Čuvari svetinje

04.01.08

Spisateljica Mirjana Đurđević iz godine u godinu svojim romanima („Deda Rankove riblje teorije“, „Prvi, drugi, treći čovek“, „Ubistvo u Akademiji nauka“, „Parking Svetog Savatija“...), pisanjem koje se odlikuje specifičnim humorom i aktuelnim temama, sve više privlači pažnju i kritike i publike. Njena najnovija knjiga „Čuvari svetinje“ („Agora“) je u samom vrhu onih koje su obeležile 2007. godinu.

U 2007. objavili ste „Čuvare svetinje“, knjigu koja je, kako ste sami naveli, „istorijska izmotacija“. Otkud poriv da se „izmotavate“ i sa Miroslavljevim jevanđeljem?
- I meni je malo neverovatno. Da me je pre dve godine neko pitao kada ću napisati istorijski roman, izmotacija se podrazumeva, samo bih mu se slatko nasmejala. Jer istorija i ja smo u svađi otkad znam za sebe. Recimo, deda mi je kao maloj često pevao „Rado ide Srbin u vojnike“, priča se po familiji da sam imala tri godine kad sam ga prekinula i pitala: „Deda, deda, a zašto rado?“ Ali, istorijat „Miroslavljevog jevanđelja“ je prosto neodoljiv. Na neki način je i paradigma našeg odnosa prema sopstvenom kulturnom nasleđu. A to je veoma vruća tema, te u tom smislu ostajem dosledna.

A zašto ste u svom romanu „ugostili“ baš Borislava Pekića?
- Došao je sam. Simeonov izveštaj sa Simonidinog i Milutinovog venčanja neobično živo pamtim, zajedno sa još nekoliko slika iz „Zlatnog runa“, gotovo tri decenije. Saznavši, sa druge strane, za misteriju znaka dinastije Paleologa na koricama Miroslavljevog jevanđelja, kao jedino logično „rešenje“ mi se ukazala alternativa – jevanđelistar je bio svadbeni dar hilandarskog igumana osmogodišnjoj srpskoj kraljici!? Priznajem da sam imala veliku tremu, pred Pekićem lično, dok sam vršila sitno retuširanje originalnog teksta. Verujem da bi mi oprostio. Ako ni zbog čega, ono zbog šale. Jer, mnogi poznavaoci Pekića nisu prepoznali „original“, a mnogi poznavaoci mene nisu prepoznali „falsifikat“. Pekić se našalio s Teodorom Metohitom, ja sa njim, mislim da je u redu... Uzgred, niste me to pitali, ali Pekić je naš najveći pisac. Ili bar moj.

Branislav Nušić (takođe i kao jedan od vaših junaka) i Vojvoda Savatije biju istorijske bitke jedan kao pisac, drugi kao hajduk. Otvorili ste im različita vrata (ne)uspeha?
- Nikada nećemo otkriti da li je Nušić stvarno bio jedan od čuvara svetinje ili ne jer sedmi nastavak avanturističkog romana „Vojvoda Savatije“ nije sačuvan. Pri tom su, istini za volju, naš najveći komediograf i taj plaćeni ubica i kradljivac svetinje, Jevanđelja, Savatije Milićević, zapravo startovali sa identičnih pozicija, obojica iz diplomatije, sa mesta pisara u Konzulatu u Bitolju, svejedno što je prvi bio previše pismen za to nameštenje, a drugi vrlo verovatno potpuno nepismen. Savatije je imao munjevitiji uspeh: kao što je s Majskim prevratom od hajduka preko noći postao diplomata, ubrzo je s mesta nepismenog pisara otišao u komitske vojvode – te zasluge za narod su čudo, a zatim ekspresno i u večnost. Ubili su ga Turci već 1905. Nušić, tada već u poznim godinama, mu je čitave tri decenije posle pogibije otvorio spomen kuću, u blizini Orahovca. Naravoučenije ovog poglavlja je jednostavno: u diplomatiji je ipak bolje biti pisac nego hajduk, duže se živi, makar nikad ne napisao roman „Hajduci“. Preporučujem se.

Vaši romani se odlikuju osobenim humorom i aktuelnošću. Ugao gledanja na stvari ili...?
- Objašnjenje za aktuelnost je trivijalno - moja potreba da pišem je direktna trenutna reakcija na spoljašnje nadražaje, borba da se preživi današnji dan, današnji naslovi u novinama i likovi što me baš večeras napadaju iz televizora. Ne bavim se svojim traumama iz detinjstva, detinjstvo mi je bilo sasvim u redu. Humor je u toj borbi moje prirodno, valjda karakterno oružje. Zlo je moćno samo dok ga se plašiš, obesmisliš li ga smehom, tvoj strah nestaje, a samim tim i njegova moć. Da je ‘Veliki diktator’ snimljen samo koju godinu ranije, a materijala je bilo, i da su Nemci imali prilike da ga gledaju, verujem da bi ova planeta bila uskraćena za ‘zabavu’ Drugog svetskog rata. Uostalom, i Milošević je počeo da gubi izbore tek kad je onih koji mu se naglas smeju bilo više od onih koji se lože na strahodivljenje. Ja se smejem svima i svemu. Od toga se, doduše, svet neće promeniti nabolje, za tako nešto je već potrebna zaraza, ali je bar meni lakše. I ponekom čitaocu.

