01.01.00
Blic
04.10.2001.
Knjiga "Deset godina protiv" - rezime otpora prethodnom režimu
I dalje smešteni u getu
Autori knjige "Deset godina protiv" kapitalizuju činjenicu da su prošlogodišnje političke promene, nakon decenije sveukupne propasti, sprovedene i uz bitne napore nevladinih organizacija, grupa i pojedinaca iz svih segmenata javnog, naučnog, umetničkog i društvenog života. Mahom su to one grupe relativno povlašćenih pojedinaca koje su uspele da dobiju finansijsku podršku Fonda za otvoreno društvo.
Uz hronologiju rada Narodnog pokreta "Otpor", G17 i G17 plus, Beogradskog kruga", Žena u crnom, Ženskih studija, Antiratnog centra, Paviljona "Veljković", ANEM-a, Sinema "Reksa", Radija B92, magazina "Vreme", rokenrol bendova? a u ramu koji je postavio "vođa" projekta grupe autora Velimir Ćurguz Kazimir: "Geto" (1991-1996), "Paralelni svetovi" (1996-1998), "Teror" (1998-1999) i "Oslobađanje" (2000-2001) nalaze se rezimei, indeksi, opisi kulturnih i političkih akcija i njihovih učesnika? Veran odraz perioda u kome su male grupe pojedinaca, umreženih na najrazličitije načine (između sebe i sa svetom) delovale bez obzira na dominantni kolektivizam.
Utisak o prisilnoj otuđenosti činilaca ovog svojevrsnog "Who is Who" opozicionog delovanja u Miloševićevoj Srbiji, pojačan je vizualizacijom proteklog, foto-albumima Vesne Pavlović i Goranke Matić. Tako je knjiga dobila na prisnosti i komunikativnosti, ali ne dovoljno da ukine gorku zbilju: predstavljene ideje i ljudi još uvek su smešteni više unutar korica ove knjiga umesto što su svoje utočište našli u delovanju nove vlasti, realnom političkom i umetničkom životu.
M. P.
01.01.00
Glas javnosti
16.10.2001.
Predstavljena knjiga "Deset godina protiv" grupe autora
Nepristajanje
Fenomen stvaranja javnog mišljenja i civilizovanog društva kroz protest koji je stvorio nove vrednosne sisteme i tako omogućio da do famoznog oktobra uopšte dođe
Knjiga "Deset godina protiv" u čijem podnaslovu stoji "Građani Srbije u borbi za demokratiju i otvoreno društvo 1991 - 2001", nedavno je predstavljena u Medija centru. Po rečima Velimira Kazimira Ćurgusa, priređivača ove za sada jedinstvene knjige, autori (od fotografa Goranke Matić i Vesne Pavlović, do tekstova Milene Dragićević-Šešić, Petra Janjatovića, Aleksandra Žikića...) pokušali su da naprave retrospektivu skupina, pokreta, akcija, umetničkih grupa i institucija poslednje decenije u borbi protiv režima.
Osnovna linija koja se provlači kroz knjigu jeste nepristajanje na ono što je nudio ili čime je plašio režim. To nepristajanje u umetnosti je bilo izuzetno, možda najjače. Po rečima Milene Dragićevi Šešić, velika je neistina da u Srbiji nije postojao jak intelektualni bunt i otpor.
U knjizi se nalaze dva bloka fotografija (Goranka Matić i Vesna Pavlović) koje na najizričitiji način dokumentuju ono što ni u jednom mediju nije moglo da se vidi ili čuje. Knjiga "Deset godina protiv" nije prvoborački spomenar u kojem će autori jedni druge da hvale i ovekovečuju. Ona predstavlja presek analitičkih tekstova koji se bore protiv organizovanog zaborava koji, po Teofilu Pančiću, ima tačno određene ciljeve. Te ciljeve diktira medijski, umetnički i politički establišment koji bi najviše voleo da pre 5. oktobra, odnosno pre njih, nije postojalo ništa što bi dovelo do kraha gadne režimske skalamerije.
Ova knjiga obrađuje fenomen stvaranja javnog mišljenja i civilizovanog društva kroz protest koji je stvorio nove vrednosne sisteme i tako omogućio da do famoznog oktobra uopšte dođe. Temelji onoga što želimo da stvorimo uspostavljeni su na marginama umetničkog delovanja još početkom devedesetih, zaključila je Dragićević-Šešić.
I. S.
Vreme
11.10.2001.
