Crno ispod noktiju

31.10.10

Poznajem dve stvari, ako uopšte nešto znam. Poznajem pomalo taj prost svet, narod seljački, i pomalo sebe. Ja sam samo o tome pisao, o seljacima i njihovom jeziku i njihovom ponašanju koliko sam mogao da vidim spolja i o sebi...

Pošto mi se činilo da sam zanimljiv – kaže za „Blic nedelje“ pisac Milovan Danojlić, koji je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu predstavio svoje najnovije delo „Dobro jeste živeti“.

Nova knjiga Milovana Danojlića objavljena je pod okriljem izdavačke kuće „Albatros plus“.

O čemu je reč u knjizi „Dobro jeste živeti“?
– Ta knjiga govori o jednom mladiću od 17 godina koji sredinom prošlog veka dolazi u veliki grad, Beograd. Tada je grad bio mnogo siromašniji, ali njemu beskrajno zanimljiv i privlačan. On se, naravno, muči pošto nema ni stana ni hleba, ali to mu ne smeta da voli taj grad, da uživa u njemu, da se bori i otuda taj naslov „Dobro jeste živeti“, makar u nemogućim okolnostima, srećan je na svoj način. Dobro jeste živeti je spelovanje staroslovenske azbuke. To ide az buki vjedi glagol, a djž se spelovalo kao – dobro jeste živeti.
Koliko autobiografskog ima u knjizi „Dobro jeste živeti“?
– Ja to zovem autofikcija. Izmišljanje sopstvenog života na osnovu nečega što se dogodilo. To nije autobiografija u klasičnom smislu. Sve to izgleda drugačije u stvarnom životu, jer kad piše autor se odvaja od realnih događaja. Kad god pokušavate da predočite autobiografske podatke, uvek izmišljate. Meni se dešavalo da putujem po Italiji sa mojom prvom ženom, tu sam ponešto pisao o tome, i ona čita i kaže: „Kao da nismo bili na istom mestu.“
Često u svojim tekstovima govorite o životu na selu. Od kada datira vaše studiozno bavljenje tom tematikom?
– Počeo sam redovno da se vraćam na selo još 1971. godine. To znači već skoro četiri decenije. Zidao sam kuću, uređivao imanje, koliko sam mogao družio se sa seljacima. Nije to ništa novo, ali sa starenjem čovek počinje da se sprema za odlazak, pa bih voleo da se to desi tamo gde sam se rodio, a ne u inostranstvu ili u Beogradu.

Da li je osluškivanje govora ljudi sa sela na neki način bila vaša stalna inspiracija?
– Svakako, ako se to odnosi na nivo jezika. Mene jezik veoma zanima. Tamo gde sam se rodio govori se veoma zanimljiv i dobar jezik, a preko jezika otkrivate onda i život ljudi i psihologiju i čitav niz drugih stvari.
Da li ste na neki način imali varijantu stapanja onoga što je važno u svetskoj poeziji i onoga što je svakodnevica. Koliko ste pokušavali da spojite te dve sfere?
– Čitao sam na stranim jezicima, dosta sam i prevodio. Dosta sam i naučio od stranih pesnika, a svaki dobar pesnik vam pre svega pomaže da vidite sebe i svoj narod. Sve što sam video i naučio čitajući i putujući, sve sam koliko sam mogao upoređivao s našom situacijom, sa našim narodom i ovim iskustvom. Ljudi su u celom svetu isti, nema razlike među narodima, ali svako pripada svome kolenu, svome jezgru. Samo iz toga kutka, iz toga ugla može da vidi svet. I obrnuto. Ono što vidi može samo kod sebe da primeni, doživi, uporedi.
Da li ste se u prevodilačkom poslu rukovodili onim što je vaš lični ukus ili onim što smatrate da nedostaje ovdašnjoj kulturi?
– I jedno i drugo. Ja sam i jezike učio prevodeći. Nikad jezik ne možete naučiti kako treba. Preko tih velikih pisaca, Ezre Paunda, Jejtsa, Klodela, Brodskog, učio sam i njihove jezike. Prevođenje je najpažljiviji način čitanja. Uzimate svaku reč i sve mora da vam se otključa, pa i ono što piscu nije bilo jasno.

