Zanimljiva stvar u vezi sa Bajron Ketlin Mičel (da, stvarno su joj na rođenju dali ime Bajron – Bajron Ketlin Rid) je ono što je ona otkrila i što ima da kaže o ljubavi. To je nešto izvanredno, i ova knjiga će vam pokazati kako je to učinjeno. Stvar je jasna i neosporna čim je vidite i promeniće vam život ako je isprobate. U mom slučaju to daje rezultate. Sem toga, čisto da ne biste pomislili da je ona na neki naročit način drugačija od drugih ljudi i da je zato u stanju da uradi ono što vi ne možete, nije zgoreg da saznate nešto o njoj. Tako ćete moći da vidite da ono što ona ima da nam kaže može da bude delotvorno i za druge, posebno za vas. Njen život je bio običan i težak i uspešan i pun pogrešnih i pravilnih procena, baš kao i većina drugih života.
Kad se u drevnim povestima vrate iz pustinje, mudraci su dugokosi i dugobradi i obično su ogrnuti plaštom – jer to je ono što su svi nosili u pustinji – i ne mogu a da ne govore o onome što su otkrili. U Sjedinjenim Državama takvi mudri ljudi mogu da nam izgledaju mnogo običnije pošto, recimo, imaju mnogo kose, duge nokte i iskustvo u trgovanju nekretninama. Bajron Ketlin Mičel (svi je zovu Keti) bavila se nekretninama, i mada više nema dugu kosu i nosi odeću Ejlin Fišer, i dalje ne može a da ne govori o onome što je otkrila.
Ona zaista dolazi iz pustinje, iz Barstoua, i to je prva stvar u stvaranju mita o ovom otkriću. Barstou se nalazi u pustinji Mohave u južnoj Kaliforniji, i poslednja je stanica pre dugog puta u Arizonu. Tu su železnički koloseci i obližnja vazduhoplovna baza i uredni redovi kuća ispred kojih vojna lica gaje cveće s pogledom na pustinju. Mohave je goletna čak i po pustinjskim merilima; tu nema čudnovatih kaktusa, ali ako obratite pažnju na nju ona postaje prelepa. Ako se u suton tamo prošetate sa Keti, topao vetar će vas milovati i uočićete fine nijanse stenja – smeđe, žute, crne i crvene – a senke su plave. Ona će vas povesti duž kanjona do mesta na kojima kaplje skrivena voda, i moguće je da ćete početi da doživljavate pustinju kao nežnu i prijatnu, i da ćete poverovati Keti kada kaže da joj je ona bila učitelj.
Njena priča je njena, a opet je to i priča svake osobe. Bila je srećna sa troje dece, mužem koji ju je voleo i poslom, a onda je postala nesrećna – isprva postepeno, a onda naglo. Jako se ugojila, počela je da pije, postala je ljuta i uplašena, spavala je sa pištoljem pod jastukom. Pištolj pod jastukom nije neobična stvar u Barstou kao što bi to bio u San Francisku, ali je ipak unosio nemir u njenu porodicu. Održavala je svoje poslovanje, ali je u većini drugih oblasti života bila bezuspešna i osećala se krajnje bezvredno. Sve do sada, ovo je obična priča i obična vrsta patnje, iako žestoka: lutate kroz život gledajući naokolo dok vas neko sa strane ne tresne po glavi i privuče vam pažnju.
Zanimljiv deo priče obično počinje u onom trenutku kada padnete s magarca, pa je tako bilo i sa Keti. Njena kriza je bila duboka i nije izgledalo da će se sama od sebe rešiti. To je bila kriza čitavog njenog bića. Njena porodica se pitala nije li poludela. Otišla je na ispitivanje u centar za poremećaje u jelu, zato što je to bio jedini vid lečenja koji je njen zdravstveni Mohave u južnoj Kaliforniji, i poslednja je stanica pre dugog puta u Arizonu. Tu su železnički koloseci i obližnja vazduhoplovna baza i uredni redovi kuća ispred kojih vojna lica gaje cveće s pogledom na pustinju. Mohave je goletna čak i po pustinjskim merilima; tu nema čudnovatih kaktusa, ali ako obratite pažnju na nju ona postaje prelepa. Ako se u suton tamo prošetate sa Keti, topao vetar će vas milovati i uočićete fine nijanse stenja – smeđe, žute, crne i crvene – a senke su plave. Ona će vas povesti duž kanjona do mesta na kojima kaplje skrivena voda, i moguće je da ćete početi da doživljavate pustinju kao nežnu i prijatnu, i da ćete poverovati Keti kada kaže da joj je ona bila učitelj.
Njena priča je njena, a opet je to i priča svake osobe. Bila je srećna sa troje dece, mužem koji ju je voleo i poslom, a onda je postala nesrećna – isprva postepeno, a onda naglo. Jako se ugojila, počela je da pije, postala je ljuta i uplašena, spavala je sa pištoljem pod jastukom. Pištolj pod jastukom nije neobična stvar u Barstou kao što bi to bio u San Francisku, ali je ipak unosio nemir u njenu porodicu. Održavala je svoje poslovanje, ali je u većini drugih oblasti života bila bezuspešna i osećala se krajnje bezvredno. Sve do sada, ovo je obična priča i obična vrsta patnje, iako žestoka: lutate kroz život gledajući naokolo dok vas neko sa strane ne tresne po glavi i privuče vam pažnju.
Zanimljiv deo priče obično počinje u onom trenutku kada padnete s magarca, pa je tako bilo i sa Keti. Njena kriza je bila duboka i nije izgledalo da će se sama od sebe rešiti. To je bila kriza čitavog njenog bića. Njena porodica se pitala nije li poludela. Otišla je na ispitivanje u centar za poremećaje u jelu, zato što je to bio jedini vid lečenja koji je njen zdravstveni program plaćao – dragi, praktični, američki stil. Ta apsurdna ideja ispostavila se kao dobra. Na neko vreme je sve prekinula. Ali, nisu terapija ni tretman bili ono što joj je pomoglo. Naprosto se jednog jutra probudila i svet se okrenuo naglavačke, a sa njim i njeno srce. Bila je oborena sa svog magarca na putu za Damask i život joj više nikada nije bio isti. To je bilo 1986.
Bilo je to jedno od onih iznenadnih, snažnih i preobražavajućih iskustava koja se dešavaju bez jasnog razloga; u Aziji se to zove prosvetljenje. Odjednom je sve bilo izokrenuto. Tamo gde je ranije bila uplašena i očajna, sada je u svakom trenutku osećala ljubav i dobrotu. Svi su bili zapanjeni, naročito njena deca. Kažu da je razlika bila kao dan i noć. Odmah su znali da više ne moraju da se plaše. Iznenada je bila nežna, puna ljubavi, slušala ih je, nije se ljutila, bila je oduševljena njihovim životima, što im je pomoglo da i oni osete ushićenje.
Ali, šta se u stvari promenilo? Keti je došla do zaista jednostavnog otkrića. Primetila je da je bila verovala svojim mislima i da su je one smrtno užasavale. Onda je prestala da veruje svojim mislima, pa je istovremeno i svet prestao to da radi. Izgubili su se unutarnji sukob i strah. Odmah je počela da saoseća sa onima koji se nalaze u istom položaju i poželela je da objasni ono što je uvidela. To osećanje povezanosti i ljubavi bilo je početak metoda pomaganja drugima.