Žiri „Blica“
Tradicionalne novogodišnje intervjuiste ove godine smo izabrali posle ankete u kojoj su učestvovali kritičari i kolumnisti „Blica“, kao i i naši stalni konsultanti - Dinko Tucaković i Rale Zelenović. Dakle u novogodišnjem trobroju mogli ste pročitati intervjue sa Egonom Savinom (među teatarske ličnosti godine svrstali su ga Željko Jovanović, Ksenija Radulović i Jovan Ćirilov), Dejanom Zečevićem (jedino ime koje su na svoje liste uvrstili svi članovi žirija - Milan Vlajčić, Dinko Tucaković i Rale Zelenović), juče smo objavilii intervju sa video-umetnikom Zoranom Naskovskim, a danas, evo, i sa književnicom Mirjanom Đurđević; njeno ime je jedino koje se našlo i na listi Milana Vlajčića i na listi Vesne Trijić.

Savremena srpska književnost
Kako vidite poziciju i (ključne) odlike savremene srpske književnosti?
- Ne vidim, iznutra se teško vidi, mrak je. Doduše, kao inženjer i uspevam malo da se odmaknem od građevinske linije i osmotrim sa strane. Čini mi se da je taj objekat, iako dobro fundiran velikanima iz nekih prošlih vremena, nekog đavola klimav. Ali vi ovo pitanje niste postavili inženjeru nego piscu, pa mi je onda bolje da ćutim, u mraku. I žvaćem žvaku.

04.06.07

Iako autori dokumentarca "U početku beše reč - Miroslavljevo jevanđelje", scenariste Boška Savkovića i ja nastupamo sa različitih pozicija, oni su ozbiljni, a ja se "izmotavam", zajednička nam je želja da se ovo delo konzervira i skrasi u nekim primerenim tehničkim uslovima
Mirjana Đurđević, sve poznatija srpska spisateljica, koja je za "Deda Rankove riblje teorije" pre dve godine dobila prestižnu nagradu "Žensko pero", upravo je objavila novi roman, "Čuvari svetinje"- istorijsku izmotaciju u deset iluminacija.

Kakva je veza "Čuvara svetinje" sa vašim prethodnim romanima?
- Svi moji romani su bez veze. Mislim međusobne. Čak i u serijalu o prljavoj inspektorki Hari imate prvo klasičan krimić, pa emigrantsku dramu oko stajaćeg saobraćaja sa religioznom podlogom, zatim roman koji se bavi rodnim stereotipima, sledi roman komunalna katastrofa i na kraju špijunski triler. "Čuvari svetinje" su istorijski roman, tačnije istorijska izmotacija u deset iluminacija, dakle, sada nešto sasvim drukčije, kao što je rekao Monti Pajton pročitavši moj rukopis.

Da pokušamo da preformulišemo pitanje. Zajedničko za sve vaše romane je, osim humora, njihova aktuelnost, često i prekognicija nekih društvenih pojava - nevladine organizacije, građevinska mafija, haški begunci... I sada se najednom vraćate u DžII vek? U jednom intervjuu ste rekli da ne volite kostimirane romane, a sada ga sami pišete? Otkud taj izlet u prošlost?
- Istina je, imala sam malo problema sa srednjovekovnim hardverom, ali na svu sreću srpski softver ne zna za apgrejd, vazda smo isti. Recimo, dijaku Grigoriju je potrebna lupa da bi bolje osmotrio konkurentski dokument pisan bosančicom. Otkud mu lupa, negde u hercegovačkom kršu, u suton DžII veka? Eto takve sam hardverske probleme morala da rešavam, za razliku od likova, čija su mi ponašanja bila potpuno predvidljiva. I nije u pitanju samo izlet u prošlost, već i u daleku budućnost, "Čuvari svetinje" skončavaju tek u xxxII veku. Izmišljanje budućeg hardvera mi je, priznajem, bilo mnogo inspirativnije.

U tome ste bili uspešni poput Daglasa Adamsa, kome ste, očigledno, posvetili završno poglavlje?
- Očigledno, zove se "Miroslavljevi vodiči kroz galaksije".

Šta radi Borislav Pekić u vašem romanu?
- Gostuje. Special guest star u drugoj iluminaciji.

Svaka "iluminacija" napisana je u potpuno drugačijem maniru i oslanja se na neko značajno klasično književno delo, ali je opet potpuno prepoznatljivo vaša. Da li to znači da se Mirjana Đurđević osim sa istorijom u ovom romanu malo "zavitlava" i sa postmodernizmom?
- Taman posla, ja se nikada ne zavitlavam sa tako ozbiljnim stvarima!

Još jedan pisac, i to niko drugi nego Branislav Nušić sa kojim vas ponekad porede, kao književni lik u iluminaciji "Vojvoda Savatije", koja je "romanu u romanu", još jedan postmodernistički stereotip?
- Grešite, veze između Branislava Nušića i vojvode Savatija Milićevića su istorijska neminovnost, iako se verovatno nikada nisu sreli. Savatije Milićević, rezervni atentator na Dragu Mašin i kralja Aleksandra Obrenovića i kradljivac Miroslavljevog jevanđelja, čiji je "treći metak" te kobne noći pogodio Apisa, inače besprizorni plaćeni ubica i hajduk, je za svoje "zasluge" 1903. bio nagrađen istim nameštenjem koje je pre njega, 1889. dobio Branislav Nušić - pisar u bitoljskom konzulatu. Bog zna je li uopšte bio pismen, čisto sumnjam. Dakle, pojava pisaca i hajduka u srpskoj diplomatiji datira još iz XIX veka. Ali to nije sve, 1936. godine, na osvećenju Kujundžića kule kod Orahovca, gde je Savatije 1905. izgoreo zajedno sa vojvodom Lazarom Kujundžićem pevajući četničke pesme, predstavnik bivših srpskih diplomata iz turskog doba bio je - Branislav Nušić. Pisac diplomata nadživeo je hajduka diplomatu više od trideset godina, i još mu došao na parastos, ipak nešto utešno za pisce. Uzgred, uopšte ne sumnjam da i u ovom trenutku na političkoj sceni Srbije ima onih koji bi one zločince, pre neki dan osuđene na 400 godina robije, po meni sramno malo, za ubistvo Zorana Điniđića, radije počastili diplomatskom službom negde gde je lepa klima. Kažem vam, srpski se softver ne dograđuje.