Da li vam je estetski kriterijum bio najvažniji?
– Jeste. Kad sam bio mlad, počeo sam da prevodim Aragona, ali mi se on nije svideo kad sam omatorio. Završio sam, ipak, taj prevod. To je jedino što sam radio malo preko volje, ali sam napisao u predgovoru da mi se to više ne sviđa, na šta su se ljudi skandalizovali.

Ono što je karakteristika vašeg rada je vraćanje na stare događaje, podsećanje na stvari koje su vezane za prethodne epohe... Odakle potiče taj poriv za stalnim preispitivanjem?
– Da . Video sam puno stvari. Nisam uvek bio ni pametan, niti sam reagovao kao pametan. Naknadno sam to gledao i upoređivao tako da i o tome pišem. Čovek uvek živi dva života. Jedan iz sećanja i jedan koji gleda oko sebe.

U kojoj meri poetizujete taj život iz sećanja?
– Verovatno. Prilično sam kritičan i samokritičan. Ima stvari koje se ne mogu izbeći kad se govori o poetizaciji. Uvek ubacim neku bodlju, zrno soli, što kažu Latini. Gde se vidi da nisam baš tako benav, da nisam naivan i prostodušan. Prošlost ima prednost nad sadašnjicom, jer se završila i može se videti, pa onda svetlost sa kojom sagledavate prošlost sve menja.Prvi prevodilac Brodskog
Prvi prevod poezije nobelovca Brodskog na neki strani jezik je vaše delo...
– Godine 1971. bio sam u Londonu. Našao sam njegovu knjigu u biblioteci Britiš muzeuma. Tamo je ta knjiga, koja je inače bila objavljena u Americi, bila na ruskom.

Ne možemo da iskočimo iz svoje kože


Da li se slažete sa tezom da je novija istorija Srbije serija pokušaja modernizacije?
– Srbija se modernizuje počev od Prvog srpskog ustanka, kroz ceo 19. vek se modernizovala. Napreduje se neprestano. Seljaci su odavno usvojili moderne mašine za obradu zemlje, ali mi ne možemo da iskočimo iz svoje kože, postoje ograničenja. Mi smo sve to radili dobrovoljno punih skoro dvesta godina, a onda je došla Evropa sa nekim ucenama i nekim ubrzanjima, koja uvek ne odgovaraju našim mogućnostima i našem tlu. Modernizacija je neophodna, po meri i po potrebama i po mogućnostima našeg stvarnog naroda i našeg prostora.

„Clio” izdavač godine
Žiri 55. međunarodnog beogradskog sajma knjiga (koji se završava večeras) jednoglasno je odlučio da Nagradu za izdavača 2010. godine dodeli Izdavačkoj kući „Clio“ iz Beograda. Za Izdavački poduhvat godine proglašena je Edicija Ekopoetika, izdavačke kuće „Geopoetika“ iz Beograda. Najbolja Dečija knjiga je “Prognana bića-srpska mitologija”, izdavačke kuće „Orfelin“ iz Novog Sada. Žiri je dodelio i Specijalno priznanje „Prometeju“ iz Novog Sada za “Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetima”, Milana Šipke. Novinari koji izveštavaju o 55. Beogradskom sajmu knjiga juče su „Lagunu” proglasili za najboljeg izdavača između dva sajma, dok je „Službenom glasniku” pripalo priznanje za najprofesionalniji odnos prema medijima.

