Crna knjiga korporacija

01.01.17

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 162/2017
U prevodu Jelene Mićović odnedavno je i na srpskom jeziku dostupan svetski bestseler dvojice austrijskih novinara, Klausa Verner-Loboa i Hansa Vajsa, autora koji su već stekli ime i renome većim brojem radova o moći i mahinacijama multinacionalnih kompanija. Već po objavljivanju prvog izdanja, 2001. godine, ubrzo posle samita G8 u Đenovi, Crna knjiga korporacija (Das Schwarzbuch Markenfirmen – Die Machenschaften der Weltkonzerne) dobila je u medijima naziv „Biblija kritike globalizacije” i postala jedno od najčitanijih publicističkih dela o savremenom korporativnom svetu, pri tome ne samo na nemačkom, dakle izvornom govornom području. Usledilo je 2003. novo izdanje (Das neue Schwarzbuch Markenfirmen. Die Machenschaften der Weltkonzerne), a zatim pod ovim novim naslovom aktuelizovana izdanja 2006. i 2010. Veoma brzo knjiga je prevedena na veliki broj jezika – bugarski, kineski, grčki, holandski, italijanski, japanski, korejski, poljski, rumunski, ruski, švedski, turski, mađarski, španski a evo sada, i na srpski. Srpski prevod urađen je prema novom, potpuno prerađenom izdanju iz 2014. (Schwarzbuch Markenfirmen. Die Welt im Griff der Konzerne). O velikom uspehu knjige svedoči ne samo sve navedeno, nego i činjenica da je ona dospela na spisak obavezne lektire u mnogim školama, kako s ponosom ističu autori u predgovoru. A to je izuzetno važno, kako cele generacije ne bi podlegle „ispiranju mozga za koje korporacije izdvajaju milijarde radi podsticanja besomučne potrošnje i prevlasti robnih marki”, čime bi ideologija „Škrtost je super”, surova konkurencija i pohlepa za profitom postale društveno prihvatljive i potisnule solidarnost, uzajamno poštovanje i saosećanje (str. 12).
Upravo, u svetu velikih korporacija ove potonje odlike ne vrednuju se mnogo, tu se po pravilu pribegava najgorim oblicima izrabljivanja radne snage, uz često korišćenje dečjeg rada ili držanja radnika u ropskim uslovima, mnoge od tih korporacija učestvuju u trgovini oružjem, u mučenju životinja, u uništavanju životne sredine, dovodeći u opasnost čitave ekonomije pojedinih zemalja. Istovremeno, one ulažu milijarde u reklamiranje svojih proizvoda, promociju svog imena i ugleda, i u kampanje koje treba da pokažu i dokažu njihovu „korporativnu društvenu odgovornost”. Kako autori podvlače, i kao što je istaknuto u jednoj recenziji knjige u nedeljniku Špigl, upravo je ugled kompanija njihovo najosetljivije mesto i to mesto ova knjiga i napada.
Tokom petnaestak godina od pojave prvog izdanja knjige mnoge stvari su se promenile, ponešto nabolje (upošljavanje dece u neposrednom proizvodnom okruženju poznatih kompanija danas se ipak ređe sreće), ali je i mnogo toga ostalo isto ili se čak pogoršalo.
Zbog toga autori i ističu da za razliku od vremena prvog izdanja oni više ne veruju u „tržišnu moć potrošača”, zbog čega „za promenu odnosa nije više dovoljno samo da se pravedno i ekološki svesno kupuje i troši, već su potrebni politički angažman, demokratsko učešće, kao i, na kraju krajeva, otpor protiv svemoći multinacionalnih kompanija i njihovih političkih vazala u državnim strukturama” (str. 13).
