Ćerka

29.01.11

Nekada se u knjižaru ulazilo samo da bi se kupila knjiga, a sada se u knjižaru ulazi da bi se provelo neko vreme u društvu sa knjigama: David Albahari

Pisac David Albahari povodom akcije „Knjiga za sve“, koju Ministarstvo za kulturu sprovodi u saradnji sa Danasom, B92 i Narodnom bibliotekom Srbije


Knjiga će nestati, bar u ovom obliku u kojem sad postoji, ali zameniće je neka druga forma knjige. Osim toga, ako od nečega treba da strahujemo, to nije eventualni gubitak knjige već pismenosti, a pismenost uopšte nije ugrožena kada neki jezik govori desetak miliona ljudi i kada se na tom jeziku piše tako bogata i raznovrsna književnost, kao što je to slučaj sa srpskim. Pisac David Albahari podseća još da se i „zlokobni“ kompjuteri, takođe, zasnivaju na pismenosti. Nepismenom čoveku kompjuter ništa ne znači kao što bi mu i knjiga poslužila za nešto drugo umesto za čitanje.

- Knjiga je, da tako kažem, spora, i novim naraštajima, kojima će brzina biti glavno merilo svih stvari, ona jednostavno neće biti praktična. Pogrešno je gledati na knjigu kao na nešto vredno i ispravno, a na elektronske medije svaljivati krivicu za sve ono što u svetu škripi. Internet je medij za sebe, nešto potpuno novo pod kapom nebeskom, i proći će još mnogo vremena dok se svi ne naviknemo na njegovo prisustvo. Za to vreme i internet će se navići na samog sebe i možda naći neka rešenja koja u ovom času niko od nas ne može ni da zamisli - kaže za Danas David Albahari.

Albahari smatra da u trci kojom se treba prilagođavati novoj sredini knjiga nema mnogo šansi, a i ako bi se menjala, više ne bi bila knjiga. Osim toga, ona je već pretrpela neke promene pa tako sve više „nepostojećih“ knjiga dobija svoj elektronski oblik. Knjiga je već doživela svoj kraj, što ne znači da će odjednom sve knjige iščeznuti sa lica zemlje. Poput gramofonske ploče, one klasične „long-plejke“ koja uporno opstaje, uprkos svm promenama u objavljivanju muzike, tako će, veruje Albahari, i knjiga opstajati uprkos svim njenim novim elektronskim verzijama. Ali to će biti izdanja za sladokusce i bibliofile.

Govoreći o čitalačkim navikama, Albahari napominje da treba uzeti u obzir i finanskijsku moć ili tačnije, nemoć potencijalnih kupaca. Sada je zapravo pravi trenutak da se uradi velika modernizacija biblioteka koje će tako moći lakše da usluže sve one čitaoce koji na drugi način ne mogu da dođu do knjiga. Biblioteke bi trebalo da postanu svojevrsni centri za popularizaciju čitanja ali i za celokupnu kulturu. Albahari ističe i odgovornost bibliotečkih centara u kojima bi trebalo organizovati kurseve čitanja, dovoditi poznate ličnosti koje bi preporučivale knjige za čitanje, podsticati susrete pisaca i čitalaca i slično. Sve ono što mnoge biblioteke i sada rade, ali znatno intenzivnije. Budući da godinama živi u Kanadi, Albahari kaže da su stvari i tamo veoma slično uređene.

- Neke od stvari koje sam pomenuo nastale su na osnovu uvida u ono što se ovde radi u bibliotekama i, naravno, knjižarama. Knjižare su - kao, uostalom, i kod nas - postale neka vrsta kafića okruženog knjigama, časopisima i novinama. Nekada se u knjižaru ulazilo samo da bi se kupila knjiga, a sada se u knjižaru ulazi da bi se provelo neko vreme u društvu sa knjigama. Međutim, svugde se ravnomerno prikazuje svet kompjutera i podstiče njihovo korišćenje. Uostalom, tamo se - na Internetu - trenutno najbolje zarađuje, što automatski znači da će internet biti u prednosti. Brzi mediji uvek imaju prednost nad sporim - govori Albahari.

Imigrant i jezik

Budući da dugo živi u Kanadi, Albahari objašnjava kako se jezik čuva u tim uslovima i kaže da prva generacija imigranata ne mora da brine o očuvanju jezika, za šta će joj biti potrebno malo novina, filmova, televizijskih programa i muzike. Uzgred, sve to će nabaviti upravo posredstvom interneta. Druga generacija će sačuvati jedan deo jezika, prvenstveno jezik koji se govori u kući, posebno u kuhinji i na igralištima za decu, a onda će, kada krenu u školu, deca početi da se udaljavaju od jezika i da ga gube. Njihova deca već više neće govoriti maternjim jezikom svojih roditelja jer će za njih maternji jezik biti onaj kojim sada govore. Kada mlada osoba poželi da defniše svoj identitet, onda imigrantsko iskustvo postaje nešto neželjeno i nepotrebno, i beži se od njega, kao i od domaćeg jezika, „kao od žive vatre“.

Moje knjige

Volim da preporučim knjige mlađih i najmlađih naših autora jer je njima potrebno najviše čitalačke pažnje. Pomišljam, recimo, na knjige Miće Vujičića, Borivoja Adaševića, Saše Ilića ili Srđana Tešina - kaže Albahari.

Aleksandra V. Malušev

16.07.10

U bogatom proznom opusu Davida Albaharija, najnoviji roman "Ćerka" (izdavač: "Stubovi kulture"), najpre bi se mogao nastaviti na niz koji čine romani "Brat" i "Ludvig". I ovaj narator/glavni junak prikriva svoje prekršaje tako što za njih optužuje druge, a svet predstavlja kao pakao u kome nema trunke morala. Dva fakultetska profesora, njihov sukob oko Santajaninih maksima, te ćerka jednog od njih - naći će se u složenom zapletu kompleksnog i komičnog romana o seksulanosti, moralu, maltretiranju, zloupotrebljavanju...

Mića Vujičić: Izdavač je najavio roman "Ćerka" kao delo u kome se istražuje seksualnost, "sa opisima čiju je eskplicitnost Albahari do sada retko dostizao". Čini mi se da "eksplicitnost" i brutalnost zaista predstavljaju nešto novo u vašem proznom opusu...
David Albahari: - Prvu verziju romana napisao sam bez "eksplicitnosti" i utisak je bio poražavajući, kao kada biste hteli da napišete knjigu o fudbalu a da ne pomenete reči tipa "korner", "dribling", "ofsajd" i "kopačka". Onda sam otišao u drugu krajnost i sve napravio toliko "eksplicitnim" da je erotsko, koje je trebalo da bude privlačno, odjednom sasvim nestalo. Pokazalo se, kao i uvek, da je srednji put najbolji put, tako da u romanu zapravo i nema previše "eksplicitnosti". Uostalom, verovatno je tako i u stvarnom životu - većina ljudi u takvim situacijama traga za srednjim rešenjima. Teško je zamisliti da bilo ko tada, u krajnje intimnoj situaciji, koristi strane, latinske reči i da bi se odlučio da pomene, recimo, penetraciju ili koitus.

Kada smo pre nekoliko godina razgovarali o zbirci pripovedaka "Senke", naročito o onih nekoliko erotskih priča, pomenuli ste Jana Kota. Učinilo mi se da vas je inspirisala njegova tvrdnja da nikada ne možemo da imamo potpuni vizuelni doživljaj erotskog čina, jer tokom njega imamo samo krupni plan!
- Glavni "krivac" za nastanak "Ćerke" je američka pesnikinja Ai koja ima nekoliko potresnih pesama o tome kako roditelji seksualno zloupotrebljavaju svoju decu. Tako sam u priču o apsurdnom odnosu dvojice profesora uveo novi element, slučajan erotski susret jednog od njih sa ćerkom drugog profesora. Dok sam pisao taj segment romana, imao sam na umu esej Jana Kota u kojem on ističe da u prirodnom seksualnom činu ne postoji total. Ljubavnici se međusobno vide samo u krupnim planovima, jer ako se udaljite dovoljno daleko da vidite svog partnera, tada više nema seksualnog čina, ali se zato otvaraju mogućnosti zamišljanja i drugih načina zadovoljavanja. Tada, zapravo, prestaje ljubav prema drugoj osobi a počinje da se voli i obožava neko drugi u nama.

Ako se eksfraza definiše kao opis umetničkog dela, onda bismo prvi deo romana "Ćerka" mogli nazvati - (s)eksfrazom. Glavni junaci gledaju porno film u hotelu u Inđiji gde su se slučajno našli i gde počinje njihova seksualna avantura. Da li su paralelne scene sa TV-a i one iz hotelskog kreveta neka vrsta sukoba totala i krupnog plana?
- To je, nesumnjivo, jedan od mogućih načina sagledavanja odnosa tih paralelnih zbivanja. Naravno, svaki pornografski film je i parodija stvarnog ljubavnog čina i, u isto vreme, njegova kritika. Kada pretera, kao što se događa u filmu koji junaci knjige gledaju, on se pretvara u karikaturu, u isprazno nabrajanje, mada je uvek moguće da to nekoga uzbuđuje. Tu se odmah nameće pitanje gde se povlači granica između erotskog i pornografskog, i da li se uopšte može reći da je erotsko prvi korak ka pornografskom, odnosno, da postoji neka granica između "pristojnog" i "nepristojnog", "prirodnog" i "neprirodnog"? I ko uopšte odlučuje o tome? Da li se to definiše zakonom, i otkud zakonu pravo da uđe u nečiji krevet? Ako je svet prikazan u pornografskom filmu nekoj osobi prihvatljiv kao njen stvaran svet, imamo li mi prava da joj ne dopuštamo pristup u njega? Ukratko, gde počinje a gde se završava granica između stvarnog (erotskog) i nestvarnog (pornografskog). "Boogie Nights", film Pola Andersona o "zlatnom dobu" pornografskog filma u Kaliforniji, pruža zanimljive uvide i nudi provokativne odgovore u vezi sa tim dilemama. To, naravno, nije osnovna tema mog kratkog romana, ali ta pitanja su svakako zanimljiva i na razne načine međusobno povezana.

Kako je izgledao na delu taj oštar prelaz na eksplicitne scene i nazivanje onih stvari pravim imenima? Koliko je bilo teško piscu da otvori jezički porno-registar?
- Pisac je glumac, što znači da mora da bude otvoren i spreman za mnoge promene, odnosno, mora da pronađe u sebi način da bude mnogo različitih ljudi, pa i onih koje ne voli ili, čak, prezire u stvarnom životu. Kada sam napisao prvu, "čednu" verziju, rezultat je bio očajan ili, tačnije rečeno, nije me zadovoljio. Onda sam rekao sebi: ako mogu drugi, onda možeš i ti. Uvek sam mislio da se Filip Rot lepo zabavljao dok je pisao "Portnojevu boljku", pa sam se, imajući tu knjigu na umu, i ja počeo da zabavljam, odnosno, da opisujem iznova tu scenu na drugi, otvoreniji i, bez sumnje, prirodniji način. Na kraju, u poređenju sa nekim našim autorima - kao što su, recimo, Dunja Radosavljević, Marko Vidojković, Vladan Matijević i, na svoj specifičan način, Sava Damjanov - ja sam samo zagrebao po površini.

