Crne cipele

Od špica crnih cipela trnu zubi. Noga je pripadala koščatom sadisti u svilenom odelu; šutnuo me je još jednom, u rebra, da overi. Ja sam se, nekoliko roštiljskih okreta dalje, našao u bari, a njegov šlajm zalio mi je vrat, kao zakasnela potvrda da sam mu ostao na pljucometu. Podgojeni kompanjon u šinjelu bez činova nestrpljivo se cerekao čekajući red.
"Jebem ti njuškalo", reče on.
Mogao sam da se bavim bilo kojim poslom. Pekar, lekar, apotekar. Mogao sam da budem šljaker, sa porodicom: da gulim smenu stisnutih zuba, da svakog popodneva dolazim kuci u dva, ženi vernoj i sinu zjalavom; da posle obilnog, bezmesnog ručka ćutke izuvam kaljače, zaležem u fotelju pred televizorom, zaspivam na omiljenoj sapunici. Ništa se ne bi izmenilo. Nikada ni u čemu nisam pokazao ni trunku talenta.
Ipak.
Ipak verujem kako nije baš tako. Nemojte pogrešno da me shvatite. Koliko ljudi može bez griže savesti da kaže kako živi svoj san? Ja volim svoj posao. Na mojoj vizitki piše: Virim kroz ključaonice po kućama. Hvatam supruge u preljubi, pronalazim odbegle muževe, prisilno naplaćujem alimentaciju, dadiljam fudbalere u noćnom provodu. Kada nastupi kriza, stisnem preostale zube - makar i utrnule - posle toga je dobro. Najvažnije je da nisam civil, jer civili uvek najebu. Nosim crne cipele, ne kaljace; deo sam prave ekipe. Kao Lu Arčer. Šel Skot. Ili Majlo Milodragović.
Kao debeli. Eto, on se ložio na stomak. Šutirao je kao neslan, nije mislio da stane.
"Ove velike volim da bijem više nego "leba da jedem", reče debeli.
"Ja više volim velike žene", reče sadista.
"Gledaj ga samo. Kol"ki je, a nema herca da nam se suprotstavi."
"Nema on nešto drugo."
Grohotom su se smejali. I meni je bilo smešno. Zaskočili su me kada sam se tome najmanje nadao, kurvinski, kada sam već obavio posao. Nisam smeo da se opuštam. Posle sledećeg udarca, iz dubine grla, kao iz stisnute mešine, izleteo mi je bič bezbojne guste tečnosti i ošinuo debelog preko nogavice. To ga je duboko dirnulo. Košcati je na kraju morao da ga odvaja od mene i odrekne se titule dežurnog sadiste u korist drugara.
Budući da su prebrzo pokvarili igračku, kostolomci su se okomili na moj "zenit"; njemu malo da lome kosti. Bilo mi ga je žao, lepo me je hranio. Prekinuli su kada je debelom zapištao pejdžer. Uspeo sam da se uspravim, ni sam ne znam zašto, ali sam se, onemoćalih ruku, na kraju ipak prevalio na stranu. Odškrinuh naduvene kapke. Čučeći pored mene, košcati mi je stezao kravatu oko vrata i govorio nešto ne ispuštajuci dogorelu cigaru iz usta.
"Slušaj, mali", reče on. "Ovaj put jeftino, šta ćeš. Sledeci put" - sleže ramenima - "prosipamo mozak".
"Šta ćeš", prostenjah.
Zavukao je ruku u unutrašnjost mog kaputa, napipao debelu kovertu i lagano je izvukao. Strpao je u džep bez proveravanja, potapšao me po obrazu i pažljivo mi spustio glavu nazad u zelenkastu vodicu. Slušao sam njihov bezobrazni smeh, kako im kruti donovi klackaju po kaldrmi.
Ne znam koliko sam se izležavao. Posle nekog vremena, pojedini delovi tela poceli su da se odazivaju. Prošavši ležerno pored mene, pas lutalica podvijenog repa zastade da vidi da li ću za njim. Dorćol me je dozivao, a ja sam mu se prepustio. Potražih šešir.
Ulice su bile puste dva dana pred najluđu noc, očekivano zatišje pred buru. Ljudi su se spremali da proslave sredu jedne posrane dekade kao da je to bitno. Dok sam prolazio pored milećeg "pajera" zatamnjenih stakala, trudio sam se da delujem pristojno, hodam pravolinijski. Nisam mu bio zanimljiv. Spustio sam se do Dunava psu za petama. Za razliku od vecine lutalica, ovaj je izgledao nezainteresovano i bezopasno.
Detektiv-pešak. Zbog duga za poslednju popravku, Sale Francuz je zadržao "ford" kao taoca na neodređeno. No, tek je bilo devet, nisam mnogo kasnio: Lasica će čekati, makar se usr"o. Pre nego što sam ušao u kancelariju - obično predsoblje sa stolom i dve stolice, bez sekretarice - pocepao sam unutrašnjost šešira i iz nje izvukao koverat, tanji od otetog.
Lasica se zvao Milan Šujica, profesor na Ekonomskom. Sedeo je uspravno, spojenih kolena, na neudobnoj stolici za mušterije koju sam jednog jutra iz čista mira pokupio iz "Plave lagune". Jedva je registrovao moje junačke rane gladno markirajući ono što držim u rukama. Mogao sam još malo da ga mučim, ali nije mi se dalo. Zašto da odlažem zadovoljstvo, svoje i njegovo? Ćutke sam mu predao fotke. Posle dušmanskog prepada, ostalo ih je svega nekoliko, ali i to mu je bilo dovoljno.
Namučila me je. Uredno sam je pratio dva dana do zgrade u kojoj stanuje njena najbolja prijateljica i satima čekao ispred. Nakratko sam zaboravio: iza ljudskih postupaka uvek se kriju mračniji motivi od očiglednih, površinskih. Promuvao sam se po kraju. Prijateljica, nije nego. Ispostavilo se da je svaki put prošla kroz zgradu u dvorište, gde je čekao macan u kolima. Treceg dana pratio sam ih do njegove kuce - na tom poslu su mi i crkla kola. Rizikovao sam mnogo preskačući ogradu, a veceras sam saznao koliko tačno.
Rakijom sa dna boce oplahnuo sam otvorene rane na licu. Izvalio sam se u rotirajuću stolicu i nategao ostatak. U tom času sam bio sasvim zadovoljan prizorom jedva primetnih grčeva bola na mušterijinoj alabasterskoj fizionomiji. Na kraju mu zadrhta brk ispod dlakavih nozdrva i podiže suzne oči ka meni. Tada sam shvatio: znao je odranije, sada je samo potvrdio svoje mazohističke slutnje. Perverzni izmaštani krokiji konačno su poprimili živopisnu boju mesa.
Potvrda je, ipak, samo potvrda. Ispalo je da je profa, kao i svi ostali, korak ispred mene. Fotografije je želeo kao poslednju uspomenu od nje, ništa više. Za mene je imao samo neprijatno iznenadenje.
"Nemam da vam platim", reče skupljenih usana.
Pogledah ga ćutke preko polunategnute boce.
Pročistio je grlo. "Kada je juče saznao da je pratite, odvažio se da joj ponudi brak. Odmah je pristala. Uzela mi je sve i preselila se kod njega na Dedinje." Slegnu ramenima. "Nemam da vam platim. Možete da me tučete kao što su tukli vas, ni onda neću imati."
Vredelo je razmisliti. Merkao me je kao da ću svakog časa da mu skočim za vrat. Merkao sam ga kao da hocu.
Profesor proguta pljuvacku. "Samo da znate. Sada mi je žao što sam poslušao ljude koji su mi vas preporučili. Možemo slobodno reci da ste mi vi okončali brak."
"Možemo slobodno reci da je to bilo ubistvo iz milosrđa."
On još više skupi usne. Čekao je da ga ubijem od batina, a ja sam pripalio cigaretu. Slegnuo je ramenima - "e, pa dobro" - nasadio karirani kačket na glavu i izašao tiho i lagano poput dobrog duha. Tužni mali čovek koga je čekao novi, verovatno, bolji život. Ispljunuo sam za njim zarumenjenu rakiju u lavor.

