Devet belih oblaka

24.12.03

Najnoviji roman Radovana Belog Markovića "Devet belih oblaka", kako konstatuje i književni kritičar Mihajlo Pantić, jeste knjiga za sladokusce. Ne odstupajući od svojih namera da se u prozi poigrava jezikom, istražujući dubinu njegovog izvora, Beli Marković u ovom delu potcrtava i pustu ljudsku potrebu da jad, čemer i bedu kojom smo obavijeni još više, kao bolnu ranu, produbljuje. Sve je to, poručuje pisac, zapisano već u nekoj, davno napisanoj pa izgubljenoj, Navrn-knjizi, o kojoj u ovom romanu obelodanjuje zapis.
A da bi se sve to moglo udahnuti, i za svakodnevicu ostati još malo nade, pisac Radovan Beli Marković kroz paperje "Devet belih oblaka" (izdavač "Filip Višnjić" iz Beograda) stranice srpske Navrn-knjige ispunjava ironijom, večnim spasiocem naših sudbina.

Šta se zna o Navrn-knjizi?
– O najstrože čuvanim tajnama svi imaju neko "svoje znanje" i to "znanje" pronose dobom i svetom, bez zapisnika i overača, začarani sopstvenom zabludom. Navrn-knjiga je knjiga takvih tajni i proročanskih "objavlenija", a iz nje, s njenih (ne)stranica, "u službi priče", dobijaju mahove tvrda vera i zajedljiva neverica, dok "proklizava" vreme i oko nas se sleže prolaznosti prah i pepeo.

Ko piše Navrn-knjigu?
– U samonapisanu Navrn-knjigu učitavaju se slutnje i strahovi, jer svaki čovek, duboko u sebi, lista svoj "Trepetnik" i u njemu zlatni svoj san traži, učešće: luku za pristan skrhanih brodica nade, u časima dok usne šapću: "Tako je moralo biti". A knjigu o Navrn-knjizi, svojevrsno njezino "tolkovanje", ko li piše? Da li zaključanog odela profesor emeritus, izbledelom pižamom i diskretnim nadzorom odeljen od tzv. umno sposobnog sveta? Da li neki neki "napola izlečeni proricatelj", koji je zbacio reverendu da bi natukao kapu s praporcima, ili neko ko se – uzimajući Navrn-knjigu za taoca svojih istina i bludnji – pisanjem leči od života? Da li je to nekakav-nikakav pisac, kojem je palanka odavno otkupila talenat, ili mrki izvestitelj o tričarijama svog doba? Najbolje će biti, mislio sam, a i sada tako mislim, da svaki čitalac za sebe potraži odgovora – i svoju Navrn- knjigu, kadšto, listajući.

Metafizičko proročište
Valja li nam je čitati, pa biti pripravan za svoju sudbinu, ili sudbinu iščekivati, pa šta se desi?
– Pomenuh da svako svoju Navrn-knjigu voljno i nevoljno iščitava, dopisuje, i drugima njezina "poglavlja" tumači. Retki su oni koji sudbu svoju pripravni očekuju, iako se zna da od života niko nije "kusura" dobio, samo "zatezne kamate" i "pooštreno oporezivanje", premda se, opet, svi nečemu nadaju, čak i oni koji znaju da je nada tek hortatio ad debitorem ("bodrenje dužnika") do konačne Velike naplate, kad svako uvidi da, osim duše, na ovom svetu ničega nema što bi vredelo makar koliko crno za noktima. Najređi su, pak, oni koji i život shvataju kao "umetnički posao". U mom romanu se, gdešto, i o takvima govori, ali i oni urliču dok im "vade dušu!"

Do kada seže ta knjiga koja opisuje usude i srpskih vladara i podanika? I da li je samo srpska sudbina u njoj?
– Navrn-knjiga je, u romanu "Devet belih oblaka", metafizičko proročište koje bi neki "spustili na zemlju", to jest: "ukoričili" i priključili inim knjigama "za zabavu dokonom pučanstvu", dok neki iz Navrn-knjige "na neviđeno" gonetaju predskazanja sudbine Sveta i Srbije u Svetu. I jednima i drugima je težnja da se slućeno zlo nekako "pripitomi" i učini podnošljivim, poput one pod pragom kućne zmije, o kojoj su ispričane tolike bajke. Elem, Navrn-knjiga se, makar i kroz traganje za njom, "uzima u račun" i "drži na oku", ali uz znanje da se sudbinom ne može upravljati, niti joj se može "postaviti straža", i da nema više onih gusaka koje su spasle Rim... Nisam, razume se, imao na umu samo "srpsku sudbinu", već sudbinu zbunjenog i trepetnog čoveka, a takvih je ljudi mnogo na ovome svetu. I svi oni nisu Srbi! Valjda i poneki Nemac sam sebi iza leđa provodi vek, uzaludno pregovarajući sa svojom nesrećom.