Govorite o komitskom vojvodi, koji ima i svoju ulicu u Beogradu!
- Savatije Milićević je bio hladnokrvni ubica, po nekim izvorima čak i ispod prosečne inteligencije, kažu da je jedva komunicirao. To što je u određenim trenucima svog života bio na platnom spisku "pobedničke strane", donelo mu je i titulu vojvode i kasnije ulicu. On je jedan potpuno nebitan lik, ali je odličan primer koliko je malo vremena potrebno, tek nekoliko decenija, da se "zametnu tragovi" i stvrdne farba na nekom premolovanom poglavlju nacionalne istorije. A sva su manje-više premolovana, samo je pitanje ko je bio moler. Da se razumemo, ne mislim sada isključivo na srpsku istoriju, već na svaku. Zato bi bilo bolje da se ulice zovu po cveću i drveću, voću i povrću, čemu god bilo, ali ne po "istorijskim ličnostima". Zašto, recimo, mene da bije maler jer živim u ulici koja se zove po nekom zlikovcu koga je neki slepi pesnik na rekla-kazala opevao uz gusle, kao junaka nad junacima? Bolje onda da živim u Ulici belog luka, protiv uroka!

Taj vam je Savatije očigledno trn u oku. Posvetili ste mu i jedan od svojih prethodnih romana, "Parking svetog Savatija", koji se bavi srpskom dijasporom?
- To je prosto jedna od onih koincidencija koje vas ili uplaše ili razvesele. Meni je Savatije izgleda suđen. Kada sam pisala o izgradnji srpskog crkvenog parkinga u Americi izmislila sam "sveca" da mi se ovi novopečeni "slavisti" ne naljute što im vređam "krsnu slavu". Tek nekoliko godina kasnije uočila sam Ulicu vojvode Savatija na Đermu, znači postojao je neki kao kandidat za sveca?! Mislila sam da se radi o ozbiljnom vojnom licu, sve dok se nisam susrela sa njegovim imenom u vezi sa Majskim prevratom. Ako se dobro sećam, njegovo ime prvi put sam pročitala upravo u vašem listu, u jednom feljtonu. Slatko se nasmejala tome što me Savatije "proganja" i krenula da "istražujem".

Vojvoda Savatije je lik samo u jednoj od vaših "iluminacija" misterija vezanih za Miroslavljevo jevanđelje. Ukupno ih je deset, a čini se da ste od svake mogli da napravite ceo roman, potpuno različit, ali jednako uzbudljiv. Čitalac se prosto razočara kada se jedna epizoda završi - što nema još!
Ne znam je li tu baš bilo materijala za deset romana, sumnjam, ali mogu otprilike da pretpostavim kakav je to osećaj. Doživela sam nešto slično pre možda trideset godina, čitajući roman "Ako jedne zimske noći jedan putnik" Itala Kalvina. Godinama sam bila ljuta na pisca što mi bar jedan od "započetih" romana nije završio, a svaki je toliko obećavao! Ako mi je to neko opravdanje, ja sam bar svaku "iluminaciju" zaokružila.

PREMIJERA FILMA

Pošto nećete da nam otkrijete na koja se književna dela vaše "iluminacije" oslanjaju recite nam bar kakva je veza između "Čuvara svetinje" i filma "U početku beše reč - Miroslavljevo jevanđelje", čiju ćemo premijeru videti 6. juna u Centru "Sava"?
Vrlo rado! Veza je prijateljska. Moglo bi se čak reći - u početku beše scenario Boška Savkovića. U njemu sam prvi put pročitala intrigantni istorijat ovog prelepog srednjovekovnog rukopisa, odatle su počela moja dalja "istraživanja". Iako autori filma i ja na prvi pogled nastupamo sa potpuno različitih pozicija, oni su jako ozbiljni, a ja se "izmotavam", ono što nam je zajedničko jeste želja da se Miroslavljevo jevanđelje konačno konzervira i skrasi u nekim primerenim tehničkim uslovima. Da izgubi status "svetinje", jer je to kod Srba samo neobavezujuća počasna titula, i da počne da se čuva kako dolikuje dragulju naše kulturne baštine. A nije ono jedino!