16.02.06

"Sredina u kojoj sam odrastao, na krajnjem severu zemlje, oduvek je bila SFRJ u malom i ja sam klasičan frankenštajnovski izdanak te države, mešanac prve klase. Ipak, mislim da nisam pravi jugonostalgičar. Pre bi se reklo da sam nekakav univerzalni nostalgičar"

Doskora poznat samo usko žanrovskoj publici horor entuzijasta, subotički pisac, prevodilac, teoretičar i pulpmeister na privremenom radu u Beogradu, Oto Oltvanji svojim prvim romanom Crne cipele, objavljenim za Samizdat B92, učinio je svojevrstan proboj iz nametnutog žanrovskog geta ka široj publici. Knjiga ovih dana doživljava svoje drugo izdanje, tako da je ono bilo povod ovom razgovoru za "Vreme".

"VREME": Bavite se hororom iz najmanje tri pozicije: pisca, teoretičara i (možda najvažnije?) pozicije konzumenta, tj. pasioniranog čitaoca. Da morate da se opredelite samo za jednu, koju biste izabrali?

OTO OLTVANjI: "Mislim da sam došao do tačke u kojoj jedno bez drugoga ne može. Pisac najviše uči čitanjem, a kada jednom postane ‘pisac’, može i želi da piše o svemu. Ako je glavni kriterijum za taj izbor obavezno učešće horora, priteran uza zid verovatno bih rekao ‘čitalac’, jer zaista uživam u dobro napisanom žanrovskom hororu. U svakom drugom slučaju odlučio bih se za pisca. Naporan, nesiguran, ali beskrajno zabavan život."

Zašto ste Crne cipele okarakterisali kao "okultni triler"? Da li imate utisak da ste izbegavanjem striktno žanrovskog horor romana više izneverili svoje tradicionalne – možda malobrojne ali utoliko tvrdokornije – fanove ili ste zapravo svesno išli na promovisanje razblaženog horor-trilera što širem krugu čitalaca, objavljujućiza jednog ipak "mejnstrim" izdavača? Možda je ipak bitnije što su granice margine ili geta time probijene?