Knjigu čine dve celine. U prvoj su u osam poglavlja prikazani svet velikih korporacija (kakav je i naziv prvog od njih), načini i sredstva njihovog poslovanja i ostvarivanja uticaja i moći, s posebnim osvrtima na pojedine delatnosti u kojima je ono najkarakterističnije, kao što su prehrambena industrija (str. 145–177), farmakologija (str. 178– 198), energetika (str. 214–234), ali i u drugim delatnostima (tekstilna industrija, naftna industrija, proizvodnja igračaka), koje se razmatraju u okvirima drugih poglavlja. Iako su neke od informacija (slučajeva) koje se ovde mogu naći bile poznate, odnosno svojevremeno plasirane u (pojedinim) medijima, ali pre svega na društvenim mrežama, ipak će većina njih za mnoge čitaoce predstavljati iznenađenje. A naročito će to biti slučaj kada se pročita o pozadini koja je doprinela takvima dešavanjima, kao što je bilo recimo u slučajevima katastrofalnih nesreća u tekstilnim fabrikama u Bangladešu, naftnoj katastrofi u Meksičkom zalivu, eksploataciji kakaoa u Obali Slonovače, uzgajanje pomorandži u Brazilu itd.
Vrednost knjige ne predstavljaju, međutim, samo nabrajanja karakterističnih, i često ekstremnih, slučajeva mahinacija, izrabljivanja, prenebregavanja sigurnosnih mera i obaveza, zanemarivanja ekoloških standarda, gaženja etičkih principa itd. Sami po sebi, takvi slučajevi imaju, naravno, dokumentarnu vrednost, i ostavljaju, sasvim sigurno, vrlo sumoran i tužan utisak, pokazujući u isto vreme glamurozan svet velikih korporacija u jednom sasvim novom, drugačijem svetlu, i izazivajući i bes i rezignaciju istovremeno. Pri tome, sve ovo ne umanjuje činjenica da poneke od aspekata i načina ostvarivanja i održavanja moći velikih kompanija autori i nisu mogli u potpunosti da sagledaju, a što oni sami bez lažne skromnosti i priznaju. Misli se, u prvom redu, na izbegavanje plaćanja poreza, čemu su autori posvetili posebno poglavlje (Plaćanje poreza – neka, hvala!, str. 110–144).
U tom poglavlju se ilustruje da ne samo inače uspešne kompanije, kao Koka-Kola, Fajzer, Bajer i druge plaćaju minimalne, zapravo simbolične poreze u zemljama s visokim poreskim stopama, kao što su Nemačka i Austrija, već i da u nekim slučajevima u tim istim zemljama obezbeđuju sebi poreski kredit (!), kao recimo Fajzer farma GmbH u Nemačkoj u 2012. godini. Metodi kojima se to postiže, naravno, različiti su, počev od legalnih – prebacivanje dobiti u zemlje s niskim poreskim stopama (Irsku, Holandiju, na primer, kao i naravno Bermude), preko razvijanja i praktikovanja komisione prodaje, čije su preteče bili proizvođači elektronskih uređaja, poput Kenona, i gde komisionar nema učešće u dobiti već dobija premije, do „kozmetike bilansa”, tj. manipulisanja praktično svim knjigovodstvenim stavkama u bilansu. U ovom poslednjem mnoge kompanije stekle su renome pravih majstora, kao što je slučaj holandsko-britanske naftne kompanije Šel, ili u Austriji Hipo Alpe Adrija banke. Mnogi od ovih postupaka do te mere su standardizovani da su već dobili svoje nazive u žargonu, kao što je „dupli irski” (double irish). Njime se označava model uštede na porezima u kome ključnu ulogu imaju dve irske kćerke-firme i jedna firma s neizbežnih Bermuda.
Suština je, kako objašnjavaju autori (str. 121. i dalje), u prebacivanju zarade od licenci i intelektualne svojine tamo-amo, pri čemu se na kraju tih poreskih lanaca uvek nalazi neka firma s Bermuda, gde se ne plaća nikakav porez na dobit ili imovinu. U primeni ovog metoda veoma se ističu američke kompanije, s obzirom da je stopa poreza na dobit u SAD još veća nego u Nemačkoj, i iznosi 35%. Tako Majkrosoft, prema ispitivanju jedne komisije američkog Senata iz 2012, svoju zaradu usmerava na tri mesta: 1) Irsku (za Evropu, Afriku i Srednji istok), 2) Portoriko (za Severnu i Južnu Ameriku), i 3) Singapur (za Aziju), postigavši da na taj način u periodu 2009–2011. izbegne plaćanje poreza u iznosu od 3,3 milijarde dolara za prodaju svojih proizvoda u SAD (str. 122). I naravno, kada je Irska 2004. preuzela predsedavanje Savetom Evrope, sve državne institucije koje su u tome učestvovale, po tvrdnji Volstrit Džor­ nala, dobile su besplatan softver i 60.000 dolara podrške od Majkrosofta. Ovaj model, „dupli irski”, proširio je Gugl, još jedan gigant iz savremenog privrednog sektora, za još jednu varijantu, u kojoj se između prelivanja u irske firme ubacila i jedna firma (poštansko sanduče, kako kažu autori) u Holandiji. Prošireni model takođe ima svoj naziv – „dupli irski sa holandskim sendvičem” (double irish with a dutch sandwich). Suština svih tih modela i njihovih raznih varijanti jednostavna je – što više iskoristiti poreske olakšice raznih zemalja.