T. N. Petrović

08.12.07 Danas

Vladimir Arsenić
Šta se može očekivati od romana koji za svoj podnaslov ima citat slavnih Monti Pajtonovaca - A sada nešto sasvim drugačije - osim da se poigra sa predmetom o kome govori. A ipak, roman istovremeno priča vrlo ozbiljnu i sasvim logičnu priču o nama kakvi jesmo, pokušavajući da odgovori zbog čega smo takvi.
Opasan je put kojim u svom romanu Čuvari svetinje (Agora, 2007) stupa Mirjana Đurđević, jer se osmelila da dira u svetinju, pre svega dodeljujući joj čuvare, a zatim i zbog toga što je smehom dekonstruisala mitologiju kojom se služe oni koji se izdaju za istinske čuvare svetinje - odnosno vladajući, nacionalno osvešćeni establišment i, naravno, crkva. Ne samo to, ona je mit spustila tamo odakle je on verovatno i potekao - u predeo koji se nalazi između prepona, nezavisno od pola osobe kojoj pripadaju.
Deset iluminacija čine ovaj roman, odnosno ovu istoriju Miroslavljevog jevanđelja. U svakoj od njih Mirjana Đurđević se, kroz lik Istraživača koji je narator i priređivač ovog rukopisa, oglašava na ključnim mestima u povesti najstarije srpske knjige. Ipak, ne pripoveda se sa pozicije suverenog pripovedača koji je svestan svoje istorijske uloge nego se priča zahvata izokola, jednom kroz vizuru izvornih slovoslikača - prvih čuvara svetinje, drugi put kroz pismo jednog od članova pratnje osmogodišnje kraljice Simonide, koju udaju za kralja Milutina zvanog Vepar, već sledeći put kroz intervju koji jednom francuskom časopisu daje čuveni kolekcionar pornografije Ežen-Luj Piro Četvrti. U desetoj iluminaciji napušta se udobna pozicija istraživača i prati se konačna sudbina Jevanđelja i njegovih čuvara na planeti Zemlji 27. 8. 3189. godine.
Način na koji Čuvari svetinje deluju na čitaoca predstavlja pravo osveženje na srbijanskoj proznoj sceni, kako svojom bespoštednom borbom protiv dominantnih kulturnih modela, tako i načinom na koji ih dekonstruiše. To se najbolje može videti na primeru narativne motivacije. Bez obzira na parodijsko komični ton romana, treba zapaziti da je odnos koji vlada između jevanđeoskog rukopisa i njegovih iluminatora/čuvara, jednak onom koji vlada između Istraživača i teksta koji ispisuje. Ako dosledno sledimo tu jednačinu čuvari svetinje su, u stvari, čuvari traume. Sam čin ispisivanja romana dakle, predstavlja izlečenje od traume koju je Istraživač doživeo, a koja je samo posredno vezana za Miroslavljevo jevanđelje. U suštini, ona se tiče neuspešnog zavođenja, za koje nismo sigurni ni da se dogodilo. Nalazimo se u klasičnoj psihoanalitičkoj situaciji koja je od Frojdovskog narativa udaljena jednako koliko su Čuvari svetinje udaljeni od Miroslavljevog jevanđelja, ali to ne pojednostavljuje stvari, naprotiv. Dovoljno je, na primer, samo pomisliti na to koliko je izvorno Miroslavljevo jevanđelje udaljeno od njegove današnje hraniteljsko-braniteljske tradicije.
Čitalac, konačno, može, sledeći bečkog neurologa, posegnuti za nekim skrivenim značenjem koje će se možda pomoliti kad ogulimo i poslednji parodijski sloj kojim je spisateljica ogrnula srž romana. Međutim, Mirjana Đurđević je neuhvatljivo dosledna. Smeh kojim odjekuje poslednja praznina pred kojom će se čitalac naći kad tvrdoglavom upornošću stigne do onoga što smatra suštinom romana, na sreću, potpuno je ljudski - isti onaj smeh kojim su se smejali Rable i Lorens Stern.
Sižejni postupak koji je izabrala Mirjana Đurđević potpuno odgovara onom što je Bahtin u svojoj teoriji romana nazivao dijaloška forma, jer je roman u konstantnom dijalogu sa govorima (misli se razne upotrebe jednog jezika, na ono što je De Sosir nazivao parolé) koji se u njemu čuju. I što je još važnije, on govorima kojima se najčešće ne raspreda o Jevanđelju daje priliku da o njemu kažu svoj sud. Zbog toga je ovaj roman izuzetan. On uspeva da izvrši detronizaciju (još jedan Bahtinov pojam) i karnevalizaciju svete srpske istorije i da nam o nacionalnoj kulturi progovori na način kudikamo smisleniji od svih istoričara, analitičara i novosrpskopolitičkomislilaca. Ta priča, za divno čudo, uopšte nije zlonamerna, naprotiv. Ona samo svedoči o tome da se stvari ne začinju tamo gde ih traže oni koji smatraju da je Darvin bio budala, već upravo na onim mestima u nama koja su na najdirljiviji mogući način jednako ljudska i životinjska. Jer, tek kada shvatimo da je Jevanđelje samo slika i prilika onoga što mi jesmo (pohotni, gramzivi, tašti i tome slično), shvatićemo njegovu čovečansku poruku.

07.12.07 Polja

Umetnička forma, dobro shvaćena, ne uobličava već gotovu i
nađenu sadržinu, već omogućuje da se ona prvi put nađe i vidi.
M. Bahtin