Najvažnije mi je da radim na onome što mi se u tom trenutku najviše radi. Veliko otkriće za mene bilo je kada sam shvatio da mogu mnogo više da se provedem šetajući po žanrovima, a da pri tom ne moram da "izneverim" ni horor niti bilo koji drugi. Da se poslužim gurmanskom analogijom: horor ima tu pogodnost da može da se služi kao glavno jelo, ali ako u tom času niste raspoloženi za njega, ili želite da šarate, možete da ga ponesete sa sobom u bočici kao začin. Triler mu dođe više kao nekakvo čorbasto jelo, tzv. kašika, u koje dodajete meso, saft, testo i priloge, i na kraju ga začinite po svom ukusu. Ne bih da se ograničavam; kad mogu, radije koristim horor kao začin. Ipak, imam veliku želju da napišem kingovsku cigletinu od knjige s mnoštvom likova koje, pored njihovih mnogobrojnih standardnih problema, ugnjetava još i natprirodna pretnja... I jednom ću je sigurno napisati.

Probijanje granica geta preko, uslovno rečeno, prijemčivijeg trilera samo je usputni, ali dobrodošao bonus dobitak. Tradicionalni fanovi su mi dragi, tu nema zbora, i njih ne želim ni na koji način da oštetim, ali trenutno najviše uživam u komplimentu od nekoga ko se ranije nije sretao s ovakvom vrstom literature, a ipak uspeva u njoj bezrezervno da uživa. Roman na kojem trenutno radim, na primer, ima nešto naglašenije horor elemente od Crnih cipela, ali je ponovo mešavina svega i svačega. Drugim rečima, zadržite kašike.

Zašto duža novela/kratki roman, a ne klasičnija forma velikog romana, po kojoj je horor možda poznatiji? Da li je time ostavljen prostor za eventualni nastavak Cipela?

To je stara žanrovska tradicija, posebno u naučnoj fantastici i srodnim joj oblastima. Budući da je fantastika mahom književnost ideja, a ne zapleta, novela/kratki roman pruža više prostora za gradnju miljea, likova i atmosfere od pripovetke, a da se ipak koncizno i skoncentrisano iskaže njena poenta. Nije preterivanje kada se kaže da je fantastika proslavila novelu kao formu. Imate sjajne pisce, kao što je Lucijus Šepard, koji rade isključivo u formi novele ili kratkog romana, a ne bi ni bilo dobro da rade u bilo kojoj drugoj. Za duže forme pisac mora da se osloni na zaplet, a neki pisci i podžanrovi to jednostavno ne mogu da podnesu (ili im interesovanja naginju nekoj drugoj strani). Postoji još jedan razlog za skorašnju opštu poplavu tzv. tanušnih knjiga: era DVD-a, video-igrica i poplave informacija, pomalo i zastarelost šablonskih opisa stare škole, primorali su pisce da malo porade na dinamičnosti. Knjige se više ne čitaju u dugim zimskim noćima pored kamina. Što se mene lično tiče, volim da provučem opise u hodu, ili da ih zamenim instant skicama koje će posle da "obrađuje" sâm čitalac.

Završetak Crnih cipela jeste pripremio teren za nastavak avantura privatnog detektiva Brune Kostića. Nezanemarljiv broj ljudi bi voleo da ih čita, i ja nemam ništa protiv toga da im udovoljim, ali kada za to dođe vreme. Nisam sklon nastavcima, osim ako za njih ne postoji dobar povod, a mislim da sam na tragu slučaja dostojnog dorćolskog njuškala za natprirodno.

Zbog čega ste menjali ugao pripovedanja iz prvog lica u treće i obrnuto?

Možda će ovo da vas iznenadi, pogotovo jer se struktura Crnih cipela dobrim delom oslanja na tu gotovo postmodernističku caku, ali nisam ljubitelj formalnih eksperimenata, ni kao čitalac, ni kao pisac, bar ne onih koji izgledaju kao da su sami sebi svrha. U ovom konkretnom slučaju bio mi je potreban efekat koji će najbolje da posluži samoj priči. U pisanju uglavnom i polazim od te premise: pronalaženja najefikasnijeg postupka, ugla posmatranja, vrste pripovedanja. U kom trenutku će priča da počne i gde će da se završi. Budući da danas knjige i, pogotovo, filmovi preteruju s vrstom obrta s kojom sam želeo da se poigram, onom koja pred kraj okreće ispričano naglavačke – a, ruku na srce, u vreme prve inkarnacije Crnih cipela ona nije bila toliko česta – bilo mi je važno da se taj obrt dogodi relativno rano, da ne oslonim čitav roman na njega. Kada sam to jednom ostvario, mogao sam sebi da dozvolim da ga ponovim još jednom ili dvaput i da mu na taj način, nadam se, dam veći legitimitet. Između ostalog, preko te promene uglova pripovedanja saznajemo mnogo više o glavnom liku, a prilikom poslednje velike smene rekao bih da čak svi i navijamo za transformaciju kroz koju prolazi.

S obzirom na to da sebe nazivate pulpmeisterom, kakav odnos imate prema proizvodima tzv. visoke kulture? Moraju li nužno te dve oblasti biti u sukobu?