Poduhvati - Deset godina protiv:
Katalog kulture otpora
Prireređivači knjige su vodili računa o tome da ne načine neprobavljivu hrestomatiju kolektivne sujete nego suvislo, dokumentarno, dragoceno svedočanstvo o ljudima koji su umeli i smeli da čine nešto na promeni jednog duboko patološkog stanja
Čavke - "Geto"
Na fotografiji Goranke Matić, snimljenoj negde potkraj 1991, Mira Furlan i Goran Gajić stoje zagrljeni, smešeći se u objektiv, veče pre nego što će napustiti svoj beogradski stan - kao što su prethodno napustili i zagrebački, pod sličnom stigmom "nepouzdanih elemenata" - i zažditi preko Atlantika, da se više nikada (?) ne vrate. Na stolu njihove kuhinje, uz gomilu drugih drangulija koje kao da tek melanholično simuliraju "normalnu svakodnevicu", kočoperi se i načeto pakovanje soka Happy day; ne znam da li je Goranka M. imala u vidu i taj detalj kada je "okinula" sliku, ali taj se - u ovom kontekstu - idiotski natpis morbidno dobro uklapa u sve konotacije narečenog prizora, obogaćujući ga, hteli-ne hteli, jednim ciničnim coup de grace. Kao da je sudbina to dvoje ljudi, u izvesnom smislu - nimalo metafizičkom i metaforičkom - dvostrukih prognanika, najautentičnija paradigma jednog bujajućeg Očaja, jednog stanja koje se tih dana i meseci širilo kao nekakvo kobno virusno oboljenje, kao ebola duše. Mnogi, uostalom, nisu preživeli i nadživeli to stanje, mnogi drugi su otišli (pre)daleko i ne nameravaju da se vrate tamo gde ih sve podseća na Veliku Izdaju koju su ljudi "sa ovih prostora" učinili prema samima sebi i prema vlastitoj ljudskosti, mnogi treći su se skupili i svenuli, izgubili se u lavirintu devedesetih, i sada hodaju našim sivim, hladnim gradovima kao sopstvene senke, tuđi sebi i drugima. Mnogi je "dečko koji obećava" u toj deceniji - koja je, eto, makar pokazala who is who, bez mogućnosti greške! - postao vlastita karikatura, ponosan što može da služi Mašini za proizvodnju nesreće i ubijanje ljudi. Mira i Goran su, poput tolikih drugih, anonimnih protagonista kulture Grada, nestali iz naših "realnih" života, baš nekako na traumatičnom početku decenije u kojoj će Divlji "sići u gradove da biju gadove", a Pitomi će biti toliko dirljivo šokirani da velika većina njih dugo neće biti u stanju ni prstom da mrdne protiv toga... Čini se da demagoške diktature uvek opstaju na višku lepog vaspitanja svojih najvećih žrtava. Dok se one, uviđavne žrtve, opsete i uhvate Govnave Motke - kao najefikasnijeg sredstva za komunikaciju s lupežima, palikućama, strvinarima, nekrofilima, secikesama i ostalim barabama - već je svaki i svačiji život uneređen do neprepoznatljivosti, utopljen u metastaziranu Kulturu Smrti kao u nekakvu septičku jamu Istorije. I posle, mnogo posle, kada "sve prođe", ljudima preostane da vidaju rane i evociraju uspomene, svesni da će do kraja života, do kraja sveta - koji je, Kraj, za njih ionako suštinski već bio i prošao - prebrojavati nove i nove žrtve. I, dakako, ne prođe mnogo, a već i Dželati iz drugog i trećeg ešalona entuzijastički uzdižu prstiće, i oni bi da ispričaju svoju Tužnu Ljudsku Priču, ni njima nije bilo lako, i oni su mrzeli i prezirali svog Gazdu sve više, što su mu više i služili... Oni svoju šansu uvek vide u Negovanom Zaboravu - kao drugoj strani Negovanog Zlopamćenja, koje je sitničavo i zapravo antipatično, ali makar nije lažljivo - u tome da će protok vremena i gomilanje hiljada sitnih laži i slatkih malih prećutkivanja na kraju ionako nivelisati sve razlike među ljudima jednog burnog perioda, sve dok više uopšte ne bude moguće raspoznati ko je šta bio i šta je ko radio.
"Krug", performans
VREME GNUSOBE: Fotografije Goranke Matić i Vesne Pavlović čine najupečatljiviji deo knjige Deset godina protiv - građani Srbije u borbi za demokratiju i otvoreno društvo 1991-2001 (Medija centar, Beograd 2001): po stotinak fotografija ovih autorki koje su bitno obeležile srpsku novinsku i umetničku fotografiju te dekadentne dekade hronika su jednog Vremena Gnusobe, ali još više građanskog, medijskog i umetničkog otpora tiraniji niskosti i ružnoće, koja se paradno pozivala na vozvišene reči i endemsku "duhovnost", dok je, odmah iza ugla, obavljala svoj maroderski posao.
