Čudotvorac

CUDOTVORAC (odlomak)
Bio jednom jedan covek i imao osam sinova. Sem toga, on nije bio ništa više od zareza na stranici Istorije. Tužno je to, ali o nekim ljudima može se reci samo toliko.
Ali osmi sin odrastao je i oženio se i imao osam sinova, i zato što postoji samo jedno zanimanje prikladno osmom sinu osmog sina, postao je carobnjak. I postao je mudar i mocan, ili ako ništa drugo, ono barem mocan, i nosio je špicastu kapu i tu je prica mogla da se završi...
Tu je trebalo da se završi...
Ali suprotno Kodeksu magije i svakako protivno svakom razumu ? izuzev razumu srca, koji je topao i zapetljan i, pa, nerazuman ? napustio je magijske dveri, zaljubio se i oženio, mada možda ne baš tim redosledom.
I on je imao sedam sinova, svaki još u kolevci mocan kao bilo koji carobnjak na svetu.
A onda je dobio osmog sina...
Carobnjaka na kvadrat. Tvorca cuda.
Cudotvorca.

* * *

Letnja oluja valjala se oko pešcanih hridina. Daleko ispod, more je srkalo šljunak, bucno kao starac s jednim zubom kad se docepa lilihipa. Nekoliko galebova lenjo je lebdelo na vazdušnoj struji, cekajuci da se nešto dogodi.
A carobnjakov otac je sedeo izmedu poljskih karanfila i uskomešane morske trave na ivici hridi, držeci dete u narucju, gledajuci u more.
Tamo su se navlacili crni oblaci na svom putu ka kopnu, a svetlost koju su gurali pred sobom imala je onu gustinu sirupa koja se dobija pre zaista ozbiljne oluje.
Okrenuo se prema iznenadnoj tišini iza sebe i ugledao, ocima crvenim od suza, visoku zaorgnutu priliku u crnoj odori. Ipslor Crveni? rece ona. Glas je bio šupalj poput pecine i gust kao neutronska zvezda.
Ipslor se osmehnu užasnim osmehom iznenadno poludelog i podiže dete prema Smrti na uvid.
?Moj sin?, rece. ?Nazvacu ga Koin.?
Ime jednako dobro kao i bilo koje drugo, uctivo rece Smrt. Njegove prazne ocne duplje gledale su naniže prema malom okruglom licu utonulom u san. Uprkos glasinama, Smrt nije okrutan ? on je samo strahovito, strahovito dobar u svom poslu. ?Uzeo si mu majku?, rece Ipslor. Bila je to prosta izjava, bez traga srdžbe. U dolini iza hridina Ipslorovo imanje bilo je zgarište koje se pušilo, a vetar koji je nadolazio vec je raspršavao pepeo po uskovitlanim dinama.
Konacno, bio je to srcani udar, rece Smrt. Ima gorih nacina da se umre. Veruj mi na rec.
Ipslor se zagledao u more. ?Sva moja magija nije mogla da je spase?, rece. Ima mesta gde cak ni magija ne može da stigne. ?A sada si došao po dete?? Ne. Dete ima svoju sudbinu. Došao sam po tebe. ?Ah.? Carobnjak ustade, pažljivo odloži usnulu bebu na travu i podiže dugacku palicu koja je tu ležala. Bila je nacinjena od crnog metala, sa spletom srebrnih i zlatnih šara koje su njenom izgledu dodavale bogat i zlokoban neukus; metal je bio ocitron, prirodno magican. ?Ja sam je nacinio, znaš?, rece. ?Svi su govorili da se palica ne može naciniti od metala, govorili su da jedino može da bude od drveta, ali nisu bili u pravu. Celog sebe uložio sam u nju. Predacu mu je.? S ljubavlju je prešao rukama preko palice, koja se oglasi jedva cujnim zvukom. Ponovi, gotovo u sebi, ?Celog sebe sam uložio u nju.? Dobra je to palica, rece Smrt. Ipslor je podiže u vazduh i pogleda naniže svog sina koji zagrguta. ?Ona je želela cerku?, rece. Smrt slegnu ramenima. Ipslor mu uputi pogled sacinjen od zbunjenosti i gneva. ?Šta je on?? Osmi sin osmog sina osmog sina, rece Smrt ne pomažuci mu previše. Vetar mu je šibao odoru, navlaceci crne oblake. ?Kakvim ga to cini?? Cudotvorcem, kao što to dobro znaš. Oluja, na taj znak, zatutnja. ?Kakva mu je sudbina?? povika Ipslor, nadjacavajuci huk vetra. Smrt ponovo slegnu ramenima. Bio je dobar u tome. Cudotvorci sami kroje svoju sudbinu. Zemljom hode i ne dodiruju je. Ipslor se podboci na palicu, lupkajuci prstima, ocigledno izgubljen u lavirintu sopstvenih misli. Leva obrva mu se izdignu. ?Ne?, rece, mekano, ?ne. Ja cu da mu skrojim sudbinu.? Savetujem da to ne ciniš. ?Ucuti! I slušaj da ti kažem kako su me izbacili, svojim knjigama, svojim ritualima i svojim Kodeksom! Nazivaju se carobnjacima, a u svojim debelim telesinama imaju manje magije nego što je ja imam u malom prstu! Prognan! Ja! Zato što sam pokazao da sam ljudsko bice! A kakvi bi ljudi bili bez ljubavi?? Retki, rece Smrt. Bilo kako bilo? ?Slušaj! Isterali su nas ovamo, na kraj sveta, i to ju je ubilo! Pokušali su da mi oduzmu palicu!? Ipslor je vikao glasnije od zavijanja vetra. ?E pa, i dalje mi je ostalo nešto moci?, zareža. ?I kažem da ce moj sin otici u Nevidljivi univerzitet i nositi arhirektorovu kapu i da ce mu se carobnjaci sveta klanjati! A on ce im pokazati šta im leži najskrivenije u srcima. Njihovim plašljivim, pohlepnim srcima. On ce svetu pokazati njegovu pravu sudbinu i nece biti magije vece od njegove.? Ne. A cudna stvar u vezi s tihim nacinom na koji je Smrt progovorio bila je sledeca: bio je glasniji od huka oluje. To je trgnulo Ipslora i trenutno ga rastreznilo. Ipslor se nesigurno klatio napred-nazad. ?