Najlepše od svega je što one u poslednje vreme i nisu sukobljene. O tome nam svedoči pregršt dela koja mogu da se svedu pod prilično veštačku odrednicu slipstream (mejnstrim na pola puta ka žanru, ili obrnuto), ali i mnoga druga koja ne možete nikako da okarakterišete. Bezbrojni su primeri pisaca koji su iz tzv. visoke kulture bez ikakvog blama prešli u žanr i ostali u njemu zato što su se tu dobro osećali, usput mu podižući cenu. Takvi su Džon Faris, Piter Straub, ili naš Borislav Pekić. Slučajeva koji su pošli u suprotnom pravcu – neki bi rekli, odrasli su – još je i više; najpoznatiji od njih svakako je Stiven King.

Što se pulpmeistera tiče, to je pomalo šaljiv izraz koji sam pozajmio iz istoimene priče Dejvida Šoa (pisca koga sam imao čast da prevedem) i kojim se služim da iskažem sopstveni nepretenciozan stav prema književnosti, privrženost onome što zovem "ozbiljna zabava" (čega baš i nije bilo previše kod nas u poslednje vreme). Svetski "priznati" savremeni pisci kao što su Majkl Čabon, Stjuart O"Nen, Dejvid Mičel ili Džonatan Letem pokazuju da je moguće pisati zabavnu visoku književnost i usput otvoreno koketirajući s žanrovima. Mislim da su oni budućnost dobre književnosti kako god se ona zvala.

Domaći SF je preko uspeha Zorana Živkovića ušao u svetsku literaturu na velika vrata. Da li se nešto slično u doglednoj budućnosti može očekivati i od domaćeg horora?

Domaći horor, kao i fantastika uopšte, ima veliki potencijal, možda ni sâm nije svestan koliki. Zahvaljujući agilnom fandomu širom zemlje, prevashodno beogradskom Društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", vredno se radi na čeličenju i obučavanju savremenih domaćih pisaca, kao i prepoznavanju budućih. Unapred se radujem danu kada će predstavljanje ovih skrivenih bisera široj publici postati pravilo. Nedavna pojava nekih knjiga na našem tržištu, i još neke koje su u najavi, govore da bi to moglo da se dogodi brže nego što se misli. Danas komšiluk, sutra ceo svet.

Da li ste, s obzirom na poreklo, imali ikakvih dilema pri izboru sredine i jezika na kojem ćete da pišete, možda samim tim i kulture kojoj ćete da pripadate?

Kolege "običnijeg" imena i prezimena često su mi zavidele na mom, ali iz čisto marketinških pobuda (kažu, neobično ime se lakše pamti), što je meni bilo beskrajno zabavno, a i dan-danas se dešava da neki čitalac pomisli da je reč o pseudonimu. Moj maternji jezik je srpski – tačnije srpskohrvatski – na šta, u krajnjem slučaju, i nisam mogao mnogo svesno da utičem. Sredina u kojoj sam odrastao, na krajnjem severu zemlje, oduvek je bila "SFRJ u malom" i ja sam klasičan frankenštajnovski izdanak te države, mešanac prve klase. Pretpostavljam da su zbog toga i moji likovi često nekakvi frankenštajnovski konstrukti, ljudi bez korena. Ipak, mislim da nisam onaj pravi jugonostalgičar. Budući da sam tek nedavno shvatio da glavninu inspiracije i kreativne snage crpim iz detinjstva, tačnije svog tadašnjeg, detinjeg doživljaja sveta i, naročito, popularne kulture, pre bi se reklo da sam nekakav univerzalni nostalgičar. (Naravno, ne dozvoljavam sebi da se predoziram tom drogom, danas uživam u veoma malo knjiga, stripova, filmova i muzike u kojima sam uživao tada.) Reč je zapravo o pokušaju rekonstrukcije specifičnog osećaja, ničem drugom. Prvi susret sa Džeremajom, Serđom Leoneom, Stivenom Kingom, Monti Pajtonom, The Clash. Kako je to izgledalo? Želim sada ja da proizvedem taj osećaj kod nekog klinca; kod nekog odraslog, još bolje. I onda SFRJ nikako ne može da se izbaci iz te jednačine... Pogledajte samo imena koja sam naveo; na njih sam mogao da naletim i u njima da uživam samo u toj i takvoj SFRJ, gde su inostrani retki biseri nekakvim čudom dosezali status mejnstrima. To je jedno jako moćno uslovljavanje. O moći YU mitologije da i ne govorim; najluđe je što i današnji klinci, koji vremenski-prostorno nisu imali prilike da budu izloženi radijaciji YU mitologije, na neki zaobilazan način ipak osećaju njene uticaje. Njih šiba nostalgija za stvarima koje nisu doživeli. Mislim da je to kolektivna halucinacija nas starijih, ona je toliko jaka. Možda je zbog svega toga dobar deo mojih novijih dela i smešten u nekakvu blisku prošlost, posmatranu sa distance i blago iskrivljenu.

