Crveni pevac, crni rak

10.04.06

Čini se da je metropola isključivi arbitar, i da ona određuje sudbinu stvaralaca

Ivan Ivanović, Nišlija, pisac, pomoćnik ministra kulture u Vladi Srbije za stvaralaštvo, ima burnu karijeru. Diplomirao je svetsku književnost u Beogradu, radio 15 godina kao profesor u unutrašnjosti, da bi zbog romana „Crveni kralj” izgubio posao i gotovo završio u zatvoru. Autor je dvadesetak knjiga, a nedavno mu je objavljena i knjiga dramskih tekstova „Niš na krstu” (izdavač je „Zograf” iz Niša). U knjizi se nalaze tri drame: „Udbaš”, „Crveni pevac” i „Niški tribunal”, u kojima je ocrtan politički život ovog grada sa autentičnim, istorijskim ličnostima.

Svi Vaši romani i priče vezani su za jug?

– Imam drugačije mišljenje od takozvanih globalista. Za mene je literatura, pre svega, regionalna pa zatim univerzalna. Ne može da bude obrnuto. Ako je dobra, onda je i univerzalna. Izborio sam se i da neke knjige budu ponovo štampane kao što su, na primer, romani Spasoja Šejića pod nazivom „Devet života”. To je omaž piscu koji je svoje nesporazume sa svetom platio životom, piscu za koga je Matija Bećković napisao da je „bio samorod i samokov”, a Vitezović ocenio kao velikog pisca srpske literature. Jug je, na žalost, još „turski” lako je Vojvodini, ona je bliža Evropi. U mnogim mestima na jugu Srbije apsolutno ne postoji kulturni život. Kuršumlija, na granici s Kosovom ima jednu šupu koja bi trebalo da bude biblioteka. Ni Prokuplje nema biblioteku. A to je veliki grad. Ne postoje ni prave knjižare. Dobru biblioteku ima samo Vranje. Nema bioskopa, nema čak ni sala, nema pozorište. Medveđa ima sjajan dom kulture, pa Lebane, ali nemaju sredstva da to izdržavaju. Izborio sam se sada da Narodno pozorište iz Beograda ovog meseca gostuje u Lebanu i Medveđi sa „Gospođom ministarkom”. Ministarstvo kulture će platiti to gostovanje

A šta je sa filmom?

– Borim se da se snimi film o Topličkom ustanku koji je izbio u srcu porobljene Evrope. Iduće godine je 90 godina od ustanka. Jug Srbije mora da ima i svoj film, kao što mora da ima svoje pisce. Ima umetnika koji tamo stvaraju, ali je problem što se na to gleda potcenjivački. Pozorište imaju Niš, Pirot, Vranje, Leskovac, Zaječar koji je na istoku, ali u kojem je isti mentalitet. Međutim, iako ta pozorišta naprave i dobre predstave, one ostaju marginalizovane. Predložio sam novom direktoru Pozorja da selektor bar pogleda te predstave.

Zar nema tu odgovornosti i Ministarstva kulture?

– U Ministarstvu postoje sve te ideje, ali, dugo se o njima govori a sporo se razvijaju. Zato se i čini da je metropola isključivi arbitar, i da ona određuje sudbinu stvaralaca. Afirmisan je samo onaj ko je u Beogradu.

A šta reći o sudbini kulture na Kosovu?

– Na Kosovu postoji veliki problem institucija. Nekada su to bile moćne ustanove jer je na Kosovo išao veliki novac. Kosovo je smatrano zaostalim i obilato je izdržavano. A sada se postavlja pitanje šta sa tim institucijama kulture? Kao prioritetni posao, nametnulo se obnavljanje srpskog Narodnog pozorišta u Prištini. Mi možemo da pričamo šta hoćemo, ali u Prištini je nemoguće napraviti njegovo sedište. Onda smo odlučili da to bude Leposavić, čist srpski grad. Ove godine prvi put se dobijaju i sredstva u te namene. U Leposaviću 15. aprila počinje rad na predstavi „Vukadin” prema romanu Stevana Sremca. Reč je o bespoštednoj satiri skorojevića, koje sada imaju naziv tajkuni, ljudi koji ne prezaju ni od čega. Imamo veliko razumevanje sadašnje uprave Narodnog pozorišta iz Beograda, dramatizaciju rade Marinko Arsić Ivkov i Maša Jeremić, a režiraće Žanko Tomić. Nevolja je što ne možemo da sastavimo Upravni odbor. Ja sam predlagao neutralne ličnosti. LJubiša Samardžić je prihvatio, i pisac Dragoslav Mihailović, pa kompozitor Zoran Hristić. Ali, ne daju socijalisti. Hoće da to budu njihovi upravni odbori.

Koji je sada naziv tog pozorišta? Šta je još od predstava u planu?

– Nemamo naziv, jer onaj, Prištinsko, ne odgovara. Jedino normalno bilo bi Narodno pozorište Kosova. Ne može da se preregistruje jer postoji problem imovine. U tu velelepnu zgradu u Prištini ulagala je cela Jugoslavija, a sada je koriste samo Albanci. Druga predstava biće jedina tragedija Stevana Sremca, „Smrt Stefana Dečanskog”. Napraviće se i koprodukcija sa Pozorištem „Zoran Radmilović” iz Zaječara, koje će dramatizovati moj roman „Arizani”... Tu će biti i dramatizacija „Sudije” Vuka Draškovića, koju je već napravio Željko Hubač, a pokušaćemo da dobijemo dozvolu i od Dragoslava Mihailovića za „Kad su cvetale tikve”. Želimo klasično, narodno pozorište, sa puno glumaca.

Ostalo milion knjiga

A šta je sa onom ogromnom Narodnom univerzitetskom bibliotekom „Ivo Andrić” u Prištini, koju smo prepoznavali po kupolama?

– U njoj je ostalo milion knjiga. Zaposleni Srbi su izbegli i sada su u jednoj sobici u Narodnoj biblioteci Srbije, ovde u Beogradu. Imamo informaciju da knjige nisu dirnute, sve je zapečaćeno. Nudi nam se da ih preuzmemo, a mi – nemamo gde. Nemamo ni sredstva da, recimo, u Mitrovici napravimo zgradu. Strašno je da jedna takva ogromna biblioteka ne radi. U ovom trenutku, teško je o Kosovu racionalno razmišljati. Ali, nezavisno od politike, Kosovo je deo srpske kulture, i veoma je važno da ne dozvolimo da i to propadne.

Mirjana Radošević