ČOVEKOV ALTER EGO nije ništa drugo nego njegova omiljena slika o sebi. Ogledalo u mojoj sobi u hotelu Vindzor u Parizu odražavalo je moju omiljenu sliku o meni – preplanuo, zgodan mladi linijski pilot, glatko izbrijan, plećat i besprekorno uredan. Skromnost ne spada u moje vrline. U to vreme, vrlina nije spadala u moje vrline.
Zadovoljan svojim izgledom, uzeo sam torbu, izašao iz sobe i dva minuta kasnije stajao sam ispred rešetke na kasi.
„Dobro jutro, kapetane“, reče kasirka toplo. Na uniformi sam imao oznake kopilota, ali takvi su Francuzi. Precenjuju sve osim žena, vina i umetnosti.
Potpisah hotelski račun koji mi je dodala preko pulta, okrenuh se da odem, a onda se vratih, vadeći ček od plate iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Oh, možete li ovo da mi unovčite? Od vašeg pariskog noćnog života maltene sam švorc, a kući se vraćam tek za nedelju dana.“ Snuždeno sam se nasmešio.
Uzela je ček Pan Ameriken vorld ervejza i pogledala iznos. „Sigurna sam da možemo, kapetane, ali upravnik mora da odobri ovako velik iznos“, rekla je. Otišla je u kancelariju iza sebe i vratila se začas, sa zadovoljnim osmehom. Dala mi je ček da ga potpišem.
„Pretpostavljam da želite američke dolare?“, pitala je, a onda je, ne čekajući na odgovor, odbrojala 786,73 dolara u jenkijevskim novčanicama i monetama. Ostavih joj dve novčanice od 50 dolara. „Zahvalite se u moje ime ljubaznom osoblju, budući da sam bio tako nemaran“, rekao sam smešeći se.
Ozarila se. „Naravno, kapetane. Vrlo ste ljubazni“, rekla je. „Želim vam dobar let i, molim vas, dođite nam ponovo.“
Uzeo sam taksi do Orlija i rekao vozaču da me ostavi kod ulaza u TWA. Prošao sam s druge strane rezervacionog šaltera TWA u predvorju i pokazao svoju FAA dozvolu i iskaznicu Pan Ama kontrolnom službeniku TWA. Pogledao je listu. „U redu, prvi oficir Frenk Vilijems, šlepovanje do Rima. Tu ste. Popunite ovo, molim vas.“ Dao mi je poznatu ružičastu potvrdu za putnike koji ne plaćaju kartu, a ja sam uneo potrebne podatke. Podigao sam torbu i otišao do carinskog izlaza s oznakom „SAMO ZA ČLANOVE POSADE“. Stavio sam torbu na pult, ali me je inspektor, smežurani starac s tršavim brkom, prepoznao i mahnuo mi da prođem. Neki dečak stvorio se pored mene dok sam išao ka avionu i buljio je s neskrivenim divljenjem u moju uniformu punu poliranih zlatnih pruga i drugih ukrasa.
„Vi ste pilot?“, upitao je. Po akcentu se čulo da je dečak Englez.
„Ma ne, samo putnik kao i ti“, odgovorih. „Pilotiram za Pan Am.“
„Letite na ‘sedamstosedmicama’?“
Odmahnuo sam glavom. „Više ne“, rekoh. „Sad sam na DC-8.“ Volim klince. Ovaj me je podsetio na mene od pre nekoliko godina.
Privlačna plavokosa stjuardesa dočekala me je kad sam se ukrcao u avion i pomogla mi da strpam opremu u ostavu za prtljag posade. „Skroz smo puni na ovom letu, gospodine Vilijems“, rekla je. „Izborili ste se s još dva momka za pomoćno sedište. Ja ću služiti u kabini.“
„Samo mleko za mene“, rekao sam. „I ne maltretirajte se s tim ako bude gužva. Autostoperi ionako imaju pravo samo na vožnju.“
Sagnuo sam se i ušao u kabinu. Pilot, kopilot i inženjer leta proveravali su opremu i instrumente pre poletanja, ali su ljubazno prekinuli kad sam ušao. „Zdravo, ja sam Frenk Vilijems, Pan Am, i ne dajte da vas prekidam“, rekao sam.
„Geri Džajls“, rekao je pilot pružajući ruku. Klimnuo je prema drugoj dvojici. „Bil Ostin, broj dva, i Džim Rajt. Drago nam je što ste tu.“ Rukovao sam se s ostala dva avijatičara i seo na pomoćno sedište, ostavljajući ih njihovom poslu.
Uzleteli smo dvadeset minuta kasnije. Džajls je podigao „707“ na 9.000 metara, proverio instrumente, dobio dozvole od tornja Orli i izvukao se sa sedišta. Procenio me je na ležerno temeljan način i pokazao svoju fotelju. „Hoćete li malo da upravljate ovom pticom, Frenk?“, reče mi. „Ja ću da odem pozadi i da se družim s profitabilnim putnicima.“
Njegova ponuda bila je ljubazan gest, uobičajen prema pilotima iz konkurentskih kompanija koji se šlepuju. Bacio sam šapku na pod kabine i uvukao se u komandno sedište, veoma dobro svestan da mi je poverena odgovornost nad 140 života, uključujući i moj sopstveni. Ostin, koji je preuzeo kontrole kad je Džajls napustio sedište, prepustio ih je meni. „U igri ste, kapetane“, rekao je smešeći se od uva do uva.
Smesta sam prebacio džinovski mlaznjak na automatskog pilota i nadao sam se da prokleta napravica radi, jer ja lično ne umem ni zmaja da pustim.
Nisam bio niti Pan Amov pilot niti bilo kakav drugi pilot. Bio sam samozvanac, jedan od najtraženijih kriminalaca na četiri kontinenta, i upravo sam izvodio ono po čemu sam poznat – upetljao sam neke fine ljude u superprevaru.
POSTAO SAM MILIONER ne jednom, ne dvaput, nego dva i po puta do svoje dvadeset prve godine. Ukrao sam svaki novčić, do poslednjeg, i straćio novac na fine tkanine, gastronomsku hranu, luksuzan smeštaj, fantastične cice, lepa kola i druga čulna zadovoljstva. Bio sam na žurkama u svim evropskim prestonicama, sunčao se na svim poznatim plažama, provodio se u Južnoj Americi, na južnim morima, Orijentu i u ukusnijim delovima Afrike.
To uopšte nije bio opušten život. Nisam baš držao prst na alarmnom dugmetu, ali imam veliku kilometražu u svojim cipelama za trčanje. Mnogo sam puta izlazio na bočna vrata, niz požarne stepenice i preko krovova. Za pet godina odbacio sam više garderobe nego što većina muškaraca pribavi za ceo život. Bio sam klizaviji od puža u puteru.