Šta?? upita. Rekoh ne. Ništa nije konacno. Ništa nije apsolutno. Izuzev mene, naravno. Takvo petljanje sa sudbinom moglo bi da znaci propast sveta. Mora da postoji šansa, ma kako mala. Advokati sudbine zahtevaju šupljinu u svakom prorocanstvu. Ipslor se zagleda u neumoljivo lice Smrti. ?Moram da im ostavim šansu?? Da. Tap, tap, tap - radili su Ipslorovi prsti po metalu palice. ?Onda ce dobiti svoju šansu?, rece, ?kada se smrzne pakao.? Ne. Nije mi dopušteno da dajem informacije, cak ni uopštene, o trenutnim temperaturama na onom svetu. ?Onda?, oklevao je Ipslor, ?neka onda dobiju svoju šansu kada moj sin odbaci svoju palicu.? Nijedan carobnjak nikada ne bi odbacio svoju palicu, rece Smrt. Zavet je prevelik. ?Pa ipak, moguce je, moraš se složiti.? Izgledalo je da Smrt ovo razmatra. Moraš nije bila rec koju je bio navikao da cuje, ali izgledalo je da prihvata suštinu. Dogovoreno, rece. ?Da li ti je to dovoljno mala šansa?? Dovoljno molekularna. Ipslor se malo opusti. Glasom koji je bio gotovo normalan, rece: ?Ne žalim, znaš. Uradio bih to ponovo. Deca su naša nada za buducnost.? Nema nade za buducnost, rece Smrt. ?Pa šta je onda u njoj?? Ja. ?Mislim, pored tebe!? Smrt ga zbunjeno pogleda. Molim? Oluja iznad dostizala je svoj zavijajuci vrhunac. Jedan galeb prolete, unatraške. ?Mislio sam?, gorko rece Ipslor, ?šta je to na ovom svetu zbog cega bi vredelo živeti?? Smrt razmisli. Macke, rece konacno. Macke su slatke. ?Proklet bio!? Mnogi to rekoše, mirno rece Smrt. ?Koliko mi je još preostalo?? Smrt izvuce veliki pešcani sat iz tajnih preklopa svoje odore. Dve staklene polulopte bile su okružene crnim i zlatnim stubicima, a gotovo citav pesak nalazio se u donjoj. Oh, oko devet sekundi. Ipslor se uspravi do svoje pune i još uvek upecatljive visine, i pruži blistavu metalnu palicu prema detetu. Ruka nalik ružicastoj krabi promoli se iz prekrivaca i uhvati je. ?Onda mi dozvoli da budem prvi i poslednji carobnjak u istoriji sveta koji ce svoju palicu predati svom osmom sinu?, rece polako i nadmeno. ?I zadužujem ga da je koristi u?? Požurio bih, da sam na tvom mestu? ??celosti?, rece Ipslor, ?i da postane najmocniji?? Grom kriknu iz srca oblaka, pogodi Ipslora u vrh kape, prelomi mu se preko ruke, sevnu duž palice i pogodi dete. Carobnjak nestade u tracku dima. Palica se zeleno zažari, potom belo, a zatim tek vrelocrveno. Dete se osmehnu u snu. Kada je oluja zamrla, Smrt polako podiže decaka koji otvori oci. One su se iznutra zlatno žarile. Po prvi put u onome što, u nedostatku bolje reci, mora biti nazvano njegovim životom, Smrt se zatece suocen s pogledom koji mu je bilo teško da uzvrati. Te oci su izgledale kao da su usredsredene na tacku desetak centimetara unutar njegove glave. Nisam hteo da se to dogodi, rece Ipslorov glas negde iz vazduha. Da li je povreden? Ne. Smrt odvrati pogled od tog svežeg, znalackog osmeha. Pun je moci. On je cudotvorac: bez sumnje preživece mnogo gore stvari. A sada ? poci ceš sa mnom. Ne. Da. Vidiš, mrtav si. Smrt se osvrnu oko sebe tražeci Ipslorovu treperavu senku i ne uspe da je pronade. Gde si? U palici. Smrt se nasloni na kosu i uzdahnu. Glupavo. S kakvom bih lakocom mogao da te secnem. Ne, sem da pri tom uništiš i palicu, rece Ipslorov glas koji je sada imao nov, likujuci kvalitet. A sada, kada je dete prihvatilo palicu, ne možeš je uništiti a da ne uništiš i njega. A to ne možeš da uradiš a da ne poremetiš sudbinu. Moja poslednja carolija. Baš dostojna, osecam. Smrt bocnu palicu. Ona zakrcka i varnice opsceno zapuzaše citavom njenom dužinom. Za živo cudo, nije bio narocito ljut. Ljutnja je emocija, a za emocije su vam potrebne žlezde, a Smrt baš i nije imao telo sa žlezdama i morao je dosta da se potrudi da bi se naljutio. Ali, bio je blago ozlovoljen. Ponovo je uzdahnuo. Ljudi su povazdan pokušavali ovakve stvari. Sa druge strane, zanimljivo je bilo posmatrati i, ako ništa drugo, to je bilo trunku originalnije od uobicajene simbolicne igre šaha, od koje je Smrt uvek zazirao pošto nikada nije mogao da se seti kako se krece lovac. Samo odlažeš neizbežno, rece. U tome i jeste poenta življenja. Ali šta zapravo ocekuješ da ceš postici? Bicu uz svog sina. Ucicu ga, iako on to nece znati. Usmeravacu njegovo spoznavanje. A, kada bude spreman, usmeravacu mu korake. Reci mi, rece Smrt, kako si usmeravao korake ostalih sinova? Razjurio sam ih. Drznuli su se da se raspravljaju sa mnom, nisu želeli da slušaju ono cemu sam mogao da ih naucim. Ali ovaj ce hteti. Da li je ovo pametno? Palica ostade nema. Pored nje, decak se kikotao glasu koji je samo on mogao da cuje. * * * Ne postoji analogija kojom bi mogao da se opiše nacin na koji se Veliki A"Tuin kretao kroz galakticku noc. Kada ste dugacki petnaest hiljada kilometara, s oklopom prošaranim meteorskim kraterima i smrznutim ledom s kometa, ne postoji ama baš ništa s cime biste mogli da se poredite sem sa samim sobom. Zato je Veliki A"Tuin polako plivao kroz meduzvezdane dubine kao najveca kornjaca koja