Crno jagnje i sivi soko

04.06.05 Danas

Zasigurno ovo delo jeste najpodrobniji i najraskošniji putopis o ovim krajevima, u kome Vestova piše o Balkanu kao prostoru na kome uz patnju, postoje i čudesa, a uz demone, paralelno žive i divote.

Za razliku od Agate Kristi, koja je ove prostore u jednom svom romanu krstila kao "Hercoslovačku" i Džona Frejzera koji je Balkansko poluostrvo nazvao "mestom konfuzija i neprijatnosti", Vestova sudbinu o ovom delu sveta definiše jezgrovito i tačno: "Nezavisnost malog naroda u modernim uslovima izgleda kao neuspela šala". Pa ipak, šezdeset osam godina pošto je Vestova napisala ovo delo, pred čitaocima je štivo sveže, pitko, sa zdravim zaključcima i - na svoj originalan način, moderno. Prilikom pesete jednom sanatorijumu u blizini Zagreba, Rebeka Vest nalazi da je tamo vladala atmosfera "poetske intenzivnosti". I kao da je time definisala i atmosferu koja vlada njenim delom - to jeste atmosfera i "poetske i svake druge intenzivnosti". Vestova, naime, pokazuje redak sluh i duh za ono što je okružuje. Upravo u skladu sa rečima Stanislava Vinavera koga u delu zove "Konstantin", a koji kaže: "Mnogo je lakše biti kritičar nego pesnik" i još:"Čovek ne treba da bude protiv nečega, već za nešto".Vestova je na ove prostore zbilja došla sa ogromnim istinskim istorijskim predznanjem, u šta će se čitalac lako uveriti. Pojedine stranice otkrivaju Vestovu kao mudru, druge kao hedonistu, treće kao krhku osobu. Pa ipak, njena vera u dobrotu i dobro kao vrhunski princip, vidljiva je u svakoj njenoj sentenci, pa i onoj "da čovek, ako ima vere, ne mora biti snažniji nego ljiljan da bi izdržao život".

Sanja Domazet

23.10.04 Politika

Došla sam u Jugoslaviju zato što sam znala da prošlost gradi sadašnjost, zapisala je 1937. godine. Šta bi danas rekla?
Jedno od velikih dela XX veka, putopis „Crno jagnje i sivi soko” engleske književnice Rebeke Vest konačno se pojavilo na srpskom jeziku onako kako to zaslužuje, u integralnom prevodu. U ediciji „Blago” objavila ga je mala ali temeljno uređivački usmerena beogradska izdavačka kuća „Mono & Man?ana”, u prevodu Ane Selić, o kojem se već godinama govori da je bio završen, ali da je čekao izdavača. Ovu knjigu, koja izvorno ima blizu 1.600 stranica uobičajenog formata, prvi put je pre više od dve decenije štampao Bigz, u prevodu Nikole Koljevića, i u nedopustivom skraćivanju usmerenom na to da čitalac ne sazna suštinu knjige, čime je izmenjena njena ideja.
Šta je to tako bilo strašno u „Crnom jagnjetu i sivom sokolu” da bi tadašnji izdavač, navodno, štitio čitalačku publiku, te se tako dugo čekalo na pravu, zaslužnu verziju na srpskom jeziku?

