Četvrti rajh

26.10.09

Za poslednje tri-četiri godine, Fransesk Miraljes (1968) uvrstio se među najperspektivnije i najpopularnije španske pisce mlađe generacije, čije su knjige sve prevođenije i zapaženije u mnogim zemljama. Naše čitaoce osvojio je izuzetno pitkim romanom “Ljubav malim slovima”, koji se vrlo brzo našao na bestseler listi. Usledio je “Četvrti rajh”, istorijski triler, koji je do sada prodat u 75.000 primeraka na španskom i 25.000 primeraka na katalonskom, a kod nas doživeo drugo izdanje. Ovom knjigom započeo je serijal o novinaru Leu Vidalu, koji se nastavio romanom “Proročanstvo 2013” (u izdanju “Mladinske knjige Beograd”), povodom čije je promocije ovaj pisac specijalni gost našeg izdavača na Sajmu knjiga.
Miraljes je, inače, čovek veoma različitih interesovanja. U literaturu je ušao knjigom za decu “Haiku za Alisiju”, za koju je dobio nagradu “Angular”. Poznat je kao veliki putnik, pa se, još sa 17 godina, našao na Balkanu, u burnim previranjima, da bi utiske kasnije pretočio u knjigu “Kafe Balkan”. Godinama se veoma uspešno bavi i muzikom, kao aktivni član dvaju muzičkih sastava u kojima svira klavir i za koje piše tekstove. Uoči dolaska u Beograd, Miraljes je dao intervju za “Novosti”.
* Šta je bio povod da se, posle romana “Ljubav malim slovima”, okrenete sasvim drugačijem žanru?
- Inicijativu je imao moj urednik. On je smatrao da ću ja napisati dobar triler. Kao Leo Vidal, junak romana “Četvrti rajh” i “Prokletstvo 2013.”, koji upada u događaje koje ne razume, naveo me je da potpišem ugovor za pisanje knjige u žanru u kojem se nisam ranije oprobao. Naravno da sam bio uplašen. Lično se najbolje osećam u žanru romana “Ljubavi malim slovima” ili intimističkoj atmosferi romana “Voleo bih da si tu”, koji će na srpskom biti objavljen iduće godine, ali je ipak uzbudljivo istraživati nove žanrove. Osim toga, Leo Vidal je fantastično prihvaćen u mojoj zemlji, što me je vrlo prijatno iznenadilo, pa sam nastavio da ga uvlačim u nove avanture.
* “Četvrti rajh” i “Proročanstvo” zasnivaju se na nekim istorijskim ličnostima i dešavanjima...
- Radnja se vrti oko Hajnriha Himlera, zapovednika Šucštafela, esesovaca, i monseratskih monaha koje on tajno posećuje. Inače, s Leom Vidalom imam neke zajedničke osobine (mada nisam ženskaroš kao on): i ja sam se bavio
raznim čudnih poslovima u životu, a neki od njih bili su i opasni. U pričama o Vidalu spominju se mnoga mesta koja sam posetio, između ostalog i ostrvo Monserat. U tim pričama ima vrlo malo faktografije. U prvom planu su utisci.
* Na Sajmu knjiga održaćete predavanje na temu “Gde pronaći priču - pisac kao istražitelj”. A gde vi pronalazite priče za vaše romane?
- Uglavnom u razgovoru s prijateljima, kad se okupimo. Mnogi od njih su i sami pisci ili rade u marketinškim agencijama, pa često izmišljamo priče zabave radi.
* Roman “Konačni odgovor”, nagrađen prestižnim priznanjem “Cuidad de Torrevieja za 2009”, napisali ste sa Aleksom Rovirom. Kako je izgledao rad u “četiri ruke”?
- Aleks je više “filozof” te priče, koja se, da pomenem usput, delom odvija u Srbiji! Ideja je bila Aleksova. Moj zadatak bio je da osmislim radnju romana i likove, mada je Aleks i u tome učestvovao. Mi smo dobri prijatelji. Bilo mi je zadovoljstvo da radim s njim.
* Svet je preplavljen bestselerima koji imaju jaku reklamu i velike tiraže. Koliko time književnost dobija a koliko, eventualno, gubi?
- Lično ne smatram da su takozvani komercijalni romani pogubni za dobru literaturu. Naprotiv, zahvaljujući planetarnom uspehu Kena Foleta ili Dena Brauna izdavači mogu sebi da priušte da štampaju književnost koja se možda ne prodaje toliko dobro. Opšte je poznata stvar da izdavačke kuće žive od jedne knjige, a gube na ostalima, barem je tako u Španiji. Zahvaljujući uspehu romana Stiga Larsona, na primer, njegov španski izdavač predstavio je publici mnoge mlade španske pisce, ali i prevode nepoznatih stranih autora.
* Kažu da ste sve do svoje tridesete godine želeli da se bavite jedino muzikom?
- Kad sam počinjao da sviram klavir, sanjao sam o tome da komponujem muziku za alternativne filmove ili za pozorište. To sam i radio, ali u manjem obimu, a od kada sviram s bendom, muzikom se bavim mnogo više. Studije su me odvukle na drugu stranu, pa sam počeo da radim kao urednik u jednoj izdavačkoj kući koja objavljuje popularnu psihologiju. Kad sam se umorio od života u kancelariji, gde je atmosfera bila krajnje depresivna, napustio sam posao i otišao na dugo putovanje po Indiji. Tamo sam počeo da pišem jedan roman za decu, koji je brzo objavljen. Dalje je jedna knjiga vodila u drugu.

POČETNICI NA CENI
* Kakva je šansa za mlade pisce u vašoj zemlji?
- Mogućnosti su nebrojene. Pogledajte samo fenomen novih bestseler lista - većina autora na njima su apsolutni početnici. Autori najvećih hitova danas, recimo Falkonesove “Katedrale na moru”, nikad ranije nisu objavili ni slova. Poučeni tim iskustvom, izdavači prosto žele da otkriju nove pisce.

BOLjE JE PISATI
* Bavili ste se i novinarstvom. Da li je to razlog što ste novinara izabrali kao glavnog junaka vašeg serijala?
- Da, radio sam kao novinar (radim i sad), mada nisam studirao novinarstvo, već nemačku književnost. Većina ljudi koja to studira započne karijeru u časopisima ili dnevnim novinama. Nekako, svi moji poznanici koji su završili studije društvenih nauka bavili su se najrazličitijim poslovima u životu, od konobarisanja do šminkanja preminulih u mrtvačnicama. Mnogo je prijatnije pisati i razmenjivati utiske s čitaocima, makar to bilo i u časopisu o baštovanstvu.

D. BOGUTOVIĆ