Consul u Beogradu

04.12.08

- Biti neželjen, to nije možda najveća nesreća, položaj je to koji moguće razvija čovekovu rešenost, učvršćuje njegovo opredeljenje, izgrađuje nekakve kontroverze u unutrašnjosti koja se kasnije teško mogu obrušiti - napisao je Bora Ćosić u knjizi „Consul u Beogradu” („Prosveta” i „Altera”). U razgovoru za „Blic” poznati pisac govori o motivima za ovu knjigu, preispituje svoja sećanja, sagledava odnos politike i književnosti, mesto žene u životu i literaturi...


Knjiga „Consul u Beogradu” su autobiografski zapisi kojima je poznati pisac obuhvatio godine provedene u Beogradu ispisujući istovremeno i svojevrsnu hroniku ovdašnje prestonice.
„Svačiji put, ako je dugačak kao moj, izaziva i nekakav mali košmar”, kaže za „Blic” Bora Ćosić. „Ima puno stvari koje bi čovek hteo da zabeleži, kaže, posvedoči. A nije uvek sve pouzdano. Sećanje je, znamo to, varljivo. Pogotovo kada je reč o faktografiji. Čovek neretko biva uveren da je nešto bilo baš tako a da ni sam svojevremeno nije tako video stvari.”

A kada je reč o osećanju koje izaziva sopstvena prošlost?
- Kad je reč o osećanju sopstvene prošlosti, dosta sam rezervisan i prema drugima i prema sebi. I prilično hladan. Pišem bez velikih emocija nastojeći da, između ostalog, negujem jezik. Nema potrebe za patosom. Uostalom, snažna emocija je neretko baš diskretna u izrazu. Može se reći da sam se ležerno sećao svega što je bilo i bavio onim, što je, mislim, i samo po sebi zanimljivo. Na primer, proizvođač kobasica sa Terazija kod koga je moja mama kupovala, neka davnašnja škola igranja, neka mesta gde su me kao dete vodili da se polečim jer sam bio kržljav... To su neke tačke ovog grada koje, rekao bih, više o njemu govore nego da se kaže imao je toliko stanovnika, tramvajsku prugu...

Koji od momenata u svom životu vidite kao poseban, kao prekretnicu?
- Imao sam dosta prekretnica. Prva je bila kada sam sa pet godina iz Zagreba gde sam rođen bio skoro katapultiran, izbačen jer je otac dobio službeni premeštaj. Bio je to veliki šok. Pa šok, istina, dosta kasnije, kada sam silom prilika katapultiran iz Beograda u Berlin. Da ne govorimo o šokovima koje donosi istorija, ratovi. S druge strane, zapravo zahvaljujući okupaciji od 1941. do 1945. napisao sam svoje najpopularnije knjige („Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, „Priča o zanatima”... - prim. nov.). Jer, tu na Zelenom vencu, u toj maloj enklavi, moja porodica je preživela taj surovi rat i okupaciju na možda pomalo čudan način. Onda je došao period socijalizma koji je takođe doneo svoje šokove. Pa ovaj poslednji rat za koji ne znaš da li je bio strašniji ili nepotrebniji. Onda, moj konačan odlazak odavde. Prekretnica i šokova koliko hoćeš.

Kako vam danas izgleda pogled na Beograd iz Berlina?
- Poprilično različit u odnosu na onaj kad doputujem i smestim se makar za kratko, tu negde. Jer, iz Berlinu ili bilo gde iz Evrope najviše se ipak gleda na politička kretanja. A kad dođeš, najvažniji su susreti i odnosi sa ljudima. Pre svega, nastojim da vidim ono malo preostalih prijatelja koji nisu umrli ili da ne sretnem one koji su umrli iz drugih razloga jer neću da ih vidim, kao ni oni mene. Intimni odnosi su vrlo dragoceni.

Uloga i mesto žena u knjizi, u sećanjima?
- To je privatno pitanje... U mom životu je bilo svega. Sad sam u, ne znam kome braku, a moja sadašnja pratilja je jedna sjajna osoba koja mi mnogo pomaže. Mora se reći da je uloga žena u literaturi veoma značajna i veoma istaknuta. Pogledajte, na primer, u Hrvatskoj Slavenku Drakulić, Dubravku Ugrešić, Dašu Drndić... ili ovde Mirjanu Stefanović, Radmilu Lazić... Niz mladih ili sredovečnih dama koje su na ovim prostorima u prvim spisateljskim redovima. Ali, važno je delo, ne treba tu voditi računa o polu kao što nema smisla voditi računa o tome ko je koje nacije.