je ikada postojala, noseci na svom oklopu cetiri ogromna slona koja su na svojim ledima držala prostrani, resama blistavog vodopada opasani krug Disksveta, koji je postojao zbog nekog neocekivanog išcašenja na krivoj verovatnoce ili zato što bogovi vole šalu baš kao i svako drugi. U stvari, više od vecine ljudi. Blizu obala Kružnog mora, u drevnom, uzavrelom gradu Ank-Morporku, na somotskom jastuku na polici visoko u Nevidljivom univerzitetu bila je kapa. Bila je to dobra kapa. Bila je to velicanstvena kapa. Bila je špicasta, naravno, sa širokim obodom koji se savijao, ali kada se otarasio ovih osnovnih detalja, kreator je stvarno prionuo na posao. Imala je po sebi zlatnu cipku i bisere i traku cistog hermelina i bleštavih Ankamena[1], i jedan broj nezamislivo neukusnih šljokica, i ? ono što ju je odavalo ? krug oktarina. Pošto nisu bili u jakom magijskom polju, u ovom casu nisu sjajili i izgledali su tek kao puki dijamanti. Prolece je došlo u Ank-Morpork. Nije to bilo odmah uocljivo, ali bilo je znakova koji su bili vidljivi znalcima. Na primer, skrama na reci Ank, tom velikom širokom i sporom vodotoku, koji je dvostrukom gradu služio kao rezervoar, kanalizacija, a cesto i kao mrtvacnica, postala je fosforescentno zelena. Po pijanim krovovima grada iznikli su dušeci i jastuci dok se zimska posteljina iznosila na vazduh pod slabašnim suncem, a u dubinama plesnjivih podruma grede su se povijale i jecale kada je njihov sasušeni sok poceo da reaguje na davni zov korena i šume. Ptice su se gnezdile po olucima i nadstrešnicama Nevidljivog univerziteta, mada je bilo primetno da koliko god bila velika potražnja za mestima za gneždenje, nikada, ni po koju cenu nisu se gnezdile u pozivajuce otvorenim ustima gargojli[2] koje su bile poredane po ivicama krovova, na veliko razocarenje samih gargojli. Neka vrsta proleca došla je cak i na drevni Univerzitet. Veceras ce biti Vece Malih bogova i bice izabran novi arhirektor. Dobro, ne baš izabran, jer carobnjaci nisu imali dodira s tim nedostojanstvenim baratanjem oko glasanja, i bilo je opštepoznato da se arhirektori biraju po božjoj volji, a ove godine sva je prilika bila da ce se bogovi postarati da odaberu starog Virida Vejzjugusa, koji je bio pošteno staro momce i godinama je strpljivo cekao na svoj red. Arhirektor Nevidljivog univerziteta bio je zvanicni voda svih carobnjaka na Disku. Nekada davno to je znacilo da bi morao da bude i najmocniji u baratanju magijom, ali vremena su sada bila mnogo mirnija i, da budemo iskreni, vrhovni carobnjaci bili su skloni da na magiju gledaju kao na nešto što je malo ispod njih. Bili su skloniji administraciji što je bilo bezbednije, a gotovo isto tako zabavno kao i velikim vecerama. I tako, dugo popodne bližilo se kraju. Kapa je cekala na svom izbledelom jastuku u Vejzjugusovim odajama, dok je on sedeo u svom cabru ispred vatre i sapunjao bradu. Drugi carobnjaci dremali su u svojim radnim sobama ili se šetkali po bašti ne bi li pobudili apetit za vecerašnju feštu; najcešce se podrazumevalo da je desetak koraka bilo sasvim dovoljno. U Velikoj dvorani, pod uklesanim ili naslikanim pogledima dve stotine prethodnih arhirektora, batlerova ekipa razmeštala je dugacke stolove i klupe. U nadsvodenom lavirintu kuhinja ? pa, mašti nije potrebna pomoc. Tu ce se svakako naci dosta masti, vreline i vike, kace kavijara, citav jedan peceni vo, nizovi kobasica kao ukrasni papirni lanci okaceni od zida do zida, sam glavni kuvar koji je u jednoj od svežijih soba bio uposlen na završnoj doradi modela Univerziteta izradenog ? iz nekog neobjašnjivog razloga ? od putera. Uvek je ovo radio prilikom proslava ? labudovi od putera, zgrade od putera, citave užegle masne menažerije ? i toliko je uživao u tome da niko nije imao srca da mu kaže da prestane. U sopstvenom lavirintu podruma batler je krstario izmedu bacvi, pretacuci i isprobavajuci. Dah išcekivanja proširio se cak do gavranova koji su nastanjivali Kulu umetnosti, dvesta pedeset metara visoku, najstariju gradevinu na svetu. Njeni ispucali kameni blokovi nosili su citave minijaturne nabujale šume visoko iznad gradskih krovova. Citave vrste buba i malih sisara evoluirale su tamo gore i, pošto su se ljudi u poslednje vreme tamo retko penjali zbog uznemirujuceg obicaja kule da se ljulja i na blagom povetarcu, sve je to pripadalo gavranovima. Sada su leteli oko nje, nekako uznemireni, kao komarci pred oluju. Bilo bi veoma pametno da ih je odozdo makar neko primetio. Nešto užasno treba da se dogodi. Slutite to i vi, zar ne? * * * Niste jedini. ?