Ovo poglavlje autori zaključuju paradoksalnim zaključkom – Nemačka je poreska oaza za multinacionalne kompanije, s napomenom da to isto važi i za Austriju. Zaključak je ilustrovan obimnom tabelom kojom je obuhvaćeno pedeset multinacionalnih kompanija i njihovih najvećih kćerki-firmi u Nemačkoj, i koja pokazuje njihov promet, dobit, kao i plaćeni porez i „fer porez” (str. 128–137).
„Fer porez” obračunat je na jednostavan način: promet nemačkih kćerki-firmi pomnožen procentualnom stopom cele korporacije, i sigurno u izvesnom smislu može biti osporen, ali svakako ne i kao ilustracija onoga što autori ovde pokazuju i dokazuju. Sumarno, ovakav proračun pokazuje da pedeset korporacija, detaljnije opisane u ovoj knjizi, nemačkoj državi plaćaju svega jednu šestinu stvarnog iznosa za porez. Autori se, međutim, ne zadržavaju samo na ovoj ilustrativnoj konsekvenci razmatranog problema, oni su se potrudili i da daju odgovor na pitanje ko ima koristi od toga što velike korporacije izbegavaju da plate srazmeran porez, ukazujući da se prava moć (dakle, i pomenuta korist) nalazi u rukama svega nekoliko hiljada ljudi. A u budućnosti, kako oni ukazuju, uprkos deklarativnom zgražavanju evropske politike nad strategijama izbegavanja plaćanja poreza velikih korporacija, može se očekivati još manje poreza za ove korporacije (str. 142).
U okviru ovog, prvog dela knjige posebnu pažnju zaslužuje i poglavlje pod nazivom „Međunarodno zakonodavstvo u službi korporacija” (str. 97–109). Uz mali osvrt na teoretsku pozadinu zahteva za slobodnom trgovinom, koji nema velikih pretenzija i u kontekstu cele knjige i nije od posebnog značaja, autori ukazuju na suštinu, koja se, na fonu cele priče o GATT-u i STO, te regionalnim trgovinskim zonama i bilateralnim sporazumima, pokazala kao „najbolje od svega” – potpisano je oko 3.000 bilateralnih sporazuma o zaštiti investicija (BIT), što predstavlja okosnicu globalizacije korporacija. Reč je o međudržavnim ugovorima u kojima se štite prava inostranih investitora i to u vrlo širokom obimu. Pri tome, zaštićeni su ne samo njihova materijalna imovina (proizvodni pogoni i kancelarije, recimo), već i nematerijalne vrednosti, poput prava intelektualne svojine, a u nekim slučajevima čak i visina očekivane dobiti. Ali, ne samo to – pojmovi kao „indirektna eksproprijacija”, ili „nepravedan tretman”, sami po sebi pravno nejasni i rastegljivi, dovode do toga da korporacije podnose sve više tužbi protiv država. Korporacije se u te svrhe mogu obratiti trima institucijama: pored Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) i Međunarodne privredne komore (ICC) u Parizu, tu je i sud Svetske banke (ICSID, Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova), osnovan 1966. kao multilateralna konvencija u cilju rešavanja investicionih sporova, a koji se u kontekstu ovde razmatranih problema pokazuje kao najvažniji. Dok je do sredine 1990-ih ovom sudu podneto svega 35 tužbi, u poslednjih dvadeset godina broj tužbi povećava se eksponencijalno: do početka 2014. pred njim je podneto gotovo 450 tužbi. I kako ističu autori, dok je pravo korporacija da direktno podnose tužbe protiv država inicirano vrlo određenim razlogom (slučaj da u nekoj nedemokratskoj državi posle promene vlasti dođe do neosnovane eksproprijacije stranih ulaganja), tokom poslednjih decenija stvari se kreću u potpuno drugom smeru – protiv nacionalnih zakona za zaštitu životne sredine, protiv odredbi radnog prava i mera zaštite zdravlja, protiv