Volela je Jugoslaviju

Rebeka Vest bila je u Jugoslaviji tri puta. Prvi put 1936. godine, drugi i treći 1937. godine. Knjiga je objavljena u oktobru 1941. u Njujorku, a u Londonu je izašla početkom 1942. (ovo izdanje na srpskom opskrbljeno je iscrpnim pogovorom prevodioca, bibliografijom i napomenama, vezanim za mesta koja je Vest obišla). I onda i danas, ta je mnogoznačna knjiga koliko hvaljena toliko kuđena, a najmanje shvatana na pravi način. Podelila je onda, a i danas deli ljude, a ironija sudbine je da je u poslednjoj deceniji prošlog veka postala ponovo aktuelna u svetu, jer su mnogi iz nje pokušavali da shvate kakav je to Balkan, i kakvi su tu vekovni koliko divni toliko tragični prepleti ljudi, kultura i tradicija.
“Došla sam u Jugoslaviju zato što sam znala da prošlost gradi sadašnjost,” zapisala je Rebeka Vest na samom početku knjige „Crno jagnje i sivi soko”, koja je koliko putopis toliko i slika o njoj kao čoveku, kao ženi i intelektualcu. Značenje ove rečenice, međutim, prelazi granice Jugoslavije i tiče se i odnosa Evrope prema toj maloj zemlji koja je nekada postojala i čiji su kraljevi, prvo srpski Aleksandar Obrenović, pa potom jugoslovenski Aleksandar Karađorđević ubijeni uz njeno namerno okretanje glave u stranu. Taj odnos se nastavlja i danas, u podržavanju državica, svake nalik slepom crevu nastalom od delova nekadašnje Jugoslavije; i dokle god one međusobno ali i zemlje Evrope, sa svoje strane, ne progovore jasno o prošlosti, dok se ne priznaju greške svih, ono što je bilo ostaće tamnica ne samo naše, već i evropske sadašnjosti i budućnosti.
Rebeka Vest je volela Balkan. Volela je Kraljevinu Jugoslaviju. Ona ju je obišla kao retko koji stranac, ali i kao retko koji stanovnik ne samo ondašnje, nego i potonje, federativne, komunističke Jugoslavije. I danas, od brojnih rodoljuba koji se kunu u Kosovo i Metohiju kao kolevku srpstva, sigurni smo, retki su oni koji su od deset tamošnjih manastira videli makar dva! A Engleskinja Rebeka Vest proputovala je zemlju „uzduž i popreko”, upijajući svim čulima i srcem ono sa čim se sretala. Duboko je zaronila u duh svih etniciteta u ovoj malenoj zemlji, u istoriju svakog od njih, slušajući i pogledom upijajući lepotu planina, jezera, mora, ostrva, mostova, manastira, dolina... Kroz razgovore sa ljudima koje je imala za vodiče, ustreptalo osluškujući njihove priče, primećujući, ocenjujući i zaključujući o odnosima među njima i među ljudima sa kojima su je oni upoznavali, Rebeka Vest je mukotrpno ali savesno i temeljno stvarala komplikovanu sliku o Jugoslaviji, ne libeći se da u knjigu unese i povremena, iskrena dociranja domaćinima, sa naivnom željom da će ona i muž koji ju je na dva putovanja pratio uspeti da razumom razvežu vekovni Gordijev čvor ljubavi i mržnje, čije glavne strune čine Hrvati i Srbi.

