„Ljudi su mi često tražili da napišem svoje memoare, no kad god bih pokušala da govorim o sebi osećala sam se neprijatno kao da treba da se skinem u javnosti. Sada sam, uprkos ovim osećanjima, odlučila da na jedno mesto složim par svojih uspomena. Život mi je pun bolnih sećanja i izneću neka veoma intimna osećanja. O njima ću govoriti nasumice, onako kako mi padnu na um; ako svom peru dam pravo da luta, za to sam pravo vrlo rado platila.
Moj se život sastoji od dva krajnje različita i potpuno oprečna dela. Prvi deo čine snovi i nauka, a drugi dogodovštine; težnje iz mirnih dana kao da su oživele u danima borbe. Ići ću pomalo izokola kako ne bih morala da pominjem imena osoba koje sam davno izgubila iz vida, ne bi li ih poštedela neprijatnog iznenađenja optužbi za gledanje kroz prste revolucionarima. Poznanstvo sa mnom moglo bi im se uzeti za zločin, dok bi moji stari poznanici mogli postati anarhisti, a da i sami ne znaju baš najbolje šta anarhizam jeste.
Pisaću smelo i iskreno o svemu što me se tiče lično, ostavljajući u njihovoj voljenoj senci ljude koji su me odgajili u staroj vronkurskoj ruševini u Gornjoj Marni. Vojni sud iz 1871. godine mi je pretresao kolevku do dna, pa je opet poštovao privatnost moje rodbine, i ja nemam nameru da im uznemiravam posmrtni prah. Mahovina im je pokrila imena sa nadgrobnih spomenika i stari château je srušen, ali ja ponovo vidim gnezdašce svog detinjstva i one koji su me očuvali kako se nadvijaju nada mnom. Njihovih će prilika biti često u ovoj knjizi. Avaj, od uspomena na mrtve, od hitre misli, od časa što minu - ništa ne ostade.
Ako na ove stranice i kane koja kap žuči, otrova neće biti nikada. Ljudska je rasa u celini uzev nedužna ako se pojedinci u borbi za život arče kao životinje. A kada prepreke koje čovečanstvo drže u okovima konačno budu uklonjene, ono će preboleti ovaj jad.
U toj večnoj borbi osamljeno ljudsko biće nije i ne može biti slobodno. Moj život nije moj da bih ga živela. Moram da ispunim dužnost koju imam prema Revoluciji i voditi život surovo, lišena udobnosti, ne bih li ga što pre okončala.
Možda ovi memoari dožive brojne tomove. Da se sve ispriča, čovek bi trebalo da piše bez prestanka. U svakom slučaju, biće dobro i da samo naznačim istorijat mojih zatvora. Mnogo je hrabrih srca među tim nesretnim zatvorenicima koje narod prezire. Ljudi moraju da vide stvari onakvim kakve one jesu, a samo neko ko je prošao kroz takvo iskustvo zna.
Neke od ovih strana će biti teško poslati van kapija zatvora u Sen Lazaru, odakle ovo pišem. No, da bih sačuvala ove reči od zaborava nameravam da se pozovem na jedan član propisa koji glasi: „Advokati mogu primati zapečaćena pisma od zatvorenika.“ Ima jedan advokat koji to shvata, jer ovi memoari u izvesnom smislu predstavljaju moju poslednju volju i testament, i imam pravo da u njima kažem šta god poželim i pošaljem mu ih.
Želim da u ovim memoarima uvrstim prikaze tri moja suđenja. Izveštaje sa prvog i trećeg suđenja posudila sam iz Gazzete des Tribunaux, za koji niko ne može reći da mi je bio previše naklonjen. Drugi je proces održan samo na nižem sudu, pa nije ni prenešen u ovom časopisu; uzela sam njegov novinski izveštaj. Zbog masa, velikih masa, mojih ljubljenih, dodaću neke primedbe koje sam tada smatrala neumesnim za reći sudijama. Za nas revolucionare svako suđenje predstavlja rat nad kojim se vijori naš barjak. Neka taj barjak pokrije moju knjigu kao što mi je pokrio život, kao što će se vijoriti nad mojim kovčegom."