Pre petnaestak godina prijatelj me je začikavao da mi je bolje da se i ne trudim da pišem priče u urbanom okruženju, jer ni na šta ne liče, mnogo mi više leži tvinpiksovski, palanački milje, pa se nisam ni trudio. Život u Beogradu pomogao je da se to izmeni. Prvi put sam se u njemu okušao tek kada sam bio dovoljno samouveren da ću potrefiti njegovu atmosferu. Beograd u Crnim cipelama nije nekakav hiperrealističan prikaz, već više karikaturalna impresija – podjednako validna – kakva mi je u tom trenutku bila potrebna. Oči stranca, nekoga ko je došao sa strane, pre uspevaju da primete prijatne i, češće, neprijatne detalje koji tako mnogo znače.

I za kraj, ko vam u Srbiji devedesetih i dvehiljaditih izgleda beznadežnije u crnim cipelama: priučeni privatni detektiv Bruno ili horor pisac Oto?

Ne plašim se preterano za Bruna. Izgleda da specijalizovanim delatnicima poput njega dolaskom kapitalizma može biti samo lakše u životu: a da se ne lažemo, za vreme socijalizma nije ni bilo kriminala. (smeh) U tim uslovima, čak će i horor pisac da se provuče – inspiracije nikada ne ponestaje; zapadnjački horor model zapanjujuće se lako uklapa u današnje jedinstvene domaće okolnosti, kao da mu je oduvek tu i bilo mesto. Bojim se da u ovoj situaciji deblji kraj verovatno izvlači samo civilni Oto. Teško pronalazi patike koje bi mu se dopale, u stilu sedamdesetih, a ne neke koje izgledaju kao kosturčići dinosaurusa. Zato je, silom prilika, osuđen na cipele, i to crne (ali samo zato što se slažu uz svaku odeću). Očajan je zbog toga.

Dejan Petrović

02.01.06

Beograd devedesetih godina. Bruno Kostić je stručnjak za poslove koje niko ne želi: hvatanje supružnika u preljubi, praćenje fudbalera u noćnom provodu ili obezbeđivanje mesta kojima to zapravo i nije potrebno. Ali, kada naizgled rutinski a dobro plaćeni zadatak pođe po zlu, Bruno će se na sopstveno iznenađenje naći na meti policije, vojske i podzemlja. I kao da to nije dovoljno, ovu surovu kriminalističku priču dodatno će elementima horora i naučne fantastike zakomplikovati misteriozne natprirodne sile koje Bruna prate u stopu i čijeg prisustva će on postati svestan kada mu to najmanje bude potrebno... Ovim rečima "Samizdat B92" najavljuje roman "Crne cipele" Ota Oltvanjija (1971).

Stvorili ste detektiva Bruna Kostića. Kako izgleda deliti sobu sa njim?
- Citiraću drugara koji mi je, verovatno se ulagujući, udelio jedan od najvećih komplimenata rekavši: "Bruno je faca". Ispod grube spoljašnjosti, on je zapravo nesiguran u sebe - konstrast koji retko uspeva kod likova. Možda je za svoje poreklo previše intelektualan, ali ti izmišljeni privatni detektivi i onako su skloni introspekciji, pravi mali filozofi-amateri, što umnogome olakšava naše druženje. Jedino moram da pazim da ga ne naljutim, a mislim da već jesam, jer su nastavci njegovih avantura u drugom planu.

Vaš glavni junak ne vidi granicu između stvarnosti i romana. Da li se i vama ponekad čini da ta granica ne postoji?
- Budući da sam, bar prema tvrdnji roditelja, prerano postao surovi realista i skeptik, manje "budan sanjam" nego što bi se dalo očekivati. To i nije tako loša pozicija za nekoga ko flertuje sa fantastikom, jer mora utoliko više da se trudi da je približi drugima. U svemu što radim krije se mukotrpan (i često neuspeo) pokušaj rekonstrukcije začudnosti koju sam osećao kao dete kad god bih ušao u tuđi izmaštani svet. Snaga tog osećaja nedostaje mi više nego bilo šta drugo iz tih dana.

Strah me je od slike "crnih cipela" čiji se vrhovi stalno - kao refren - vraćaju na stranice vašeg romana...
- Ideja je nastala bezazleno, od niza impresija: Džarvis Koker iz Pulpa, kao gost-voditelj u "120 minuta" na MTV-u, svojevremeno je izjavio da kolege procenjuje zagledajući im cipele (i odmah pohvalio ukus Džona Spensera čiji je spot najavljivao). Zatim, tu je naš licemeran običaj iz devedesetih kada određeni lokali nisu puštali goste u patikama, često upravo oni u kojima bi se uniformno sportski odeveni najbolje osećali. Treće, svesno sam odustao od najočiglednijeg statusnog simbola tvrdih momaka, "belih" i "crnih" šešira Džona Forda, jer je prilično rabljen i u današnje vreme krajnje nepraktičan. A tu je i onaj sjajan engleski izraz, "Kako bi se osećao u mojim cipelama?" (kod nas: "koži"). Iako se zanosim idejom da lako saosećam sa drugima, fizički mi je uvek bilo teško ući u tuđe cipele.