U tom svom pogledu unazad, ili možda gledajući unapred, kako vidite odnos pisca i društvene (političke) odgovornosti?
- Različito. Uopšte uzev, mali je broj ljudi koji su svesni onoga što se desilo. Među piscima, takođe. Sve ostalo je povlađivanje onome što se dogodilo. Čim sam stigao u Beograd čitao sam neke eseje iz poslednje knjige Ivana Čolovića: jaka, jasna, brilijantna svest, jedna od najboljih pismenosti ovde i neko ko shvata šta se događa i šta se događalo. To je dosta retko ne samo ovde, ali je zbilja dragoceno.

Pratite li savremenu književnu scenu?
- Književna scena u svim krajevima negdašnje Jugoslavije je sasvim u nivou onoga što se zbiva i drugde. Nema nigde mnogo nekih epohalnih stvari i stvaralaca. Svuda je šarenilo satkano od po nečeg retkog, dragocenog i mnoštva profanih knjiga koje se prodaju u ne znam kolikim tiražima a ne vrede ništa, dok je istovremeno neka zbirka poezije, odštampana u jedva petsto primeraka, nešto što će vredeti i čitati se i za 100 godina.

Tatjana Nježić

29.11.08

U literaturi je pitanje slobode pitanje ličnosti. Ako ima svoju zamisao, čovek će to pisati makar bio i u logoru, kao Solženjicin, kaže poznati pisac

Novu knjigu Bore Ćosića (Zagreb, 1932) „Konsul u Beogradu” objavile su beogradske izdavačke kuće „Prosveta” i „Altera”, uz pomoć Regionalne kancelarije Fondacije Heinrich Boell. Reč je o autobiografskoj prozi, koja je, kako je primetio urednik Dejan Mihailović, i po stilu, i po temi, neka vrsta pandana, „obrnute knjige”, „Embahada” Miloša Crnjanskog. „Ćosić u ovoj knjizi na impresivan i uzbudljiv način evocira svoj poluvekovni boravak u Beogradu, svodeći svoj književni i životni račun sa ovim gradom”. Piše o najznačajnijim ljudima naše kulture, počev od Dušana Matića, Marka Ristića, Aleksandra Vuča, Bihalji Merina, do Borislava Radovića, Makavejeva, Bogdana Bogdanovića, Radomira Konstantinovića i mnogih drugih. Bora Ćosić autor je više od pedeset knjiga, u ranoj mladosti prevodio je pesnike ruskog futurizma, pisao je dijaloge za film, a na glas je izašao knjigom „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” (1969). Početkom devedesetih našao se u dobrovoljnom progonstvu. Živi u Berlinu.

Istorija se donekle ponavlja, ali izgleda da se jedno doba nikada neće vratiti?

Mislim da je istorija jedna gungula, jedan metež koji događaje, ljude i situacije pretura, baca jedno preko drugog, kao stovarište neke robe, na kojem se nalazi i dobro i loše. Vrlo je teško taj metež sistematizovati. Ako čovek piše knjigu koja se odnosi na jedan duži period, onda te premetačine i tog meteža takođe mora biti, i u načinu na koji se to prikazuje. Ovakva knjiga ne može biti ravna, mora da pokaže vrstu nervoze i neurasternije, koja nije baš samo piščeva ili običnog čoveka koji se seća, nego je to i zasluga okolnosti. Pitanje je šta iz tog košmara i meteža čovek može da izdvoji i da nekako poređa. Trudio sam se da izdvajam ono što je zanimljivo i živopisno. Počev od Beograda, kao malog grada od 350.000 stanovnika, koliko je bilo 1937. godine, kada sam ja ovde došao, do sadašnjeg dvomilionskog grada.

Kako je u novom režimu socijalizma izgledalo osvajanje slobode mišljenja?

