Centralna Evropa

21.02.09 Politika

Moje priče, uglavnom, svedoče o tome kako jedna grupa gotovo potpuno izmesti ili uništi drugu. Ali, to je istorija – kaže autor „Centralne Evrope”, romanesknog omaža Kišu i njegovom svetu

Crni telefon, sklupčan poput hobotnice, počinje da vibrira već u prvim redovima romana „Centralna Evropa” Vilijama T. Volmana („Arhipelag”, prevod s engleskog Ane Ješić).

Večito budan mesečar u Berlinu, venčava se s realistom u Kremlju... Širom Evrope, telefoni, počinju da zvone. („Centralna Evropa”, str. 17)

Već je 1939, i čelik je u pokretu. Prateći njegovo kretanje, čitalac upoznaje individualne sudbine u sudaru dva totalitarizma koji će uslediti.

Svi oni zaista su postojali i pisac nije morao da ih izmišlja: Kete Kolvic, Nemica koja je opsesivno vajala i klesala skulpture i bareljefe majki sa mrtvom decom, da bi i sama postala jedna od njih. Zoja, mlada braniteljka Moskve. Ana Ahmatova i ljubavnici. Jedan trougao, ljubavni: Šostakovič-Jelena Konstantinovska-državni filmski umetnik Roman Karmen. I jedan politički: Nadežda Krupska-Lenjin-Fanja Kaplan, njegova atentatorka...

Tu su i neizbežni ceremonijalmajstori Drugog svetskog haosa: vojskovođe, revolucionari, aparatčici, izdajnici, Zigfridi, Parsifali... I kontraverzni Kurt Gerštajn, egzekutor u naci-logorima smrti, koji krišom sabotira nabavke otrovnog gasa, skuplja dokaze protiv nalogodavaca zločina i pokušava svet da obavesti o njima...

* * *
U 36 uparenih biografskih skica, gde svaki lik ima svoj pandan s druge strane fronta, američki pisac Vilijam T. Volman (1959) sažeo je istoriju Starog kontinenta u najdramatičnijim decenijama dvadesetog veka. Dok se sile sudaraju međusobno, najveći stradalnik, ipak, jeste boginja na biku.

Evropa je žena. Evropa se zove Mari-Luiz Moskva i Berlin Ljubova. Evropa je Jelena Jekaterinburg i Konstanca Konstantinovska, da ne spominjem Galinu Germani, Rozu Rusku; Evropa obuhvata sve teritorije od Ane do Zoje, ne izostavljajući kritične železničke čvorove Nadeždu, Ninu, Fanju, Fridl, Koko (čije pravo ime je Jelena) Kaćušu, Verenu, Viktoriju, Kete, Katarinu Bertu, Brunhildu, Hilde i Hajdi; Iznad svega, Evropa je Jelena. („Centralna Evropa”, str. 215)

* * *
Vilijama Volmana imali su prilike da upoznaju posetioci pretprošlog Sajma knjiga u Beogradu, gde je doputovao sa engleskim izdanjem „Centralne Evrope” u ruksaku. U razgovoru koji smo tom prilikom vodili , Volman je, kao i svuda, već posle prvih rečenica prešao na svoju fascinaciju Kišovim delom. Nije mogao da odoli ni Borisu Davidoviču, ni drugim junacima Kišove logorologije. „Tako su tačni i verodostojni, nesavršeni: Niti su žrtve, niti krivci, već sve skupa...”, piše, pored ostalog, u fajlu mog neobjavljenog intervjua.

* * *
Kišovo ime čitamo i u posveti romana „Centralna Evropa”. Radnja romana, zapravo, deluje kao neprestana kružna tura Kišovim lokalitetima.

Na tom putu, Volmanov najpouzdaniji vodič je sovjetski kompozitor Dmitrij Šostakovič, lajtmotivski prisutan u mnogim epizodama romana. Umetnik-paradigma, sav u krhkom, subverzivnom naporu da svoj život, i muziku, isprogramira suprotno tonalitetima socrealističkog optimizma, koji decenijama uspešno zavarava svoje komesare. Šostakovičevo „priznanje” o tome šta se stvarno krilo iza te mimikrije – Većina mojih simfonija su nadgrobni spomenici – Volman je stavio kao moto čitavog romana.

U jednoj sceni, vidimo ga kako se opire Ani Ahmatovoj, kad ona jednog dana, izbezumljeno, upada u njegov stan da ga evakuiše. Dok on bezuspešno čeka da kolateralna šteta – po Moskvi tih dana uveliko pršte Hitlerove bombe – sravni sedište NKVD.

Izgledala je tako zanosno u tom trenutku, takoreći erotski, da je morao da se zapita kako bi izgledalo da, pa... Bila je samo sedamnaest godina starija; to nije bilo ništa. Ali on je nastavio: postoji neko ko, pa, ovo je unekoliko, kako bih rekao, delikatna stvar, znate, neko ko, neko ko, morao bih reći, mnogo više zaslužuje da bude evakuisan nego ja...

Nego vaša porodica, Dmitrij Dmitrijeviču? – Ahmatova se nasmešila i rekla: to mora biti ljubav! („Centralna Evropa”, str. 190)

* * *
„Pročitao sam sve što mi je došlo podruku o Šostakoviču, a jedna od stvari koje sam saznao, recimo, bila je i ta da se izražavao vrlo neobično. Često ne bi završio rečenicu. Umesto toga, samo bi dodao: ’znate... pa...’” ispričao mi je tada Volman, povodom Šostakoviča.

