Beli Markoviću i ove godine se smešila NIN-ova nagrada, ali je nije dobio.Pripremajući se da nam odgovori na nekoliko pitanja, rekao je, onako uzgred:”Pustite NIN, ozbiljni smo ljudi...”(pre no što je odluka žirija bila saopštena).
Već nekoliko godina Beli Marković piše “roman-reku”, započetu “Knezom Miškinom u belom Valjevu”.Među najboljih sedam romana u protekloj godini, našao se naslov “Devet belih oblaka”i to u dva izdanja:prvo, kod “Filipa Višnjića”, a drugo, kod “Narodne knjige”, što su neki protumačili kao kulturni skandal. Ova knjiga najavljuje naredne, iz pomenutog ciklusa, tematski vezanog za Valjevo i Kolubaru.
Do koje mere se vaš najnoviji roman “Devet belih oblaka”nadovezuje na prethodnu belimarkovićevsku prozu?
- “Devet belih oblaka” su deo obuhvatnije prozne celine, započete romanom “Knez Miškin u belom Valjevu” . Zamislio sam, naime, svoj “valjevski kvartet”, ali taj “kvartet” neće sačinjavati četiri, nego pet romana, s tim što su “Oblaci” taj peti roman, ne smeha radi, ni kao onaj fabulozni peti točak na kolima, no kao oni, “prekobrojni”, stihovi u tzv. sonetu produženog trajanja. Belo Valjevo i Kolubara, kao mitski prostor, a i mnogi junaci figuriraće i u narednim romanima ovog ciklusa.
Specifičan, pomalo arhaičan jezik , vašu literaturu čini prepoznatljivom. Kako to prihvataju mlađi čitaoci?
- Po mom shvatanju, a i zahtevi mojih romana takvi su, brujanje različitih jezičkih sazvučja doista je važno, ako se hoće da roman i “zvuči” i “znači”. Ima mlađih čitalaca koji vole moju prozu, kao što ima starijih koji je ne vole. U pitanju je ne samo ukus, nego i volja za “učitavanjem”. Svakog čitaoca poštujem, ne ulagujući mu se, a za nečitaoca se molim -da bude bar nečiji čitalac.
Šta je, po vašem mišljenju, NIN-ova nagrada značila ovdašnjoj kulturi za proteklih 50 godina?
- NIN-ova nagrada, u minulih pola veka, bejaše svojevrsna književna sonda kroz sedimente prvo jugoslovenskog, a u novije doba srpskog romana. Ne poričem, NIN-ova nagrada ima svoju “sliku”, sjajniju nego pre, i svoj glamur, možda i veći nego ikada, ali ne bih mnogo o tome. Neka svoju reč kažu istoričari književnosti i hroničari kulture.
Povredio sam drage ljude
Ne događa se često da se jedan roman, u kratkom roku, pojavi u dva izdanja kod dva izdavača, kao vaš najnoviji, pa se zatim nađe u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Kako to komentarišete?
- Dogodilo se to i zbog moje brbljivosti, tako sam povredio neke drage ljude koje povrediti nisam smeo, ni hteo - priznao nam je Radovan Beli Marković.
Poznato je da živite i stvarate u Lajkovcu. Gde, po vama, stanuje kulturna provincija?
- U Lajkovcu ne živim zato što to volim, niti sam ikad išta na izbor imao, već zato što me je takozvani život tu prizemljio, inače kulturna provincija “stanuje” u neprovetrenim oblastima duše svakog čoveka, makar on i akademik bio.
Šta država treba da čini, da bi piscima i izdavačima bilo bolje (uz njen osnovni posao-da nam svima bude bolje)?
- Dozvolite mi da se, ovom zgodom, izostavim, u pogledu preporuka državi. Moja malenkost je, nekoć, od države očekivala bolje i opremljenije bolnice i ludnice, ali sada, u godinama kad pristojan čovek sa ovim svetom, lagano, izmiruje račune, čini mi se zaludnim poslom da brinem državne i idavačke brige.
Izdavači neka paze šta izdaju, a država će se već pobrinuti za svoj deo. Pisci... Ah, pisci... Ko je ikada “zarezivao” pisce?
Nikada se, lično, nisam zanimao za “neknjiževne stvari”, starajući se da državi “ne ulazim u posed”, kako bi me država priznala za jedinog posednika moje samoće i tuge. Uz nešto nužnog ketmanstva, nekako proživeh svoj vek. Eh!
