Skica za jednu naprednu demokratsku zemlju
Robert Dal
Ako bismo zamislili jedno drustvo koje bi u granicama ljudskih mogucnosti znacilo maksimalno ostvarenje demokratije i njenih vrednosti, to jest napredno demokratsko drustvo - kakvo bi ono izgledalo? To pitanje je toliko siroko i slozeno da na ovom mestu mogu samo dati skicu nekoliko resenja u tom pravcu.
Pre svega, moguce je poceti zakljuccima koji proizlaze iz ranije iznetih argumenata. Procenu izvodljivosti mozemo, na primer, naci u zakljucku prethodnog objekta. Svet koji se sastoji samo od malih i krajnje autonomnih politickih jedinica nije se vise mogao zamisliti. Moralo je doci do stvaranja zemalja sa sirokim nacionalnim vladama za koje je bilo pozeljno da budu demokratske. Zato nije moguce zamisliti realno demokratsko drustvo bez vladajuce strukture velikih razmera; a kao sto smo videli, obim, to jest velicina, imaju znacajne posledice po domete i mogucnosti demokratije.
Drugi moj zakljucak, onaj koji se tice moralnog elementa, glasi: u granicama mogucnosti gradjani napredne demokratske zemlje treba da raspolazu politickim resursima potrebnim za ucestvovanje u politickom zivotu pod, uglavnom, jednakim uslovima.
Mnogima ova postavka moze izgledati toliko neobicna po svojim implikacijama, da je treba odbaciti kao apsurdnu. Zbog toga se moramo ponovo podsetiti zasto je politicka jednakost toliko znacajna. Po mom misljenju, ni politicka jednakost ni demokratski proces ne mogu se opravdavati samo tezom da su i jedno i drugo sustinski dobri. Cvrsce obrazlozenje je, naime, da je tu rec o najsigurnijim sredstvima zastite i unapredjenja dobrobiti i interesa svih onih lica na koja se kolektivne odluke odnose. Da ponovimo: najbitnija dobra koja se ostvaruju u demokratskom procesu i na osnovu politicke jednakosti, obuhvataju slobodu samoodredjenja, pravo na razvoj sopstvene licnosti i zastitu i unapredjenje drugih zajednickih interesa.
Politicka jednakost, prema tome, nije cilj koji mozemo postici samo "na teret" slobode i samorazvoja licnosti; ona je, pre svega, bitno sredstvo za postizanje pravedne raspodele slobode i postenih mogucnosti za samorazvoj.
Moje izricito interesovanje okrenuto je zato politickoj jednakosti, ali istovremeno i mozda jos vise, slobodi, covekovom razvoju i ljudskoj vrednosti.
Ono sto, prema tome, trazimo jeste projekat jednog mnogobrojnog drustva politicki jednakih ljudi i gradjana. Medjutim, kako je uopste moguce da gradjani u okviru jedne zemlje budu politicki jednaki?
Na jednom ekstremu, moguce je zamisliti zemlju u kojoj drustvene i ekonomske strukture bez drzavnog regulisanja, automatski distribuiraju svim gradjanima resurse potrebne radi podjednakog ucestvovanja u donosenju kolektivnih odluka. Tako se drustvenim strukturama spontano obezbedjuje jednakost u raspodeli i, time, politicka jednakost. Ovakav samoregulisani egalitarni poredak nije nikad postojao u istoriji (uz moguci izuzetak malih zajednica pre pojave pismenosti), a sasvim je neverovatno da bi ga moglo biti i u nekoj predvidljivoj buducnosti.
Ovim dolazimo do treceg zakljucka koji se odnosi na politiku u javnom sektoru: u jednoj naprednoj demokratskoj zemlji, naime, svesno se regulisu njene drustvene, ekonomske i politicke strukture i time postize politicka jednakost.
Sa ovim zakljuckom na umu, mozemo sad pokusati da zamislimo zemlju u kojoj je drzava tako dobro regulisala drustvene i ekonomske strukture, da su svi politicki resursi raspodeljeni podjednako svim gradjanima (iako sam sasvim svestan da je krajnje neizvesno sta znaci rec "podjednako"). medjutim, i ovog puta nisam u stanju da vidim kako bi jedan ovakav uredjeni poredak, u kome vlada potpuna jednakost, uopste mogao postojati, posebno u zemlji sa velikim i umereno razudjenim drustvom. Ne verujem da bi gradjani takve zemlje mogli efikasno da sprece zvanicnike drzave, a narocito najvise lidere, da ojacaju sopstvene izuzetne regulatorne pozicije i uvecaju svoje moci i privilegije. I ono sto pocinje kao briga za politicku jednakost, u takvom slucaju se zavrsava kao politicka nejednakost i drzavno ugnjetavanje.
