01.01.00
Dnevnik
25.06.2002.
Zahvaljujući izdavaču, novosadskim Svetovima autor Demona teorije, jedan od najvećih evropskih znalaca moderne teorijske misli, prof. dr Antoan Kompanjon, predstavio se Novosađanima.
Profesor Sorbone i Kolumbija univerziteta, jedan od najkompetentnijih znalaca moderne i savremene teorijske misli, dr Antoan Kompanjon, proteklog vikenda bio je gost svog jugoslovenskog izdavača, novosadskih „Svetova“, ali i ovdašnje publike. Ova kuća nedavno je izdala Kompanjonovog „Demona teorije“, knjigu koja je, tvrde znalci, u ravni Velek-Vorenove „Teorije književnosti“. Sa francuskog na srpski preveli su je Milica Kozić, Vladimir Kapor i Branko Rakić.
U Narodnoj biblioteci „Đura Daničić“, profesor je govorio o mestu književnosti u postmodernom svetu, počev od romantizma pa do današnjih dana. Interesantna je geneza položaja književnog predmeta (književnosti u svim svojim manifestacijama): u romantizmu, književnost je, naročito u školama, preuzela ulogu religije, kao tumač morala i etike, literatura je bila sredstvo za borbu protiv varvarstva u ljudskoj prirodi.
Literatura se hrani literaturom
U 20. veku, smatra Kompanjon, mesto književnog predmeta je sama literatura: moderni stvaraoci suočeni su sa problemom atomizacije, jer pišu praktično samo za književnike. U postmoderni (kojoj su primereni citati), literatura se zapravo „hrani“ literaturom i tako ostaje u sopstvenom krugu, stalno prenoseći iskustva prethodnih epoha.
U američkoj kompjuterskoj kulturi, taj postupak se zove „iseći i kopirati“, a autor dobija funkciju „snabdevača sadržajima“. Postmoderna literatura takođe zagovara povratak priči i autoru, koji su, navodno, nestali još od vremena Flobera i Malarmea.
Kompanjon je potom govorio o demokratizaciji školstva u Francuskoj i SAD, sa aspekta korišćenja književnosti u nastavnim sadržajima. Prvi talas demokratizacije zahvatio je tamošnje školstvo krajem 19. veka: izučavanje istorije književnosti bilo je u funkciji izgradnje i učvršćivanja građanskog morala. Drugi se dogodio kada su pripadnici „bejbi-bum“ generacije posle Drugog svetskog rata postali srednjoškolci: književnu istoriju zamenila je književna teorija. Tokom prve demokratizacije, verovalo se da književnost čini ljude boljim, a tokom druge-inteligentnijim.Treći, današnji talas, bar u Francuskoj, škole je pretvorio u terminale sajber-kulture, a prethodna dva koncepta znatno su razvodnjena. Upotreba književnosti u današnjim školama svodi se samo na čitanje najnužnijeg. Kompanjon smatra da postoji čvrsta veza između čitanja i melanholije (dokaz je Floberova „Madam Bovari“) i da su njegova sećanja na duge letnje raspuste povezana sa potrebom da ih popuni-čitanjem. A postmoderno društvo danas najstrožije zabranjuje dosadu...
Iskupljenje književno
Stoga se i postavlja pitanje da li je književno iskustvo u tom društvu priznato ili marginalizovano. Kompanjon smatra da zapadni svet više ne veruje u isceliteljske moći književnosti: ta vera možda još postoji izvan „centra“. Literatura je nekad bila „lepa književnost“, danas je samo „književnost“. Za kulturom iskupljenja književnošću ne treba da žalimo, misli autor, ali treba da nam nedostaje moć koju je književnost imala da naše živote učini boljim.Profesor Kompanjon je na francuskoj TV gledao nekoliko emisija „direktnog prenosa stvarnog života“ (kod nas je to „TV voajer“).Učesnici su imali pravo da ponesu u taj simulirani život samo po jednu knjigu. Kod jednog od njih primetio je „Hiljadu i jednu noć“, što ga je navelo na zaključak da današnja deca još uvek nisu sasvim izgubljena za književnost.
Kraj čitanja?
-U Francuskoj postoji mnogo zabrinjavajućih anketa, koje nagoveštavaju kraj čitanja, kaže Antoan Kompanjon. - Deca mnogo čitaju, o tome svedoči i planetarni uspeh „Harija Potera“ Džoane Rouling. Kasnije, kad porastu, to čine sve manje. Čini mi se da dečaci, kad postanu mladići i ljudi, prestaju da čitaju, a da se knjiga drži samo po neka odrasla devojčica.
Radmila Lotina
01.01.00
Dnevnik
25.09.2002.