Nedavno ste na svom sajtu "izjavili ljubav" Veroniki Mars. Pored toga što uživate u avanturama ove tinejdž TV detektivke, koje još pop proizvode "konzumirate" ovih dana?
- Ne mogu da se odlepim od svežih TV serija, čiji format mi je trenutno zanimljiviji od sve neinventivnijeg filma. Upravo sam se bacio na "Lost", a čekaju me i poslednje sezone "Carnivale", "The Shield", "Six feet under" i "Deadwood". Što se knjiga tiče, nakon što sam ga potpuno zapostavio devedesetih, često se vraćam Stivenu Kingu - popunjavam zaostale rupe iz ranog opusa diveći se magiji komunikacije i sa usputnim čitaocem i žanrovskim fanatikom. Sve što napišu nove strip-zvezde Mark Milar i Brajan Von uglavnom je po mom ukusu. Pored obaveznih "Qotsa", muzički mi najviše prijaju najnovija izdanja grupa kao što su "The Twilight Singers", "dEUS" i "Bloc Party". Znači, i dalje gitare, ali više ne tako žestoke kao pre.

Mića Vujičić

06.12.05 Blic

Junak ovog romana, Marjan, je Srbin–Jugosloven od koga je tokom devedesetih, kako mu prezime (Popolac) kaže, ostalo samo pola čoveka: besposleni „šljaker sa istorijatom bančenja“ i domom u kojem je simbolično mesto ognjišta preuzeo televizor, on traži slobodu i zaborav u čitanju krimića. U novogodišnjoj atmosferi (karnevalskog brisanja granice između društveno prihvatljivog ponašanja i tabua), on se, otrovan životom i lošom literaturom kao don Kihot, preobražava u odvažnog i neodoljivog detektiva Bruna Kostića, upletenog u opskurni obračun na „vrhu“ Dedinja. Njegov ostvaren san o bekstvu iz mase „obeščašćenih“, otkriva pravo (groteskno) lice srpske kulturne i političke stvarnosti na kraju 20. veka: proslavljeni heroji su opsednuti poluljudi, glasovite dame su nafrakane bludnice, „utoka, dobra lova i crne cipele“ su atributi uspešne karijere, a tabloidi „konstruišu ljudske duše“. Međutim, Marjan–Bruno je i na javi i u (ostvarenom) košmaru, marioneta: dok se u ulozi „šljakera“ prepustio inerciji koja ga je upropastila i kao društveno i kao privatno biće, on je i sa maskom detektiva pod vlašću „nečastivih“, dok ga sećanje na (napuštenu) porodicu samo delimično očovečuje; zato ishod njegove borbe između porobljenog i pobunjenog dela ličnosti, a ni grotesknog kriminalističkog zapleta (sa odbeglim „haškim optuženikom“ i kao zločincem i kao žrtvom), uopšte nije bitan.

Ovaj upečatljiv pokušaj društveno-političke kritike u formi „okultnog trilera“, sproveden je skromnim pripovedačkim sredstvima: autor se upušta u deskripciju zbivanja koja ne može da prenese (podražava) dinamiku događanja (naprotiv!), zadržava ulični rečnik (koji je do tada mogao biti opravdan samo uplivom junakove tačke gledišta) i kada prelazi na perspektivu sveznajućeg pripovedača, i tone u digresije koje ne razvijaju radnju.