Kritički odnos

Za Rebeku Vest Balkan je očaravajući u svojoj egzotici ali taj njen „imperijalizam mašte” (termin kojim se služi književni teoretičar i književni istoričar Vesna Goldsvordi u sjajnoj knjizi „Izmišljanje Ruritanije”, izdavač „Geopoetika”, Beograd 2000) nije superiorno već prirodno blagonaklon jer je Vest bila najiskrenije zaljubljena u Jugoslaviju. To je dokazala: kada je izbio rat, ostala je odana jugoslovenskim prijateljima koje je pomagala koliko je mogla.
Naravno, ne može se (a i zašto bi?) izbeći činjenica da je pored oduševljenja celom zemljom i njenim ljudima, Rebeka Vest najviše bila opčinjena Srbima. Za Hrvate je bez zazora tvrdila da su ogorčeni na Srbe, otvoreno ih optuživala za ubistvo kralja Aleksandra u Marseju, ocenjivala da se protive Jugoslaviji i u „komplikovanoj etničkoj situaciji” u zemlji anticipirala da su Hrvati Jugoslaviju smatrali samo prelaznom fazom iz Austro-Ugarske monarhije do sopstvene samostalne države.
Od Srba, prema kojima, takođe, ima i kritički odnos, Rebeka Vest je preuzela fatalnu (i danas) bajku o nebeskom carstvu, čije je epske poruke o patnji i pročišćenju kroz bol, u osvit nacizma koji je polako grizao Evropu najavljujući smrt i razaranja, unela i u simboličnu potku knjige o duhovnoj snazi malih (naroda) ljudi, predodređenih da uđu u legende i večnost, i duhovnoj bedi velikih. Obdarena retkim talentom da stilski oblikuje putopis u sagu o neprekidnom sukobu dobra i zla (poneta time, nekritički je svoju nemoć zbog predosećanja krvavog rata svalila na lik Gerde zato što je Nemica), Rebeka Vest je ispisala veličanstvene stranice koje mnogi kritičari i danas svrstavaju u najbolje u svetskoj literaturi. U njih, svakako, spadaju one iz Epiloga, sastavljenog kada je već rat kretao, koji je novinar Brajan Hol u „Njujorkeru” 1996. godine, u tekstu „Rat Rebeke Vest” ocenio kao jedan od najinteligentnijih propagandnih tekstova ikada napisanih (Rebeka Vest će posle dugo godina reći da joj je takav tekst sa antiratnom porukom, a na bazi njenog znanja i iskustva o Jugoslaviji, tražilo englesko Ministarstvo za informisanje).
„Greh” Rebeke Vest, i onda, i sada je, reklo bi se, u tome što je srpski narod smatrala glavnim na Balkanu. Brajan Hol u istom tekstu, međutim, precizno dešifruje takav njen stav. Naime, Hol doslovce kaže da „niko nije bolje razumeo Srbe od Rebeke Vest jer je ona razumela njihovu predstavu o sebi”. Da li je potrebno obrazlagati tu njihovu predstavu? Njenim se tragičnim posledicama raspršuje čak i ocena nekih kritičara knjige “Crno jagnje i sivi soko” da je Vest, voleći Srbe, pokazala čak jednu vrstu „benevolentnog rasizma” (!) u odnosu na druge etnicitete u Jugoslaviji.
Iako sva u političkom prepletaju istorije - vekovne ali i nove - ovog tla, ali i cele Evrope na koju su se balkanska zbivanja odražavala makar i u dalekom ehu, knjiga Rebeke Vest je impozantni putopis koji je vrlo pitak, i čija rečenica teče i zavodi, nudeći čitaocu da iz današnje perspektive proverava stavove autorke sa kojima se i bez toga, naravno, ne mora slagati. Ali on nikada, nikada ne može dovesti u pitanje iskrenost kojom je Rebeka Vest pristupila upoznavanju Balkana, niti žar kojim je, bila u pravu ili ne, opisivala ljude i događaje, kritikovala Evropu, pa i nas, zatvorenike sopstvenih sumnji, neprilagođenosti, svađalaštva.
I, na kraju: da li je sve toliko strašno da stranice dela Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko” u prvoj verziji na srpskom budu, da se poslužimo eufemizmom, „probrane”, čime je krivotvorena ideja autorke? A možda je i to bila surova anticipacija. Jer, zemlja koja se bojala jedne knjige morala je da se uruši; Evropa koja tu knjigu nije htela da shvati, ni onda ni sada, svesrdno je pomagala to urušavanje.

Anđelka Cvijić

18.10.04 Danas

Od brojnih promocija koje su tokom jučerašnjeg dana održane na beogradskom Sajmu knjiga, posebno se izdvaja predstavljanje čuvenog dela Rebeke Vest "Crno jagnje i sivi soko", koje je objavila izdavačka kuća "Mono & Manjana" u prevodu Ane Selić. Knjiga koja se smatra najznačajnijim delom Vestove po prvi put je na srpskom jeziku objavljeno u celosti. Tridesetih godina dvadesetog veka, Rebeka Vest sa suprugom Henrijem putuje u Jugoslaviju. Oba puta domaćin im je Stanislav Vinaver, koga će Rebeka Vest u delu koje tada piše zvati Konstantin. U ovoj knjizi Vestova prikazuje uzbudljiv i teško razumljiv balkanski svet, i sama smatra da će to biti "užasna, komplikovana knjiga, koja nikoga neće interesovati". Pa ipak, nastalo je delo koje je zadivilo i njenu domovinu i čitavu Evropu. Izdavač "Mono & Manjana" odlučio se za prevod originala koji sadrži, pored prologa, i poglavlja posvećene Hrvatskoj, Dalamaciji, Hercegovini, Bosni, Srbiji, Makedoniji, Staroj Srbiji, Crnoj Gori...