Cvrčak u decembru

03.02.14

U mojim pesmama, stalno su u sukobu stvaralaštvo i moć, pesnici i sila što se trudi da se uzdigne do Boga. Među takvim pesmama sam probrao one za koje mislim da još nešto govore

Beogradska „Prosveta” i Centar za kulturu i umetnost iz Aleksinca, objavili su knjigu izabranih i novih pesama Bratislava R. Milanovića (1950), pod naslovom: „Cvrčak u decembru”. Milanović je rođen u Aleksincu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1968. u „Studentu”, a prvu zbirku – „Jelen u prozoru”, 1975. Autor je desetak pesničkih knjiga. Od 1978, do penzije, radio je kao novinar u Radio Beogradu. Član je Udruženja književnika Srbije od 1976.

Zbirka „Cvrčak u decembru”, iako sastavljena od starih i novih pesama, deluje kao potpuno nova knjiga. Kako ste je komponovali?
U mom književnom stvaralaštvu postoji nekoliko tematskih linija. Jedna se, međutim, provlači kroz sve moje knjige. To su pesme koje pripadaju onoj orijentaciji koju je svojevremeno Miodrag Perišić nazvao „novim angažmanom”. Takozvana stvarnost nudila je toliko tema i izazova da je na njih jednostavno moralo da se odgovori. U sedamdesetim i osamdesetim godinama najotvorenije su to činili pesnici moga naraštaja. „Književna reč” je oktobra 1976. godine objavila na naslovnoj strani moju pesmu „Priznanje” i njome sam sebi otvorio još jedan put koji će me voditi, nadalje, kroz sve moje knjige.
Duž toga puta stoje pesme koje su u neprestanom dijalogu sa presnim životom i govore o varničavim dodirima između stvaralaca i moćnika, između umetnika, mislećih ljudi i nevidljivih, pa i vidljivih mehanizama vlasti. Te pesme, dakle, govore protiv presije, birokratije, mehanizama moći koji se upliću u kreativnu slobodu pojedinca s namerom da ga kontrolišu, da ga drže „pod staklenim zvonom”... U tim pesmama su stalno u sukobu stvaralaštvo i moć, pesnici i sila što se trudi da se uzdigne do Boga. Među takvim pesmama sam probrao one za koje mislim da još nešto govore i sačinio ovu knjigu, „Cvrčak u decembru”.

Naslov knjizi dali ste po istoimenoj pesmi iz zbirke „Vrata u polju”. U decembru – sve cvrči. Ne pristajete, očigledno, na hladnoću današnjeg sveta?
Naslov je doneo život sam. Decembra 1996. godine cvrčao je ceo Beograd, i tada je pesma desetina hiljada cvrčaka srušila jedan nesrušivi sistem. Jedan otpor koji se zasnivao na upornosti, vedrini i duhu odneo je pobedu nad palicom. Pesma „Cvrčak u decembru” inspirisana je tim događajima. U „Književnosti”, gde je prvi put objavljena 1997. godine, bio je potpisan i datum ispod pesme. Posle sam datum izostavio, jer sam hteo da odvojim pesmu od konkretnog događaja i da joj dam opštije značenje. Cvrčanje cvrčka u nedoba, pesma na samom pragu zime, znak je pobune protiv krutih pravila. To je simbol prkosa koji najavljuje obavezne promene. To je znak da svet treba da se izglobi, raščini i sastavi ponovo... U isto vreme, ta cvrčkova neočekivana pesma znači, kako vi kažete, da tom svetu nedostaje topline, duševnosti, samilosti. Mraz se uvukao među nas same, i suviše se tu razbaškario.

Često se citira izjava Miodraga Pavlovića da se ne trudite da budete originalni, ali da vaše pesništvo „ne liči ni na kog posebno”. Ima li u ovome istine?
Ima. To je rečenica iz recenzije za moju drugu knjigu „Klatno”. Napisana je pre trideset i više godina. Ja sam to što jesam. Pišem sa dna svoga bića i ne mogu da budem drukčiji. Već samim tim ne mogu ni da ličim ni na koga drugog, jer svaki čovek je svet za sebe.