S. Radojević

06.01.10

Intervjuisti me teraju da prepričavam ono što sam negde već rekao, i da to dajem u razvodnjenom stanju. Većina nije pročitala nijednu moju knjigu. Pravim se da to ne vidim i ne znam...
Izdavačka kuća „Plato” iz Beograda objavila je knjigu Milovana Danojlića (1937) „Crno ispod noktiju” – 1624 epigrama. Reč je o zaista neobičnoj knjizi, retkoj i u svetu i kod nas. Epigram, forma koja se danas malo neguje, kod starih Grka i Rimljana bio je natpis na umetničkim delima ili nadgrobnim spomenicima. To je kratka, duhovita pesma, najčešće sa zajedljivim, satiričnim prizvukom. U toj, najboljoj tradiciji, Danojlić je sačinio obiman zbornik, na više od 370 stranica.
Otkuda baš 1624 epigrama?
Bilo ih je više od dve hiljade pa sam, odbacujući one koji su mi izgledali nedorađeni ili banalni, skresao rukopis za jednu petinu. Kad sam prebrojao ono što je ostalo, pojavila se brojka 1624, čiji unutrašnji zbir daje četvorku. Četvorka je brojka koju volim.
U knjizi ste iskopavali „crno ispod noktiju” u našoj politici, moralu, tradiciji, našim naravima i karakterima... Ništa niste prećutali?
Ove pesmice su mi najčešće dolazile u popodnevnim šetnjama po poljima i livadama oko grada. U hodu se ubrzava mišljenje, ukrštaju se različita iskustva, kroz svest promiču prizori, lica i sećanja, ono što volimo i ono čega se grozimo. Usamljeni šetač je čovek koji se rve sa vasionom, sa sobom i sa drugima. Tokom trogodišnjih šetnji ja sam sve što mi je prolazilo kroz glavu sklapao u rimovane katrene. Na metriku je uticao i hod: reč stopa označava odsečak hoda, ali i ritmičku jedinicu stiha. Znatan deo epigrama zapisan je na papirićima koje vučem u rancu.
Kritički govorite o svetskom poretku, moćnicima i političarima planete, Hagu, nevladinim organizacijama... Nikoga niste štedeli?
Sve što nam, u otporu samozvanim krojiteljima sudbine ostaje, jeste – Reč. Ona je ubojno oružje, Sila se njome nevešto i bahato služi. Srećan sintaktički obrt, dobra rima i tačan pogodak donose duhovno i fizičko olakšanje. Bio sam uviđavan prema prirodi: ona mi je bliža od ljudi.
Prvo su nas, kažete, zasipali uranijumskim bombama, a sada nam šalju naučnike da ispitaju kojom brzinom umiremo. Čudni neki čovekoljupci?
Bombardovanje iz proleća i leta 1999. otvorilo mi je oči za gnusobu sveta u kome živimo. Rugobu sam i ranije osećao, ali sa razdaljine, krio sam je od sebe. Imperijalizam i kolonijalizam sam uzimao kao nešto što se dešavalo u prošlosti, na drugim kontinentima. Godine 1999. osvajačka neman se dovukla na Balkan. Bombe sa oslabljenim uranijumom su mi uterale pamet u glavu. Dužnost pisca je očuvanje i negovanje kolektivne memorije. Radim šta mogu, da se ne zaboravi.
U proteklom veku, kažete, mnogi su se „namučili pod Brozom i Slobom”, a vi ste se najviše namučili sami sa sobom.
Eto, vidite, kako nas rima (Slobom–sobom) natera da kažemo tačnu stvar... Druga polovina knjige, pored ushitnih susreta sa prirodom, odražava nedoumice i strahove čoveka na pragu starosti. Sa sobom drugujem preko sedamdeset godina, upoznao sam svoje mane; one možda nisu velike, ali su mi dojadile, ponavljaju se na istim mestima, nepromenljive i neotklonjive. Glavnu smetnju u osvajanju sreće svako od nas nosi u sebi. Upravljači određuju najširi okvir, ne i sadržaj naše duhovne pustolovine.