Ova publikacija Medija centra nema za svrhu inventuru prvoboraca i zgodan predložak iliti pismeno uverenje za podizanje "kamate za Zasluge" - što ne znači nužno da neće biti onih koji bi možda voleli i tako da je upotrebe, a naročito onih koji će grozničavo odvagivati koga tu koliko ima, i da li je Njima pridat zasluženi značaj... - nego da bude svojevrstan katalog kulture otpora (ne pretendujući na nedostižnu sveobuhvatnost), pre svega u Beogradu. No, dobro, ali čemu sve to? Kako god okreneš, ovakve knjige ne mogu imati druge časne svrhe doli jasnog i konkretnog podsećanja na to da je imalo smisla boriti se za povratak Srbije na matičnu planetu, da je nesmiljena borba protiv ličnog ozverenja bila prvi i najvažniji korak ka Pružanju Otpora... Jer, i Sistem je grizao za dušu, vampirski preobražavajući svakoga ko se ugristi dao: otuda su devedesete porodile toliko "duševno" obolelih, toliko trajno izgubljenih za sebe i druge.
BEZ "MIPAMIKANJA": Priređivači knjige Deset godina protiv su vodili računa o tome da ne načine neprobavljivu hrestomatiju kolektivne sujete - što, opet, ne znači da im se iz nekog Mišjeg društva iz ćoška, sada naprasno rascijukanog, neće biti zamereno baš to! - nego suvislo, dokumentarno dragoceno svedočanstvo o ljudima koji su umeli i smeli da čine nešto na promeni jednog duboko patološkog stanja. Analitički tekstovi u knjizi (vešto sintetičko sažimanje i sumiranje devedesetih u podužem eseju Velimira Ćurgusa Kazimira, pregled strategija umetničkog otpora Milene Dragićević Šešić, osvrt na onu manjinsku, vrednu i nekonformističku rok scenu Petra Janjatovića, NVO aktivnosti Žarka Paunovića, presek grafiti-arta i grafita kao "oružja otpora" Aleksandra Žikića i mali, sentimentalni hommage "devedesetdvojci" Branka Vučićevića) mnogo su više od neobaveznog prigodničarskog torokanja; s razlogom naglašavajući značaj onih koji su i bili najznačajniji za artikulisanje multidisciplinarne "scene" u devedesetim, oni se ipak sa vrlo solidnim uspehom čuvaju preteranog "mipamikanja" (ali i pretvorne preskromnosti) kao neizbežne posledice infantilnog uverenja manje-više svih uspešnih "prevratnika" da upravo od njih počinje neko novo računanje vremena...
A opasnost od automitologizacije uvek preti: "Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve"; ovaj davni aforizam Brane Crnčevića - od svih ljudi! - iz vremena pre nego što je sve, a pamet mnogih satiričara naročito, otišlo u... čvarke, možda najbolje i najlapidarnije pogađa suštinu mitologije prevrata, "istorijske Nulte Tačke", od koje, kao bajagi, sve počinje: pre toga - dakle: pre Nas! - bejaše Ništa, tama nad bezdanom. Onda smo došli Mi, i počela je Istorija. U Crnčevićevom je aforizmu spojena superiorna sprdnja nad patriotičeskom i "revolucionarnom" retorikom, koje umeju, kako vidimo, da proizvedu priličnu zbrku i nesuvisli iskaz u kojem se jedna tvrdnja ruga drugoj, ama se "iskazivač" na to ne obazire, omamljen svojim ideološkim koktelom. Ova bi se satiričarska misao, u novom kontekstu, mogla izvrnuti poput čarape: "Pre rata imali smo i bili smo sve, a onda je došao Lažni Mesija, zaposeo nas, i nije nam ostalo ništa: čak ni ljudski glas, pamet i (da prostite) dostojanstvo". Ovakva bi se priča krasno uklopila u spomenuto fabrikovanje zaborava: Deset godina protiv podseća, svedoči i dokumentuje da je Glas uzet samo onima koji su pristali da ga poklone, i da je ljudskost oduzeta samo onima koji do nje nisu ni držali (inače bi je, bogami, zadržali). Drugim rečima: postojale su opcije, nije bilo nijednog trenutka u kojem od izvora nisu vodila barem dva putića... Svako je izabrao kako je izabrao - "fatuma" tu nije bilo. Ko je kušovao u uglu ili njonjavo cmakao ruku gospodara-ubice, činio je to svojom voljom, a mogao je i drugačije, da je bio drugačiji... Sve ostalo su nedostojne mistifikacije.
Na jednoj Vesninoj fotki iz 1995. Saša Marković Mikrob i još dvojica veseljaka nose nadrealističke šarene maske, sedeći u studiju Radija B92. I to je, zapravo, to: svako je sebi iscrtao onakvu masku kakva najbolje odražava njegovo pravo lice. A ovaj limb u kojem životarimo i nije drugo do stvrdnuta splačina od posledica vremena u kojem su šakali navlačili jagnjeće kože i anđeoske maske; morao se naći neko da im to napokon skine sa balavih njuščetina.
Teofil Pančić