Ko su vam bili pesnički uzori na početku, a ko danas?
Na samom početku, kada sam imao petnaestgodina, bio je to Stevan Raičković. OndaCrnjanski, koji se tek vratio. Nešto kasnije – Branko Miljković... A zatim dolazi velika biblioteka pročitanih knjiga što naših, što stranih pesnika, pročitanih u dobrim prevodima, naročito maestralnih Rusa, pa i Francuza u originalu... Jedno vreme sam mnogo čitao Poljake i Nemca – Encesbergera. Tu čovek nauči šta su drugi napisali i ne izigrava papagaja. Tad i nije mnogo teško pronaći svoj prostor i pustiti svoj glas da ga ispuni.
Sad je kasno za uzore.

Pripadate pesničkoj generaciji koja je ušla na velika vrata u srpsku književnost i koja se u potpunosti ostvarila?
Ne znam da li mislite na generaciju u najužem smislu? Kada smo se pojavili na univerzitetu Miroslav Maksimović, Zvonimir Kostić, Draginja Urošević, Duško Novaković, Vuk Milatović, Ljubica Miletić, Novica Tadić, Radmila Lazić, Milan Mladenović, Milan Lalić, Slobodan Zubanović i ja. U „Studentu”, sa kojim smo stalno bili u sukobu, nazvali su nas „grupa međusobno poznatih pesnika”. Ali, mi smo ubrzo počeli da objavljujemo knjigu za knjigom. Svako je izgradio svoju individualnost. Stigla su i najviša priznanja od kritike, nagrade, prevodi po svetu... Sve je to deo književnog života. Važno je da još što-šta uradimo pre nego što odemo... Već nema Milana Lalića, Novice Tadića... Danas niko ne zna ko je tada uređivao „Student”. Ni zašto.

Kako, s ove vremenske distance, gledate na bombardovanje Srbije 1999, zašto ste ljuti na Vaclava Havela?
Kako gledam? Isto kao i onda, samo što to sada ne doživljavam emotivno. Sada u meni ima više prezira za to licemerje, a manje emocija. Doživeo sam da moja pesma „Triptihon za Aleksinac”, o bombardovanju mog rodnog grada, bude štampana u Americi u nekoliko navrata: na internetu, u mojoj knjizi „Door’s in a Meadow”(„Vrata u polju”) i pre neki dan u poznatom časopisu„Counter Punch”. U ovoj knjizi nalazi se i pesma „Zvižduk nad Beogradom”, koja ima istu konotaciju. I ona je prevedena na engleski, baš u SAD. A što se Havela tiče, samo sam začuđen kako je jedan pisac, dojučerašnji humanista, bivši golub zatvoren u krletku staljinističkog zatvora, čiji su spisateljski integritet branili baš Srbi, mogao postati takav jastreb...

S novinskih strana i televizijskih ekrana, vrebaju nas – zlovremci koji se ležu iz crnih jaja. Kako im stati na put?
U vreme raspada Jugoslavije, nešto pred rat, pitao sam jednog švercera deviza, koga sam dobro poznavao, zašto to radi? On mi je stvar objasnio jednostavno: „Vidiš, kad crkava živinče, skupe se veliki i mali lešinari da svako odnese parče prema svojoj veličini. Ja sam mali lešinar.” Sad priča kako se namučio radeći: njegova su putovanja između Beograda i Ljubljane bila duga i opasna, kaže. Danas, međutim, ima opasnijih švercera. Oni švercuju našu nadu i na njoj dižu profit. Preprodaju je više puta kao neuknjižen stan. Ja kao pisac nemam drugog načina da im stanem na put, nego da pišem. Odatle knjiga „Cvrčak u decembru”. Pisao sam je u svim režimima. Još je pišem.

Zoran Radisavljević