Crime

22.09.05 Blic

Ako se ovako nastavi 2005. će, bez obzira na situaciju na sceni koja poslednje tragove zdravog razuma i dobre volje vidi kao sve sitnije tačke na udaljenom horizontu, zabeležiti značajan bilans sjajnih albuma. Drugi album sastava E-Play „Crime“, iznenađujuće objavljen za PGP RTS, ne samo da je potvrdio potencijale koji je ova ni po čemu standardna beogradska grupa najavila na eksplozivnom debiju, nego je njihov efektni koncept artikulisane buke stavio pod punu kontrolu. Ako je prvi album predstavljao opredmećenje krika, na drugom ima dovoljno mesta za smirenje, pa se konačni rezultat – iako je krik zadržan kao osnova i polazište – kreće terenom koji često dodiruje ivicu šapata. Već neočekivano nežna uvodna numera „In The Middle“ jasno pokazuje da Biljana Todorović i Maja Cvetković (uz novog bubnjara Damjana Dašića i Marka Milivojevića u ulozi groove box operatera) nisu ni imale nameru da se zadrže na onome što je urađeno i da im je raznovrsnost emocija jednako važna kao i njihova autentičnost.

Na „Crime“ je srazmerno više pažnje posvećeno melodijama, što neminovno podrazumeva određena skretanja prema popu, ali u tome nema ničeg lošeg, kao što se može zaključiti iz numera poput „Prava stvar“, „Zaboravi“, „Wanted“ (kombinacija srpskih i engleskih tekstova bezbolna je i čak deluje prirodno: ako se već mora insistirati na engleskom, ovo bi moglo biti prihvatljivo rešenje) i drugih, koje zauzimaju bar polovinu albuma. Najprecizniji pogodak ipaik bi mogla biti brza, energična i neodoljiva „Briga“, čiji hit status čak ni hronični nedostatak inteligencije i duha na ovdašnjem tržištu ne bi smeo da dovede u pitanje.

16.09.05 B92

Većina pažljivih posmatrača zbivanja u domaćem r’n’r-u verovatno će primetiti manje/više konstatntnu prisutnost benda E-Play. I to je istina, prvenstveno zahvaljujući upornošću i požrtvovanošću članova ove grupe, naročito osnivača Biljane Todorovski i Maje Cvetković. Da takve upornosti nije bilo E-Play bi verovatno ostao samo pucanj u prazno.
Beogradska (a i srpska) muzička javnost ima čudnu narav po pitanju podrške odnosno ozbiljne medijske i bilo kakve druge inicijative, vezane za konačno formiranje onoga što bi smo mogli nazvati kao “nukleus novog rock talasa” ili “nove scene”. Očigledna je zatvorenost izdavača i medija po tom pitanju. Ni u jednoj zemlji na svetu piplmetri nisu toliko brzo zavladali no u Srbiji, diktirajući tako šta će da se gleda, sluša... U situaciji u kojoj svako samo navija za svoje, dok druge posmatra ispod oka gledajući da im što više odmogne, osmehujući se, a kasnije intezivno ispirajući usta po gradskim kuloarima omalovažavajući svačiji rad i uspeh, teško je pronaći smisla u bavljenju rok muzikom. Neki koncenzus po pitanju zajedničkog i upornog rada (muzičara, novinara, redakcija i sl.) u konačnom formiranju zdravog pravca, nekada poznatog kao “zabavna muzika” bi zaista morao da se napravi. Zato je i ova grupa više od četiri godine čekala na svoj drugi album.
Album “Crime” u prvi mah ne donosi neke očigledne novine. Odnos “snaga” u grupi je identičan onome sa prvog albuma. Međutim, pomak je napravljen u više pravaca. E-Play danas nekako znatno ozbiljnije shvata sebe i svoju muziku. Očigledna je želja da se na ovoj ploči stvari postave što je moguće bolje i pametnije, nego što je to bio slučaj sa brzopleto objavljenim, a potom prilično nespretno promovisanim prvencem.
E-Play insistiraju na što je moguće čistijoj produkciji, kompleksnijim aranžmanima i znatno angažovanijim pesmama, još uvek tragajući za savršenim efektima za vokale. “Crime” u osnovi sačinjavaju pesme bogate plesnim momentima i munjevitim transformacijama ritma. In The Middle, Prava stvar ili Wanted kombinuju više takvih momenata prateći razvoj pesme i dinamiku teksta. E-Play pokušava da razbije klasičnu formu pesme na nekoliko celina, ne držeći se strofa-refren forme. Stoga imate utisak da je svaka ponovljena fraza tekstualno i muzički nova. Takve su numere: One Again ili Wish u kojoj su prateći vokali teško razumljivi, što povremeno predstavlja problem na ovom izdanju.
Osveženje u vidu groovebox-a (Marko Milivojević) doprinosi bogatstvu ove ploče, dajući joj potrebnu širinu i adekvatno upotpunjujući atmosferu raznolikim zvucima. Prisustvo groovebox-a u startu skreće paznju na delovanje ritam sekcije. Damjan Dašić (bubanj) svojski se potrudio da zvuk grupe odvoji od prepoznatljivih drum’n’bass formi, kojoj su na prethodnoj ploči često pribegavali, već da ga usmeri i ka drugačijim plesnim okvirima, razbijajući ih iznenadnim kontrama kao u numeri Wanted.
Snaga hard-core pesme Crime biće siguran adut na koncertima, a Goocha se sama nameće kao favorit (mada će vam i tu biti potrebna pomoć propratne knjižice sa čitko odštampanim tekstom pesme). Preplitanje vokala i furioznih elektronskih efekata uz odlične bas deonice ostavljaju utisak jednog kompaktnog izdanja.
Pesme Prava stvar i Zaboravi odišu novotalasnom energijom sastava koji su početkom ‘80ih preplavili nekadašnju Jugoslaviju. Ti punk-rock-ska uticaji najočigledniji su u potencijalnom hitu Briga. Bonus remiks za pesmu One Again, neočekivan je odmak u klupskom smislu. Album “Crime” definitivno predstavlja pomak, na taj način pružajući nesebičan doprinos razvoju lokalne scene. Uporno radeći na sebi i svojoj muzici, E-Play su sada daleko od početka i žurno grabe ka budućnosti. Pitanje je da li će “Nacionalni Izdavač” izdržati takav tempo. Uroš Milovanović