Ćeraćemo se još

23.06.06

Od kada se prevodi govori se da je nešto neprevodivo. Verujem da engleski jezik "drže" pesnici koji znaju njegove zakone i izvore, a ovo što se govori na ulici, to služi za prostu komunikaciju i tu nema više od sto reči
Kako vam zvuči "We will continue to fight"? Da li bi iko igde rekao da je to ona čuvena "Ćeraćemo se još"? Niko nigde! No, mora se i to. Pre dve večeri, u Udruženju književnika Srbije predstavljena je skoro pa nemoguća stvar - pesme Matije Bećkovića u prevodu na engleski jezik. Vrelo veče, puna sala i zbirka "Stone Betnjeen Tnjo Rocks" (izdanje Serbian Literary Company iz Toronta), u kojoj su se našle, između ostalih, "Man told me" ("Reče mi jedan čoek"), "False tracks" ("Lažne mi puteve"), "Binding to a corpse" ("Vezivanje za mrca"), "No one will write poetry" ("Poeziju više niko neće pisati"). Sve ovo je zasluga gospođe Sofije Škorić, izdavača, koja se ovoga puta pojavila i u ulozi prevodioca, pored Džordža Vida Tomaševića, Čarlsa Simića, Momčila Selića, Pitera Rasela, Bernarda Džonsona i En Bigalou.

Naravno, kada je Matija tu, nikada ne nedostaju krupne reči i izrazi poštovanja. Za prvo bio je zadužen Momčilo Selić, koji je, uprkos svom prevodilačkom trudu, rekao da "anglosaksonski svet ne razume ono što piše Matija, oni to ne osećaju". Prema njegovim rečima, "arhajski duh Matijine poezije ne postoji u Evropi i teško je preneti tenziju te poezije, čak i u najboljim prevodima".

Pitali smo Matiju Bećkovića kako sam sebi zvuči na engleskom.
- Engleski je danas možda jedini jezik. Svaka poezija prevedena na engleski gubi na originalu, a dobija u prevodu.

Da li će vas razumeti?
- Od kada se prevodi govori se da je nešto neprevodivo. Pa Biblija je napisana na dijalektu kojim je govorilo tek nekoliko plemena. Jedan jezik postaje jezikom tek kada je na njega prevedeno Sveto pismo. Na srpski jezik su prevedene neke od najvećih knjiga na svetu i gotovo da nema neke velike i značajne knjige koja nije na srpskom jeziku zazvučala kao u originalu. Da ne spominjem Šekspira, Homera, Gogolja, Servantesa, Tolstoja, Knuta Hamsunga. To je sve prevedeno sa različitih jezika na srpski jezik koji je imao valere i nijanse sposobne da potrese toliko čitalaca i naraštaja.

Ma kako sebi zvučite na engleskom, sada se čujete na "pravom" jeziku, a ne na dijalektu?
- Kazano je da je poezija ono što nestane u prevodu, ali ove velike knjige koje smo mi dobili nisu sve ono što postoji u originalu. Mi gotovo i ne znamo da su Servantes, Šolohov pisali na dijalektima, da ne kažem da je to gotovo pravilo. A ovde su prevedene na regularan književni jezik. E sada, s jedne strane, naši najveći pesnici su prevodili druge pisce, a naša sudbina u svetu nije takva da nas prevode najveći pesnici. Ipak, dokaz da je na srpski jezik mogla da se prevede sva ta lepota iz svetske književnosti znači da bi i sa srpskog jezika moglo da se prevede na svetske jezike. Nema nijedan jezik koji nema adekvatne pojmove, dijalekte ili melodije. Što to nije tako uzvratno, to samo govori o sudbini malih jezika i malih naroda.

Ali ako vas ima na engleskom, onda vas uopšte ima?
- To jeste velika zasluga izdavača. Sada već kažu da svaki dan umire jedan jezik, i da se svi jezici zamenjuju jednim jezikom. Ali ja ne verujem da je taj jezik kojim se svi ostali zamenjuju jezik poezije, već je to više jezik komunikacije od sto reči. Jezik poezije ne zaboravlja nijednu reč. I verujem da engleski jezik "drže" pesnici koji znaju njegove zakone i njegove izvore, a ovo što govori svako na ulici, u prodavnici, to služi za prostu komunikaciju, i tu nema više od sto reči. I više im izgleda i ne treba. U naše vreme je podignut veliki ustanak protiv govora, ko god priča duže od dve rečenice zovu ga smor. Sve je ispričano, sve smo čuli, ljudi se sporazumevaju mimikom, gestovima.