Šta ih je spopalo?? povika Rinsvind nadjacavajuci graktanje. Bibliotekar se sagnu kada je magijski prirucnik u kožnom povezu iskocio sa svoje police i usred vazduha, uz trzaj, stao povucen lancem kojim je bio privezan. Onda je skocio dole, preturio se i prizemljio na primerak Maleficiovog Otkrovenja demonologije koji se uporno trzao na svom postolju. ?Uuuk!? rece. Rinsvind je ramenom podupirao uzdrhtalu policu, a kolenima vracao na mesto razlistane knjige. Buka je bila neopisiva. Magijske knjige vode neku vrstu sopstvenog života. Neke i preteruju; na primer, prvo izdanje Nekrotelikomnikona mora se držati izmedu gvozdenih ploca, Odistinska veština lebdenja provela je poslednjih sto pedeset godina gore u potkrovnim gredama, a Dži Fordžov Zbornik madije seksualne cuva se u kaci s ledom u zasebnoj prostoriji i postoji strogo pravilo po kome mogu da ga citaju samo carobnjaci koji su stariji od osamdeset i, po mogucstvu, mrtvi. Ali cak su i svakodnevni prirucnici i inkunabule na glavnim policama bili uznemireni i uzbudeni kao stanovnici kokošinjca koji cuju grebanje neceg velikog po vratima. Iz njihovih zatvorenih korica dopiralo je prigušeno grebuckanje, kao od kandži. ?Šta rece?? viknu Rinsvind. ?Uuuk!?[3] ?Dobro!? Rinsvind, kao pocasni bibliotekarski pomocnik, nije odmakao mnogo dalje od osnovnog zavodenja knjiga i dodavanja banana, i morao je da se divi nacinu na koji je bibliotekar klizio izmedu ustreptalih polica ovde nežno prelazeci crnom rukom preko zadrhtalog poveza, tamo tešeci uplašeni recnik sa malo umirujuceg majmunskog mrmljanja. Posle nekog vremena Biblioteka je pocela da se smiruje, a Rinsvind je osetio kako mu se rameni mišici opuštaju. Mada, priroda tog mira bila je krhka. Tu i tamo stranica bi zašuškala. S udaljenih polica dopiralo je zlokobno krckanje korica. Nakon pocetne uznemirenosti, Biblioteka je sada bila pripravna i napeta kao dugorepi macak u fabrici stolica za ljuljanje. Bibliotekar se vracao prolazom izmedu polica. Imao je lice koje je samo kamionska guma mogla da voli i ono je neprekidno bilo zamrznuto u ovlašnom smešku, ali Rinsvind je mogao da zakljuci po nacinu kako se ušunjao u svoje skrovište pod stolom i potom sakrio glavu pod cebetom da je u stvari bio duboko zabrinut. Proucimo Rinsvinda dok škilji prema natmurenim policama. Postoji osam nivoa carobnjaštva na Disku; nakon šesnaest godina Rinsvindu nije pošlo za rukom da dostigne ni prvi nivo. U stvari, po mišljenju nekih njegovih predavaca, on nije u stanju da savlada cak ni nulti nivo, s kojim se vecina normalnih ljudi rada; drugim recima, pretpostavlja se da ce, kada Rinsvind bude umro, prosecna okultna sposobnost ljudskog roda skociti za neki procenat. On je visok i mršav i ima štrkljastu bradu koja izgleda kao brada koju nose ljudi koji nisu po prirodi stvoreni da budu bradonje. Obucen je u tamnocrvenu odoru koja je videla i bolje dane, najverovatnije i bolje dekade. Ali možete zakljuciti da je on carobnjak jer nosi špicastu kapu sa savitljivim obodom. Velikim srebrnim slovima na njoj protkana je rec ?Carobnjak?. Ovo je uradio neko cija je veština u radu iglom i koncem još gora od njegovog poznavanja pravopisa. Na vrhu kape je zvezda. Izgubila je vecinu svojih šljokica. Natukavši kapu na glavu, Rinsvind je razgrnuo prastara vrata Biblioteke i iskoracio u zlatastu svetlost popodneva. Ono je bilo tiho i mirno, narušeno samo histericnim kricanjem gavranova koji su kružili oko Kule umetnosti. Rinsvind ih je posmatrao neko vreme. Univerzitetski gavranovi bili su otvrdle ptice. Dosta je trebalo da bi se oni uznemirili. Sa druge strane? ? nebo je bilo svetloplavo prošarano zlatnim, s nekoliko pramenova paperjastih oblacica koji su ružicasto sjajili u svetlosti koja se izduživala. Stari kestenovi u dvorištu bili su u punom cvatu. Iz otvorenog prozora dopirao je zvuk nekog studenta carobnjaštva koji je vežbao violinu, prilicno loše. Nije to ono što se zove zloslutno. Rinsvind se naslonio na topli kameni zid. I vrisnuo. Zgrada je drhtala. Mogao je da oseti kako mu rukom prolazi blagi ritmicki opažaj na upravo pravoj frekvenciji da nagovesti nekontrolisani strah. Sâmo kamenje bilo je uplašeno. Prestravljen, spustio je pogled prema tihom zveckanju koje je zacuo. Ornamentirani poklopac slivnika sklonio se i jedan od univerzitetskih pacova odatle je promolio svoje brkove. Uputio je ocajnicki pogled prema Rinsvindu, a onda se uspentrao i proleteo pored njega, pracen desetinama pripadnika svog plemena. Neki od njih nosili su odela, ali to nije bilo neobicno za Univerzitet, gde su visoki nivoi pozadinske magije s genima cinili cudne stvari. Osvrnuvši se oko sebe, Rinsvind je ugledao ostale reke sivih tela kako napuštaju Univerzitet iz svakog slivnika i kako teku prema spoljnom zidu. Bršljan pored njegovog uveta zašuška i jedna grupa pacova baci se u ocajnickim skokovima na njegova ramena i kliznu mu niz odoru. Izuzimajuci ovo, u potpunosti su ga ignorisali, ali, ruku na srce, ovo nije bilo sasvim neobicno. Vecina stvorenja ignorisala je Rinsvinda. On se okrete i pohita ka Univerzitetu, dok mu se ogrtac obmotavao oko kolena. Zaustavio se tek kada je došao do blagajnikovih vrata. Zalupao je po njima i ona se odškrinuše. ?Ah. To je, hm, Rinsvind, je l" da?? rece blagajnik bez nekog oduševljenja. ?