Radmila Lotina
20.03.04 NIN
Kritika bez kritike
Radovan Beli Marković: "Devet belih oblaka"
* Kaogod što je vrli Auktor (tj. autor) Devet beli’ oblaka svoje mal’ne taze knjižestveno sotvorenie u fusnota* ruvu iznedrio, tako prem je i recenzent ovaj svoje kritičesko ogledanje po Njeis Markovićevom* pelceru sačinio. I još k tomu stilskim mu se manirom zarazio, pa se kanda vajan dosle nije povratio...
* Starinskoga vkusa (tj. ukusa) - uz natruhe stranjske i bajagi-učenjačke - sa hotenjem poređane fraze, to su one s tarabama knjižestvene staze i bogaze što ih, sve u slalom-trku, Belog Markovića s kondicijom čitalački pratioci gaze, tu i tamo žmureć’ obilaze, te ćuv il’ vonj stoletne prošlosti nalaze... Je li više truda ili je peluda, ko će znati, kojekuda?
* Navrn-knjiga, ta knjiga-neknjiga, fantom-knjiga “izgubljenog sodržaja” koji pak “sodržaj po drugim knjigama valja tražiti”, pisac veli, to “ne bejaše... teke kukavni roman štono vremenom izgubi smisao”, jerbo uvid u “nesaopštime Navrn-knjige samosmislenost”, i nikojako drugojačije, “jedino bi se platonično ostvariti mogao...” Sporadi toga, zabezeknuti štioče (tj. čitaoče), i sami se u Auktora senku prometnuti naumljenije imasmo, štono i za tebe priželjkujemo lasno, premda nije sasvim jasno jal’ je kasno, jal’ opasno, jali teke smejno-masno.
* Navrn-uti: navratiti, svratiti, skrenuti, okrenuti, nakalemiti, vrteti, uvrnuti, zavrnuti... (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, knj. 3, str. 500) “Malo je na svoju navrnut”, za čudaka izreka nam kaže, pa zar ne bi možda i za knjigu osebitu, “navrnutu”, ove reči valjalo da važe?
* “Roman-neroman”, tj. “roman bez romana”, to je ona lozinka bez mana što dejstvuje od Stern-Sterijinih dana, pak je ovde u fusnote, te “učene” beleške na dnu strana plasirana. Žanrovska je mistifikacija time u parodije duhu na kvadrat doterana i štovatelj’ma Kiš-Pavićevih rečnika-peščanika na konsumaciju s šeretlukom servirana.
* Devet beli’ oblaka, s poetičeskim podnaslovom “Prosunčane nesanice”, naročita to je, elem, umnožena knjižestvena laža, paralaža one “prave” laže, Navrn-knjiga “zaistinske” one Navrn-knjige, Komentar-libar “zagubljene” Kao-knjige... Čitatelju lakoverni, držimo ti kruto fige, čitatelju pak prosečni, ti ne beri mnogo brige, eto za te idejalne knjige što ne ište baš nimalo truda, jer je ima nikuda i svuda - kojekude, dakle, kojekuda!
* U neprebroju tolkovanja (tj. tumačenja) kojeno ih k’o-fusnote nude među potonjima baš i nisu ona satirička što o moći, vlasti, krvi gude... A kako bi među Srbadijom epskom i moglo da bude, kad “u ratničkim državama ne gledaju dobro na one koji ponad knjiga bdiju” oni drugi što - naravski - ak’ i ne znaju da rade, zdravo živo znaju da se biju, pa neće valjda ustrašivo da se iza učenjačkih naočara kriju!...
* “Belo Valjevo nikad nije imalo svog Sremca”, anpak jeste Njeis Markovića, “Naš-a-svetski” ‘Nemca’, Auktora Lajkovačke pruge, Poslednje ruže Kolubare, Kneza Miškina u Belom Valjevu i još pride povedanija u toj vrsti gotovo bez premca... Stog’ “Da knjiga ova bude valjevska kronika daleko je od svake pomisli”, premda se “do prisnosti približila svepametarstvu ovdašnjem”, jerbo palanačke naravi uslikava od prvenca. Niti to su, biće, sasvim tanke koje luče Svetsko Selo od Palanke!
Da i Navrn-knjige Navrn-knjiga svoju Navrn-knjigu mož’ bit ima to kašće se čitaocima samo ako li se zaustave pred “Narodne knjige” izlozima, još jedared kad li spaze Devet beli’ oblaka što k’o pile jajcu “Višnjićevim” nalikuju Oblacima! Šeret-auktoru i pečatelj’ma (tj. izdavačima) zasluženog eto aferima. Neka žive i nadalje nek se množe Beli Markovići sa belijem oblacima!
Tihomir Brajović