(Posledice po efikasnost, privredni rast, stvaralastvo i produktivnost bile bi u ovakvoj situaciji bez sumnje katastrofalne.)
Ovakva razmatranja dovode me do cetvrtog zakljucka. Zbog ogranicenja koja postavljaju stvarnost i razmena raznih vrednosti, i optimalno izvodljivo ostvarenje cilja politicke jednakosti u jednoj naprednoj demokratskoj zemlji, jos uvek bi znacilo postojanje znatnih nejednakosti gradjana u sferi politickih resursa, sposobnosti i mogucnosti.
Cetvrti zakljucak me neposredno uvodi u peti. Posto je lakse otkriti nacine smanjenja nejednakosti nego nacine postizanja savrsene jednakosti (sto god to znacilo), nasa zamisljenja napredna demokratska zemlja najverovatnije bi svoju paznju usmerila na smanjenje "popravljivih" uzroka velikih politickih nejednakosti".
Koji su, prema tome, popravljivi uzroci politickih nejednakosti? Iako u ovom kontekstu ne mogu ni pokusati da pruzim potpune odgovore, korisno je skrenuti paznju na tri univerzalna uzroka ovih nejednakosti (i, time, nejednakost u slobodi, mogucnostima razvoja licnosti i unapredjenja i zastite opravdanih interesa). To su sledeci uzroci: razlike u resursima i mogucnostima primene prinude sa elementima nasilja; razlike u ekonomskom polozaju, resursima i mogucnostima; razlike u znanju, informisanosti i saznajnim vestinama. U 17. poglavlju raspravljano je o nacinima otklanjanja ovih prvih razlika. Iako je ta rasprava nepotpuna, necu se zadrzavati na tom problemu, vec su paznju usmeriti na preostale razlike.
Drugim recima, dolazim do zakljucka - i to je moj sesti zakljucak - da ce se u zamisljenoj naprednoj demokratskoj zemlji aktivno teziti smanjenju onih razlika u sposobnostima i mogucnostima gradjana da delotvorno ucestvuju u politickom zivotu, koje su u znatnom stepenu prouzrokovane raspodelom ekonomskih resursa, pozicija u drustvu i mogucnosti, a tako isto i raspodelom znanja, informacija i saznajnih vestina.
Ideje o ekonomskom poretku napredne demokratske zemlje
Moguce je prigovoriti da je resenje problema raspodele ekonomskih resursa, drustvenih pozicija i mogucnosti sasvim ocigledno. Zar nije moderno, dinamicno i pluralisticko drustvo u sustini demokratsko drustvo?
Kao sto smo videli u 18. poglavlju, tacno je da se u takvom drustvu favorizuju institucije poliarhije i, u toj meri, demokratija. Ali ako se dinamicnoscu modernog pluralistickog drustva proizvode neki uslovi potrebni poliarhiji, to ne znaci i da se - iz razloga o kojima ce odmah biti reci - time spontano stvaraju uslovi koji su potrebni u daljoj demokratizaciji poliarhije.
U vrsti modernog, dinamicnog i pluralistickog drustva povezanoj sa poliarhijom, upravne strukture privrednih preduzeca uglavnom biraju (bar nominalno) vlasnici, kojima su te strukture i odgovorne; vlasnici su, pak, najvecim delom privatne osobe ili kolektiviteti izvan firme. Karakteristicno je takodje da je proizvodna aktivnost preduzeca orijentisana prema trzistu. Iako se ova vrsta ekonomskog poretka cesto naziva "kapitalizam", Carls Lindblom ga preciznije zove "trzisno orijentisani privatni preduzetnicki sistem" (1977, 107 i dalje). U svakom slucaju ova kategorija obuhvata neobicno mnogo varijeteta: od laissez faire i ranoindustrijskih sistema, do onih podrobno regulisanih i osobenih za XX vek, a zatim sistema socijalnog staranja i, najzad, novijih ili postindustrijskih sistema.
Cak se i procesi "drzave blagostanja" kasnog XX veka veoma razlikuju od skandinavskih sistema,koji su redistributivni, sa visokim porezima i razvijenim socijalnim osiguranjem, kao i sa neokorporativistickim pristupom i kolektivnim ugovaranjem; razlikuju se i od neznatno redistributivnih sistema kao sto su oni u Sjedinjenim Drzavama i Japanu, u kojima je oporezivanje umerenije, socijalno osiguranje ogranicenije, a kolektivno ugovaranje relativno nerazvijeno.