Šta je bilo?? ?Tonemo!? Blagajnik ga je posmatrao nekoliko trenutaka. Zvao se Spelter. Bio je visok i žgoljav i izgledao kao da je u prethodnim životima bio konj i kao da je to za dlaku izbegao u ovom. Ljudima je uvek odavao utisak kao da ih gleda svojim zubima. ?Tonemo?? ?Da. Svi pacovi nas napuštaju.? Blagajnik mu uputi još jedan pogled. ?Udi, Rinsvinde?, rece ljubazno. Rinsvind ga je pratio u nisku, mracnu sobu, pa kroz nju do prozora koji je gledao preko bašte na reku koja je mirno tekla ka moru. ?Da nisi ti malko, hm, preterao?? rece blagajnik. ?Šta preterao?? rece Rinsvind s osecajem krivice. ?Ovo je zgrada, znaš?, rece blagajnik. Kao i vecina carobnjaka kada se suoce sa zagonetkom, poceo je da uvija cigaretu. ?Nije brod. Ima nacina da se to razluci, znaš. Fale delfini koji skakucu oko krme, nema korita lade i slicno. Šanse da potonemo su neznatne. Inace bismo, hm, morali da postavimo ljude u staje i odveslamo do obale. Hm?? ?Ali pacovi?? ?U luku stigao brod sa žitom, pretpostavljam. Nekakav, hm, prolecni ritual.? ?Siguran sam i da sam osetio kako se zgrada trese?, rece Rinsvind pomalo nesigurno. Ovde u ovoj tihoj sobi s vatrom koja je pucketala u kaminu to nije izgledalo toliko stvarno. ?Prolazni drhtaj. Veliki A"Tuin štuca, hm, možda. Saberi se, hm, eto to treba da uradiš. Da nisi to možda malo pio, a?? ?Ne!? ?Hm. A jesi li za jedno?? Spelter se odgegao do tamnog hrastovog ormarica i izvukao par caša, koje je napunio iz bokala za vodu. ?U ovo doba dana najbolje mi leže šeri?, rece i pruži ruke iznad caša. ?Reci, hm, gorak ili sladak?? ?Uhm, ne?, rece Rinsvind. ?Možda ste u pravu. Mislim da cu da odem i da se malo odmorim.? ?Pametno.? Rinsvind se uputio hladnim kamenim hodnicima. Povremeno bi dodirnuo zid i cinilo se kao da osluškuje, a onda bi odmahnuo glavom. Dok je ponovo prolazio dvorištem, video je copor miševa kako se preliva preko balkona i grabi ka reci. Cinilo se kao da se i tlo po kome su išli pokrece. Kada je Rinsvind malo bliže pogledao, video je da je to zato što je bilo prekriveno mravima. Nisu to bili obicni mravi. Vekovi magijskog zracenja po zidovima Univerziteta ucinili su im neobicne stvari. Neki od njih vukli su vrlo mala kolica, drugi su jahali bube, ali svi su napuštali Univerzitet što su brže mogli. Trava se talasala dok su prolazili. Pogledao je naviše u trenutku kada je postariji prugasti madrac izvirio s gornjeg prozora da bi onda tresnuo na plocnik. Posle manje pauze, ocigledno da bi došao do daha, malo se odigao od zemlje. Onda se odlucno uputio preko travnjaka prema Rinsvindu koji je u poslednji cas uspeo da mu se skloni s puta. Cuo je neko sitno ceretanje i u trenutku spazio hiljade malih upornih nogu koje su virile iz nabubrelog platna pre nego što je otišao dalje. Cak su se i grinje selile, i za slucaj da na drugom mestu ne nadu tako udoban smeštaj, ništa nisu prepuštale slucaju. Jedna od njih mu je mahnula i cijuknula pozdrav. Rinsvind se odmicao sve dok mu nešto nije dotaklo pozadinu nogu i sledilo kicmu. Ispostavilo se da je to kamena klupa. Posmatrao ju je neko vreme. Nije izgledalo da žuri da ode. Sa zahvalnošcu je seo. Verovatno postoji neko prirodno objašnjenje, razmišljao je. Ili, barem, savršeno normalno natprirodno. Istrajan zvuk naterao ga je da pogleda preko travnjaka. Za ovo nije bilo prirodnog objašnjenja. Neverovatno sporo, prelazeci preko grudobrana i slivnika u potpunoj tišini sem povremenog grebanja kamena o kamen, gargojle su napuštale krov. Šteta je što Rinsvind nikada nije video lošu fotografiju brzih pokreta u dugackoj ekspoziciji, jer onda bi tacno znao kako da opiše ono što je gledao. Stvorenja se nisu baš kretala, vec im je polazilo za rukom da napreduju u nizovima živih slika i promicala su pored njega u izduženoj povorci kljunova, griva, krila, kandži i golubijih izmeta. ?Šta se dešava?, kriknu. Stvar s baukovim licem, harpijinim telom i kokošjim nogama okrete glavu u nizu malih trzaja i progovori glasom nalik planinskom grohotu (mada je efekat dubokog odjeka bio prilicno pokvaren jer, naravno, nije mogla da zatvori usta). Ona rece: ?Udotvoac olazi! Sasavaj se ko ože!? Rinsvind rece: ?Molim?? Ali stvar je vec prošla dalje njišuci se starim travnjakom.[4] Tako je Rinsvind seo i bledo se zagledao u prazno citavih deset sekundi pre nego što ce vrisnuti i potrcati koliko ga noge nose. Nije se zaustvio sve dok nije došao do svoje sobe u zgradi Biblioteke. Nije to bila neka narocita soba, jer je uglavnom služila za skladištenje starog nameštaja, ali bio je to dom. Naspram jednog senovitog zida bila je garderoba. Nije to bila jedan od ovih modernih plakara, prikladnih jedino da pruže utocište nervoznim preljubnicima kada se muž iznenada pojavi ranije nego što je trebalo, vec skalamerija od starog hrasta, tamna kao noc, u cijim su prašnjavim dubinama vešalice vrebale i kotile se; po cijem su dnu krstarila stada cipela. Bilo je sasvim moguce da je on predstavljao tajna vrata u cudesne svetove, samo što to niko nikada nije proverio zbog odbojnog mirisa naftalinskih kuglica. A na vrhu garderobe, umotan komadima požutelog