TEORIJA
Predmet verovanja i poricanja
Antoan Kompanjon: DEMON TEORIJE; ?Svetovi?, Novi Sad, 2002.
Da bi se lakše razumela ideja s kojom je istaknuti profesor Sorbone i Kolumbija univerziteta i jedan od najznačajnijih predstavnika savremene teorijske misli, Antoan Kompanjon napisao svoju knjigu ?Demon teorije? (LE DEMON DE LA THEORIE, Editions du Seuil, mars 1998), čije je prvo izdanje teksta objavljeno u zbirci Boja idej a pod rukovodstvom Žan-Lika Žiribona, a koju su na srpski, za potrebe novosadskih Svetova, preveli sa francuskog: Milica Kozić, Vladimir Kapor i Branko Rakić, mora se u interesu tog istog razumevanja pozvati u pomoć sećanje znanja i, preko njega, obratiti pažnja na sve činjenice i dinamiku njihovog istraživanja, koje konstituišu ?istoriju? književne teorije od Aristotela pa sve do Kembla, Kejmsa, Veleka, Vorena, R. Barta, C. Todorava, Ž. Ženeta ili Ž. Deride. Na tom, ni malo lakom i kratkom, putu tok kretanja te ?istorije? zaposele su poetičko-retoričke ?civilizacije? niza sistematizacija, poredaka, obrada i naučnih istraživanja mnogolikih, raznodanih i raznotonih žanrova beletristike i stilistike, kao skupa koji imaginira ?načela? književne teorije. Strpljivom analizom imaginacijskog ?rada? tog skupa sagledaće se nastanak i razvojni put književne teorije, kao ?nauke?, te doprinosi raznih škola, od ženevske škole kritike (Rejm, Pule, Rišar, Starobinski), pa preko strukturalista (R. Bart, C. Todorov, Ž. Ženet), naratologa, semantičara i recepcionista (Pol de Man, Derida), pa sve do dekonstrukcionista (Noris, Hartman, Vajt) i feminističke kritike (Godvan, Elman, Stenli i Felman). U tom sagledavanju stićići se do istine o prolaznosti književnoteorijske mode i večnosti autoriteta teksta, koji je u svim tim po(s)lovima ostao neokrnjen. I nespoznat. Kao veliki primer istrajavanja u sopstvenoj veri i vernosti sopstvenoj prirodi.
Sa tim kapitalom sećanja, pažnje i činjenica Kompanjonov čitalac moći će da uoči suštinu njegovih razmatranja (i analiza) odnosa ?teorijskog? i ?zdravog? (raz)uma, kao i neprestano prisutnog otpora tzv. teorijskom mišljenju, koji tradicijski u dveipohiljadugodišnjoj istoriji književne teorije (od Aristotela do Deride, prati, poput Verlenove ?senke senki?, Književnost. I pitanje - Šta je književnost?U potrazi za svojim viđenjem imenovanja i definisanja osećanja, i to ne samo opšteg duha književnih istraživanja, ili nadmoći u vezi s neprekidnom i odličnom književnom i intelektualnom tradicijom, Kompanjon je tematizujući razmatranja ?prakse tumačenja teksta?, tj. ?pomoćnog opisivanja književnih oblika koje sprečava razvitak savršenijih formalnih metoda?, izuzetno lucidno artikulisao građu za pisanje ?istorije: kontroverzi, utopija, zabluda i kontradikcija teorijskog mišljenja. Visprena intonacija tih razmatranja i artikulacija, koje se temelje na opštim i posebnim pitanjima književnosti (autor, svet, stil, istorija, vrednovanje, čitalac), vodi čitaoca na uzbudljivo putovanje koz ?šume i prašume? stavova i doktrina stručnjaka prema teoriji i njenim ?istinama?, po kojima je ona, istovremeno, predmet verovanja i poricanja. Na tom putovanju teorija književnosti, po mnogo čemu, podseća na fikciju u koju se ne veruje pozitivno, već negativno, kao i poetsku iluziju. Kao u ?nešto? što ima svoju istinu zbog koje je i privlačno to ?nešto?, ali ta istina nije potpuna. Zato, što se stvarnost književnosti, prema ?otporašima? teorijskog mišljenja ne može u potpunosti pretočiti u teoriju. U teoriju koja samo delimično dotiče zdrav razum, koja nije kadra da uništi ono ?ja čitalac?, niti sposobna da, upravo zbog toga, odnese pobedu.
