Demokratija

15.06.08 Nova srpska politička misao

Većina savremenih država poseduje demokratsko uređenje koje je gotovo jednoglasno podržano od strane građanstva. Demokratija, reč koja svakodnevno dominira u današnjem političkom životu, čini se kao da donekle ostaje neodređena. Ova vrsta državnog uređenja iako predstavlja temelj različitih paradoksa, izvor mnogobrojnih problema koji su tokom istorije rešavani na različitim osnovama, ostaje nekako intuitivno pozitivno vrednovana, danas možda više nego ikad. U skladu sa tim, Ros Harison iznosi stanovište da se danas „demokratija skoro univerzalno doživljava kao vrednost“(str. 169), pa u knjizi koja je pred nama sebi postavlja zadatak da ispita „da li je ovo skoro univerzalno saglasje po pitanju demokratije opravdano“(str.169). S jedne strane, život u današnjim državama koji gotovo nameće obožavanje ove vrste uređenja, i njegova nedefinisanost s druge strane, čine da nas analitički postupak njegovog opravdanja koje Harison u ovoj knjizi nudi ne može ostaviti ravnodušnim.

Način na koji naš autor opravdava demokratiju diktira strukturu ovog dela koje se baš po tome može izdvojiti od drugih radova na sličnu temu. Čitajući „Demokratiju “, mogu se zadovoljiti ljubitelji analitičke filozofije u istoj meri kao i oni koji očekuju optavdanje iz perspektiva mislilaca različitih istorijskih epoha. Zapravo, Harison otvara problem konstatacijom univerzalnog prihvatanja demokratije danas uz priznanje da je „mnogo teže uvideti zbog čega, ili da li takvo mišljenje treba da bude opravdano“(str.7). Kako bi pronašao čvrst temelj njene vrednosti, autor se kreće „između istorije problema i savremenih pokušaja njegovog razrešenja“(str.5). Istorijski deo je uveden „da se postave problemi, da se obezbedi veća raznovrsnost misli ili rešenja i da se obogati savremena materija o kojoj je reč“(str.5). Međutim, iako ovaj deo pruža širok spektar postavljanja i razrešenja problema, Harison nije imao nameru da nam servira neku vrstu udžbenika demokratije, već u drugom delu koristi besprekoran analitički postupak za probijanje kroz paradokse koji vrednost ovog uređenja stavljaju pod znak pitanja.

Dokaz da je demokratija nešto dobro svoj temelj može naći na dvema porodicama vrednosti koje su univerzalno prihvaćene i u koje se niko ne bi usudio da posumnja. S jedne strane nailazimo na korisnost, tj. „ono što je dobro po ljudska bića“(str.172), a sa druge, pravo koje pripada svakom građaninu i koje predstavlja oblast potpuno zaštićenu od vlasti. Što se prve grupe vrednosti tiče, jasno je da je ona poslužila utilitaristima kao kriterijum valjanosti vlasti, dok je pravo ono što je Lok postavio kao temelj legitimiteta države. Na prvi pogled se može učiniti da se ove dve grupe vrednosti suprotstavljaju i na taj način bacaju demokratiju u paradoks. Naime, čini se da ako dođe do maksimizacije korisnosti, prava mogu biti ugrožena, ili, s druge strane, davanje prioriteta pravima može postati prepreka unapređenju onoga što je dobro za čoveka. Međutim, ovakva suprotstavljenost je za Harisona samo prividna. S jedne strane, prava se mogu posmatrati kao korisnost jer predstavljaju dobro za čoveka, a uz to čovek ima neotuđivo pravo na dobro. S druge strane, oba izvora vrednosti se mogu posmatrati kao „različite delimične koncepcije jedne još fundamentalnije vrednosti“(str.177) - nepristrasnosti. Dakle, možemo tragati za temeljima demokratije a da ne moramo stati na stranu prava ili korisnosti, možemo tražiti temelje demokratije držeći se središnjih vrednosti koje se naziru u istoriji ovog problema- znanja, autonomije, slobode, provednosti i jednakosti. To je put koji je izabrao Harison.

Zanimljivo je opravdavati demokratiju na temelju znanja pošto na prvi pogled izgleda da među njima ne postoji nikakva dodirna tačka. Međutim, prividna nezavisnost ova dva pojma odmah biva poljuljana ako se vratimo političkoj misli antike. Platon i Aristotel, mislioci koji su živeli u uređenju najbližem originalnom shvatanju demokratije, pokušali su „da je objasne, ali nisu je branili“(str.25). Aristotel ju je posmatrao kao izopačenje politeje, najboljeg mogućeg uređenja. Platon je zahtevao da na čelu države budu oni koji poznaju dobro kako bi ga obezbedili građanima. Prema njemu, „demokratija koja ne obraća nikakvu posebnu pažnju na znanje i umesto toga uvažava mišljenje svih podjednako, jeste pogrešna teorija o tome kako donositi odluke u politici“(str. 190). Čini se da je demokratija neodvojiva od skepticizma, tj. ako postoji znanje o tome šta je dobro, rasprava o demokratiji kao dobrom uređenju postaje besmislena, a ako tog znanja nema, ovo uređenje se može uzeti kao najbolje. Međutim, to je pogrešno. Ako nema znanja, ako ni jedno mišljenje nije bolje od drugog, „onda isto tako lako mogu da se opredelim za diktaturu“(str. 192). Dakle, skepticizam ne implicira demokratiju. S druge strane, Harison navodi činjenicu da čovek nije nepogrešiv i da se pre dolazi do istine konsultovanjem većine. Navodeći još neke primere, naš autor pobija Platonov argument koji obara demokratiju na temelju znanja i raskida sponu ovog uređenja i skepticizma.