Bilo bi znatno pogresno zakljuciti da ekonomski poredak demokratskih zemalja u kojima postoje moderna, dinamicna i pluralisticka drustva, postavlja identicne probleme kao demokratizacije ili u tom smislu zahteva identicna resenja. I pored toga moguce je predloziti neke zajednicke elemente resenja koje se moze smatrati zadovoljavajucim.
Sukobljene teorije perspektive
Pocecu sa onim sto se moze oznaciti kao moj sedmi zakljucak: u naprednoj demokratskoj zemlji ekonomski poredak treba shvatiti kao instrument pogodan ne samo u proizvodjenju i raspodeli dobara i usluga, vec i u stvaranju mnogo sire lepeze vrednosti, ukljucujuci i demokratske vrednosti. Demokratski poredak trebalo bi videti ne samo kao nesto sto sluzi potrosacima, vec ljudskim bicima uopste, i to u svim aktivnostima u kojima taj poredak moze nesto da doprinese.
Taj zakljucak izgleda isuvise ocigledan da bi bio pomenut, ali je on, u stvari, potpuno suprotan gotovo stogodisnjoj intelektualnoj istoriji u Evropi i zemljama engleskog govornog podrucja; teorijska perspektiva koja je dominirala ekonomskom mislju, naime, bitno se razlikovala od perspektive prikazane u ovoj knjizi. Uz opasnost da stvari krajnje pojednostavim, pokusacu stoga da u najsirim potezima prikazem te divergentna gledista.
Teorijska vizija demokratije usredsredjena je na muskarce kao gradjane, a odnedavno - muskarce i zene kao gradjane. Za razliku od toga, standardno teorijsko tumacenje ekonomije, koje je toliko velicano u klasnoj i neoklasicnoj ekonomskoj nauci, koncentrisano je na muskarce i zene kao proizvodjaca i potrosace roba i usluga. Razume se, demokratska teorija ne moze ignorisati elementarnu cinjenicu da su gradjani istovremeno i proizvodjaci i potrosaci; ovo se odnosi i na standardnu ekonomsku teoriju prema kojoj proizvodjaci i potrosaci egzistiraju u politickom sistemu ove ili one vrste - idealno, u demokratskom poreku. Ipak i jedna i druga teorija daju primat jednom ili drugom aspektu.
Gradjanin postoji u odredjenom i cesto usko ogranicenom politickom sistemu - u gradu-drzavi ili modernoj nacionalnoj drzavi. Njegove specificne slobode, prava i obaveze zavise od cinjenice da se on nalazi u okvirima sistema. Proizvodjaci i potrosaci, pak, egzistiraju u nedefinisanjem i gotovo neogranicenom privrednom sistemu koji, u nacelu, moze obuhvatiti i citavu planetu. Od gradjanina se ocekuje da se oseca povezanim sa ostalima koji zive sa njim u datoj drzavi, u istorijski specificnoj agregaciji ljudskih bica, za koju su karakteristicni odredjeni obicaji i navike, zajednicka proslost i zajednicka nada u buducnost. Te veze mogu delimicno biti racionalne, ali njihova snaga takodje proistice iz neracionalnih, primarnih afiniteta i uverenja.
S druge strane, proizvodjac-potrosac - bar u teoriji, ako ne i prakticno - je neka vrsta krajnje racionalnog kompjutera koji vecito kalkulise i do najsitnijih detalja poredi dobitke i gubitke, stalno pokusavajuci da do maksimuma uveca svoju korist. Lojalnost moze interesovati istoricare, sociologe, one koji se bave trgovackom propagandom i obicna ljudska bica svuda i na svakom mestu, ali u standardnoj perspektivi kapitalizma ona nije karakteristika racionalnih ekonomskih aktera.
Prema demokratskoj viziji, mogucnosti vrsenja vlasti u drzavi ili, konkretnije, kontrole nad odlukama vlade u takvoj drzavi, jesu - ili, u svakom slucaju treba da bude - podjednako rasporedjene medju svim gradjanima. Da gradjani treba da budu medju sobom politicki jednaki, kao sto smo videli, jeste kljucni aksiom u moralnoj perspektivi demokratije. U standardnom ekonomskom tumacenju kompetitivne, trzisno orijentisane i slobodne preduzetnicke privrede, odnosi izmedju moci i vlasti ne postoje. Njihovo mesto u potpunosti su preuzeli razmena i ugovori koje sklapaju racionalni akteri. Zbog toga neoklasicni ekonomski nisu videli potrebu za takvim neopipljivim, nejasnim i naizgled neizmerljivim fenomenima kao sto su moc i vlast.