Tako zamišljenom idejom koncepta jednog sasvim drugačijeg viđenja: prava, uloge, koristi i mandata književne teorije, Kompanjon je dao i određene odgovore na pitanje: šta je zapravo književnost, odnosno umetnost. Ti odgovori tvore filozofiju ideja o književnosti, koja sabira u sebi filozofiju književnih ideja i postupaka. I istinu da te filozofije dolaze posle reči, te da se odgovornost interpretacije sastoji u ponavljanju te prve reči bitka, uz napomenu da je interpretacija suvišna, s obzirom da je njen nulti stepen novo delo. Zašto? Zato, što je jezik teorije denotativan, a književni jezik konotativan. Zato, što su književna dela fikcijske tvorevine. Zato, što je književna teorija u svojoj biti uvek opis, što ona uvek govori nečemu drugom dok to drugo, opet, uvek leži u svojoj biti posve otkriveno. Zato, što književnost ne zahteva razliku, jer je razlika u njenoj biti. I zato što je otkrivanje zakonitosti izmišljenog uzaludan posao ukoliko, naravno, takav posao ne shvatimo u smislu igre demona i njegovih pomoćnika. I po Kompanjonu, književna teorija je ludička delatnost, povod i za druge napore razmišljanja.
Zoran M. Mandić
01.01.00
Nin
26.09.2002.
Sablast teorije
Naslov: "Demon teorije"
Autor: Antoan Kompanjon
Izdavač: "Svetovi", Novi Sad, 2002.
"Demon" o kome govori Kompanjon nije toliko zlo ili natprirodno biće, već zao udes ili slučaj. Tako se u ovom ogledu o teoriji ne govori kao o onom natprirodnom, ili demonskom nego se ispituje, ili ima u vidu, njena savremena zla sudbina ili slučaj. Demonsko bi, u tom smislu, bilo "biće" koje zapravo nije ni došlo do neke svoje prirode, ili "bića". Upravo ga njegov zao udes onemogućuje u tome. Zato se ovde ne govori o ontologiji ili nauci, koliko o otologiji (termin koji je povodom Hajdegera uveo Derida), odnosno, osobenoj trascendentalnoj nestabilnosti koja nas uvek vraća u izvornu neodlučivost u pogledu teorije.
Vrlo je savremeno govoriti o sablastima, kao bićima čiji je zao udes u tome što ne mogu biti odlučena, ili dovršena. Ona, pri tome, ne moraju biti zla, ali je njihov zao udes u ovoj nedovršenosti. Da bi to ilustrovao, Kompanjon uzima za primer tzv. naučnu fikciju, kao književni žanr. Ni nauka, ni fikcija; mi u ovom žanru ipak više volimo fikciju.
Da li je to "zao udes" nauke, ili književnosti - nije moguće odgovoriti sa sigurnošću. Zato se Kompanjonovo stanovište, po mom mišljenju, pre može odrediti kao svojevrsni fideizam. Fideizam teorije. Između književnosti i teorije, kao i između religije i filozofije nema čistog izbora ili rešenja. Mislim da se između mnogih Kompanjon, na kraju, opredelio za Barta, koji je vlastiti fideizam nazvao "bitmologijom". Smatram da ova sintagma nema precizno značenje. To stalno prelaženje iz "za" u "protiv", to neprestano smenjivanje dokse i paradoksa, Bart je nazvao bitmologijom, i posle Vikoa - veli Kompanjon - "upoređivao je sa spiralom, a ne sa krugom, tako da "zadnja misao" može da podseća na ustaljeno a pogrešno mišljenje, a da više ne bude isto mišljenje od trenutka kada se našlo u teoriji: ono je, dakle, mišljenje na drugom stepenu".
Iako pristaje na to da se stvarnost u književnosti ne može u potpunosti pretočiti u teoriju, jer se, kako je to napisao Gatalica u romanu "Epikurova smrt", umire i u romanu i u stvarnosti - Kompanjon se ne odriče teorije. Teorijski napor nije nimalo zanemarljiv, veli on, ukoliko ostane u sferama pretpostavki, "ali su izvesnosti teorije manihejske koliko i izvesnosti kojih se trebalo rešiti". "Suvoparnosti primenjenog strukturalizma, hladnoći scijentističke semilogije, dosadi koja izvire iz naratoloških taksinomija, Bart je veoma rano suprotstavio "zadovoljstvo strukturalističke aktivnosti" i "radost semiološke avanture". Poput njega, veli on, i ja pretpostavljam teorijsku avanturu teoriji kao skolastici: sam lov, poput Montenja, ulovu. Samim tim, ova knjiga ni u kom smislu ne dovodi do teorijske deziluzije, već do teorijske sumnje, do kritičke budnosti, što nije ista stvar. Jedina dosledna teorija je teorija koja pristaje da samu sebe preispituje, da u pitanje dovede upravo ono što ona zastupa."
U savremenim osporavanjima teorije, Kompanjon je na strani onih koji ne odustaju. Jer, sablasti nisu čista iluzija, u fideizmu nema zlatne sredine. Ono što preostaje je zbunjenost, ili poriv za teoriju.
Nenad Daković