Roman Mirjane Đurđević Čuvari svetinje možemo svrstati (ukoliko se usudimo razmišljati o bilo kakvim vrstama) u onaj deo proznih ostvarenja koja nude gotovu formu za prevazilaženje distance između literature i onog što je iza i oko nje. U svetu u kome ne biramo redosled i težinu informacija koje svakodnevno pristižu do nas, gde književnost ne može ponuditi veliku priču, teško je iznaći način za očuvanje svetog – pisane reči i knjige.
Đurđevićeva nastavlja da prekucava žanr. Njena ranija dela svojevrsni su anti-romani. Anti-detektivski roman sa glavnom protagonistkinjom Harijetom parodija je detektivskog žanra. Kako sama autorka ističe trilogija o Hari spada u „šatro-krimi romane“. Čuvari svetinje takođe je šatro-istorijski, odnosno anti-istorijski roman.
Na samom početku čitanja suočeni smo sa sarkastičnim, ali ne i slučajnim, montipajtonovskim citatom: „And Now For Something Completely Different“. Taj citat, kako je svojevremeno primetio Slobodan Vladušić, nema samo reklamni, već i poetički značaj: ako je Crveni baron (Manfred fon Rihentrofen) najpoznatiji, a verovatno i najbolesniji pilot Prvog svetskog rata, onda je Monti Pajton najkomičniji: radi se, naime, o britanskom pilotu koji je uništio najviše vlastitih, odnosno britanskih aviona.
U deset iluminacija Mirjana Đurđević poput kakvog defamatora slika istoriju (ali i budućnost) značajnog kulturnog spomenika srpske pismenosti, Miroslavljevog jevanđelja. Kao što je poznato, iluminacija je svečano osvetljavanje, bojadisanje nekog crteža, ali i iznenadno nadahnuće, gotovo dovodeno pred prag inspiracije. Iluminator bi onda bio onaj koji prosvetljuje (grč. haralampos), onaj koji rasvetljuje, sa potencijalom da donese istinu. Međutim, Mirjana Đurđević odlaže okoštale i tradirane istine, svesno banalizujući i relativizujući činjenice. Ona formom parodira svaki postupak koji je etabliran kao relevantan i ozbiljan. Naime, čitav proces pervertovanja istine u banalnost svodi se na igru. Igru, koja za cilj ima ništa više do samu sebe. Igru radi igre. Igranje koje jeste pre i posle svake igre. Jer na početku bješe igra...
Po svojoj sadržinskoj liniji moglo bi se reći da ovaj roman jeste postmoderan. On bi to bio (ne slučajni potencijal) zato što je konstrukcija jedne povesti, a pre svega iz razloga što je glavni akter jedan spis – Miroslavljevo jevanđelje. Podsetimo se, uzgred, da je i u jednom od danas već klasičnih postmodernih romana, Imenu ruže Umberta Eka, glavni akter sličan onome iz Čuvara svetinje – u pitanju je izgubljeni spis Aristotelove Poetike, deo o komediji. Zatim, određeni stepen ekstravagantnosti i egzaltiranosti koje Čuvari svetinje poseduju, tipičan je za pobornike i teoretičare postmoderne. Međutim, ono što je ključno nije njegova postmodernost, već parodičnost. Parodija ne samo kulturne i društvene stvarnosti, nego i parodija na planu organizacije romana i postmodernih tehnika. Naime, igra Čuvara svetinje nema ništa od one ozbiljnosti Ekove igre, niti ozbiljnosti koju nalazimo ,recimo, u Kišovim kasnim pripovetkama, nema ono što je postmoderna u svom početku stavila kao imperativ: da se ugroženi autor/ka trudi da mu se poveruje. Mirjana Đurđević ne rekonstruiše verodostojnu istoriju Miroslavljevog jevanđelja, već ga koristi kao matricu za konstruisanje mogućih paralelnih istorija. Tako, na primer, istorijsku činjenicu poput one da je Aleksandar Obrenović putovao na Hilandar brodom kako bi otkupio Miroslavljevo jevanđelje doznajemo iz staklene kugle vidovite Melanije. Proročica Melanija uz pomoć vidovnjaštva i okultnih nauka saopštava zvaničnu istoriju. Autorka interpretira i adaptira istorijske činjenice sadašnjim kontekstima (veliki broj privatnih televizija emituje uživo programe sa raznim vidovnjacima i vračarama). Parodija društvene stvarnosti očituje se u ozbiljnosti sa kojom Melanija gleda na svoj poziv. Naime, ona za svoju doktorsku disertaciju radi uporedni horoskop Aleksandra Obrenovića i Dragutina Dimitrijevića Apisa, i to čini minuciozno i predano. U ovom konkretnom primeru parodija pojačava podatak da Melanija postaje osnivač privatnog „Fakulteta okultnih nauka“, sa sve Bolonjskom deklaracijom i teškoćama koje njeno sprovođenje donosi. To je samo jedan primer parodijskog ključa u Čuvarima svtinje koji zabavlja, ali koji je i svojevrsna kritika na savremeni društveni trenutak.
Da bi igra bila moguća i da bi donela satisfakciju onima koji u njoj učestvuju, ona mora da poseduje u svom igranju oružje kojim rukuje. A pisac (se) rukuje (sa) jezikom. Dominacija jezikom i kroz jezik isto je toliko stara koliko i dominacija snagom oružja. Nekad pobeđuje broj, a nekad jezik. „U krajnjoj analizi“, ističe Elijade, „svet se ukazuje kao jezik“. Jezik, shvaćen ovako kako je iskorišćen u Čuvarima svetinje, takođe je samo mit, kao i svaki drugi. Jezik koji konstruiše, rekonstruiše, dekonstruiše. Avaj, čitava plejada postmodernih termina! I šta naposlektu raditi sa jezikom? Koristiti ga kao akt pobune protiv konvencija i opštih mesta (jezik je najveće „opšte mesto“), kao opoziciju opšteprihvaćenim, automatizovanim formama pisanja. Mirjana Đurđević jezičkim kodom, pervertuje kontekste, cedeći iz iluminacije u iluminaciju parodiju koja, u svojoj ambivalentnosti, zaudara na ironiju. Forma, uslovljena jezikom, jeste čep čijim odvrtanjem autorka izliva sadržinu što se sliva u kontekst stvarnosti. Pa tako, ukoliko ne flaširamo tečnost, suočeni smo jedino sa obrisom praznine na staklu (zamislimo li, naravno, da je flaša o kojoj je reč od stakla).
Epizodne uloge u kojima se pojavljuju pop-junaci, u funkciji su special guest-a, po sličnom principu koji se primenjuje u komičnim crtanim serijama Simpsonovi ili Saut Park. Likovi koji se javljaju nisu direktnom linijom dovedeni u kontekst same radnje romana, nego u roman pristižu unapred obeleženi kontekstom u kojem su već kao takvi ostvareni. Svi pristigli konteksti, obučeni u različite narativne tehnike, čitaju se kao jedna velika izmišljotina koja ozbiljno preti da postane ozbiljna. Tako nas epizodne uloge Prleta i Tihog, jednog od Pekićevih Njagoa i drugih okontekstovanih pop-junaka (ne književnih), primoravaju da preispitamo fond informacija koje o njima posedujemo iz raznih drugih stvarnosti, realnih ili ne, konstruisanih ili ne, istorijskih ili neistorijskih, lebdećih ili ne. Čitav roman tako liči na televizijsku seriju u deset nastavaka čiji je zajednički imenitelj Miroslavljevo jevanđelje.
Sedma iluminacija, u kojoj se govori o jednoj nesnimljenoj epizodi Otpisanih, gde Prle i Tihi treba da tajno prebace Miroslavljevo jevanđelja iz manastira Rača u Narodnu banku u Beogradu, odlična je parodija u kojoj se još kako može pročitati odnos komunističke vlasti prema svetinji. I takav princip ostvaruje se i ponavlja u svakoj iluminciji. Jedna istorijska činjenica o Momčilu Tepavici na primer (ukucavanjem njegovog imena u Google dobićete identične podatke koje nalazimo u romanu), izmeštena je iz zgloba, ali samo zarad postizanja komičnih efekata. Bezbrojne kombinacije u igri sa faksimilima kvazi dokumenata ostvaruju do-bitnu kombinaciju koja je, u stvari, sve – samo ne bitna.
Miroslavljevo jevanđelje, nacionalna svetinja koju komični i parodirani junaci romana pokušavaju sačuvati u različitim okolnostima, ukazuje na postojanje nacionalnog identiteta. Pisani spomenici, posmatrani dijahronijski, gradili su nacionalni identitet, stoga bi i književnost danas, trebalo da nastoji da formira nacionalni imidž (shvaćen samo u konotaciji nulte, ali nužne diferencije), da osposobi ono „ja“ za drugog. Ali, kojim je to sredstvima i načinima moguće graditi imidž? Mirjana Đurđević svojim romanima nudi jedno od rešenja. Kada francuski filozof Pol Riker, ispitujući susret čitalačke svesti sa književnim tekstom, objašnjava pojam „sveta“, on kaže: „Svet je, za mene, skup referenci otvorenih svakom vrstom teksta, deskriptivnog ili poetskog, koji smo pročitali, razumeli, i voleli. Čin čitanja je način zadobijanja sveta i jedan od vidova (samo)oblikovanja sopstva.“ Čuvari svetinje ukazuju na moguće približavanje književnosti čitaocu. Na mesto velike priče dolazi kvazi velika priča. Kvazi priča razvijena je strategijom podrivanja, razobličavanja i subverzije: detabuizujući, oneobičavajući, prerušavajući, ironizujući, parodirajući i demistifikujući svet i Zakon u njemu, kako bi se tim svetom ovladalo, kako bi se u njemu opstalo.