„Znajući koliko je zaista strašnih stvari podneo od Staljina i komunističke vrhuške, naročito za vreme rata, uoči kojeg umalo i sam nije uhapšen i poslat u Sibir, kamo su već bili otpravili njegovu sestru – ugradio sam taj čudan način govora kao njegovu karakternu crtu. Zamišljao sam kako je neprestano u svom umu potiskivao patnju. Otpočeo bi, recimo, razgovor o opsadi Lenjingrada i o nekim zlodelima Staljinovim, i ispričao o toj stvari taman dovoljno da slušalac shvati o čemu se radi, a onda bi samo rekao ’pa...’, ’znate’. To je, na neki način, isto što i Kiš radi: Jer, ako je sve što se izgovara do te mere suzdržano, postepeno vas obuzima sve veća strava i užas, baš zbog toga što ta strašna stvar neće biti ni spomenuta.”

* * *
Za roman „Centralna Evropa” Volman je dobio najprestižnije priznanje u svojoj zemlji – američku Nacionalnu nagradu za književnost 2005. Napisao je četrnaest romana, nekoliko knjiga priča i publicistike, zapisa iz vrućih zona rata iz kojih je izveštavao.

Bio je na Severnom polu, u Avganistanu, Kongu, zemlji Kmera... Ameriku je obigrao uzduž i popreko. U vreme raspada devedesetih, dabome, već je na Balkanu: u Zagrebu intervjuiše Paragu, u Beogradu Biljanu Plavšić. U Sarajevu je, pored ostalog, i humanitarac: pokušava da pomogne jednoj lokalnoj „lepotici noći”, u opsednutom gradu, uz pomoć pregršt i malo više dolara...

Uoči bombardovanja Srbije od strane NATO-a, 1998. obreo se na Kosovu. Tek je naknadno, iz sveg tog meteža, uspeo da razabere „da su Srbija i Srbi u prethodnom periodu učinili Albancima neka zla, dok su, od tada pa nadalje, Albanci ti koji to isto čine Srbima. I zato bi Amerikanci morali da vode računa o srpskom ponosu”.

U sećanje mu se, rekao mi je još tada, urezala rečenica recepcionera u tamošnjem hotelu, da je Kosovo srpski Jerusalim.

Baš handkeovski, ne mogu da ne pomislim.

* * *
Seks, droga, nasilje – jesu teme koje već pripadaju jednom drugom, paralelnom Volmanovom univerzumu, izvan Kišovog. Uzimao je krek, pucao, u samoodbrani, uvek noseći pušku pored laptopa, kad zađe u opasne zone...

Voli da se druži s marginalcima, naročito prostitutkama. U San Francisku, gde danas živi, i svuda gde zabasa. Zato su one česti likovi njegove proze.

To nije ništa neobično za američku literaturu posle šezdesetih. Ali, Volmanova fascinacija prodavačicama ljubavi uzdignuta je na nivo bodlerovskog fetišizma.

Jer, Volman je školovan pisac – diplomirao je komparativnu književnost (kao i Kiš), ali na Kornel univerzitetu. Prve godine posle diplome proveo je, međutim, kao kompjuterski programer, što je dodatno zakitilo njegovu biografiju. U kancelariji je umeo krišom da obitava i po nedelju dana: hraneći se čokoladicama iz automata, noćima je, na službenom kompjuteru, ispisivao stranice prvog svog romana, „Vi svetli, uzdignuti anđeli”.

Podvojeni pisac, Volman ima i podvojenu publiku. „Neki ljudi zaista vole moje knjige o prostitutkama, i misle da su romani iz ciklusa „Sedam snova” dosadni. Drugi vole „Sedam snova” i prave se da nisam napisao te knjige o prostitutkama.”

* * *
„Sedam snova” je još nedovršeni ciklus od sedam romana o različitim susretanjima Indijanaca i Evropljana, u Severnoj Americi, u rasponu od hiljadu godina. Od kada su prvi Norvežani stigli do Nju Faundlenda, do današnjih sukoba sa Hopi i Navaho Indijancima.

„Možda najpozitivnija epizoda odigrala se u Kanadi, u 17. veku, u Kvebeku. Zahvaljujući francuskim jezuitima i njihovim pokušajima da preobrate Irokeze, stvoren je sasvim novi identitet, i to je tema jednog od tih mojih romana. Ipak, moje priče, uglavnom, svedoče o tome kako jedna grupa gotovo potpuno izmesti ili uništi drugu. Ali, to jeste istorija.”
A danas?

„Danas, mi Amerikanci verujemo da verujemo u individualnu slobodu i privatnu inicijativu. I ja u to verujem, ali većina, zapravo, više ne veruje. Ono u šta veruju jeste sticanje novca i bezbednost: sve vreme brinu da im neko ne otme ili ne siluje decu, zbog Al Kaide, šta radi vlada, o tome kako ćemo danas-sutra napasti Iran, što će ih učiniti bezbednijim, pa, baš sjajno, znate...”

* * *
„Centralna Evropa”, sada i pred našim čitaocima, jasno demantuje tvrdnje bivšeg Nobelovog „profajlera” Horasa Engdala o nekomunikativnosti američke moderne književnosti sa duhom Evrope.

Jer, hteo Stokholm to da uvaži ili ne, činjenica je da je možda najraskošniju epsku sintezu istorije Evrope dvadesetog veka, Kišovim tragom, napisao Amerikanac Vilijam T. Volman.

Vesna Roganović