Takodje, ni u standardnoj verziji jednakost ekonomskih resursa, kojom bi se unapredila politicka jednakost gradjana, a time i demokratija i slobode povezane sa njom, nije shvatana kao cilj kome treba teziti, a jos manje kao verovatan ishod trzisnih odluka.
Prema demokratskoj viziji, politicku jednakost treba odrzavati pomocu jednog preciznog sklopa zakonskih i ustavnih aranzmana, uz podrsku javnog mnjenja i, po potrebi, rigoroznim sprovodjenjem zakona kojima se efektivno priznaju gradjanima izvesna prava i mogucnost i - ako se u potpunosti ostvare - obezbedjuje politicka jednakost svih. Prema klasicnoj i neoklasicnoj viziji ekonomskog poretka, drzava na neki nacin postavlja i sprovodi pravila kojima se regulisu ugovori, imovina i ostali ekonomski odnosi (ukljucujuci i monopol) koji se ticu funkcionisanja trzista. Medjutim, zbog cega ce i da li ce politicki lideri obavljati svoje zadatke prema standardnoj verziji, kao i da li ce i u kojoj meri u svoju korist vrsiti raspodelu bogatstva i dohotka koji nastaju delovanjem trzisnih sila, jeste pitanje na koje standardna teorija ne odgovara, niti moze da odgovori.
Prema demokratskoj viziji, najvaznija od svih sloboda u demokratskom poretku je sloboda samoodredjenja prilikom donosenja kolektivnih i opsteobavezujucih odluka, ili, drugim recima, samoodredjenje gradjana ovlascenih da ucestvuju, pod politicki jednakim uslovima, u donosenju zakona i pravila po kojima ce kao gradjani zajedno ziveti. Kao sto sam vec rekao, iz toga proizilazi da ce demokratsko drustvo kroz demokratski proces izmedju ostalog uspeti da raspodeli svoje resurse tako da ostvari najvecu mogucu politicku jednakost, i time primarnu slobodu kolektivnog samoodredjenja, podrazumevajuci i ostale slobode potrebne u tom procesu.
Prema standardnom ekonomskom shvatanju, sloboda postignuta u ekonomskom poretku je iznad svega primarna sloboda izbora koja se realizuje na trzistu: dakle, sloboda potrosaca da biraju robu i usluge, poslovnih ljudi da se takmice sa konkurentima u ponudi roba i usluga i dolazenju do sredstava potrebnih za njihovu proizvodnju, sloboda radnika - koji su alter ego racionalnog potrosaca - da sa poslodavcima sklapaju ugovore o radu i tako, za nadnice, nabavljaju resurse potrebne za obavljanje svoje funkcije potrosaca. Iako je standardna teorija neutralna u pogledu politicke jednakosti, jer je niti pobija niti podrzava, u njoj postoji pretpostavka o jednom znacajnom varijetetu jednakosti: svi ekonomski akteri, dakle i potrosaci i proizvodjaci, podjednako su racionalni (to jest, savrseno racionalni) i podjednako slobodni da prihvate ili odbace sve ponude, kao i predloge ugovora.
Sta, medjutim, znaci "podjednako slobodni" nije uopste preciznije definisano.
Na taj nacin je prvo sitno seme neslaganja izmedju demokratije i kapitalizma posejao vetar doktrine. Ono sto su potrosaci slobodni da potrose zavisi od njihovog dohotka, a dohoci za sada, a sigurno ni ubuduce, nisu i nece biti ravnomerno rasporedjeni. No, ako dohodak, bogatstvo i ekonomske pozicije predstavljaju i politicke resurse, i ako su rasporedjeni nejednako, kako je moguce da gradjani budu medju sobom politicki jednaki. Ako gradjani ne mogu biti politicki jednaki, kako demokratija moze postojati? I obrnuto, ako demokratija treba da postoji i ako gradjani treba da budu medju sobom politicki jednaki, nece li demokratiji biti potrebno neko drugo resenje umesto trzisno orijentisane i privatno-preduzetnicke privrede, ili, u najmanju ruku, drasticna modifikacija ovakvog tipa privrede?