Čini mi se da polazite od dvostrukih, zabavnih, žanrovskih erotskih scena iz hotelske sobe u Inđiji, da biste u drugom delu otvorili najmanje dva problema. Psihoanalitički: odnos otac-ćerka kroz san i nesvesno koji su bitni elementi vašeg romana...
- Erotska priča u romanu je, u svari, njegov drugi plan, ali je on postavljen u prvi plan za čitaoce, dok je pravi prvi plan (dakle, sukob između dvojice profesora oko Santajaninih citata) prebačen u drugi plan. Naravno, ćerka sada postaje glavni element sukoba, iako se apsurdni "dvoboj" dvojice profesora odigrava na prostoru oko Filološkog fakulteta. U svemu tome mene je najviše zanimao lik pripovedača, koji je "iskoristio" poznanikovu ćerku, a koji je sličan glavnim likovima, tj. pripovedačima u mojim romanima "Ludvig" i "Brat". Svi oni se brane za svoje moralne prekršaje tako što optužuju druge ili, pak, prikazuju svet kao pakao lišen morala. Pripovedač "Ćerke" optužuje sve očeve za zlostavljanje i seksualno iživljavanje nad ćerkama, što, naravno, nije tačno. (Pomenuta pesnikinja Ai ide u jednoj svojoj pesmi još dalje i opisuje muža i ženu, dakle, oca i majku koji zajedno maltretiraju svoju ćerku.) Fascinantna je ta spremnost i voljnost ljudi da pređu sve granice, a da pritom sebe vide kao izvor nevinosti.
A, sa druge strane, tu je, već prepoznatljivi, "književni diskurs". Narator kaže da je ispunio glavni preduslov svake priče, "odnosno odveo je u prostor između stvarnog i nestvarnog, izmišljenog i nepobitnog, otprilike kao što je nestvarna stvarnost pornografskog filma u kojem erekcija nikada ne prestaje..."
- Jednom postmodernista - uvek postmodernista. Naime, bez obzira na to da li svoju priču ili roman pišem na realistički ili metaprozni način, ne mogu da se pretvaram da ne primećujem stalni nemi dijalog koji se vodi između stvaraoca i dela. Sada je taj aspekt, u odnosu na moju raniju prozu, sveden na minimum, i više se pojavljuje kao neka vrsta ukrasa nego kao stilska ili poetska odlika. Takvi prodori u tkivo romana ipak imaju svoju ulogu: oni podsećaju čitaoce, pa i autora, da je pred njima jedan fiktivni proizvod koji ne bi smeli da prime zdravo za gotovo.

Santajanina tvrdnja da je muzika zapravo beskorisna ponavlja se kao refren?
- Gotovo svi moji romani imaju rečenice-refrene koji su, svakako, bitni za roman, ali prvenstveno imaju zadatak da održavaju ritam romana. U "Mamcu" su to one rečenice koje počinju rečima "kada bih bih umeo da pišem", dok refren u "Pijavicama" počinje rečima: "Pogledao sam levo, pogledao sam desno..." Santajanina misao da je muzika beskorisna, kojoj on odmah dodaje i podjednako beskoristan život, ima fin apsurdan naboj naspram priče u kojoj se njeni junaci nadmeću za što preciznije i potpunije definisanje korisnosti njihovih života. Uzgred, Santajana je pomalo predstavljen kao komičan, apsurdan mislilac, gotovo klovn, ali kao takav on se savršeno uklapao u crnohumornu i apsurdnu priču koju roman "Ćerka" beleži. Čitaoci će, naravno, čitati ovu knjigu na svoj način, ali za mene je to možda najkomičniji roman koji sam do sada napisao.

Otvorili ste gotovo sve aspekte seksualnosti. Ukoliko bismo se za čas udaljili od junaka i dela, do kakavog ste zaključka došli kada ste podvukli crtu?
- Ako me pitate šta sam naučio, onda tu zapravo nema odgovora. Pisac piše priču koju mu diktira neki unutrašnji glas, ali on ne zna nameru tog glasa. Delo, na neki način, nije autorovo; autor je samo posrednik. A ako bih ipak pokušao da pronađem neki zaključak, on bi se najverovatnije odnosio na pomisao da je zastrašujuća spremnost i voljnost čoveka da nanosi bol drugima a da pritom bude potpun nesvestan da to čini. Doduše, sada pomišljam da možda i nije tako nesvestan kao što se može učiniti na prvi pogled. Užasno je biće čovek jer niko tako lako ne staje na stranu zla.

"Pokušao sam da odzviždim melodiju iz filma "Dobar, loš, zao", međutim, usne su mi bile previše suve...", kaže vaš glavni junak koji s vremena na vreme zvižduće muzičke numere iz filmova. Ne bih nikako propustio da završimo intervju, a da vas ne upitam šta mislite o Vudiju Alenu?
- Vudi Alen je ranije bio jedan od mojih najomiljenijih reditelja, ali sam u jednom trenutku izgubio ritam praćenja njegovih filmova i nisam više uspeo da ga stignem. Kada je dobar, on je bravurozan, a kada je slab, onda je katastrofalan. To ga u proseku čini uvek solidnim, ali ne tako solidnim, bar za mene, kao što su braća Koen ili Džim Džarmuš.

Mića Vujičić

12.06.10

David Albahari govori za “Nin” o novom romanu “Ćerka”, o granici koja deli erotsko i pornografsko, o pornićima i postmodernizmu, te objašnjava do kakvih problema dovodi to što seksualni čin podrazumeva samo krupne planove, ali ne i željeni total  
Između „čednosti“ i eksplicitnosti
U bogatom proznom opusu Davida Albaharija, najnoviji roman „Ćerka“ (izdavač: Stubovi kulture), najpre bi se mogao nastaviti na niz koji čine romani „Brat“ i „Ludvig“. I ovaj narator/glavni junak prikriva svoje prekršaje tako što za njih optužuje druge, a svet predstavlja kao pakao u kome nema trunke morala. Dva fakultetska profesora, njihov sukob oko Santajaninih maksima, te ćerka jednog od njih – naći će se u složenom zapletu kompleksnog i komičnog romana o seksulanosti, moralu, maltretiranju, zloupotrebljavanju...
Nin: Izdavač je najavio roman „Ćerka“ kao delo u kome se istražuje seksualnost, „sa opisima čiju je eskplicitnost Albahari do sada retko dostizao“. Čini mi se da „eksplicitnost“ i brutalnost zaista predstavljaju nešto novo u vašem proznom opusu...
 
David Albahari: Prvu verziju romana napisao sam bez „eksplicitnosti“ i utisak je bio poražavajući, kao kada biste hteli da napišete knjigu o fudbalu a da ne pomenete reči tipa „korner“, „dribling“, „ofsajd“ i „kopačka“. Onda sam otišao u drugu krajnost i sve napravio toliko „eksplicitnim“ da je erotsko, koje je trebalo da bude privlačno, odjednom sasvim nestalo. Pokazalo se, kao i uvek, da je srednji put najbolji put, tako da u romanu zapravo i nema previše „eksplicitnosti“. Uostalom, verovatno je tako i u stvarnom životu – većina ljudi u takvim situacijama traga za srednjim rešenjima. Teško je zamisliti da bilo ko tada, u krajnje intimnoj situaciji, koristi strane, latinske reči i da bi se odlučio da pomene, recimo, penetraciju ili koitus.
 
Kada smo pre nekoliko godina razgovarali o zbirci pripovedaka „Senke“, naročito o onih nekoliko erotskih priča, pomenuli ste Jana Kota. Učinilo mi se da vas je inspirisala njegova tvrdnja da nikada ne možemo da imamo potpuni vizuelni doživljaj erotskog čina, jer tokom njega imamo samo krupni plan!
 
Glavni „krivac“ za nastanak „Ćerke“ je američka pesnikinja Ai koja ima nekoliko potresnih pesama o tome kako roditelji seksualno zloupotrebljavaju svoju decu. Tako sam u priču o apsurdnom odnosu dvojice profesora uveo novi element, slučajan erotski susret jednog od njih sa ćerkom drugog profesora. Dok sam pisao taj segment romana, imao sam na umu esej Jana Kota u kojem on ističe da u prirodnom seksualnom činu ne postoji total. Ljubavnici se međusobno vide samo u krupnim planovima, jer ako se udaljite dovoljno daleko da vidite svog partnera, tada više nema seksualnog čina, ali se zato otvaraju mogućnosti zamišljanja i drugih načina zadovoljavanja. Tada, zapravo, prestaje ljubav prema drugoj osobi a počinje da se voli i obožava neko drugi u nama.
 
Ako se ekfraza definiše kao opis umetničkog dela, onda bismo prvi deo romana „Ćerka“ mogli nazvati - (s)eksfrazom. Glavni junaci gledaju porno film u hotelu u Inđiji gde su se slučajno našli i gde počinje njihova seksualna avantura. Da li su paralelne scene sa TV-a i one iz hotelskog kreveta neka vrsta sukoba totala i krupnog plana?
 
To je, nesumnjivo, jedan od mogućih načina sagledavanja odnosa tih paralelnih zbivanja. Naravno, svaki pornografski film je i parodija stvarnog ljubavnog čina i, u isto vreme, njegova kritika. Kada pretera, kao što se događa u filmu koji junaci knjige gledaju, on se pretvara u karikaturu, u isprazno nabrajanje, mada je uvek moguće da to nekoga uzbuđuje. Tu se odmah nameće pitanje gde se povlači granica između erotskog i pornografskog, i da li se uopšte može reći da je erotsko prvi korak ka pornografskom, odnosno, da postoji neka granica između „pristojnog“ i „nepristojnog“, „prirodnog“ i „neprirodnog“? I ko uopšte odlučuje o tome? Da li se to definiše zakonom, i otkud zakonu pravo da uđe u nečiji krevet? Ako je svet prikazan u pornografskom filmu nekoj osobi prihvatljiv kao njen stvaran svet, imamo li mi prava da joj ne dopuštamo pristup u njega? Ukratko, gde počinje a gde se završava  granica između stvarnog (erotskog) i nestvarnog (pornografskog). „Boogie Nights“, film Pola Andersona o „zlatnom dobu“ pornografskog filma u Kaliforniji, pruža zanimljive uvide i nudi provokativne odgovore u vezi sa tim dilemama. To, naravno, nije osnovna tema mog kratkog romana, ali ta pitanja su svakako zanimljiva i na razne načine međusobno povezana.
 
Kako je izgledao na delu taj oštar prelaz na eksplicitne scene i nazivanje onih stvari pravim imenima? Koliko je bilo teško piscu da otvori jezički-porno registar?
 