Vesna Trijić

03.09.05 Danas

Svako može biti Agata Kristi, ali malo ko Herkul Poaro, napisao je u prologu svoje krimi priče "Mit o kazni" Srđan V. Tešin. U njegovoj prozi večito se glože pisac i njegovi pobunjeni junaci koji hoće da od pisca otmu svoju sudbinu. Čak ni kada im pisac zapreti karabinom, oni ne menjaju mišljenje. Dok Srđan V. Tešin pokušava da smiri tu pobunu koja postaje sve glasnija i svakog dana preti da pređe u revoluciju, glavni junak "okultnog trilera" Ota Oltvanjija "Crne Cipele" pokušava da povuče granicu između stvarnog i književnog sveta.
Pokušava da odgovori na pitanje da li je on, imenom i prezimenom: Bruno Kostić, privatni detektiv zadužen za preljube i slično, zapravo Herkul Poaro, Agata Kristi, ili možda nešto treće. Da li živi u "radničkoj ili detektivskoj priči" i da li može postati književni junak. Da li je pravi život u krimiću ili je pravi život na Novom Beogradu? Gde se završava stvarnost, a gde počinje žanr roman?
Ovo sa "žanr romanom" je prvi zaplet. Primetno je da je stalni atribut romana Crne cipele žanr roman, baš kao što uz ime pisca Ota Oltvanjija uvek ide ono da je autor žanr proze. No, razlika između njega i prosečnog pisca žanr romana jednaka je razlici između Supermena i Klarka Kenta. Dok žanr-pisac zna jedino pravila svoje dramaturgije i ima registrovanu firmu za izmišljenje dobrih zapleta, Oto Oltvanji (1971) caruje njegovim svetom. On drži u džepu čitav taj globus, zna sve pisce i sve junake, zaplete, ali poznaje i film i pop kulturu. Baš zbog toga u čitavu materiju ne ulazi samo sa sveskom pravila koje određuje fah, već kao neko ko poznaje sva lica toga sveta. On je, može biti, neka vrsta žanr-intelektualca koji, zahvaljujući svom čitalačkom trudu, sad može da pravi egzibicije. Može da se cinično igra zapletima i peripetijama, likovima, da hoda na rukama i tako stvori pseudopalp, koji u isto vreme predstavlja i krimić i ogled o krimiću, uz šta ide i nekoliko ozbiljnijih stvari gratis. Ili, ako ćemo parafrazirati estonsku narodnu poslovicu koju Oto Oltvanji navodi u prologu drugog dela, a koja kaže da vuk ima snagu jednog čoveka, ali um devetorice, mogli bismo reći da Oto Oltvanji ima snagu jednog žanr pisca, a um devetorice njih.
Sad sve zavisi od toga kako odlučite da posmatrate celu stvar. Ukoliko je posmatrate kao tvrdo ograničenu žanrovsku prozu, onda biste Crnim cipelama mogli zameriti izvesnu žanrovsku neopredeljenost, moguću jezičku neujednačenost i nedostatak tvrđih zapleta. Ali ukoliko je posmatrate kao pseudožanr, onda biste mogli otpisati neke nedostatke ove knjige. Tada biste mogli pohvaliti jaku igru sa "crnim cipelama" koja nudi neverovatno metaforičko dejstvo i, recimo, prvu rečenicu koja kaže da od špica crnih cipela trnu zubi.
Dakle, složena je ovo stvar. Netrpeljivost između pisca i književnih junaka koje je isti stvorio, već pomenuti Srđan V. Tešin razrešava tako što baca karabin, diže ruke od svega i poručuje čitaocu da sam napiše priču. Možda bi najbolje rešenje ovog slučaja bilo da se ovaj prikaz ovde zaustavi, a da svako uzme Crne cipele i donese sud. Ipak, ukoliko je na raspolaganju još nekoliko rečenica, treba napomenuti da je dobro što autori poput Ota Oltvanjija otvaraju jedno novo poglavlje u domaćoj prozi, poglavlje koje se u svetu davno rascvetalo. Crne cipele nadovezuju se na zanimljivu knjigu Ratka Radunovića Mi nismo bolesni (Narodna knjiga), koja, igrajući se opet žanrom, u pozadini nudi kratku istoriju palp filma. Zanimljivi i novi svetovi. Obavezno ih posetite.

Mića Vujičić

25.08.05 Vreme

Sto puta je valjda već rečeno (a od toga dobra komadeška otpada na ovog potpisnika) da savremena srpska proza nekako dosta kilavo izlazi na kraj sa Odviše Zanimljivim Vremenima u kojima živimo već skoro dve decenije, da njen glavni tok uglavnom okreće glavu od nepodnošljivo škakljivih pitanja vremena, najčešće pod mutnim "poetičkim", to jest "postmodernističkim" izgovorima za prostotu opseniti; znate već onaj rad – "ne bih da mi spoljni Svet opogani moj divni Tekst"... Možeš misliti. Zato tu našu savremenu proznu produkciju (čast izuzecima, a nije da ih nije bilo) uglavnom niko i ne čita, pa se ona po svojoj ezoteričnosti već opasno približava recentnoj poeziji, i njenim u boljem slučaju dvocifrenim tiražima. A ono što poeziji možda i može biti primereno, prozi svakako ne može, osim na sveopštu štetu. Na drugoj strani, tu se zapatio onaj histerični hipertržišni bofl, svojevrsni komandoski upad estrade u književnost, sa svojom smarajućom produkcijom Ničega, koju "svi" kupuju – svi oni, dakle, koji povazdan blenu u televizijska Šarena Vrata, a knjige ne čitaju ni u nužnoj samoodbrani – ali je niko zapravo ne čita. Jer, niti se čitati da, niti je stvarnom čitanju namenjena. Kako god bilo, valjda će novi naraštaji srpskih pisaca – posle tobožnjih "tradicionalista", posle postmodernista, posle... – tu nešto ipak izmeniti. Na kraju krajeva, ovo (post)apokaliptično vreme je jedino koje imaju. Hajde da vidimo kako se neki od njih rvu sa pošastima novije i starije Istorije, u raznim bojama.

SLUČAJ PRVI: "U crno obojeno u meni je sve" (Jagger/Richards/Dragan Kojić Keba).

