Dani, sećanja - Knjiga I

28.12.03 Politika

Novi Sad, decembra
U Matici srpskoj predstavljena je prva od šest, napisanih knjiga dnevnika "Dani, sećanja" akademika Dejana Medakovića. Preostale knjige, dnevnici, od kojih su dva kompleta potpuno gotova za štampu, u vremenu pred nama, kako je saopštio autor, sukcesivno će izlaziti.

U prvoj knjizi dnevnika "Dani, sećanja" izuzetno nadahnuto govorili su akademici Vasilije Krestić, Nikola Milošević i Čedomir Popov.

Predsednik Matice srpske prof. dr Božidar Kovaček, na početku je podsetio da akademik Dejan Medaković ove godine slavi 50 godišnjicu članstva u našoj najstarijoj kulturnoj instituciji i 40 godišnjicu članstva u Upravnom odboru, uz neznatne prekide.

Akademik Vasilije Krestić je primetio da dnevnik nije vođen, svaki, već svaki treći dan i da u prvom i drugom delu ima isti broj, po 116 beležaka. Njima je čitav niz tema zahvaćen počev od istorije umetnosti, spomenicima kulture, odnosima u društvu, crkvi, sveštenstvu, monasima, manastiru Hilandaru, dehristanizaciji društva, licemerju, pitanju genocida Srba u Hrvatskoj i problemu prećutkivanja, o ljudskoj mimikriji, falsifikovanju istorije, kazao je između ostalog Krestić.

Akademik Čedomir Popov je ocenio da je Medaković dao mnoštvo portreta 20. veka. Desetine ljudi naše savremene istorije dobili su literarni medaljon koji se sa zadovoljstvom čita. Ovi portreti su pisani iskreno, politički doživljeni propušteni kroz gusto autorovo sito. Iskreno i opširno je svedočio o svom vremenu. Ovo je knjiga dubokog pesimizma, ličnog, nacionalnog i univerzalnog. Akademik Nikola Milošević je zaključio da je knjigu pisao neko ko je poznavalac ljudi a ključno obeležje je što je Medaković umeo da razlikuje lice od naličja. Jednostavno, pisac ove knjige može se smatrati letopiscem.

Akademik Medaković je otkrio da se dugo lomio i davao otpor i pri tome izmišljao razloge da ne pusti knjigu za svoga života. No na kraju je ipak rizikovao zahvaljujući upornosti redaktora gospodina Davidovića. – Tema dnevnika je, ocenio je on, moralizatorska a ne književno-estetskog karaktera. Nema više odstupnice i ne može se nešto zaustaviti što je krenulo svojim tokovima. Trudio sam se da nađem i vedrinu, osim pesimizma, u tunelu u kojem sam se nalazio, rekao je na kraju, između ostalog, autor.

M. Karadžić

19.12.03 Politika

Najzad, posle višemesečnog najavljivanja, objavljena je knjiga "Dani, sećanja" (knjiga I, 1976–1977) akademika Dejana Medakovića, jednog od naših najuglednijih istoričara umetnosti, proznog pisca i pesnika (izdavač Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd). To je ona knjiga čije je odlomke letos objavljivao naš list i koja je izazvala žestoku polemiku. Evo, pred čitaocima je knjiga od blizu pet stotina strana, a u njoj je Medakovićeva galaksija – ljudi, događaji, onako kako ih je on video, čuo, saznao ili protumačio.

Medaković je, čini se, imao hrabrosti da sa svojim dnevnicima izađe u javnost bez okolišenja – da se suoči sa savremenicima za života. Sam, tim povodom, kaže:

"Želeo bih da objavljivanje mog dnevnika ‚Dani, sećanja’ bude protumačeno kao pokušaj da javno položim još jedan račun. Neću prestati da žalim što svet u kome sam živeo nije bio bolji, pravedniji i humaniji. Takav nesavršen svet mnoge je sprečio da budu bolji nego što su bili... Pokušao sam, nadam se, ne sasvim uzaludno, da svojim životom dokažem suprotno. To je ona moja istina koju sam nameravao da otkrijem, ne svojim savremenicima već onima koji dolaze, ne gubeći nadu da će je bolje prosuđivati udaljeni i zaštićeni od nedoumica koje donosi tako varljiva savremenost".

Ljubavi i mržnje

Medaković u pismu priređivaču ove knjige Vladimiru Davidoviću, kao testamentarnu oporuku da i naredne četiri knjige njegovih dnevnika priredi, kaže da je, na žalost, vreme o kome govori dnevnik praćeno nesporazumima i nerazumevanjem – etiketa srpskog nacionaliste samo je jedan u nizu pokušaja omalovažavanja svega onoga što je predstavljala njegova celoživotna aktivnost.