Pisac je glumac, što znači da mora da bude otvoren i spreman za mnoge promene, odnosno, mora da pronađe u sebi način da bude mnogo različitih ljudi, pa i onih koje ne voli ili, čak, prezire u stvarnom životu. Kada sam napisao prvu, „čednu“ verziju, rezultat je bio očajan ili, tačnije rečeno, nije me zadovoljio. Onda sam rekao sebi: ako mogu drugi, onda možeš i ti. Uvek sam mislio da se Filip Rot lepo zabavljao dok je pisao „Portnojevu boljku“, pa sam se, imajući tu knjigu na umu, i ja počeo da zabavljam, odnosno, da opisujem iznova tu scenu na drugi, otvoreniji i, bez sumnje, prirodniji način. Na kraju, u poređenju sa nekim našim autorima – kao što su, recimo, Dunja Radosavljević, Marko Vidojković, Vladan Matijević i, na svoj specifičan način, Sava Damjanov – ja sam samo zagrebao po površini.
 
Čini mi se da polazite od dvostrukih, zabavnih, žanrovskih erotskih scena iz hotelske sobe u Inđiji, da biste u drugom delu otvorili najmanje dva problema. Psihoanalitički: odnos otac-ćerka kroz san i nesvesno koji su bitni elementi vašeg romana...
 
Erotska priča u romanu je, u svari, njegov drugi plan, ali je on postavljen u prvi plan za čitaoce, dok je pravi prvi plan (dakle, sukob između dvojice profesora oko Santajaninih citata) prebačen u drugi plan. Naravno, ćerka sada postaje glavni element sukoba, iako se apsurdni „dvoboj“ dvojice profesora odigrava na prostoru oko Filološkog fakulteta. U svemu tome mene je najviše zanimao lik pripovedača, koji je „iskoristio“ poznanikovu ćerku, a koji je sličan glavnim likovima, tj. pripovedačima u mojim romanima „Ludvig“ i „Brat“. Svi oni se brane za svoje moralne prekršaje tako što optužuju druge ili, pak, prikazuju svet kao pakao lišen morala. Pripovedač „Ćerke“ optužuje sve očeve za zlostavljanje i seksualno iživljavanje nad ćerkama, što, naravno, nije tačno. (Pomenuta pesnikinja Ai ide u jednoj svojoj  pesmi još dalje i opisuje muža i ženu, dakle, oca i majku koji zajedno maltretiraju svoju ćerku.) Fascinantna je ta spremnost i voljnost ljudi da pređu sve granice, a da pritom sebe vide kao izvor nevinosti.
 
A, sa druge strane, tu je, već prepoznatljivi, „književni diskurs“. Narator kaže da je ispunio glavni preduslov svake priče, „odnosno odveo je u prostor između stvarnog i nestvarnog, izmišljenog i nepobitnog, otprilike kao što je nestvarna stvarnost pornografskog filma u kojem erekcija nikada ne prestaje...“
 
Jednom postmodernista – uvek postmodernista. Naime, bez obzira na to da li svoju priču ili roman pišem na realistički ili metaprozni način, ne mogu da se pretvaram da ne primećujem stalni nemi dijalog koji se vodi između stvaraoca i dela. Sada je taj aspekt, u odnosu na moju raniju prozu, sveden na minimum, i više se pojavljuje kao neka vrsta ukrasa nego kao stilska ili poetska odlika. Takvi prodori u tkivo romana ipak imaju svoju ulogu: oni podsećaju čitaoce, pa i autora, da je pred njima jedan fiktivni proizvod koji ne bi smeli da prime zdravo za gotovo.
 
Santajanina tvrdnja da je muzika zapravo beskorisna ponavlja se kao refren?
 
Gotovo svi moji romani imaju rečenice-refrene koji su, svakako, bitni za roman, ali prvenstveno imaju zadatak da održavaju ritam romana. U „Mamcu“ su to one rečenice koje počinju rečima „kada bih bih umeo da pišem“, dok refren u „Pijavicama“ počinje rečima: „Pogledao sam levo, pogledao sam desno...“ Santajanina misao da je muzika beskorisna, kojoj on odmah dodaje i podjednako beskoristan život, ima fin apsurdan naboj naspram priče u kojoj se njeni junaci nadmeću za što preciznije i potpunije definisanje korisnosti njihovih života. Uzgred, Santajana je pomalo predstavljen kao komičan, apsurdan mislilac, gotovo klovn, ali kao takav on se savršeno uklapao u crnohumornu i apsurdnu pricu koju roman „Ćerka“ beleži. Čitaoci će, naravno, čitati ovu knjigu na svoj način, ali za mene je to možda najkomičniji  roman koji sam do sada napisao.
 
Otvorili ste gotovo sve aspekte seksualnosti. Ukoliko bismo se za čas udaljili od junaka i dela, do kakavog ste zaključka došli kada ste podvukli crtu?
 
Ako me pitate šta sam naučio, onda tu zapravo nema odgovora. Pisac piše priču koju mu diktira neki unutrašnji glas, ali on ne zna nameru tog glasa. Delo, na neki način, nije autorovo; autor je samo posrednik. A ako bih ipak pokušao da pronađem neki zaključak, on bi se najverovatnije odnosio na pomisao da je zastrašujuća spremnost i voljnost čoveka da nanosi bol drugima a da pritom bude potpun nesvestan da to čini. Doduše, sada pomišljam da možda i nije tako nesvestan kao što se može učiniti na prvi pogled. Užasno je biće čovek jer niko tako lako ne staje na stranu zla.
 
„Pokušao sam da odzviždim melodiju iz filma „Dobar, loš, zao“, međutim, usne su mi bile previše suve...“, kaže vaš glavni junak koji s vremena na vreme zvižduće muzičke numere iz filmova. Ne bih nikako propustio da završimo intervju, a da vas ne upitam šta mislite o Vudiju Alenu?
 
Vudi Alen je ranije bio jedan od mojih najomiljenijih reditelja, ali sam u jednom trenutku izgubio ritam praćenja njegovih filmova i nisam više uspeo da ga stignem. Kada je dobar, on je bravurozan, a kada je slab, onda je katastrofalan. To ga u proseku čini uvek solidnim, ali ne tako solidnim, bar za mene, kao što su braća Koen ili Džim Džarmuš.
Mića Vujičić (Nin)

03.05.10

Nikoga, u stvari, ništa više ne zanima. Ljudi jedino vole sebe i to je sve, to je ceo život, to pažljivo i posvećeno negovanje kulta svoga lika i dela, svi ti sati provedeni u razgovorima preko mobilnih telefona, na društvenim mrežama, u lavirintima interneta, uz potpunu nezainteresovanost za zbivanja u svetu, za bilo koga drugog, za svetlost dana ili mrak noći, za stvarnu stvarnost - napisao je u romanu „Ćerka“ („Stubovi kulture“) David Albahari, poznati pisac koji u razgovoru za „Blic“ govori o svojoj najnovijoj knjizi, poziciji književnosti, realnosti, (ne)postojanju morala...
Govoreći o romanu „Ćerka“ - pripovesti o apsurdnom sukobu između dvojice fakultetskih profesora u koji se uvlače i članovi njihovih porodica, žena jednog od njih i ćerka drugog, a ta ih situacija, u kojoj zapravo i neće biti dobitnika, dovodi do krajnjih granica međusobnih odnosa - David Albahari kaže: „Lik Ćerke u romanu je, između ostalog, ogledalo u kojem se svi drugi likovi odražavaju, ali i zloupotrebljavaju svako na svoj način. Otac je maltretira svojom željom da je prisvoji i zadrži za sebe; očev poznanik, pripovedač, muči je svojom nemoćnom žudnjom, dok je pripovedačeva žena opterećuje svojom neodlučnošću da li u njoj da vidi prokletstvo ili čin oslobađanja. Imajući u vidu sve te okolnosti, ćerka se još dobro drži.“

Na jednom mestu kažete da je „muzika beskorisna kao i život“, a sudeći po vašem romanu, reklo bi se da su i jedno i drugo beskorisni, pre svega, kad su lišeni emocija?
- To je deo jedne od izreka špansko-američkog filozofa Džordža Santajane, oko kojih dva moja junaka vode pravi rat. Međutim, ciničnost te tvrdnje sasvim dobro se uklopila u iskrivljenu moralnu perspektivu glavnog junaka, pripovedača. Kao i junaci mojih prethodnih romana „Ludvig“ i „Brat“, pripovedač ovog romana pokušava da odbrani svoja pogrešna moralna ubeđenja tako što optužuje druge. Otuda njegova optužba da su za sve krivi očevi koji ionako (i uvek!) seksualno iskorišćavaju svoje ćerke. Optužba je, naravno, apsurdna, premda se ne može poreći da se ipak povremeno događa. Isto važi i za navedenu izreku koju će većina ljudi odbiti da prihvati, ali kada se ozbiljno zamislimo nad pitanjem kakva je korist od života, ubrzo ćemo shvatiti da Santajanina tvrdnja i nije tako apsurdna.
Kažete da je muzika savršena, a život nepotpun, nezgrapan i tragičan jer u njemu nemamo vremena za ispravke i uvežbavanja već ga živimo „kao u bunilu, ne znajući uopšte šta da radimo, pružajući ruke i pipajući oko sebe kao da smo slepi, a nismo, samo što ne znamo bolje“. Dakle?
- Pitanje zašto živimo je jedno od onih lepih, ključnih pitanja na koja se može odgovoriti na bezbroj načina, a ipak nijedan od tih odgovora nije tačan. To je, u isto vreme, i izuzetno opasno pitanje, posebno za tinejdžere i penzionere. Pogotovo je strašno kada shvatite da između vašeg pitanja u mladosti i onog u starosti zapravo nema nikakve razlike. Ceo život prođe, a čovek ništa ne nauči. Praznina od koje je strepio u početku ista je kao praznina od koje strepi na kraju. Doista, upitaće se tada on, kakva je korist od života?

Važnu ulogu u romanu ima istraživanje seksualnosti, eksplicitnost u opisima je netipična za vaš raniji opus?
- Ne mogu se sve knjige i sve priče napisati na isti način. Mirne (ili nemirne, svejedno) porodične priče zahtevaju jednu vrstu pripovedanja, dok, recimo, erotska proza traži nešto drugo. Ne možete takvu priču da ispričate tzv. čistim jezikom, jer bi zvučala kao pokušaj da deci objasnite nastanak ljudskog života a da nijednom ne pomenete šta se tom prilikom zbiva. Pripovedač to naglašava na više mesta u knjizi, jer se i sam bori sa pitanjem kako da ispriča svoju priču. Nadam se da humor i ironija koji prate sve te scene olakšavaju čitanje, iako je sasvim sigurno da je današnji potrošač kulture već video i pročitao mnogo takvih filmova i priča.