papira i nekakvim ponjavama, bio je veliki mesigom optoceni kovceg. Odazivao se na ime Prtljag. Zašto je pristao da mu Rinsvind bude vlasnik, samo je Prtljag znao, a nije govorio, ali verovatno nijedan predmet u citavoj povesti putnickih pribora nije imao takav istorijat nerazjašnjenih ubistava i teških telesnih povreda. Opisivali su ga kao pola kofer, pola ubistveni manijak. Imao je mnogo neobicnih svojstava koja ce uskoro možda i postati ocigledna, ali trenutno ga je samo jedno izdvajalo od ostalih mesingom optocenih kovcega. Hrkao je, zvukom nekoga ko veoma polako testeriše kladu. Prtljag je možda bio magican. Možda je bio užasan. Ali duboko u svojoj nedokucivoj duši bio je rodak svakog drugog komada prtljaga u citavom multiverzumu i voleo je da provodi zime spavajuci zimskim snom na vrhu garderobe. Rinsvind stade da ga udara metlom sve dok testerisanje nije prestalo, napuni džepove kojecime iz gajbice od banana koja mu je služila kao komoda i polete ka vratima. Nije mogao a da ne primeti da je madrac nestao, ali to sada i nije bilo važno jer je bilo vrlo jasno da više nikada nece spavati na madracu. Prtljag se prizemlji uz jedan potmuli udarac. Nakon nekoliko sekundi i krajnje brižno podiže se na stotine svojih ružicastih nožica. Malo se zaljuljao napred-nazad, protegao svaku nogu, a onda otvorio poklopac i zevnuo. ?Ideš li ili ne?? Poklopac se zalupi. Prtljag je izmanevrisao nožicama jednu složenu kretnju sve dok se nije okrenuo ka vratima i uputio se za svojim gospodarem. Biblioteka je bila u stanju uznemirenosti, uz povremeni zveket lanaca[5] ili poneko prigušeno šuškanje stranice. Rinsvind se zavukao pod sto i zgrabio bibliotekara koji je i dalje bio povijen pod cebetom. ?Hajde, kad kažem!? ?Uuuk.? ?Kupicu ti pice?, rece Rinsvind ocajnicki. Bibliotekar se pridiže izgledajuci kao cetvoronogi pauk. ?Uuuk?? Rinsvind je izvukao majmuna iz svog gnezda, pa kroz vrata. Nije se uputio ka glavnoj kapiji vec ka inace neraspoznatljivom delu zida na kome je nekoliko izglavljenih kamenova, vec dve stotine godina omogucavalo studentima neprimeceni izlazak nakon povecerja. Onda je stao tako iznenada da je bibliotekar uleteo u njega, a Prtljag u njih oboje. ?Uuuk!? ?O, bogovi?, rece. ?Vidi ovo!??Uuuk?? Crna blistava plima navirala je iz šahta blizu kuhinje. Rana vecernja zvezdana svetlost presijavala se sa miliona leda. Ali prizor bubašvaba nije bio toliko uznemirujuci. Bila je to cinjenica da su one marširale u korak, u redovima od po stotinu. Naravno, kao svi nezvanicni stanovnici Univerziteta, i bubašvabe su bile pomalo neobicne, ali bilo je necega narocito neprijatnog u zvuku koji su stvarale milijarde sicušnih nožica koje su u ritmu udarale kamenjem. Rinsvind je oprezno prekoracio marširajucu kolonu. Bibliotekar ju je preskocio. Prtljag ih je, naravno, sledio pracen zvukom kao da neko stepuje po kesici cipsa. I tako, nateravši Prtljag da ide okolo kroz kapiju, jer bi inace samo provalio rupu u zidu, Rinsvind je napustio Univerzitet zajedno sa svim drugim insektima i malim preplašenim glodarima i odlucio da ako mu nekoliko opuštenih piva ne pomogne da vidi stvari u drugacijem svetlu, onda ce to verovatno uspeti uz pomoc nekoliko dodatnih tura. Svakako, vredelo je pokušati. Zbog toga on nije bio u Velikoj dvorani za vreme vecere. Ispostavice se da ce to biti najvažniji propušteni obrok u njegovom životu. [1] Kao Rajnkamen (škriljac) samo druga reka. Kada je rec o svetlucavim predmetima, carobnjaci imaju ukus i samokontrolu poremecenog svaštara.[2] Gargojle ? groteskne ljudske ili životinjske figure koje služe kao ispusti za vodu (voda im najcešce istice kroz usta), narocito na gotskim gradevinama ? prim. prev. [3] Magijski incident u Biblioteci, koja, kao što je vec ukazano, nije bila baš mesto za obicnu kartotecnu evidenciju i Djuijevu decimalnu klasifikaciju pre nekog vremena pretvorio je bibliotekara u orangutana. Od tada, on se opirao svim naporima da ga povrate u prvobitan oblik. Svidele su mu se prikladne dugacke ruke, razmaknuti palcevi i pravo da se ceše na javnom mestu, ali najviše od svega svideo mu se nacin kako su se sva velika egzistencijalna pitanja odjednom pretocila u nehajnu radoznalost odakle ce doci sledeca banana. Nije da on nije bio svestan ocaja i uzvišenosti ljudskog položaja. Jedino, što se njega ticalo, mogli ste slobodno da ga okacite macku o rep.[4] Brazde koje su gargojle u bekstvu ostavile za sobom navele su glavnog univerzitetskog baštovana da pregrize svoje grabulje i izgovori cuvenu misao: ?Kako se postiže ovakav travnjak? Kosiš ga i šišaš pet stotina godina, a onda gomila kretena prede preko njega.?[5] U vecini starih biblioteka knjige su vezane lancima za police da bi se sprecilo da ih ljudi oštete. U biblioteci Nevidljivog univerziteta, narvno, uglavnom je obrnuto.

Bio jednom jedan čovek i imao osam sinova. Sem toga, on nije bio ništa više od zareza na stranici Istorije. Tužno je to, ali o nekim ljudima može se reći samo toliko.