19.09.07 Politika

Negde pre otprilike 150 godina, u vreme kada sam kao student počeo da pišem književnu kritiku, pročitao sam, takođe, i poneku teorijsku knjigu. Među njima se našla i ona koju je napisala Linda Hačion, a zove se „Poetika postmodernizma”. Ta knjiga me je naučila (ili preciznije, pokušala je da me nauči) da je uzročno-posledična veza između istorijskih događaja doprinos činjenice da nam se oni prezentuju kao istorija (= priča), a ne svojstvo njih samih.
Pa dobro, iako istorija nije baš nizanje slučajnosti koje nemaju veze jedna sa drugom, ipak, svakako je tačno da nije baš ni partija šaha dvojice velemajstora. Hoću da kažem: često se dešavalo da neku bitku ne dobije Vojnički Genije Slavnoga Vojskovođe, već skromna boginja Fortuna. To istorija, uglavnom, retko priznaje: svaki istoričar se oseća malo neprijatno kada treba da napiše reč slučajno.

Uzmimo, na primer, Miroslavljevo jevanđelje iz 1192. godine. Činjenica da je sačuvano mogla bi navesti na zaključak logikom zaslepljenog naučnika (poput Pekićevog Arnoa) kako je srpska istorija egzemplar kontinuiteta. Ali, neravna, brdovita istorija samog Miraslavljevog jevanđelja jeste srpska istorija u malom, ali i nešto više: to je priča o samoj istoriji.

Upravo povest o istoriji Miroslavljevog jevanđelja tvori glavnu narativnu nit najnovijeg romana Mirjane Đurđević. Kao što se to moglo očekivati na osnovu autorkinog dosadašnjeg opusa, „Čuvari svetinje” su sve samo ne verna rekonstrukcija istorije ovog značajnog kulturnog spomenika srpske pismenosti. Tematizovanjem njenih ključnih tačaka, autorki služi pre svega da potkopa ideju o ozbiljnost i smislenosti istorije uopšte, te da otvori prostor za njenu svojevrsnu parodiju. Bujica nerativnih tehnika koji u sebe uključuju faksimile kvazi dokumenata, žanrovsko višeglasje, blasfemično tumačenje nastanka jevanđelja lišeno bilo kakve svetosti, inkorporiranje istorijskih pop-junaka (Prle, Tihi) u priču o svetinji, te parodiranje objektivnosti istoričara-istraživača-pripovedača – sve to ukazuje da bi najvernija istorija ovog kulturnog spomenika bio upravo karneval sa svojom obrnutom perspektivom koja naopačke okreće vrednosti svakodnevice. A jedna od tih svakodnevnih fraza, tj opštepoznatosti jeste i ona koja nam govori o neprocenjivoj vrednosti Miroslavljevog jevanđelja: otuda se ono, jasno, u svom istorijskom hodu, moralo nekada naći i ispod tura, a ne samo iznad glave junaka.