U knjizi se bavite ljudskim strastima, tačnije niskim strastima, poput osvetoljubivosti, otvarate pitanje morala?
- Moral uvek ide ispred vremena, jer je kršenje moralnih formi jedan od najlakših načina da neko iskaže protivljenje sistemu i vremenu u kojima živi. Osim toga, ako se zalažete za strogo pridržavanje postojećih propisa, rizikujete da odmah budete viđeni kao zadrti konzervativac ili reakcionar. S druge strane, verovatno se može reći da se sada u Srbiji - ne među svim ljudima, naravno, ali ipak u velikom broju - prihvata moral koji zatvara oči pred očiglednim kršenjem moralnih obaveza, odnosno određuje šta jeste i šta nije moralno na osnovu svojih zahteva i potreba.

I kako vidite realan društveni trenutak danas i ovde iz te i ne samo iz te perspektive?
- Nisam siguran da uopšte nešto mogu da vidim, jer je sve sakriveno iza dimnih zavesa uzajamnih optužbi političkih stranaka i istaknutih javnih ličnosti. Jedina važna stvar je borba za vlast, iako je ona zapravo najmanje bitna jer se na kraju svodi na dobitak pojedinca (koji pripada pobedničkoj stranci ili je podržava). Narod uvek ostaje u drugom planu i bojim se da će tako biti sve dok vlada stav da je krivac za bilo šta uvek neko drugi.
Književnost je moćna
Kako gledate na (ne)moć savremene književnosti, njenu poziciju?
- Književnost je još uvek moćna i verujem da će ostati takva sve dok ljudi budu voleli da slušaju i pričaju priče. Razvoj kompjutera i komunikacionih sistema najverovatnije će dovesti do određenih formalnih promena. Sasvim je lako zamisliti mogućnost da knjige postoje samo u elektronskom obliku, pogotovo ako ekološka svest nastavi da dominira u savremenom društvu. (Sasvim se lako može zamisliti velika ekološko-ideološka kampanja pod nazivom „Čuvajmo drveće - ne štampajmo knjige!“) Ali elektronska knjiga će i dalje biti knjiga, odnosno moći će i dalje da poseduje određenu moć i da utiče na način na koji shvatamo svet.

Tatjana Nježić

30.04.10

U VOZU na putu od Beograda do Novog Sada šezdesetogodišnji univerzitetski profesor upoznaje mladu, lepu, otresitu dvadesetogodišnju devojku sa kojom je, sticajem okolnosti, prinuđen da deli sobu u Inđiji. Devojka na TV ekranu gleda porniće, uživa u živopisnim prizorima i, pokazujući svoje čari, poziva ga u svoj krevet. Čitavu noć oni vode ljubav uz povremeno praćenje pornografskih filmova u kojima se broj aktera povećava, uz, naravno, stalnu promenu poza. Po dolasku u grad, ispostavlja se da je ona ćerka njegovog kolege sa fakulteta, sa kojim, inače, nije u dobrim odnosima. Otac, naslućujući šta se dogodilo, poziva ga na neobičan groteskni dvoboj močugama u Studentskom parku...
To je, svedeno i pojednostavljeno, okosnica novog romana Davida Albaharija „Ćerka“, koji se pre četiri-pet dana pojavio u izdanju „Stubova kulture“. David Albahari, međutim, ne bi bio ono što jeste - jedan od najistaknutijih i najprevođenijih srpskih pisaca, da se zadržao samo na žestokim prizorima „smešnih kretnji“. Uz erotska, otvorio je i mnoga druga pitanja koja se tiču modernog čoveka i skučenog života, svedenog na svakodnevne rituale.
* Da li razmišljate kako će čitaoci reagovati na ovu knjigu sa dosta eksplicitnih prizora seksa?
- Za savremenog čitaoca takve scene i opisi ne bi trebalo da budu ništa novo - u savremenoj svetskoj književnosti postoji mnoštvo takvih dela. I u našoj književnosti ih ima, pogotovo u poslednje vreme u delima nekih mlađih autora (Marko Vidojković, Dunja Radosavljević). Uostalom, o tome može jedino tako da se piše, jer je taj opis tada najbliži stvarnosti. Naravno, moguće je sve zameniti nekim poetskim simbolima i slikama (kao nekad davno u biblijskoj „Pesmi nad pesmama“), ili, pak, upotrebiti neke neutralne ili latinske nazive, ali tada sve zazvuči krajnje komično. Niko ne govori latinski u krevetu. Naravno, znam da ima čitalaca koji to ne mogu da prihvate i oni će, nadam se, jednostavno preskočiti ovaj mali roman. Međutim, uvek ima onih kojima se nešto ne dopada. Drugim rečima, pisac će uvek izneveriti očekivanja nekih svojih čitalaca, bez obzira na temu koju odabere.
* Živimo u vremenu erotike, ponekad prenaglašene napadno, kako to objašnjavate, kao oslobođenje od svih predrasuda, ili...?
- Kada pogledamo drevne i svete knjige iz raznih tradicija, ubrzo ćemo uvideti da erotika u njima zauzima istaknuto mesto. Biblija vrvi od manje ili više eksplicitno opisanih erotskih dogodovština. U istočnjačkoj tradiciji imate niz filozofskih ili religijskih škola koje koriste erotsku praksu i iskustvo u svojim učenjima. Na zapadu je erotika gurnuta u zapećak, crkva je proglasila đavoljom rabotom, i tek u 20. veku erotika je, zahvaljujući uticaju psihoanalize (i masovnih medija, nešto kasnije), stekla neku vrstu slobode. Zabrana erotskog bila je i ranije apsurdna, jer erotsko je, u stvari, povezano sa radošću, sa ushitom tela i duha. Erotsko oslobađa, ono ne sputava.
* Sve je teže napraviti i granicu između erotike i pornografije. O tome vaš junak kaže: „U pornografiji tragamo za nekim drugim u sebi, dok u čisto erotskom susretu tragamo za sobom u sebi.“
- Pornografija je zloupotreba erotskog, neka vrsta odstupanja od erotske normalnosti i prihvatljivosti. Tražiti sebe u erotskom je, rekao bih, prirodan proces sazrevanja jednog od važnih aspekata naše ličnosti. Ali, ako se u tom traganju u čoveku otvori put koji ga vodi ka nekom drugom, odnosno, zamišljanju da se sve to događa nekom drugom a ne njemu, onda je reč o zadovoljavanju nekih drugih stvari. U vođenju ljubavi, na primer, kako je negde napisao Jan Kot, prirodno je da postoji samo krupan plan, jer ljubavnik može da vidi samo deo tela svoje drage a nikada nju celu, ali ako stavi ogledalo pored ležaja da bi u njemu gledao sebe kako vodi ljubav sa njom, on onda zloupotrebljava erotsko i traga za nečim drugim.
* U romanu se često pominje i citira čuveni američki filozof španskog porekla Santajana...
- Roman „Ćerka“ je treći roman, posle
„Ludviga“ i „Brata“, u kojem se pripovedač poziva na citate ili ideje nekog filozofa. U „Ludvigu“ je to, naravno, bio Ludvig Vitgenštajn, a u „Bratu“ Aristotel i njegova „Poetika“. U romanu „Ćerka“ pominju se razni citati Džordža Santajane, mislioca koji nema tako velik značaj kao prethodni filozofi, ali je poznat po mnogim sjajnim izrekama. Najčuvenija među njima je ona koja kaže: „Oni koji ne pamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju“, kao i ona: „Samo su mrtvi videli kraj rata.“ Doduše, one ne govore o erotskom, ali ja ih nekako zamišljam kao neizrečene pratioce romana „Ćerka“.
* Onaj koji nam kazuje priču, beleži i ovo: „Život je nedovoljan za ponavljanje i ispravke, i stoga je život koji živimo uvek pogrešan. Mnogo bolji bi bio naš drugi život, ali ga nemamo.“ Zašto ne možemo da upravljamo sopstvenim životom?
- Mi možemo u nekoj meri da upravljamo našim životima, ali ne možemo da izbegnemo da pravimo greške. Kada bi nam se pružila druga prilika, kada bi nam, dakle, bio dodeljen još jedan život, i pod uslovom da pamtimo prošlost, mi te greške ne bismo ponavljali. Ali niko ne živi dva puta (čak ni Džems Bond), ili se, bar, niko ne seća nekog prethodnog života, što znači da - čak i ako nam je dat drugi život - mi nismo upamtili prošlost, tj. prvi život, i ponavljamo sve greške koje smo već jednom učinili. Naša karma je stoga uvek loša karma, s tim što mi za to optužujemo druge, iako smo mi sami jedini krivi za to.
* Jedna od karakteristika našeg modernog doba jeste i to što se sve može kupiti, sve je biznis. „Svet je postao velika pijaca“, čitamo u vašem romanu...
- Da, svet je postao velika pijaca i sve se u njemu može prodati i kupiti. Velike i moćne korporacije su ubedile potrošača da je neka vrsta boga. Jedina razlika je u tome što onaj pravi Bog stvara pomoću reči, dok potrošač stvara pomoću novca (tačnije rečeno, bez novca, jer koristi kreditne kartice). Jedina mera za bilo kakav uspeh danas je količina zarađenog novca, iz čega proizlazi tvrdnja da je najbolji u bilo kojoj disciplini onaj koji je najviše zaradio. Nije uopšte bitno da li je reč o umetniku, poslovnom čoveku ili sportisti. Onaj ko je najviše zaradio taj je najbolji, a onaj koji slabo zarađuje jednostavno rečeno nije dobar.
* Koje savremene pisce pratite i uvažavate?
- Postoji niz svetskih pisaca koje godinama pratim i uvek sa ushićenjem očekujem njihove nove knjige. To su pisci poput Iana Mekjuena, Džona Banvila, Dž. M. Kucija, Šermana Aleksija, Inga Šulcea, Haruki Murakamija... Naravno, među njima su i naši autori, Svetislav Basara, Dragan Velikić, Srđan Tešin... Svi oni doprinose utisku da je savremena književnost u svetu na doista visokom nivou i da su, zasad, sva strahovanja o navodnom kraju književnosti svakako preterana.
* Dugo živite u Kalgariju, gde ste, verovatno, sebi omogućili da se u potpunosti posvetite književnosti?
- Nema dobitka bez gubitka, tako nekako glasi jedna stara izreka. Da bih se potpuno posvetio književnosti morao sam da odaberem neku vrstu samoće i izdvojenosti. To je bio jedini način da se oslobodim balasta života u tzv. književnim krugovima. Pomalo je apsurdno bežati od stvarnosti o kojoj treba pisati, i verovatno su zbog toga moji junaci najčešće samotnjaci koji se ne uklapaju u sliku koju društvo ima o njima.

POLITIČKA NETRPELjIVOST
* Povremeno dolazite u Srbiju, zapažate li neke promene, šta vam smeta, a čime ste zadovoljni?
- Ono što mi najviše smeta prilikom dolaska u Srbiju jeste porast netrpeljivosti među ljudima, pogotovo kada je reč o politici i veri. Ponekad mi se čini da svi žele samo jedno: da još više povećaju razdor i nerazumevanje među ljudima, jer će tako moći da ih pridobiju za svoje ciljeve, ma kakvi oni bili. S druge strane, pomalo paradoksalno, mnoge stvari u običnom, svakodnevnom životu su se popravile, gotovo kao protivteža podeljenosti koja dominira u javnom životu.