Doba neslobode uvek je relativno. Čak i u neslobodnim vremenima, ljudi mogu da se osećaju slobodno. Ako pišu ono što misle, a ne ono što moraju. Postojala je razlika između shvatanja dvojice najvažnijih pesnika moderne posle rata, Vaska Pope i Mije Pavlovića. Popa je bio skeptičan, i dok god je postojala ta stega ždanovska, smatrao je da ništa ne treba da piše, a bio je već pesnik u sebi. Mija Pavlović bio je drugog shvatanja, pisao je sve vreme, ne objavljujući. I kada je 1950. „pukla” mogućnost da se modernije stvari objave, on je već imao gotove knjige. To uzimanje slobode uvek je sasvim subjektivno. I sada u ovoj lošoj poslednjoj etapi naše istorije, kada je pogotovo u srpskim i hrvatskim medijima čovek trebalo da bude domoljuban, bilo je ljudi koji su i pisali drugačije. U literaturi je pitanje slobode pitanje ličnosti. Ako ima svoju zamisao, čovek će to pisati makar bio i u logoru, kao Solženjicin.

Da li su Vam u životu više na koristi bili istomišljenici ili neistomišljenici?

I jedni i drugi, moram reći. Mihiz je primer kako jedan neistomišljenik može čoveku da bude blizak, i koji u jednom periodu postaje i istomišljenik. On, koji je bio apsolutni protagonist nacionalnog i bigotnog, sa ocem koji je bio prota. Kada sam napisao knjigu po modelu Krležinom, Mihiz je meni u čast napisao jedan tekst, na klapni, takođe na hrvatskom, na Krležinom jeziku. To je bio znak da inteligencija i mudrost prevazilaze neke granice nacionalne i ideološke. Kao što je bilo vrlo zanimljivih, ali i grubih partizanskih generala, koji su se družili sa nama, mladim pesnicima, u Klubu književnika. Tako sam upoznao Peku Dapčevića, Savu Burića, tolike narodne heroje. Odjednom se u čoveku nešto promeni, omekša, ili je radoznao, ili hoće da dohvati neku drugu sferu. Čovek mora da uči od svih, a nekada mora i da preskoči neke istomišljenike, jer su previše istomišljenici.

Ljudi obično i traže istomišljenike.

To je glavni problem, ne samo u Srbiji, koja je još uvek srednje totalitarna, po mom mišljenju. Malo treba gledati u stranu, izmaknuti se i videti predmet i iz drugog ugla.

O politici se oduvek najviše pričalo u kafanama. Koliko su se izmenile kafane od „Vašeg” beogradskog vremena?

Kavane su bile dosta zanimljivije i različitije od ovih danas, to je jasno. U kavani u hotelu „Moskva” dvadesetih godina sedeli su Matoš, Ujević, tu su sedeli nadrealisti. Mi smo jedan list iz 1961. godine, koji se zvao „Revija danas”, uređivali u Srpskoj kavani, kod Ateljea 212. Moj tata voleo je da ide u kavanu na Trgu Republike, zvala se „Milanović”. U „Ruskom caru” sastajali su se slikari iz Medijale, Olja Ivanjicki, Šejka... To su bili punktovi u kojima ste znali koga možete naći. Bilo je tu i anonimnih ljudi koji su bili otkrića, pravo čudo. Nekada smo kavane zvali po načinu na koji je pod obojen. Neke smo zvali „olaisane”, takve su bile one u Lole Ribara. Tamo gde nije sedeo Zoran Radmilović ili Aligrudić, to već nije bilo toliko zanimljivo. Danas je pre svega ostalo malo ljudi od te generacije mojih duhovnih očeva, ili oni više ne idu u kavane. Rade Konstantinović ili Bogdan Bogdanović, koji je u Beču. Sada se uglavnom družimo po kućama, ali uvek sam u stvari sedeo po slikarskim ateljeima svojih prijatelja.

Koliko Beograd i Zagreb možete da pronađete u Berlinu?

Sve je to dosta slično, samo što su tamo dimenzije drugačije. Berlin ima 40 kilometara u prečniku, a ima nepuna četiri miliona stanovnika. Berlin je pre svega grad otvoren svojom širinom, a ne samo širinom svojih ljudi, koji su nečuveno otvoreni prema svemu. Berlinski ljudi su kao naši. U Berlinu uvek ima nekoga iz Beograda, Zagreba ili Sarajeva, ljudi stalno dolaze, a onda su uvek u našoj kući. I to doprinosi jednoj ležernosti.

Marina Vulićević