Ali osmi sin odrastao je i oženio se i imao osam sinova, i zato što postoji samo jedno zanimanje prikladno osmom sinu osmog sina, postao je čarobnjak. I postao je mudar i moćan, ili ako ništa drugo, ono barem moćan, i nosio je špicastu kapu i tu je priča mogla da se završi...
Tu je trebalo da se završi...
Ali suprotno Kodeksu magije i svakako protivno svakom razumu – izuzev razumu srca, koji je topao i zapetljan i, pa, nerazuman – napustio je magijske dveri, zaljubio se i oženio, mada možda ne baš tim redosledom.
I on je imao sedam sinova, svaki još u kolevci moćan kao bilo koji čarobnjak na svetu.
A onda je dobio osmog sina...
Čarobnjaka na kvadrat. Tvorca čuda.
Čudotvorca.

* * *

Letnja oluja valjala se oko peščanih hridina. Daleko ispod, more je srkalo šljunak, bučno kao starac s jednim zubom kad se dočepa lilihipa. Nekoliko galebova lenjo je lebdelo na vazdušnoj struji, čekajući da se nešto dogodi.
A čarobnjakov otac je sedeo između poljskih karanfila i uskomešane morske trave na ivici hridi, držeći dete u naručju, gledajući u more.
Tamo su se navlačili crni oblaci na svom putu ka kopnu, a svetlost koju su gurali pred sobom imala je onu gustinu sirupa koja se dobija pre zaista ozbiljne oluje.
Okrenuo se prema iznenadnoj tišini iza sebe i ugledao, očima crvenim od suza, visoku zaorgnutu priliku u crnoj odori.
Ipslor Crveni? reče ona. Glas je bio šupalj poput pećine i gust kao neutronska zvezda.
Ipslor se osmehnu užasnim osmehom iznenadno poludelog i podiže dete prema Smrti na uvid.
‘Moj sin’, reče. ‘Nazvaću ga Koin.’
Ime jednako dobro kao i bilo koje drugo, učtivo reče Smrt. Njegove prazne očne duplje gledale su naniže prema malom okruglom licu utonulom u san. Uprkos glasinama, Smrt nije okrutan – on je samo strahovito, strahovito dobar u svom poslu.
‘Uzeo si mu majku’, reče Ipslor. Bila je to prosta izjava, bez traga srdžbe. U dolini iza hridina Ipslorovo imanje bilo je zgarište koje se pušilo, a vetar koji je nadolazio već je raspršavao pepeo po uskovitlanim dinama.
Konačno, bio je to srčani udar, reče Smrt. Ima gorih načina da se umre. Veruj mi na reč.
Ipslor se zagledao u more. ‘Sva moja magija nije mogla da je spase’, reče.
Ima mesta gde čak ni magija ne može da stigne.
‘A sada si došao po dete?’
Ne. Dete ima svoju sudbinu. Došao sam po tebe.
‘Ah.’ Čarobnjak ustade, pažljivo odloži usnulu bebu na travu i podiže dugačku palicu koja je tu ležala. Bila je načinjena od crnog metala, sa spletom srebrnih i zlatnih šara koje su njenom izgledu dodavale bogat i zlokoban neukus; metal je bio ocitron, prirodno magičan.
‘Ja sam je načinio, znaš’, reče. ‘Svi su govorili da se palica ne može načiniti od metala, govorili su da jedino može da bude od drveta, ali nisu bili u pravu. Celog sebe uložio sam u nju. Predaću mu je.’
S ljubavlju je prešao rukama preko palice, koja se oglasi jedva čujnim zvukom.
Ponovi, gotovo u sebi, ‘Celog sebe sam uložio u nju.’
Dobra je to palica, reče Smrt.
Ipslor je podiže u vazduh i pogleda naniže svog sina koji zagrguta.
‘Ona je želela ćerku’, reče.
Smrt slegnu ramenima. Ipslor mu uputi pogled sačinjen od zbunjenosti i gneva.
‘Šta je on?’
Osmi sin osmog sina osmog sina, reče Smrt ne pomažući mu previše. Vetar mu je šibao odoru, navlačeći crne oblake.
‘Kakvim ga to čini?’
Čudotvorcem, kao što to dobro znaš.
Oluja, na taj znak, zatutnja.
‘Kakva mu je sudbina?’ povika Ipslor, nadjačavajući huk vetra.
Smrt ponovo slegnu ramenima. Bio je dobar u tome.
Čudotvorci sami kroje svoju sudbinu. Zemljom hode i ne dodiruju je.
Ipslor se podboči na palicu, lupkajući prstima, očigledno izgubljen u lavirintu sopstvenih misli. Leva obrva mu se izdignu.
‘Ne’, reče, mekano, ‘ne. Ja ću da mu skrojim sudbinu.’
Savetujem da to ne činiš.
‘Ućuti! I slušaj da ti kažem kako su me izbacili, svojim knjigama, svojim ritualima i svojim Kodeksom! Nazivaju se čarobnjacima, a u svojim debelim telesinama imaju manje magije nego što je ja imam u malom prstu! Prognan! Ja! Zato što sam pokazao da sam ljudsko biće! A kakvi bi ljudi bili bez ljubavi?’
Retki, reče Smrt. Bilo kako bilo...
‘Slušaj! Isterali su nas ovamo, na kraj sveta, i to ju je ubilo! Pokušali su da mi oduzmu palicu!’ Ipslor je vikao glasnije od zavijanja vetra.
‘E pa, i dalje mi je ostalo nešto moći’, zareža. ‘I kažem da će moj sin otići u Nevidljivi univerzitet i nositi arhirektorovu kapu i da će mu se čarobnjaci sveta klanjati! A on će im pokazati šta im leži najskrivenije u srcima. Njihovim plašljivim, pohlepnim srcima. On će svetu pokazati njegovu pravu sudbinu i neće biti magije veće od njegove.’
Ne. A čudna stvar u vezi s tihim načinom na koji je Smrt progovorio bila je sledeća: bio je glasniji od huka oluje. To je trgnulo Ipslora i trenutno ga rastreznilo.