KNJIGE I NAGRADE
U književnost David Albahari je ušao zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973), a autor je još nekoliko knjiga priča: „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada), „Fras u šupi“, „Pelerina“ („Stanislav Vinaver“), „Senke“ i „Svake noći u drugom gradu“ („Vitalova“ nagrada). Objavio je romane „Sudija Dimitrijević“, „Cink“, „Snežni čovek“, „Mamac“ („Ninova“ nagrada i nagrada Narodne biblioteke Srbije), „Mrak“, „Gec i Majer“, „Pijavice“, „Ludvig“ i „Brat“. Zapažene su i njegove knjige eseja „Prepisivanje sveta“, „Teret“ i „Dijaspora i druge stvari“, kao i knjiga za decu „Ema i jež koji nestaje“, koji je objavio zajedno sa Dušanom Petričićem. Knjige su mu prevedene na engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, hebrejski, mađarski, grčki, danski, poljski...

Dragan BOGUTOVIĆ

11.11.10 e-novine.com

Ideja za roman rodila se u razgovoru koji je Albahari vodio sa prijateljem, a u kome je pomenuta mogućnost da mu se neki muškarac približno istih godina obrati rečima "Dobar dan, ja sam sinoć vodio ljubav sa vašom ćerkom"
Nove knjige - proza i prevodi - Davida Albaharija, okupile su u utorak, u gradskoj knjižnici beogradskog Kulturnog centra Grad, brojne poštovaoce Albaharijevih reči i dela, tim pre što se pisac koji već više od decenije živi u Kanadi, zadržao u Beogradu i posle Sajma knjiga dovoljno da i sam učestvuje u razgovoru o novim naslovimasa svojim čitaocima.
Promovisan je najnoviji Albaharijev roman Ćerka (izdavač Stubovi kulture), kao i još dve knjige ovog autora koje su objavljene ove godine - fotomonografija Pamtivek (Stubovi kulture) i Albaharijev prevod najnovijeg romana poznatog izraelskog pisca Davida Grosmana Do kraja sveta.
Za temu romana Ćerka rečeno je da je dosta neuobičajena, da je mnoge možda iznenadila, ali i zabavila. Roman se na specifičan način bavi temom pornografije, erotike i njihovog međusobnog odnosa.
"Ne znam zašto bi ta tema bila čudna i neuobičajena, mislim da je vrlo obična i veoma repetativna tema", rekao je Albahari i dodao – "Ljudi se dele na one koji mogu da opsuju u javnosti i na one koji se ne usuđuju da to urade. Ja spadam u one koji to ne mogu da urade i ni pod pretnjom patinama ne bih sad mogao da pročitam delove iz ove knjige. Inače, još pre nekoliko godina su mi rekli da je postmodernizam mrtav i ja se od tada osećam kao živi mrtvac na svojim književnim večerima, jer se i dalje smatram postmodernistom. Ako je moj pravac mrtav onda ni ja nisam više živ."
Albahari je svojstveno sopstvenoj duhovitosti rekao da je primoran da pribegava raznim trikovima ne bi li privukao čitaoce, a da to ne bude s one strane dobra i zla. Na pitanje moderatorke razgovora Tijane Spasić da objasni razliku između pornografije i erotike, Albahari je rekao da nije nikakav stručnjak za te oblasti, što je izazvalo smeh prisutnih. Za sebe je ponovio da je i dalje prevodilac koji piše, da bi se malo kasnije ispravio rekavši da sebe ipak smatra piscem kratkih priča.
Ideja za roman Ćerka rodila se u razgovoru koji je Albahari vodio sa prijateljem, a u kome je pomenuta mogućnost da mu se neki muškarac približno istih godina obrati rečima "Dobar dan, ja sam sinoć vodio ljubav sa vašom ćerkom." Albahari je rekao da će oni koji budu čitali roman Ćerka uvideti kako on ne poštuje žanrovske odrednice, te da ne postoji film koji prikazuje radnju opisanu u ovom romanu i mada bi mu neko možda i mogao ponuditi snimanje filma po ovoj knjizi.
Roman Ćerka je dobio dobre kritike između ostalog i zbog toga što je kod Albaharija primećena nova tema kojom se do sada bavio u manjem obimu. "U romanu Ćerka upečatljiva je ne samo nova tema sa kojom se Albahari suočio, već i činjenica da je pokazao da na svaku temu može da pripoveda na jednako uverljiv, sugestivan, upečatljiv način i da zapravo u svakom romanu dostigne i postavi novu meru u našoj književnosti. To se dogodilo i u ovom romanu i Albahari je uspeo da očuva i otvorenost pripovedanja i eleganciju stila i jednu zaista retku stilsku i jezičku superiornost", rečeno je na promociji, uz napomenu da je reč o uvek prepoznatljivom albaharijevskom tonu. Njegove teme su čitaocima uvek važne.
Albahari je prisutne zabavio prepričavajući anegdote iz svog života, od kojih se jedna nedavno zbila na Sajmu knjiga kada je izvesni gospodin sklonio svoju ćerku ugledavši Albaharija, dok mu je jedna gospođa ponosno rekla – Evo, kupila sam Ćerku za svoju ćerku.

Igor Živković

28.07.10 Nova srpska politička misao

Prikaz knjige Davida Albaharija, Ćerka, Stubovi kulture (2010)
Premda novi roman Davida Albaharija nosi jednostavan naslov, stvari se već na prvim njegovim stranicama prilično komplikuju, stoga što (neko ko može da bude) ćerka preuzima ulogu ljubavnice. Pomenuta zamena uloga osnova je zapleta ovog romana, čija je struktura u srži dvodelna, iako prave formalne podele na dva dela nema. Dok je u njegovom prvom delu u središtu odnos oženjenog sedokosog profesora i ćerke njegovog kolege, koji se razvija na sasvim običnom putovanju od Novog Sada do Beograda, što postaje neobično od nenadanog izlaska iz voza i noćenja u inđijskom hotelu, u drugom se dvojica kolega suočavaju, a devojka biva stavljena u drugi plan kao posmatrač njihovog sukoba. Promena centralnih likova donosi i promenu smisaonih akcenata pričanja, te tako priču o seksualnosti i pornografiji iz prvog dela, u drugom smenjuje tematizovanje (očinske) posesivnosti. Jedino što ostaje konstantno jeste apsolutno nerazumevanje kao spona među likovima i neizbežni citati Santajane, filozofa čija su dela opsesija dvojice profesora, a čije rečenice prate radnju, ponegde u otvorenom neskladu sa onim što se zbiva.
U Ćerki je govor o seksualnosti nerazdvojan od govora o pornografiji. Igrom slučaja dovedeni u hotelsku sobu u Inđiji sedi profesor i mlada devojka doživljavaju ljubavnu avanturu utroje, gde ulogu trećeg na sebe preuzima televizija, tj. pornografski film koji se emituje. U mislima i telima glavnih junaka tako počinje neprestano smenjivanje seksualnog odnosa sa simulakrumom čoveka i njegovom projekcijom u realnosti – upravo tako, zbrkano, da u jednom trenutku više ne bude jasno ko je tu čiji simulakrum. Pornografski film, ta tragikomedija „lavirinta ljudskih udova“ pretače se u stvarnost, neretko uz bizarnosti i morbidnosti koje u njemu nisu strašne jer su na nivou kao-događaja. Neobičan je, a još više jeziv pornografski snošaj sa probuđenim mrtvacem pored njegovog (tj. njenog) kovčega, a možda je od svega neobičnije što dvoje junaka romana kao da oponašaju taj odnos (da li nehotice?) kada profesor s devojkom koja je zaspala započinje seksualni ritual. Vođenje ljubavi tu nije zbog ljubavi, seks će se u jednom trenutku poželeti i „zarad simetrije“. Upravo tobožnja čežnja za simetrijom dešavanja dolazi od upijanja video-materijala i želje da nešto bude „kao na filmu“, što se uvlači pod kožu i konstituiše pogled na stvarnost (i, dalje, otežava orijentaciju u njoj).
U drugom delu, otac devojke jednim prodornim pogledom „saznaje“ šta se na putu zbilo. Potonji sukob bi se tako, makar na prvi pogled, mogao uzeti kao slabo motivisan – kako otac može biti toliko siguran u ono u šta sumnja? Pa ipak, izgleda da očinska posesivnost jedva čeka da optuži za otmicu onoga što hoće da poseduje, a ta se optužba u ovom slučaju pokazuje opravdanom. I kako ima časti (u posesivnosti je valjda mora biti, jer je uvreda veća što je čovek sebičniji), dolazi do groteskne scene dvoboja dva stara profesora, koja u sebi sadrži i nešto karnevalskog duha. I ponovo podela na publiku (studenti, dileri, džeparoši, špijuni) i aktere (dva profesora) – filmska scena, farsa i parodija.
David Albahari je pisac dovoljno iskusan da kada govori o pornografiji ne piše pornografski, već pripoveda duhovito, vešto se štiteći od banalizovanja, s jedne, i vulgarnog izraza, s druge strane. On održava distancu prema pripovedanom uz pomoć crnog humora i ironije, donekle izmeštene tačke gledišta koja dešavanja boji apsurdom. Ponegde priča poigrava na ivici uverljivosti stoga što je u njoj mnogo čudnih slučajnosti i ta bi joj se zamerka, čini se, mogla staviti. Pa ipak, verujemo da je ona takva kako bi se još jednom potcrtala ne-razlika između onoga što obično gledamo na filmu i što doživljavamo u stvarnosti.
Pasus-roman Albaharija ni u Ćerci, kao ni ranije, ne pretenduje na zaokruženost – priča je tek isečak stvarnosti (zapravo drugog stepena realnog, koji se otelotvoruje u pričanju) i počinje bez stvarnog povoda da počne tamo gde to čini, a tako se i završava. Ćerka predstavlja nastavak Albaharijevih postmodernističkih traganja, u kojima pisac ostaje dosledan u problematizovanju stvarnosti i nepoverenju u moć pričanja. On i ovde ostaje veran pripovedanju u prvom licu i nepouzdanom pripovedaču. Taj nepouzdani pripovedač negda ne zna šta je stvarno a šta izmaštano, i kako priča više odmiče čini nam se da je sve stvarno izmaštano; on ne kontroliše svoje pripovedanje, što na pojedinim mestima otkriva njegova začuđenost nad sopstvenim rečima i tokom misli, gde pričanje o događajima prate stalni nanosi esejističkog govora.
S poetičke strane, dakle, ako se izuzme izvesno tematsko pomeranje u odnosu na raniji piščev opus i eventualna naznaka teze da je i pisanje romana neka vrsta pornografije, što se da učitati u poslednje stranice Ćerke, nema u ovom delu novina – tu je sve ono što od Albaharija uglavnom očekujemo. Konačno, ako se poetička novost uzme kao merilo vrednosti dela, Ćerka visoku vrednost ne poseduje, mada je i ovaj roman, sam za sebe, dobar i nimalo lošiji od većine prethodnih ostvarenja ovog pisca.
Vladimir Vukomanović