„Čuvari svetinje” se naslanjaju na onaj tok književnog osmišljenja istorije po kojem rekonstrukcija prošlosti treba da ustupi mesto njenom izmišljanju; tek tako izmišljena, ona nam pokazuje značaj slučajnog, niskog, tj odveć ljudskog, i onoga što je u njoj možda najskaradnije: prisustva komičnog u istoriji. Za razliku od glavnog toka postmodernog tematizovanja istorije, „Čuvari svetinje” ne nastaju na temelju ideje da istorijsko znanje ne može biti dosegnuto, već na ideji da istorija u svojoj tragičnosti nalazi mesta i za smeh. Tako i pojava Monti Pajtona na naslovnoj stranici knjige – a sada nešto sasvim drugačije – nema samo reklamni značaj već i poetički: ako je Crveni baron (Manfred fon Rihentrofen) najpoznatiji, a verovatno i najbolesniji pilot Prvog svetskog rata, onda je Monti Pajton najkomičniji: radi se, naime, o britanskom pilotu koji je uništio najviše vlastitih, odnosno britanskih aviona.

U poetičkom smislu sasvim svež i drugačiji, roman Mirjane Đurđević ipak ima po koju slabost: neki digresije su mogle biti komotno isključene (recimo parodiranje psihoanalize na primeru glavobolje istraživača/istoričara) dok poslednje poglavlje, smešteno u budućnost, lebdi u bezvazdušnom prostoru proizvoljnosti pa stoga nema gde ni da nasloni komične efekte suočavanja sa istorijom. Ali to je, donekle, i očekivano: priča o Miroslavljevom jevanđelju još nije završena, a roman ga na tom putu u budućnost, u okviru iste poetike, više ne može pratiti.

Slobodan Vladušić

07.09.07 NIN

I ove književne sezone Mirjana Đurđević nastavlja svoj, reklo bi se, metodičan i sistematičan rad na rastvaranju kulturnih tabua i uglavnom patrijarhalnih legendi i mitova. Posle “muških melodrama” i ljubavnih romana “iz oblasti nevladinog kriminala”, nakon urnebesnog romanesknog ciklusa o prljavoj inspektorki Henrijeti, red je došao i na “istorijsku izmotaciju u deset iluminacija” s Miroslavljevim jevanđeljem u glavnoj ulozi.
I dok su prethodne knjige po pravilu sledile izabrane žanrovske obrasce, recimo, špijunskog ili herc-romana, obrćući naglavce njihova značenja, ali zadržavajući konstrukcije i zaplete, Čuvari svetinje su labavo povezano i “zašiveno” štivo, koje obliku i logici romana više približavaju opisni epigrafi ili komentari uz svako poglavlje, nego sama ta, provizorna i razbarušeno pisana poglavlja. Kombinujući pripovedanje, dijalošku formu, izveštaj i (pseudo)dokument, Đurđevićka se kreće od istoriografskog pastiša i parodije do SF–burleske i porno-groteske, u jednom jezičko-stilskom zamahu koji svojom provokativnošću prevazilazi gotovo sve što smo u skorije vreme mogli da čitamo iz domaćeg pera i kompjutera.
I mada citat s korica knjige neposredno upućuje na montipajtonovsku “estetiku” kao objedinjujući princip pisanja, čini se da bi postupak kojem ovde pribegava Mirjana Đurđević možda najbolje bio predstavljen ako bi se kazalo da Čuvari svetinje ostavljaju onakav utisak kakav bi mogla da napravi neka pavićevska romaneskna “ukrštenica”, komedijantski “filtrirana” kroz – recimo – sablažnjivu imaginaciju Qubice Arsić. U obzir bi, naravno, mogli da budu uzeti i neki drugi autorski pristupi, ali bi doživljaj ironijski obojene tematske i stilske “eklektičnosti” i dalje nesumnjivo ostao isti.
Pravo lice ovog pisanja ne pokazuje se, drugim rečima, u njegovom doslovno shvaćenom pripovednom predmetu, već u naročitoj, u izvesnom smislu kontrakulturnoj vizuri. Smelo združujući, u nesputanoj oniričnoj šetnji kroz vreme, postojeće ličnosti i sasvim izmišljene likove, od Miroslava i kralja Milutina do naših dana, i to “iščašeno” sagledanim nizanjem značajnih događaja i istoriografskih opštih mesta, najnoviji roman Mirjane Đurđević više nego živopisno prikazuje istoriju kao erotomansku lakrdiju iliti fikciju u kojoj hedonistički nagoni zapravo uvek nadjačavaju svest o mogućoj misiji.
Neprestano istican hiperboličnom i “sočnom” stilizacijom, smisao ovakvog viđenja nacionalne povesti leži u razgolićavanju suspregnute i potisnute opscenosti kao skrivenog lica kolektivnog “mačo” odnosa prema istoriji. Tamo gde je sve što ima neki značaj tabuisano i prevedeno u nedodirljivo veličajne figure i patrijarhalno zakopčane slike, sugerišu Čuvari svetinje, sablažnjiva i razobručena uobrazilja nameće se kao nezatomljiv izraz vitalističkog oslobađanja.
U tom svetlu čitani, koncepcijski pisani i publikovani, odveć “nepristojni” i “prljavi” romani Mirjane Đurđević pojavljuju se zapravo kao skoro zakonomerna reakcija na onu vrstu medijski i skriveno-ideološki favorizovane literature koju oličavaju, recimo, previše pristojni, smerni i steril(izova)ni romani Ljiljane Habjanović-Đurović, kroz koje defiluju sve sami autentični sveci i pokoja svetica i u kojima, zbog prečih obaveza, nema ni mesta ni vremena za veličanje telesno-nagonskih i ostalih sličnih ljudskih slabosti. I jedni i drugi su, naime, izraz i “deo” iste “kulturne situacije”, nešto poput njenog književno simboličnog “lica” i “naličja”.“Rastresito” i razuđeno ustrojstvo Čuvara svetinje još jednom, doduše, ukazuje na prevlast zamisli nad realizacijom, kao najranjiviju tačku ovakve, manje ili više koncepcijski inspirisane “reaktivne” književnosti i umetnosti uopšte. Ali ako će licitarske povesti o Petkanama i paunovim perima – kao što već prognoziraju upućeni – uskoro zaista postati legitiman deo akademskih kulturoloških izučavanja, onda će ih, po svemu sudeći, pustolovine prljavih inspektorki Henrijeta i oblapornih vojvoda Savatija s pravom pratiti u stopu, kao njihova neizbežna senka i zločesta književna kob.
Tihomir Brajović