Ipslor se nesigurno klatio napred-nazad. ‘Šta?’ upita.
Rekoh ne. Ništa nije konačno. Ništa nije apsolutno. Izuzev mene, naravno. Takvo petljanje sa sudbinom moglo bi da znači propast sveta. Mora da postoji šansa, ma kako mala. Advokati sudbine zahtevaju šupljinu u svakom proročanstvu.
Ipslor se zagleda u neumoljivo lice Smrti.
‘Moram da im ostavim šansu?’
Da.
Tap, tap, tap - radili su Ipslorovi prsti po metalu palice.
‘Onda će dobiti svoju šansu’, reče, ‘kada se smrzne pakao.’
Ne. Nije mi dopušteno da dajem informacije, čak ni uopštene, o trenutnim temperaturama na onom svetu.
‘Onda’, oklevao je Ipslor, ‘neka onda dobiju svoju šansu kada moj sin odbaci svoju palicu.’
Nijedan čarobnjak nikada ne bi odbacio svoju palicu, reče Smrt. Zavet je prevelik.
‘Pa ipak, moguće je, moraš se složiti.’
Izgledalo je da Smrt ovo razmatra. Moraš nije bila reč koju je bio navikao da čuje, ali izgledalo je da prihvata suštinu.
Dogovoreno, reče.
‘Da li ti je to dovoljno mala šansa?’
Dovoljno molekularna.
Ipslor se malo opusti. Glasom koji je bio gotovo normalan, reče: ‘Ne žalim, znaš. Uradio bih to ponovo. Deca su naša nada za budućnost.’
Nema nade za budućnost, reče Smrt.
‘Pa šta je onda u njoj?’
Ja.
‘Mislim, pored tebe!’
Smrt ga zbunjeno pogleda. Molim?
Oluja iznad dostizala je svoj zavijajući vrhunac. Jedan galeb prolete, unatraške.
‘Mislio sam’, gorko reče Ipslor, ‘šta je to na ovom svetu zbog čega bi vredelo živeti?’
Smrt razmisli.
Mačke, reče konačno. Mačke su slatke.
‘Proklet bio!’
Mnogi to rekoše, mirno reče Smrt.
‘Koliko mi je još preostalo?’
Smrt izvuče veliki peščani sat iz tajnih preklopa svoje odore. Dve staklene polulopte bile su okružene crnim i zlatnim stubićima, a gotovo čitav pesak nalazio se u donjoj.
Oh, oko devet sekundi.
Ipslor se uspravi do svoje pune i još uvek upečatljive visine, i pruži blistavu metalnu palicu prema detetu. Ruka nalik ružičastoj krabi promoli se iz prekrivača i uhvati je.
‘Onda mi dozvoli da budem prvi i poslednji čarobnjak u istoriji sveta koji će svoju palicu predati svom osmom sinu’, reče polako i nadmeno. ‘I zadužujem ga da je koristi u...’
Požurio bih, da sam na tvom mestu...
‘...celosti’, reče Ipslor, ‘i da postane najmoćniji...’
Grom kriknu iz srca oblaka, pogodi Ipslora u vrh kape, prelomi mu se preko ruke, sevnu duž palice i pogodi dete.
Čarobnjak nestade u tračku dima. Palica se zeleno zažari, potom belo, a zatim tek vrelocrveno. Dete se osmehnu u snu.
Kada je oluja zamrla, Smrt polako podiže dečaka koji otvori oči.
One su se iznutra zlatno žarile. Po prvi put u onome što, u nedostatku bolje reči, mora biti nazvano njegovim životom, Smrt se zateče suočen s pogledom koji mu je bilo teško da uzvrati. Te oči su izgledale kao da su usredsređene na tačku desetak centimetara unutar njegove glave.
Nisam hteo da se to dogodi, reče Ipslorov glas negde iz vazduha. Da li je povređen?
Ne. Smrt odvrati pogled od tog svežeg, znalačkog osmeha. Pun je moći. On je čudotvorac: bez sumnje preživeće mnogo gore stvari. A sada – poći ćeš sa mnom.
Ne.
Da. Vidiš, mrtav si. Smrt se osvrnu oko sebe tražeći Ipslorovu treperavu senku i ne uspe da je pronađe. Gde si?
U palici.
Smrt se nasloni na kosu i uzdahnu.
Glupavo. S kakvom bih lakoćom mogao da te secnem.
Ne, sem da pri tom uništiš i palicu, reče Ipslorov glas koji je sada imao nov, likujući kvalitet. A sada, kada je dete prihvatilo palicu, ne možeš je uništiti a da ne uništiš i njega. A to ne možeš da uradiš a da ne poremetiš sudbinu. Moja poslednja čarolija. Baš dostojna, osećam.
Smrt bocnu palicu. Ona zakrcka i varnice opsceno zapuzaše čitavom njenom dužinom.
Za živo čudo, nije bio naročito ljut. Ljutnja je emocija, a za emocije su vam potrebne žlezde, a Smrt baš i nije imao telo sa žlezdama i morao je dosta da se potrudi da bi se naljutio. Ali, bio je blago ozlovoljen. Ponovo je uzdahnuo. Ljudi su povazdan pokušavali ovakve stvari. Sa druge strane, zanimljivo je bilo posmatrati i, ako ništa drugo, to je bilo trunku originalnije od uobičajene simbolične igre šaha, od koje je Smrt uvek zazirao pošto nikada nije mogao da se seti kako se kreće lovac.
Samo odlažeš neizbežno, reče.
U tome i jeste poenta življenja.
Ali šta zapravo očekuješ da ćeš postići?
Biću uz svog sina. Učiću ga, iako on to neće znati. Usmeravaću njegovo spoznavanje. A, kada bude spreman, usmeravaću mu korake.
Reci mi, reče Smrt, kako si usmeravao korake ostalih sinova?
Razjurio sam ih. Drznuli su se da se raspravljaju sa mnom, nisu želeli da slušaju ono čemu sam mogao da ih naučim. Ali ovaj će hteti.
Da li je ovo pametno?
Palica ostade nema. Pored nje, dečak se kikotao glasu koji je samo on mogao da čuje.