11.07.10 e-novine.com

Pornografija je tema kojom se retko ko bavi, osim ako ne namerava da napiše pornografski roman. Albaharijevo zavirivanje ispod površine ovog užasno škakljivog pitanja sasvim je nedovoljno i nije motivisano nekom potrebom da se o problemu preteranog izlaganja pornografiji stanovništva Srbije, ali i čitavog sveta, progovori na zanimljiv i književno ubedljiv način. Ova industrijska grana je u Ćerki više sredstvo provokacije i izazivanje šoka, kao i zadobijanja pažnje čitalačke publike, nego što ima neku strukturnu funkciju u okviru celine, ukoliko se izuzme nategnuto poređenje sa akademijom
Postoje knjige koje se pišu za idealnog čitaoca na onaj način na koji je to činio Džojs pišući Fineganovo bdenje. Napisane su, dakle, za čitaoca koji će u jednom trenutku uzeti knjigu u šake i početi sa čitanjem koje će trajati sve dok se tekst ne pročita u celosti. Međutim, nemojmo se lagati, idealan čitalac u tom smislu ne postoji, posebno ne danas, kada se od svakog od nas zahteva užasno mnogo vremena na veoma različitim stranama, a onog koje bismo i hteli da posvetimo čitanju ima sve manje. Ipak, postoje pisci koji i dalje pišu takve knjige i veruju da će čitanje na dah, poput ronjenja na dah, doneti zadovoljavajući rezultat pri uživanju u tekstu i tumačenju istog. „Vaj“, što reče Malarme, „plot je tužna, knjige pročitane“, a uživanja premalo...
Svakako da je veliki broj čak i površnih poznavalaca srbijanske književnosti u prethodnom pasusu prepoznao nekoliko poslednjih dela Davida Albaharija, pisca čija je vera u idealnog čitaoca jednaka njegovom „preziru“ prema lenjim čitaocima, onima koji vole malo da zastanu, da promisle pročitano ili makar da odmore oči. Kažem „prezir“, iako sumnjam da je to reč koju bi narečeni pisac upotrebio. Ipak, teško je naći pravi izraz za tekst koji ne poznaje ni poglavlja ni pasuse, već se samo niže u jednom velikom potezu i zahvata, gotovo u jednoj rečenici, čitav svet. Njegov poslednji roman „Ćerka“, posle veoma dobrog „Brata“ i ne toliko dobrog „Ludviga“ i „Pijavica“ (sve u Stubovima kulture), novi je test strpljenja za svakog ko knjigu uzme u ruke. Krenuti od jedne relativno banalne životne situacije kao što je izgovaranje sopstvenih misli naglas i završiti u kritici visokog školstva u Srbiji, pri tome koketirati s pornografijom, to može samo Albaharijev tipični nepouzdani pripovedač kroz čiju „iščašenu“ svest se narativ prelama. I to možda može da funkcioniše, ako zaista imate snage da zaronite u tekst i da ga pročitate u dahu. Međutim, svaki put kad se zaustavite i pokušate da se okrenete oko sebe, presaberete i analizirate šta je pripovedač do sada rekao, videćete da se radi uglavnom o gomili nezanimljivih stvari začinjenih jeftinom pornografijom, a kritika visokog školstva u Srbiji delovaće vam u velikoj meri neosnovano, odnosno usmerena na pogrešne stvari. Ako pak, uzevši u obzir nepouzdanost pripovedača, sve što je on rekao posmatrate kao ironiju, tekst će delovati još konfuznije i besplodnije, a odnos između pornografije i visokog obrazovanja izgubiće jasnu paralelu te će, samim tim, nastavak Albaharijevog projekta koji se može porediti sa Balzakovom Ljudskom komedijom pasti u vodu.
Možda je poslednja tvrdnja prejaka, ali očigledno je da je nekoliko poslednjih Albaharijevih romana imalo vrlo jasne „društveno-političke“ ambicije slične onima koje Balzak postavlja u Predgovoru Ljudskoj komediji iz 1842. godine. Drugim rečima, oni su imali nameru da osvetle neke od delova prilično obolele društvene stvarnosti: Pijavice antisemitizam, ali i medije, Ludvig književnu scenu, Brat - odnos prema rodno/seksualno drugačijem, i sada Ćerka, pornografiju i akademsko obrazovanje. Međutim, u poslednjem romanu kao da Albahariju nedostaje nešto. Poređenje koje nije eksplicitno već proizilazi i nameće se čitanjem jeste tačno, ali se ono može izvesti za svaki segment ljudskog delovanja u Srbiji. Politika je pornografija, obrazovanje je pornografija, kultura je pornografija, zdravstvo je pornografija i da ne nabrajam dalje. Pornografija u onom smislu da je sve ogoljeno i podređeno jednom cilju, a da u celom poslu nema nimalo ljubavi, erotike, fine igre intelektualnog zavođenja, već se zadovoljavaju samo osnovni instinkti i to na veoma banalan način. Kritika visokog obrazovanja, akademije, više je nego opravdana, jedino što se njena oštrica usmerava nejasno ka novom, „bolonjskom“ sistemu i internet obrazovanju, a ne prema okoštalim formama akademskog života i sramno lošem nastavnom kadru ovdašnjih univerziteta sa tek pokojim časnim izuzetkom.
Karakteristično za Albaharijeve romane je i koncentrisanje na jednog pisca koji se zatim citira, kopira ili se njegovo delo podvrgava persiflaži. U Ćerki je to špansko/američki mislilac i pisac Santajana, premda je teško reći zbog čega je to tako. Sukob sa kolegom sa Filološkog fakulteta upravo oko nekih Santajaninih citata pokreće zaplet (ukoliko se u ovom slučaju može govoriti u tako čistim kategorijama), ali ja ne vidim neke jače intertekstualne, filozofske ili biografske sličnosti.
Pornografija je tema kojom se retko ko bavi, osim ako ne namerava da napiše pornografski roman. Albaharijevo zavirivanje ispod površine ovog užasno škakljivog pitanja sasvim je nedovoljno i nije motivisano nekom potrebom da se o problemu preteranog izlaganja pornografiji stanovništva Srbije, ali i čitavog sveta, progovori na zanimljiv i književno ubedljiv način. Ova industrijska grana je u Ćerki više sredstvo provokacije i izazivanje šoka, kao i zadobijanja pažnje čitalačke publike, nego što ima neku strukturnu funkciju u okviru celine, ukoliko se izuzme nategnuto poređenje sa akademijom. Književnost definitivno nije dužna da pokreće teme i da postavlja pitanja, ali velika književnost to čini i kad joj to nije namera. Posle čitanja Albaharijevog romana, naša razmišljanja o pornografiji ili o visokom školstvu u Srbiji neće se uopšte promeniti. Da li će nas nasmejati situacija u kojoj jedan univerzitetski profesor nasrće močugom na drugog u Studentskom parku u patetičnom pokušaja odbrane časti žene koja se u Srbiji smatra vlasništvom, čisto sumnjam.
Ćerka je sigurno najslabiji Albaharijev roman u poslednje vreme, posebno kada se uzmu u obzir četiri nabrojana. Iskreno, voleo bih da ovaj pisac promeni modus operandi i da konačno prestane da koristi isti narativni model. Ne samo što je to postalo dosadno i zamorno, nego se postavlja ozbiljno pitanje o svrsishodnosti takve pripovedačke sheme. Posebno što je jasno da određene teme zahtevaju drugačiji pristup. Ili je moj uvid u celinu Albaharijevog romanesknog projekta još nepotpun?

Vladimir Arsenić

05.07.10 Popboks

David Albaharije je nedavno izjavio da je Ćerka najsmešniji roman koji je napisao
Kao što je to i inače slučaj sa piscima velikog opusa, kritika je u novom romanu, Ćerka, Davida Albaharija pohitala da otkrije novitete i odstupanja od piščevog stila, a takođe i da ukaže na ona mesta na kojima stil ostaje dosledan i autentičan.
Kao po pravilu, svaki intervju koji je Albahari dao posle promocije svog poslednjeg romana počinjao je pitanjima o pornografiji i eksplicitnim izrazima i opisima u Ćerki. Stekao se utisak da je čovek počeo u jednom trenutku da se brani i pravda zbog prostih reči, što nije šala uzevši u obzir da je istakao kako ga se nekolicina čitateljki odrekla zbog povećeg fonda reči na P i K koje glavni junak romana koristi.

Ćerka je pisan u prvom licu i govori o sredovečnom profesoru čiji učmali život, omeđen nefunkcionalnim brakom i karijerom na Filološkom fakultetu, potresaju dva uzročno posledična događaja. Prvi je preljuba sa nepoznatom 20-godišnjakinjom sa kojom je silom prilika morao da provede noć u jednom hotelu u Inđiji. A drugi je dvoboj (više viteški no kaubojski) sa kolegom sa fakulteta, zakletim neprijateljem, koji se odigrao na život i smrt, u sred bela dana, u Studentskom parku.
Weapon of choice: močuge.
Veza između ova dva događaja je ta što je nepoznata devojka zapravo ćerka profesorovog kolege/izazivača. Njih dvojica su još od ranije bili u jednom infantilnom sporu oko toga ko je veći poznavalac misli i citata špansko-američkog filzofa Džordža Santajane. Ali saznavši da mu je obljubio ćerku, devojčin otac je rešio da dramatizuje sukob do krajnjih granica.
Sam roman je napisan bez poglavlja, bez proreda, kao da je ceo iz jednog pasusa. To stvara novelistički utisak, kao i osećanje da je napisan u jednom dahu, što linearna i skoro neprekinuta fabula potvrđuje.
Tok misli je neka vrsta prigušene lamentacije i sarkazma muškarca koji stoji na pragu poznog doba gde se susreće sa gubitkom libida, malodušnošću, beskonačnim ponavljanjem dokone svakodnevice, i on želi to da promeni. Stoga namerava da pređe u Maticu srpsku, i na taj način promeni i posao i grad u kome radi, a ta promena deluje podesno samo u prvom trenutku.
Ugao iz koga Albahari tretira mušku sredovečnost nije opterećujuć, jer odnos glavnog junaka prema tom problemu i njegove introspekcije pre nose neku vrstu karikaturalne autoironičnosti, nego dramatičnog egzistencijalnog promišljanja. S tim u vezi, Albahari je izjavio da je ovo najsmešniji roman koji je napisao.
Svi junaci u romanu su bezimeni, istaknute su samo njihove titule (devojka, žena, devojčin otac), čime oni postaju više funkcije nego karakteri. Glavni junak hvata sebe kako su mu misli izlomljene, nekoherentne, sumnja u sebe kao pripovedača, i često ne zna da objasni svoje postupke i misli. Onda ne čudi što je najčešći Santajanin citat u romanu „Muzika je, kao i život, beskorisna.“
O besciljnosti i fatalizmu životnog ciklusa junak kaže: „Naš život nije ništa bolji od života onih jadnih malih glodara koji po vasceli dan trče u krug u svom metalnom točku, misleći da napreduju, a zapravo stoje u mestu“. I junak je ubeđen u postojanje takvog jednog točka svuda oko nas, u kome se, pre ili kasnije, svako nađe.
I za kraj, nešto treba reći o tim no-no rečima, prostim izrazima i eksplicitnim opisima koitusa. Sama namera da govori o porno filmovima, da opisuje gola tela i krupne kadrove genitalija, nametala je Albahariju rečnik koji će koristiti. On lucidno primećuje na jednom mestu kako se „ne govori latinski u krevetu“ i smatra da danas eksplicitnost pornografije, zbog svoje dostupnosti i sveprisutnosti, nema više sposobnost da zapanji i začudi modernog čitaoca.
Stoga, ovaj roman je pre iskorak ka nalaženju adekvatnog stila kojim je Albahari želeo da odgovori na temu, nego što je neka velika promena u piščevoj poetici.
Danilo Lučić