Da li smo mi našu Navrn-knjigu namerno izgubili?
– Mnoge je teško razuveriti da "riba-devojku" ili "tele sa dve glave" svojim očima nisu videli. Tragaoci za Navrn-knjigom osobeni su svati: traže da ne nađu, veruju da ne bi proveravali, osporavaju ono što niko ne zastupa i obostrane nesporazume proglašavaju za pobedu jedne strane. Merkajući svet sa odstojanja, tom svetu tuđi i od sebe malko po strani, junaci mog romana sopstvene romane pišu, a pribežišta su im i zakloni one u vazduhu sagrađene kule, istina: bez temelja ali sa mnoštvom duševnih verandi, altana i kitnjastih prozora s kojih se, ponad belih oblaka, i drugačiji svetovi vide; ne samo ovaj svet u kojem se ni u mozgu misao ne može ćutke premetnuti, ni ludi san prosanjati, bez opasnosti da to neko ne opazi i ne dojavi "na neku instancu". Pokušao sam da u svom romanu dočaram te trepete i strepnje, ali i strahove koji se ne "napiruju" spolja, već iznutra, iz bića, kad niko ne može svog konja držati na uzdi.

Straha će biti

Vaše je iščitavanje te Navrn-knjige sumorno. Jeste duhovito, taman koliko vam se usne razvuku u osmeh posle zrna kiselog grožđa. Otkuda toliko gorčine, tako velike da nam je sudbinu Crne Srbije, tužne Srbije, lakše "progutati" u fusnotama?
– Pisac bi, ponekad, sav greh ovoga sveta na svoju dušu da uzme, krivnju za sva nepočinstva, a za svaku bruku po okean stida, i tad je najbolje ako smogne snage da, "o istom trošku", sebe žestoko ismeje, kako bi i svom čitaocu prozario mrklinu doba i jadovno svakodnevlje. Ni podanicima srećnijih država nije lako da, za svog veka, zgršte koji beli dan, s tim što je, tako štogod, u zemlji Srbiji skoro nemogućno. Rekao bih: od pomena, ne znam: da li i zauvek... Otuda je "srpska kantilena" žaobna, narativa pečalna, a smeh – kao kad se krši staklo. U pogledu pobrojanog, kao pisac a i inače, ni moja malenkost nije izuzetak, jer sve to prožima "... onaj život, gde sam pao i ja". Vreme je, ako ikad, da Srbija odahne od sebe, premda ne poričem da se taj Veliki odisaj već sluti u srpskoj poeziji, prozi i drami.

O takvim knjigama, kažete, bolje je ćutati nego pričati? Ispade da je cela Navrn-knjiga jedna velika fusnota.
– O knjigama, doista, nije lako, a i suvišno je govoriti. Knjige treba "da se same kažu", premda ima knjiga čije je "samoizricanje" zagrcnuto i tegobno, što ne mora da govori o lepoti i važnosti "izrečenog". Samo se po sebi razume da su sve napisane i nenapisane knjige (time i Navrn-knjiga i o njoj sva tuđa i moja pisanija, a i svi svetovi, znani i neznani) samo fusnote, podno Glavnog sadržaja, i te fusnote, kao uostalom i sam Glavni sadržaj, odavno čekaju temeljnu Gospodnju redakturu!

Parafraziraću Vas: možemo je imati pred očima, ali ako je nemamo u duši, onda nam je nepotrebna. Kada ćemo se opametiti?
– Posumnjam, ponekad, da su ljudi odustali od namere da se opamećuju, kao što sam, oduvek, sumnjao u dobre namere "opametitelja". Gade mi se umiljati kao i zabrinuti "opametitelji" i "usrećitelji". Svaki čovek je izaslanik Boga i nikom nisu potrebni oni koji će ga, za njegovo dobro, "lupati po glavi". A i pitanje je: da li smo, pojedinačno i u masi, nepametni ili samo uplašeni? Ali dok je sveta i straha će biti, s tim što treba videti: da li takozvana pamet nastaje dugim "odležavanjem" prezrelih ludosti u "marinatu", ili "turšiji" tupog svakodnevlja?