Bol je, primećujete, imenica i muškog i ženskog roda, pa „obezbeđuje ravnopravnost polova”?
U knjizi ima i takvih dosetki i igri rečima. Bol je plemićka povelja ljudskog roda, on nas očovečuje i uravnopravljuje. Ima tvrdokožaca koji ga osete tek kad im se kuća sruši na glavu, ili kad im otmu vlast. Prekasno.
U epigramu „Molitva” stoji da volite Gospoda, da ga se plašite, ali od njega tražite da se barem ponekad pokaže. Verujete li da će se javiti?
Bog nam se neprestano javlja, a mi ga, u gužvi i trci, ne čujemo i ne vidimo. On nikad ne diže ruke od čoveka. Lirski subjekat moje knjige prolazi kroz stanja zamora i bezverja, i to, povremeno, izbije na površinu. Epigrami su brzi snimci saznanja i raspoloženja, iz čega ne valja izvlačiti velike i konačne zaključke.
U poglavlju „Lični računi” preispitujete samog sebe. Deci svojoj savetujete da vas ne slede baš u svemu?
Deca nisu došla na svet da bi usavršavala naše vrline i ispravljala naše promašaje, nego da bi otkrila sebe, granice svoje moći i nemoći. Jedino što im možemo dati jeste bezuslovna ljubav. A ljubav se ne deli po zasluzi, po lepoti i dobroti, nego po nekim drugim zakonima koji izmiču ljudskoj kontroli...
U epigramu „Zimska svakodnevica” je isečak iz vaše autobiografije: „U zimskim danima, kratkim i sivim/ Pre podne pišem, popodne čitam/ A u međuvremenu pomalo živim”. I tako svaki dan?
Ono što sam naučio u prvom razredu osnovne škole – da čitam i da pišem – celog života upražnjavam. Desi li mi se da zanoćim u hotelu bez pribora za pisanje, i bez knjige za čitanje, osećam se kao šugav. Jedva čekam da svane, da iziđem na slobodu.
Ironično govorite o kritičarima. Oni kriju čari dela o kojima govore?
Mislio sam na one koji pišu bez ljubavi. Takvi kritičari su člankopisci čiji je posao kriti čari dela o kojima pišu. Njima je najbolje odgovorio sveti Pavle u Poslanici Korinćanima: „Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. Ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam”. Ja sam im se dobrodušno narugao...
Živite na Zapadu, a kažete da se Progres bolje vidi sa Istoka. Šta vas sprečava da se vratite u zavičaj?
Ja u tuđini prebivam, a živim u sebi, u sećanjima. U onome što pišem. U tuđini sam već četvrt veka, tu mi se školuju deca. Pišući, vodim brigu o maternjem jeziku koji u Beogradu mnogi zagađuju. Ove godine proveo sam šest meseci u rodnom selu. Zvali su me na književna gostovanja, išao sam u Suboticu, Sentu, Novi Sad, Vrujce, Kostolac, Čačak, Prijedor, u Gračanicu na Kosovu. Nisam prekinuo veze s jezikom i narodom, a bojim se da on od Evrope očekuje ono čega u njoj nema.
Sa žaokom govorite i o novinarima koji vas intervjuišu. Postoji li pitanje koje vam nije postavljeno, a na koje biste rado odgovorili?
Što sam imao reći, objavio sam u četrdesetak knjiga poezije i proze. Intervjuisti me teraju da prepričavam ono što sam negde već rekao, i da to dajem u razvodnjenom stanju. Većina nije pročitala nijednu moju knjigu. Pravim se da to ne vidim i ne znam...
----------------------------------------------------------
Ulična zabuna
Možete li iz ovog obilja izdvojiti epigram koji vam je najdraži?
Nije loš onaj na strani 296, pod naslovom „Ulična zabuna”:
„Kao pod uticajem jakog pića
Katkad se na ulici učini meni
Da ljudi nisu živa bića
Nego apstraktni fenomeni”.
Sećam se trenutka kad sam to doživeo.