25.06.10 Glas javnosti

Novi roman Davida Albaharija "Ćerka" predstavljen je sinoć u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda u prisustvu autora.
Urednik "Stubova kulture", izdavača romana, Ivan Radosavljević kazao je da za nekoliko meseci koliko je prošlo od objavljivanja romana, svima koji ga uzmu u ruke nameće se pitanje po čemu je različit u odnosu na prethodnih 26 Albaharijevih knjiga.
Radosavljević je ovu promenu definisao kao hedonizam, ovaj roman je, kako je kazao, više hedonističan od prethodnih Albaharijevih dela i to iznutra, unutar samog dela i spolja, u recepciji prema čitaocu.
Autor knjiga prevedenih na više od deset svetskih jezika, Albahari (62) koji dugo živi u Kanadi ispričao je da nikada nije bio Inđiji i da ne zna zašto, ali motel u kome su prespavali šezdesetogodišnji univerzitetski profesor i mlada, lepa, otresita dvadesetogodišnja devojka, sa kojom je, sticajem okolnosti, prinuđen da deli sobu, morao biti baš tu.
- Radnja je vrlo jednostavna i može se isričati u par rečenica, devojka gleda porno film, iz te rečenice mi je došla ideja, kazao je autor romana i dodao da je među svojim prijateljima radio anketu kako bi reagovali da njihova ćerka ode u krevet sa kolegom i da su svi hteli da se tuku.

21.06.10 Polja

Već od prve rečenice u ovom romanu Davida Albaharija postaje jasno da je njegov junak- narator nameran da u njemu ispriča deo lične istorije, kao što je takođe izvesno da će to pričanje biti osvešćeno i nadopunjeno naznakama njegovog poetičkog znanja („Neke stvari, rekao sam, ne mogu se opisati, i ako ih čovek ne vidi svojim očima svaka priča je uzaludna“). Kako je, međutim, ta uslovljenost priče i iskustva u toj meri tautološki očigledna da se ne mora dodatno argumentovati i obrazlagati, pripovedni interes ovog pisca, kako u ranijim tako i u romanu Ćerka, biva usmeren ka ispitivanju moći jezika da pouzdano posreduje i svedoči doživljeno i spoznato. Na taj način se junakova naracija konstituiše kao, u svojoj logici i strukturi, podvojen entitet: dok na jednoj strani nastoji da pouzdano rekonstruiše događaje, na drugoj je ona neprestance podrivana korozivnom pripovedačkom svešću o nemogućnosti jezika da pouzdano predstavi svet i život. Zapravo da proveri svoju pripovednu kompetenciju. Pogotovo zbog toga što, kako god oblikovao svoj iskaz, „čovek lako skrene sa onoga o čemu je hteo da govori, te na kraju priča o stvarima o kojima bi bilo bolje da ćuti“. Te stvari o kojima je bolje ćutati u ovom su kratkom romanu tematski okrenute aktuelizaciji pitanja „porodičnog morala, ispravnih i izveštačenih seksualnih privlačnosti“, kao i onom vidu odnosa među ljudima u kojima su neprestano stavljani na probu potreba za prisnošću i zajedništvom, sa strasnom pojedinačnom, čak monomanski usredsređenom, željom za zadovoljstvom, posedovanjem i dominacijom.
U tematsku osnovu ovog romana ugrađena je priča o naročitom emotivnom i strastvenom trouglu. Naime, vraćajući se vozom u Beograd slučajno, kako u životu najčešće i biva, univerzitetski profesor engleske književnosti dospeva u situaciju da džentlmenski pomogne devojci koja se nije pobrinula oko ažuriranja vozne karte. Što zbog iznenadnih okolnosti i neprijatnosti koje su donele, što zbog nesmotrenosti, pri praćenju devojke koja mora da napusti voz i on sa njom neželjeno ostaje na provincijskoj stanici. Put ih, potom, odvodi u lokalni hotel u kojem, eto zapleta, nema slobodnih jednokrevetnih soba, te oni u iznudici dospevaju u dvokrevetnu. I tu se, potom, začinje i intenzivira situacija koju zaoštravaju i smisaono konkretizuju: „pornografski fi lm – antička tragedija – šekspirovska drama“. Zbog toga njeni akteri, a to je znatna tematska novina u prozi ovog pisca, postaju strastveni ljubavnici, a hotelska soba u maloj Inđiji povlašćeno mesto na kome junak-narator doseže vrhunac čulnog zadovoljstva i smisaonog samospoznajnog uznošenja van granica konvencija, društvenih okvira i obzira. I upravo to postaje razlog koji ga, po povratku u Beograd, nagoni i usmerava na samorefl eksivnu, narativno sažetu, evokaciju minulih, sudbinski dramatičnih, opredeljujućih događaja koji su mu pružili zadovoljstvo, otvorili samospoznajne vidike, ali i stvorili goleme nevolje.
Iz tog razloga on i preže da „prepričavajući“ svedoči istinu „na samom rubu stvarnosti“, tako da na taj način bude suočen sa paradoksom svoga nastojanja da se, evocirajući „toplinu uspomena“, neminovno osvedoči i u nemogućnost jezika da ih verno predstavi, odnosno biva usmeren ka tome da hotimice spozna rascep (komunikacijski jaz) između reči, stvari i pojava. A sve to na podlozi preuzetih Santajaninih fi losofskih uverenja da životu, kao i muzici, nedostaje objedinjujući smisao. Pogotovo kada se taj odsutni smisao čini manje izvesnim u svetu u kome je „znanje postalo informacija, a internet zamena za učenost“. Promena i sudbinski prelom u životima aktera u romanu nastaje kada se, posle ljubavne noći, u matičnom gradu suoče sa saznanjem da je devojčin autoritarni i posesivni otac univerzitetski kolega i strogi oponent junaka-naratora. Spor se razrešava njihovim pseudoviteškim obračunom „močugama“ u studentskom parku; sukobom koji za devojčinog oca biva fatalan. Dok narator ostaje suočen sa nejasnoćama koje je u njemu i njegovom ustaljenom bezdetnom životu izazvala nenadana plima strasti, potom nesporazumom sa ženom i, konačno, nepouzdanjem u vlastitu sposobnost oblikovanja priče o tome – bez obzira na njegovo, često u romanu komentatorski varirano, samosvesno uverenje da „prava proza postoji samo u prvom licu, pa čak i ako je napisana u trećem.“ Očiglednim usmeravanjem pripovednih energija u osetljivo područje između referencijalnosti priče i mogućnosti njene artikulacije, Albahari je i ovaj svoj kraći roman jednim delom pretvorio u poetičku raspravu o granicama jezika i priče, odnosno o pitanjima autentičnosti življenja i pripovedanja. Da bi u tako koncipovanoj naraciji bilo moguće intenzivno čitanje života i sveta, ovaj je pisac nastojao da održi smisaoni balans između onih, u osnovi ambivalentnih, sadržaja romana koji su mimetični – vezani za svakodnevni život junaka, i onih koji su okrenuti pripovedanju poetike. Na taj način je postalo moguće da se u romanu, na jednoj strani, pristupi i sakralizaciji bizarnih sadržaja i motiva („Vagina i jeste sveti tekst“), dok je na drugoj, poetičko znanje u funkciji sugerisanja temeljne poetičke pretpostavke da jezik ne omogućava potpunu komunikaciju, ali da je njegova kreativna upotreba nenadmašna i nezamenljiva, aktivirano u sasvim posebnom, albaharijevskom, ključu: „Budući da tamo gde nema jezika, nema ničega, pa ni tišine“. Tako se proračunata i pažljivo vođena priča u romanu Ćerka i razvija između opozita: života koji je neumoljiv u svojoj inertnoj jednodimen zi onalnosti, i zahteva jezika i priče koji bi da ga iznutra osmisle i reprodukuju, sa samosvesnim uverenjem da stvarnost neumitno traje i da se ne može u potpunosti premrežiti rečima („Kao da stvarnost ne bi postojala ukoliko bih prestao da je defi nišem rečima“). Međutim, to kod ovog pisca odavno nije stvaralačka novina.
Takvo oblikovanje proznog opisa u kome je vidno da se ispod predstavljačke jednostavnosti i preciznosti, koje umeju da budu i prilično stilsko-izražajno tvrde i suve, kriju složeni i duboki uvidi u unutarnji svet junaka, ili pojavne oblike savremenosti, kao i usmerene, katkad veoma intenzivirane, socijalne pa i političko-kritičke angažovanosti, u Albaharijevim pripovetkama i romanima davno je začeto i stabilizovano. Zbog toga njegove novije knjige, posebno prethodni kratki roman Brat (2009), sa kojim novi roman iskazuje određene smisaone podudarnosti, pored zanimljivosti i aktuelnosti na momente majstorski vođene priče, te određenih tematskih pomeranja i zaoštravanja, na stilsko-retoričkom planu donose znatna konstruktivna ponavljanja: od kompozicije priče-pasusa, do osnaživanja komentatorskog glasa naratorove poetičke i kritičke svesti. Čak u toj meri, da Iz tog razloga on i preže da „prepričavajući“ svedoči istinu „na samom rubu stvarnosti“, tako da na taj način bude suočen sa paradoksom svoga nastojanja da se, evocirajući „toplinu uspomena“, neminovno osvedoči i u nemogućnost jezika da ih verno predstavi, odnosno biva usmeren ka tome da hotimice spozna rascep (komunikacijski jaz) između reči, stvari i pojava. A sve to na podlozi preuzetih Santajaninih fi losofskih uverenja da životu, kao i muzici, nedostaje objedinjujući smisao. Pogotovo kada se taj odsutni smisao čini manje izvesnim u svetu u kome je „znanje postalo informacija, a internet zamena za učenost“. Promena i sudbinski prelom u životima aktera u romanu nastaje kada se, posle ljubavne noći, u matičnom gradu suoče sa saznanjem da je devojčin autoritarni i posesivni otac univerzitetski kolega i strogi oponent junaka-naratora. Spor se razrešava njihovim pseudoviteškim obračunom „močugama“ u studentskom parku; sukobom koji za devojčinog oca biva fatalan. Dok narator ostaje suočen sa nejasnoćama koje je u njemu i njegovom ustaljenom bezdetnom životu izazvala nenadana plima strasti, potom nesporazumom sa ženom i, konačno, nepouzdanjem u vlastitu sposobnost oblikovanja priče o tome – bez obzira na njegovo, često u romanu komentatorski varirano, samosvesno uverenje da „prava proza postoji samo u prvom licu, pa čak i ako je napisana u trećem.“ Očiglednim usmeravanjem pripovednih energija u osetljivo područje između referencijalnosti priče i mogućnosti njene artikulacije, Albahari je i ovaj svoj kraći roman jednim delom pretvorio u poetičku raspravu o granicama jezika i priče, odnosno o pitanjima autentičnosti življenja i pripovedanja. Da bi u tako koncipovanoj naraciji bilo moguće intenzivno čitanje života i sveta, ovaj je pisac nastojao da održi smisaoni balans između onih, u osnovi ambivalentnih, sadržaja romana koji su mimetični – vezani za svakodnevni život junaka, i onih koji su okrenuti pripovedanju poetike. Na taj način je postalo moguće da se u romanu, na jednoj strani, pristupi i sakralizaciji bizarnih sadržaja i motiva („Vagina i jeste sveti tekst“), dok je na drugoj, poetičko znanje u funkciji sugerisanja temeljne poetičke pretpostavke da jezik ne omogućava potpunu komunikaciju, ali da je njegova kreativna upotreba nenadmašna i nezamenljiva, aktivirano u sasvim posebnom, albaharijevskom, ključu: „Budući da tamo gde nema jezika, nema ničega, pa ni tišine“. Tako se proračunata i pažljivo vođena priča u romanu Ćerka i razvija između opozita: života koji je neumoljiv u svojoj inertnoj jednodimen zi onalnosti, i zahteva jezika i priče koji bi da ga iznutra osmisle i reprodukuju, sa samosvesnim uverenjem da stvarnost neumitno traje i da se ne može u potpunosti premrežiti rečima („Kao da stvarnost ne bi postojala ukoliko bih prestao da je defi nišem rečima“). Međutim, to kod ovog pisca odavno nije stvaralačka novina.
Takvo oblikovanje proznog opisa u kome je vidno da se ispod predstavljačke jednostavnosti i preciznosti, koje umeju da budu i prilično stilsko-izražajno tvrde i suve, kriju složeni i duboki uvidi u unutarnji svet junaka, ili pojavne oblike savremenosti, kao i usmerene, katkad veoma intenzivirane, socijalne pa i političko-kritičke angažovanosti, u Albaharijevim pripovetkama i romanima davno je začeto i stabilizovano. Zbog toga njegove novije knjige, posebno prethodni kratki roman Brat (2009), sa kojim novi roman iskazuje određene smisaone podudarnosti, pored zanimljivosti i aktuelnosti na momente majstorski vođene priče, te određenih tematskih pomeranja i zaoštravanja, na stilsko-retoričkom planu donose znatna konstruktivna ponavljanja: od kompozicije priče-pasusa, do osnaživanja komentatorskog glasa naratorove poetičke i kritičke svesti. Čak u toj meri, da