Anđelka Cvijić

14.11.03

Upravo tim povodom okupili su se neki od njenih autora u Biblioteci grada Beograda. Tom prilikom se, između ostalog, govorilo o idejama sa kojima su je, davnih godina, pokrenuli Stanislav Vinaver i Todor Manojlović. Njene glavne težnje - ukratko: gajenje i širenje duševne kulture - traju i danas. Prvo delo u ovoj biblioteci bio je, danas već legendarni, „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog, a kao stoti naslov objavljen je roman „Devet belih oblaka“ Radovana Belog Markovića koji ne krije da mu je to bila (potajna) želja. Reč je o romanu koje sadrži devet poglavlja, nastalih na osnovu imaginarnog izgubljenog rukopisa iza koga su ostale brojne fus-note, ili, kako ih autor naziva, astrise. Autor pripoveda neobičnu priču o „čudnim svatima“ iz takozvanog srbijanskog tamnog vilajeta. Recimo i to da je ovom piscu posvećen čitav temat časopisa „Savremena proza“.

Govoreći upravo o svojoj želji da njegovo delo bude stoti naslov u „Albatrosu“ Radovan Beli - Marković za „Blic“ kaže:
„U ljudima moje vrste, a verujem i u svakom srpskom piscu, tinja neka pritajena želja da se nađe nekako u auri Crnjanskog. Uzalud će mi neko govoriti da nije tako. Jednostavno, svakim svojim damarom osećam da jeste. Eto, i mene je to oduvek žižilo iznutra. Priznajem, da moja sujeta nije odolela tome kada su mi čestiti Jagoš Đuretić i urednik „Albatrosa“ Mihajlo Pantić ponudili da se moja knjiga pojavi kao stota. Bila mi je to posebna čast iako sam u toj ediciji već imao objavljene ‘Male priče’. Inače, ovaj rukopis je počeo da nastaje pre otprilike pet godina sa nemerom da on navrhuni kao peta knjiga mog valjevskog kvarteta“

Mislite da su ovde kvarteti sačinjeni od pet delova?
- Srpski kvartet mora imati pet knjiga, zar ne (smeh)?

„Albatros“ je nastao kao edicija koja gaji i širi duševnu kulturu, a vi u romanu navodite da „ako knjiga nije za dušu nije ni za oči“.
- Vidite, po mom uverenju svaka je knjiga mrtva koja u čoveku ne pokrene makar prituljenu želju da uz tu knjigu pridoda makar još jednu. Tako se uzgaja čitalac. I pisac. Govorim o tome u nekoliko navrata, ili da citiram sam sebe „Svaka je knjiga mrtva ako nije drugom knjigom noseća“.

U romanu „Devet belih oblaka“ kažete da i istinski lud čovek mora znati kako da se održi u uvažavanju onih kojima pamet niko ne osporava, a da oni u čiju pamet svi sumnjaju moraju kucati na svaka vrata, čak i kad izlaze. Kojoj od te dve grupacije pripadaju Srbi danas?
- Bojim se da mi kao narod pripadamo jednom ambivalentnom tipu. Doduše, radije govorim o pojedincima nego o narodu jer mi je to nekako sumnjiva kategorija. No, obično se jedna ničim obrazložena i ničim zasnovana prepotencija završava u nekoj neopravdanoj poniznosti. Tako i mi; strahujem da smo i mi u ovom času svet koji kuca i kad izlazi. Nisam sklon političkom zaključivanju ali čini mi se da je to tako.

U ovom romanu na izvestan način gradite prototipove u smislu da svaka pojava ima svoj pandan u, kako vi kažete, ‘onostranstvu’. Mislite li da smo mi odraz te druge (nesaznatljive) strane ili je druga strana odraz nas? Ili je reč o uzajamnosti?
- To je jedno veoma zanimljivo pitanje, takli ste me u taj nerv koji u meni stalno treperi i zapitkuje. I ja se i književno i lično propitujem. Iskreno, ne bih mogao da prihvatim da postoji samo ovaj svet i samo ovaj život. To bi bilo pretužno. Moje takvo poimanje naravno ima odraza i u mom delu mada se trudim da kad pišem o tome činim to sa ironijskim otklonom. Ali, sve moje nade su položene u ideju da postoji neki drugi svet, makar bio i gori. Samo da ne bude ovakav.

A kada bi ovaj relni društveni trenutak bio predmet vašeg pera šta biste napisali?
- Ovaj društveni trenutak nikada neće biti predmet mog pera.

Zašto?
- Pre svega jer moj literarni torzo nije adaptiran na to da prihvata tu nedovoljno prosunčanu stvarnost. Lično mi se veoma dopadaju pisci koji umeju da uhvate naše svakodnevlje, jer to je za književnost od neprocenjive vrednosti. Ali, sebe ne ubrajam među njih.

Svojevremeno, kada smo razgovarali nakon petooktobarskih promena, rekli ste da je jedna od najbitnijih moralnih kriterijuma stid. Mislite li da je to zaživelo?
- Nisam odveć siguran u to.

Tatjana Nježić