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad, odrastao u Subotici, živi u Beogradu) pisac je od ranije poznat mahom onoj sekti čudaka – a nije ih u Srbiji tako malo – koja voli horror literaturu, što krvaviju to bolju. Hvala lepo, nisam žedan. Nakon niza više ili manje žanrovskih pripovedaka, Oltvanji je upravo objavio prvi roman (Crne cipele, Samizdat B92, Beograd 2005) koji je kanda svojevrsni iskorak u mainstream, ali tako da to nikoga ne zaboli, naprotiv. Što će reći da je Oltvanji suvislo inkorporirao žanrovske obrasce u priču koja se može ticati i onih čitalaca koji se onesveste kad vide iglu od injekcije... O čemu je ovde reč? Čitaoca će pisac uvesti u nove i još nerazgažene Crne cipele kroz uvodne scene koje su slika i prilika visokokonfekcijskog hard-boiled krimića, sa usamljenim, pretežno dekintiranim i temeljito životno sjebanim privatnim detektivom, luzerskom njuškom koja preživljava na košavnim beogradskim ulicama uglavnom uhodeći neverne supruge i raduckajući tome slične poslove iz domena detektivske male privrede. Sve dok, gotovo bukvalno, ne ugazi u nešto, u jedan tajanstven i bizaran posao koji će ga odvesti daleko, predaleko... Kad smo već kod ovog lepog početnog žanrovskog klišea, Hrvati još od socijalizma pa do danas imaju svog Nikolu Banića, nekadašnjeg inspektora SUP-a a sadašnjeg "privatnog istražitelja", a sve zahvaljujući neumornom Goranu Tribusonu, kojem je Banić idealan medijum za pretresanje tamne strane tranzicijske Hrvatske. Može li Oltvanjijev Bruno Kostić da bude Banićev beogradski takmac? Ne bi se reklo da Oltvanji ima takvih pretenzija, ali jedan takav bi nam svakako valjao... Nazad k priči: Oltvanjijev zgodno podnaslovljeni "okultni triler" dobija zamajac kada Bruno K. ni kriv ni dužan – mada, i to je pitanje... – upadne u dozlaboga zamršenu igru odmeravanja moći među tajanstvenim, podzemnim silama iz vremena pred kraj Miloševićeve vlasti, u mrežu sumanutog međusobnog razračunavanja zonosumračnih likova iz vojnog establišmenta, među kojima su i ozloglašeni haški begunci-kapitalci... Ne bi bilo ni poželjno ni korektno otkrivati potencijalnom čitaocu detalje zapleta, dovoljno je reći da se Oltvanji umešno poigrava oniričkim elementima, problematizujući identitet i samog po definiciji "zdravorazumskog" detektiva-pripovedača, te da u središte uzbudljive, zadihane priče uvodi "vukodlački" motiv kao metaforu Zla, onog večitog, neuništivog, paloj duši neodoljivo privlačnog: i rat u Bosni je, s jedne strane, apoteoza takvog Zla, a sa druge, tek zgodna podloga za potragu za svojevrsnim eliksirom tamne, onostrane, neljudske Moći... I to sve čini na način retko viđen ovde, tamno, teško i tmasto, dokazujući uzgred kako uvek ima načina da se suvislo progovori o onim "večnim pitanjima" kroz prizmu savremenosti, samo ako pisac to hoće/ume/sme. A one cipele iz naslova? E, te crne, sjajne, tvrde gilje lucidno su osmišljen dress code onih koji "nisu civili", onih koji imaju Moć, onih koji ne samo da biju i ubijaju, nego to rade s licencom; a to su oni pravi, zimzeleni horor-junaci u ovom delu sveta.


SLUČAJ DRUGI: "Prođi sa mnom kroz crveno, biće moje što je njeno" (Svetlana Ceca Veličković Ražnatović).

Ako rastresitu proznu knjigu debitanta Miloša Živkovića (1974) Crvene priče (Čigoja, Beograd 2004) išta povezuje sa Oltvanjijevim romanom – osim, dakako, "kolorističkog" naslovnog motiva – onda je to njena posvemašnja iščašenost, izmeštenost, udaljenost od prozne "rutine" aktuelne srpske literature. Ova neobično strukturirana prozna kolekcija zamišljena je kao autorov groteskno-kalamburni, intencionalno, čini mi se, pomalo harmsovski – ali s manjkom duhovitosti a viškom jeda i gorčine! – obračun s... komunizmom. S čim?! S komunizmom, sećate se, Lenjin, Staljin, Tito, Mao, svetla budućnost, crvene marame, konc-logori, redovi za "leba... Otuda su, eto, sve te priče crvene: sve su locirane u razne tačke komunističkog globusa, od ranih dana Sovjetskog Saveza, preko Titove Jugoslavije (u početnoj, obećavajućoj deonici pripovedač će nam ponuditi svoj frustrirajući pionirski susret s Titom...), pa do postrevolucionarne Rumunije, kojom nespokojno glavinja duh ubijenog tiranina Nikolaea Čaušeskua... Tretirajući što stvarne likove iz komunističke istorije, što karikaturalno osenčene likove "malih ljudi" kao predložak za nesmiljenu i surovu sprdnju sa "svetinjama", sa celim onim prenakrcanim metajezikom jedne uvrnute i srećom zauvek potonule "utopijske" civilizacije, Živković postiže paradoksalan efekat: obično dobro počne, lepo se razmaše – a onda se "proda" za jeftin štos, za odveć brutalnu sliku, za preko svake razumne mere ekonomije teksta navalentno portretističko izobličavanje ionako već izobličenog "crvenog carstva", ili naprosto za neko zbrzano i puko koješta. Utoliko je, baveći se "crvenima" kao predloškom, Živković naprosto isuviše često prolazio kroz crveno, preterujući u svemu, mahom na štetu knjige. Tja, lepo kaže jedan primenjeni pesnik iz epohe poznog komunizma: a moglo je bolje!

Teofil Pančić