Mileta Aćimović Ivkov

13.05.10 Vreme

Svako ko je u životu odgledao više od pet minuta nekog pornografskog filma zna da su "zaplet" i "radnja" u ovom žanru duboko posvađani, to jest, da je "zaplet" – koji možemo definisati i kao "ono što partnere dovodi do seksa" – tek neka vrsta nužnog zla, tako da njegov otvoreni i nepatvoreni idiotizam potrošaču tog žanra uopšte ne smeta: prava radnja se ionako dešava u krevetu (ili gde već), a savršeno je nebitno kako se do tog kreveta došlo. Pohotni kurati vanzemaljci oteli grupu zagorelih Zemljanki? Super! Orgije na dvoru kakvog dekadentnog cara ili sultana? Kupljeno! Novi kvartovski poštar se zapiljio u dekolte sisate plavuše u šlafroku, a ona mu odmah s vrata ultimativno ponudila sve svoje telesne otvore, i još mu rekla da pozove i njegove drugare da se pogoste, kuća časti? Ma, normalno. To što su situacije nadrealne – to jest, nadrealno "lake", i u potpunosti se suprotstavljaju doslovno svačijem životnom iskustvu – savršeno je irelevantno. Štaviše, to je sam njen smisao jer, parafrazirajući Hičkoka, pornografija je nešto kao: čist seks minus životne okolnosti, komplikacije i inhibicije. Pornografija je, dakle, "nadrealna" i utopijska, mada je sam "čin" koji gledamo stvaran: ono dvoje (dvojica, dve; ili više njih, uostalom) se, da prostite, vaistinu tucaju. Ali, nestvarno je sve ono drugo u vezi s njim.

Dobro, ali kakve sve to, pobogu, veze ima s novim romanom Davida Albaharija, Našeg Uglednog Književnika? O, ima, ima... Slučajan susret starijeg profesora i mlađane devojke, koji se sticajem-bizarnih-okolnosti (how yes no...) pretvara u razuzdanu erotsku avanturu, impregniran je detaljima i simbolima "pornografske imaginacije", na i preko granice elementarne uverljivosti sa stanovišta makar i rastegljivo shvaćenog realističkog pripovedanja. Najpre, tu je otvorena nadrealnost okolnosti koje do njega dovode: dvoje slučajnih saputnika u vozu Novi Sad-Beograd, tek što su započeli laku konverzaciju, prekida zli kondukter koji ustanovljava da devojka "nije overila kartu" (!) i da zbog toga "mora da napusti voz na sledećoj stanici" (!!! – a ne, recimo, da doplati koji dinar i srećno nastavi dalje...), te ona prinudno silazi na stanici za koju će se ispostaviti da je Inđija; za njom u panici iz voza izlazi i profesor, jer je – slučajno ili ne – ponela i njegovu torbu, a voz u međuvremenu odlazi... Pa dobro, ima još jedan malo kasnije, ali ovo dvoje neznanaca nekako ipak, pod potpuno mahnitim (samo)izgovorima, odlučuju da prenoće u inđijskom hotelu, iako su na pišljivih četrdesetak kilometara od svojih kuća, do kojih bi i dalje lako mogli da dođu. U hotelu – hajde, pogađajte – ima samo jedna slobodna soba, baš nekako dvokrevetna, pa su prinuđeni da je dele... No, ovo je tek početak: tek što ga je lak san na časak prevario, profesor se budi i... šta? Ugleda devojku kako se u drugom krevetu samozadovoljava gledajući porno film. Naravno, gde ima mesta za jedno, naći će se i za dvoje, i da skratim priču – koja nije da nije pikantna – ovo dvoje neznanaca provode prilično vatrenu noć, malo zvirkajući u ekranske egzibicije profesionalnih tucanika, malo primenjujući naučeno, a sve to onako iznenadno ižljebljeni iz svojih uobičajenih građanskih egzistencija (profesora kod kuće, u Zemunu, dakako, čeka Zakonita Supruga; ili ga možda i ne čeka, pošto su i njene whereabouts – naučićemo docnije u romanu – krajnje nepouzdane, albaharijevski nepostojane).

Profesor neće uspeti da čuje/zapamti ni devojčino ime – još jedan detalj nevažan u pornotopijskom svetu – ali će o njoj saznati nešto mnogo važnije: da je kći njegovog fakultetskog arhirivala, s kojim se godinama nateže oko toga ko je bolji i veći poznavalac blago koeljovsko-kastanedinskih mudrolija špansko-američkog (pop)filozofa Santajane... Zajednički povratak ljubavnika u Beograd ucveljenom će ocu otkriti Strašnu Tajnu o njegovom očinsko-rivalskom muškom poniženju (?), i ovaj će izazvati Profesora na dvoboj močugama (dobro ste pročitali) usred bela dana i usred Studentskog trga.

E sad: dvoboj će se odigrati, to jest, dvoboj se odigrao, osim ako nije; na njemu je jedan izvukao deblji kraj, osim ako nije, no je onaj drugi; devojka je bila prisutna, ili možda i nije, kako se uzme. Jer, (u) Profesorovoj je svesti sve teže razlučiti dogođeno od izmaštanog. Možda je sve to, na koncu, samo fantazija, prenapregnutost živaca, čudna posledica neobičnog noćno-inđijskog zapleta u jednom starom rivalstvu? U redu. Ali, čitalac nije baš siguran da se ovde mora stati. Možda je granica realnog i fiktivnog još zamućenija, to jest, povučena na štetu "realnog" još mnogo ranije? Možda nikakve pornoinđijske noći "u stvarnosti" nije ni bilo? Teško da će naći eksplicitnu potvrdu tome u samom tekstu romana, ali (ovom) čitaocu će na koncu sve ovo delovati najprihvatljivije kao jedan veliki erotsko-socijalni fantazam klimakteričnog profe, suočenog sa neodoljivim dojkama nepoznate saputnice... Hoće se reći: kondukter možda naposletku i nije tako zao, devojka i profesor možda nikada nisu sišli sa voza nego su normalno nastavili put za Beograd, i otišli svako svojoj kući, bez pozdrava. A kod kuće, zna se, sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj, jedan mali raj...

Naravno, David Albahari je odviše vešt pisac da ovo ne bi bio dobar roman, čitljiv nadušak. Nemojte samo da me pitate "šta je pisac hteo da kaže". To zna samo Santajana, a Santajana se, kao i svaki pop-mudrac, izražava zagonetno, u tome je tajna njegove Dubine...

Teofil Pančić

15.04.10 Beta

Izdavačka kuća ,,Stubovi kulture" iz Beograda objavila je novi roman Davida Albaharija ,,Ćerka".
Roman ,,Ćerka" nastavlja piščeve najvažnije poetičke osobenosti, ali će iznenaditi čitaoce svojom temom, istraživanjem ljudske seksualnosti, i opisima čiju je eksplicitnost Albahari u prethodnim delima retko dostizao, naveo je izdavač u saopštenju.

Autor se u romanu bavi istraživanjem kompleksa ljudskih strasti koji čine častoljublje, osvetoljubivost i ljubomora.

Albahari se, takođe, bavi filozofskom pozadinom koju čitalac, u kontekstu glavnog toka radnje, doživljava kao komičnu pseudo-motivacijsku silu i, istovremeno, kao ozbiljan komentar i osnovu za tumačenje i razumevanje radnje romana, naveo je izdavač.

David Albahari rođen je 1948. godine u Peći. Do sada je objavio jedanaest romana.

Njegov roman ,,Mamac" iz 1996. godine osvojio je NIN-ovu nagradu za roman godine kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Knjige su mu prevedene na više od deset svetskih jezika. Trenutno živi i radi u Kalgariju (Kanada).