prava potrošača i zaštite prirodnih resursa. Jednom rečju, protiv demokratski legitimnih odluka koje prate društveno korisne ciljeve, ali su kao takve prepreka pojedinim korporacijama da ostvare (što veće, odnosno predviđene) profite. Primeri ovakvih tužbi koje navode autori upečatljivi su sami po sebi: tužbe američke hemijske korporacije Etil protiv Kanade (zbog toga što je kanadski parlament zabranio prodaju goriva koja sadrže otrovne soli mangana), američke kompanije Metalkled protiv Meksika (zabranjeno postavljanje depozita iznad rezervoara pijaće vode), američke kompanije Loun pajn protiv Kanade (proglašen moratorijum na fraking tehnologiju eksploatacije gasa), naftne kompanije Oksidental petroleum protiv Ekvadora, italijanskih kompanija Pjetro Foresti, Laura di Klari i dr. protiv Južne Afrike, holandskog osiguravajućeg društva „Eureko” protiv Poljske, švedskog energetskog giganta Vatenfal protiv Nemačke itd. Neprestan porast takvih tužbi naveo je neke države da raskinu ugovore o zaštiti investicija (Južna Afrika, Bolivija, Ekvador, Venecuela). S druge strane, ideja o multilateralnom sporazumu o investicijama, koja je propala pred kraj 1998, pokušava se u poslednje vreme implementirati drugačijim putem, što je posebno upozoravajuće s obzirom da su snage zagovornika „prepuštanja svih moći korporacijama” danas znatno jače nego pre dvadesetak godina. Drugi deo knjige („Portreti preduzeća”, str. 235–382) dokumentacionog je karaktera i, bar na prvi pogled, ne toliko interesantan i informativan. U njemu je predstavljeno 50 velikih korporacija, uključujući dobro poznate multinacionalne kompanije kao što su Adidas, Bajer, Beneton, Ikea, Najki, Samsung, Tojota, Unilever, Dženeral motors, Šel, Nestle, naravno i neizbežni Monsanto, ali i nove poput Amazona, Epla, Fejsbuka, Gugla, koji su svoje mesto u Crnoj knjizi našli u novom izdanju iz 2014. Sve kompanije predstavljene su po standardizovanoj šemi: naziv i logo kompanije, krilatica pod kojom firma posluje (tj. pod kojom se reklamira), proizvodi i robne marke, internet stranica, osnovni podaci o firmi (promet, dobit, broj zaposlenih, sedište firme, i dobit po zaposlenom). Podaci o firmama dati su prema bazi podataka Orbis. Sledi najzanimljiviji deo – optužbe protiv firme, kao i preporuke („Šta možete da učinite”), te dodatne informacije, najčešće internet stranice ili pak dodatna literatura, gde se može pronaći više informacija o firmi i problematici koja se u ovoj knjizi razmatra. Ovaj deo knjige ne može se čitati na isti način i s istom pažnjom kao prvi. Ipak, ovde su sistematizovane informacije zbog kojih se čitalac uopšte i upušta u čitanje knjige, i u tom smislu i ova celina je isto toliko interesantna i značajna, kao i prva.
Crna knjiga korporacija doživela je brojna priznanja širom sveta, i danas je mnogi smatraju jednom od najsnažnijih kritika korporativne globalizacije sveta i „biblijom antiglobalizma”, upoređujući je sa čuvenom knjigom Naomi Klajn No logo!. S knjigom Naomi Klajn srpski čitaoci imali su priliku da se upoznaju 2003, u izdanju Samizdata B92, relativno brzo nakon objavljivanja originala u 2000. Sada su, eto, u prilici da čitaju i Crnu knjigu, i da značajno upotpune svoja saznanja o savremenom svetu i o ulozi velikih korporacija u tom svetu. A ta uloga, kako su po recenziji knjige u časopisu Saldo dokazali Verner-Lobo i Vajs, sastoji se u tome da „međunarodni koncerni gaze preko leševa kada je reč o stvaranju profita”.
Dr Rajko Bukvić