04.06.07 Politika

Bože, kako samo istorija može da bude upetljana, spetljana, komplikovana, jednostavna, raznovrsna, dosadna, ali za dovitljivog pisca u svakom od tih slučajeva i te kako inspirativna. Malo li se samo zagleda u taj bunar sudbina, kakve će samo spodobe, carske i kraljevske, seljačke i gradske sresti kako vitlaju mačevima, pištoljima, otrovima, uz po koju lepu reč, da ne ispadne da su vaspitanje potpuno zaboravili.

Pa i u sadašnjosti koja je, čim je postanemo svesni, već prošla, likova na pretek, treba se samo setiti i povezati ih, prepoznati u tom kolopletu ludosti koje od istorije čine smejuriju, baš onako kako Monti Pajton kaže: „A sada nešto sasvim drugačije!” („And Now For Something Completely Different!” Malo je pisaca koji u našoj književnosti umeju da prepoznaju i ponude nam izbor ovakvih vratolomija, da poput montipajtonovaca izvrnu kao rukavicu i sadašnjicu i prošlost, pa da od svega toga, prvenstveno koristeći likove koji su prava riznica smeha, iskonstruiše fantaziju čija je posledica relativizovanje svega oko nas, i bivšeg i sadašnjeg.

A tako se lakše, i lepše živi – poručuje nam, dakle, Mirjana Đurđević u svojim prethodnim romanima, ali posebno u najnovijem, pod nazivom „Čuvari svetinja” u izdanju „Agore” iz Zrenjanina.

Koja je to svetinja o čijim čuvarima govori autorka? Jedna je od najslavnijih i najznačajnijih kojom se Srbi diče: Miroslavljevo jevanđelje. Pamtimo, tu i tamo, velika i komplikovana putešestvija koja je ovaj srednjevekovni spomenik „preduzimao” bez svoje saglasnosti. Pisan oko 1192. godine za humskog kneza Miroslava, ukrašen ornamentima, ovaj rukopis je išao od ruke do ruke čuvara i „čuvara”, trpeći njihove muke sa njim, i svoje sa njima. Roman jedne od naših najzanimljivijih i najčitanijih spisateljica, u deset iluminacija, kroz priču Istraživača, rekonstruiše put Miroslavljevog jevanđelja od Huma do Hilandara kada su ga monasi poklonili kralju Aleksandru Obrenoviću (u međuvremenu, ostalo je bez jednog, dragocenog lista koji se i danas čuva u Petrogradu), da bi potom prešlo u ruke Karađorđevića, bodrilo Srbe u Prvom svetskom ratu, čamilo u kovčegu tokom Drugog, upoznalo se sa Prletom i Tihim, skrivalo u sanduku koji je služio kao hokličica u Narodnom muzeju, poslužilo kao osnov za fototipiju rađenu u Johanesburgu (bilo i ispod kreveta Slobodana Miloševića, ali Istraživač to ne pominje, „čuvara” je ionako bilo previše). Jednom rečju, srećno je što je sačuvalo glavu!

Roman Mirjane Đurđević ima mnoštvo verodostojnih istorijskih detalja, ali njihovom maštovitom kombinacijom dobijamo burlesku o našim naravima koje (samo mi znamo kako!) uspevaju da ne podlegnu promenama nabolje, već da postanu još spremnije da se šegače, svemu podsmehnu i nipodaštavaju, da se ogrnu lukavošću i lepom reči a da iza leđa muljaju, čak i ubijaju.

„Čuvari svetinje” će vas grohotom nasmejati, pa onda izazvati kiseli osmeh, ali i uplašiti: hoće li Miroslavljevo jevanđelje prestati, već jednom, da svojom čudnom sudbinom plaši srpski narod, i skrasiti se makar u svemiru, dvadeset vekova posle nastanka? Uključeno u svetsku baštinu, svakako će morati da se nađe u svemirskom brodu koji je evakuiše sa Zemlje, i možda će samo tako biti spaseno od dosadašnjih čuvara. Roman Mirjane Đurđević je i omaž velikom Borislavu Pekiću, neprevaziđenom primeru da se istorija ume čitati i na drugačiji način. Pročitajte „Čuvare svetinja” i slatko se smejte – sadašnjici.

Anđelka Cvijić