Neko se zapitao gde su deca u publici. Da li vas brine to što vas čitaju samo "roditelji"?
- Poezija ne zastareva, ima ona vremena da sačeka. I to što nema dece ne znači da ih neće biti. I kod nas je možda od samog stvaralaštva važnija vera u poeziju, i toliki ljudi koji dolaze na predstavljanje jedne knjige i koji misle da je to bitno za sudbinu naroda. Ta vera je bitnija od svega i ona je veća pesma od bilo koje druge. U našem narodu živi ta vera u smisao knjige i u smisao pesništva. Nisam nigde sreo čoveka koji ore njivu, a onda vam u poverenju kaže da piše knjigu. I pita da li bi nekako mogao da mu pomognem. A to znači da se on toj knjizi poverio i misli da se u knjigama piše samo istina. I da će se on tom knjigom osvetiti ili životu ili svetu.

PESNICI SU UVEK U MODI

Sedimo pored Pesnika i čekamo na razgovor za novine, a red za potpisivanje se otegao... I skoro svaki put gotovo neverovatna slika. Red dugačak, kao da se nešto besplatno deli, a u redu gotovo svi užarenih očiju, drhtavog glasa, "potpišite mi za ćerku", "za mog sina, znate tek je diplomirao". Stidljivost i opčinjenost, ruku pod ruku, ostavljaju Matiji brojeve telefona, svoje pesme, "da li možemo da se čujemo", "upoznali smo onda, u Beču, da li se sećate", i tako minut po minut, pola sata. Bećković mirne ruke potpisuje, strpljivo odgovara, klima glavom... Dobrodržeće gospođe, studentkinje, profesori, jedna iz Pljevalja, ova druge iz NJujorka "da nešto organizujemo i tamo", ode tiraž za jedno veče. Srpska vera u pesnika je, ovo veče, i bukvalno bila vidljiva.

T. Č.


Večernje novosti
23.06.2006.

"Holi mader" sa tri ruke

SALA Udruženja književnika Srbije bila je prepuna ljubitelja poezije Matije Bećkovića. Nisu došli da čuju nove pesme, već: kako one koje znaju zvuče na engleskom. Pohrlili da čuju može li se na engleskom reći "ćeraćemo se", "pomunare mi Ljevišku", "džamijaju crkve", "araju azbuku", ili "nabikoc", "svemoćnica", "raskućena". Jesu li isto "Bogorodica Trojeručica" i "Holly mother with three hands" (u bukvalnom prevodu "Sveta majka sa tri ruke")?
Hrabri pokušaj da Bećkovićev svet "otključaju" i anglosaksonskim čitaocima, sa još sedam kolega, napravila je prevodilac Sofija Škorić, čija izdavačka kuća "Serbian literary kompany" iz Toronta je i objavila zbirku sa 19 pesama "Stone between two worlds" (Kamen između dva sveta).
Nakon čitanja pesme "Ogledalo" na engleskom, Bećković je, u svom stilu, prokomentarisao: "Sad ću vam ja pročitati na srpskom, da vidite kako poezija gubi u originalu". Kaže, kad su Šekspira uspeli da prevedu na srpski, što ne bi i njega na engleski.

Kako Vama zvuče Vaši stihovi na engleskom?
- Engleski je danas možda jedini jezik, tako da svaka poezija prevedena na njega gubi na originalu, ali dobija na prevodu. Ništa nije neprevodivo. Mi i ne znamo da su i velike knjige, poput Servantesovih ili Šolohovljevih pisane dijalektima, a onda su prevedene na regularni književni jezik. Čak i "Biblija" je napisana na dijalektu, kojim je govorilo tek nekoliko plemena. Gotovo da nema značajnog dela koje nije na srpskom zazvučalo kao u originalu, od Homera, Šekspira, Gogolja ili Tolstoja.

Ako je poezija sva u jeziku, šta ostane kada se prevede?
- Kažu da svakog dana umire po jedan jezik, a to znači da umire i po jedan narod. Sve te jezike zamenjuje engleski, ali ja ne verujem da je to jezik poezije. To je jezik komunikacije, a jezik poezije ne zaboravlja nijednu reč. I engleski jezik drže pesnici, koji znaju sve njegove zakone i izvore.
A, za razumevanje treba imati predznanja. Video sam jedan naš roman na engleskom, gde se već na početku pominje Niš, a pored stoji zvezdica i u fusnoti objašnjenje - Niš, grad u Srbiji. Zamislite kad biste morali da stavite napomenu kad kažete Sveti Sava, jer bi Vas stranac već na prvom koraku pitao "Ko je to?".

PREVOD
OSIM Sofije Škorić, pesme su još prevodili i Čarls Simić, Vid Tomašević, En Bigelou, Greg Getenbi, Bernard Džonson, Frejzer Sartlend i Momčilo Selić. Ni prevodioci nisu jednako zadovoljni učinkom. Tako Selić kaže da je poezija izgubila na tenziji, a ostao je samo prevod. Ipak, i on veruje da je ovo najbolja varijanta prepeva poezije akademika Bećkovića.

I. MIĆEVIĆ