Odbacujući međusobnu isključivost znanja i demokratije, Harison ne premešta vrednost sa jednog na drugo, već pokazuje njihovu kompatibilnost. Isti cilj ima i razmatranje autonomije, središnje vrednosti nerazdvojne od slobode. Ono što predstavlja problem jeste da ako autonomija znači „da pojedinci treba da vladaju sobom, sada nije jasno kako to može da bude kompatibilno s bilo kojim oblikom vladavine“(str.207). Primenjeno na demokratiju „oni u manjini nemaju kontrolu nad odlukom, pa se tako njihova autonomija ne poštuje“(str.209). Tako se otvara jedan od centralnih problema ovog uređenja koji su Mil i Tokvil nazvali „tiranija većine“. Taj problem u isto vreme dovodi u pitanje spojivost demokratije i jednakosti.

Problem sa autonomijom se rešava postojanjem prava žrtvovanja divlje slobode, kako bi to Kant rekao, zarad zakonite slobode. Prema Rusou, sloboda se sastoji „u korišćenju vlastite volje na ispravan način, u propisivanju zakona samom sebi“(str.73). Ako se držimo ugovorne teorije koju su zastupali moderni mislioci, lako je uočiti da se stupanjem u društvo jednoglasnom odlukom svaki pojedinac obavezuje na poštovanje zakona bez kojih je država nezamisliva. Demokratija u tom pogledu izgleda najopravdanija zato što u tom uređenju narod prisvaja čitav suverenitet. Ako pritom dodamo i Rusoovo shvatanje opšte volje koja za cilj ima opšte dobro, pa tako, stavljajući pravo dobro iznad sebičnog interesa pojedinca što čini da on „bude primoran da bude slobodan“(str. 79), jer ga štiti od niskih želja, prema Harisonu demokratija ostaje potpuno odbranjena od prigovora da ugrožava slobodu.

Legitimisanje demokratske vladavine dokazom da ona ne šteti slobodi se opet, nekako, vraća problemu spojivosti ovog uređenja i znanja. Videli smo da je čovek pograšiv i da ćemo biti bliže pravom odgovoru ako slušamo većinu. U demokratiji većina koja je tako najbliža pravom odgovoru o dobru, odlučuje u ime zajednice. Primoran da radi ono što je za njega najbolje, „primoran da bude slobodan“, pojedinac zadržava svoju autonomiju. Međutim, ovim se ne rešava čitav problem nazvan „tiranija većine“. Ako većina odlučuje u ime čitavog društva, čini se da je ugrožena jedna druga vrednost- jednakost. Ono što je ključno za ovaj problem jeste da se jednakost posmatra na taj način da je „ispravno tretirati istu vrstu slučaja na isti način“ (str. 230), tj. „da svi koji imaju relevantne karakteristike treba da budu tretirani jednako“ (str. 233). Ovo treba shvatiti u tom smislu da je dovoljno „biti ljudsko biće da bi se kvalifikovao za pristup političkim pravima i vlasti“ (str. 235). To je najjači argument u prilog demokratije. Jednakost postupka, pritom, ne garantuje jednakost ishoda. Međutim, samo deo svrhe demokratskog sistema jeste da „treba da bude učinka“(str.248). Tako, ne samo što ne važi pretpostavljena suprotstavljenost, već je „jednakost u srcu demokratskog sistema, ako ne, možda, i njen krajnji cilj“(str.249).

Mireći demokratski sistem sa centralnim vrednostima, Harison je dao svoj prilog odbrani ovog uređenja. Mogući prigovori koji su sasvim logički opravdani, uzrokovani su prirodom moralnog života „koji je obeležen pluralizmom“(str. 287). Ako polje sačinjeno od neotuđivih prava ostane nenarušeno, svaki prigovor za povredu pojedinaca kao moralnih ličnosti „ostaje van igre“. Poštovanje svakog drugog usled toga što je čovek pretpostavlja jednako odnošenje prema svakom, ili Harisonovim rečima „jednak tretman“ drugih pojedinaca. Ovaj egalitarizam za koji autor tvrdi da je u srcu demokratije, dovodi do vrednosti koja predstavlja njen temelj. Dakle, prateći Harisona, tumarajući zajedno sa njim kroz prigovore i opravdanja, na kraju dolazimo do vrednosti koja opravdava današnje divljenje ideji ovog uređenja- nepristrasnosti. Značajna kao predmet razmatranja za većinu mislilaca, od nekih napadana, od drugih branjena, demokratija je, utemeljena na nepristrasnosti, za Harisona ipak opravdano shvaćena kao nešto dobro. Usled toga, „završavamo s nepristrasnošću. Nepristrasnost je poslednja ponuda autora“(str. 295).

Milica Vesković