Ovo je uzbudljiva knjiga. Ona govori o ljubavi i mržnji srpskih intelektualaca na jedan gospodstven način, o događajima koji su potresali drugu polovinu prošlog veka. Piscu su se nametala prisećanja, opservacije na ljude i događaje iz prošlosti, i u tome on nema premca u dnevničkoj literaturi u nas. On piše filigranski, sa poznavanjem prilika, prijatelja i neprijatelja, a sve to "dočarava miris epohe".

U Medakovićevoj galaksiji su vrhunski srpski intelektualci, različitih zanimanja i interesovanja – od Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Svetozara Radojčića, Ostrogorskog, Viktora Novaka, Petra Lubarde, Vladimira Dedijera, do Lazara Trifunovića, Radovana Samardžića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Miće Popovića, Vaska Pope, Dobrice Ćosića, Antonija Isakovića, Žike Stojkovića... U knjizi su izvanredni medaljoni, portreti tih ljudi koje Medaković "slika" u raznim prilikama i povodima.

U toj galeriji likova sijaset je ličnosti iz crkvenog života, kao što su patrijarh German, ili vladike, monasi, starešine manastira – od Hilandara, do Fruške gore, Studenice, Savine... Kao vrsni znalac umetnosti, autor veoma zanimljivo piše o ljudima i razgovorima koje je vodio sa crkvenim velikodostojnicima.

Kada, na primer, citira svoje pismo Žiki Stojkoviću iz jeseni 1947. godine, Medaković veli: "Neka ostane svedočanstvo kako smo tada živeli, sa mnogo pitanja u sebi. Postavljali smo ih pošteno i čista srca". Ili kada opisuje protivljenje Georgija Ostrogorskog, svetskog stručnjaka–vizantologa, da se na Filozofski fakultet u Beogradu pozovu profesori Lešek Kolakovski i Bauman, koji su tada isterani u Poljskoj sa fakulteta (1976) – to je dragoceno svedočanstvo o ponašanju intelektualaca. Takvih detalja knjiga je puna "ko šibica". Ili ćutanja srpskih intelektualaca... Na jednom mestu, Medaković kaže:

"Pisci, svi odreda, bili su suviše zavisni od društva, zato su i načinili tako veliki broj sumnjivih ustupaka. Čak i najveći među njima nisu imali ni snage ni volje da rizikuju sukobe. Davali su bogu božje, caru carevo i tako pokušali da sačuvaju svoje delo".

U tom smislu on navodi i Andrićev ulazak u Komunističku partiju, pod pritiskom Rodoljuba Čolakovića, u šezdeset petoj godini!

U senci poluistina

Opisujući šta se sve zbivalo, kako se ko ponašao u svome životu, Medaković na jednom mestu naglašava:

"Naš vek proteći će u senci raznih poluistina. I sam primam to stanje, nemoćan da bilo šta promenim. Moj najveći doprinos istini biće taj što ću živeti s ranom u duši, što ću ostati trajno nesrećan. Jer, bolji je život u kavezu postojane nesreće nego moralna smrt".

Ili: "Ponekad su razgovori sa Ćosićem ličili na skoro bračno nadmudrivanje... U svakom slučaju, Ćosić se prema nama odnosio zaštitnički, što je nebrojeno puta dokazao. Svoju ulogu izaslanika revolucije shvatio je pošteno, pa se istinski borio za spas naših duša".

Bilo gde da odlazi, Medaković zapisuje svoje utiske, prisećanja – inspiriše ga bezbroj puta boravak u Dubrovniku, ili manastiru Savina, Hilandaru, Zagrebu, Novom Sadu, a o Beogradu da i ne govorimo. Ono što je još zanimljivo to su medaljoni, portreti uglednih intelektualaca iz drugih sredina, kao što su Miroslav Krleža ili Cvito Fisković – o ovom potonjem vrhunskom istoričaru umetnosti iz Splita Medaković i počinje svoj dnevnik, sa puno ljubavi i poštovanja.

Ovu knjigu je priredio (a i naredne četiri će prirediti za štampu) Vladimir Davidović, a tim povodom Medaković kaže:

"Imam čudno osećanje dok pišem ovaj deo svog svojeručnog delimičnog zaveštanja. Nije lako kad čovek čak i prijatelju poverava zadatke koji se tiču najintimnijih sudova i emocija poveravanih sebi, iz dana u dan, tokom tridesetak godina. Naša dosadašnja saradnja, prijateljstvo i poverenje koje gajim prema Vama učvršćuju me u uverenju da ćete postupiti u svemu prema mojim željama..".

Knjiga je, inače, bogato ilustrovana faksimilima korespondencije i drugim dokumentima.

R. Popović