Uprave privrednih preduzeca
Entuzijasti demokratije ponekad insistiraju da u pravom demokratskom drustvu sve asocijacije treba da imaju demokratski karakter. Po mom misljenju, to glediste je pogresno. Iz svega sto je receno o materiji obrazlaganja demokratskog procesa u ovoj knjizi (u poglavljima 6 do 9) nikako ne proizlazi zakljucak da svakom asocijacijom treba upravljati na demokratski nacin. U 8. poglavlju, pak, obradjeno je pitanje preduslova za ovaj nacin upravljanja preduzecima. Ukoliko takvi preduslovi u konkretnim kategorijama slucajeva postoje, zaposleni u asocijaciji imaju zakonito pravo da zahtevaju primenu demokratskog nacina rukovodjenja.
Gradjani u razvijenim demokratijama zato imaju dosta osnova da se pitaju kojim asocijacijama, osim drzave, treba upravljati putem demokratskog procesa, a kojim ne. U savremenoj demokratskoj zemlji sa modernim i dinamicnim pluralistickim drustvom (MDP) u najozbiljnije kandidate za ovaj nacin upravljanja svakako spadaju privredna preduzeca. Za sva MDP drustva privredne organizacije su od ogromne vaznosti u svakodnevnom zivotu vecine gradjana; osim toga, ona na neki nacin "izuzetno strce" zbog svog nedemokratskog nacina upravljanja. U najboljem slucaju tu je rec o sistemima stvaralastva, a u najgorem - o cistom despotizmu. Pri tom je zanimljiv fenomen da je nedemokratski nacin upravljanja u sferi privrede, u stvari, najrasireniji i najprihvaceniji sistem.
Ovaj kontrast osoben za demokratske zemlje stoga svakako zasluzuje pazljivo razmatranje, posebno zato sto vlada opste uverenje da firmama u poslovnom svetu treba upravljati na navedeni nacin.
Zbog cega gradjane u zemljama razvijene demokratije treba da interesuje nacin upravljanja preduzecima? Ili bolje: kako bi uopste mogli da se za taj problem ne interesuje? Rad zauzima centralno mesto u zivotu vecine ljudi. Vecina ljudi na radu, u odnosu na sve ostale aktivnosti, provodi najvise vremena. Rad cesto na odlucujuci nacin utice na dohodak, potrosnju, stednju, status u drustvu, prijateljstvo, slobodno vreme, zdravlje, sigurnost, porodicni zivot, starost, samopostovanje, svest o samoispunjenju, blagostanje, licnu slobodu, samoodredjenje, razvoj licnosti, kao i na mnogo drugih specificnih interesa i vrednosti u zivotu. Od svih odnosa u sferi vlasti, kontrole i moci u kojima se ljudi svakodnevno nalaze, nema nijednog toliko znacajnog i permanentnog za nasu svakodnevicu kao radni odnos. Zbog toga su posledice aktivnosti upravljackih struktura u firmi, ustanovi i sl.
daleko najvaznije za pojedinca. Takodje, nema pogodnijeg mesta za razvoj despotskog nacina upravljanja, sa svim njegovim negativnim implikacijama, no sto su to poslovne ili druge asocijacije u sferi privrede.
Na koji nacin onda treba upravljati firmama, preduzecima, korporacijama? Unutrasnje upravljanje, naravno, treba razlikovati od spoljne kontrole nad radom preduzeca koju vrse vlada ili lokalne uprave u drzavi. U svim demokratskim zemljama, naime, cak i ako je vecina firmi u privatnoj svojini, regulisu se specificni aspekti delatnosti privatnih firmi. Ako bi demokratske zemlje ikad pozelele da stvore socijalisticku privredu, intervencija vlade u sferi privrede bila bi i tada potrebna. Da bi se istovremeno postovale i demokratske vrednosti i ostvarilo prosecno efikasno poslovanje, vecina firmi, bez obzira na tip svojine, trebalo bi, pored generalne trzisne orijentacije, da poseduje znatan stepen autonomije.
Ukratko, jedini opsti oblik socijalistickog ekonomskog poretka koji bi bilo u skladu sa demokratijom i efikasnoscu trebalo bi da bude relativno decentralizovani sistem trzisnog socijalizma (upor., izmedju ostalog - Nove, 1983, Selucki, 1979). U trzisnom socijalizmu kao i u kapitalizmu, aktivnost firme bi trebalo da regulise drzavna vlast. U oba ova sistema stepen i vrste regulisanja svakako bi bili predmet velikih politickih i teorijskih kontroverzi, sto takodje zavisi od vremena i mesta; kao i drugih specificnosti pojedinih demokratskih drzava. No, bez obzira na veliki znacaj ovih pitanja, o njima ovde nece biti reci.
