01.01.00
Blic 11. 01. 1999.
Ljiljana Jokić Kaspar: Raspadanje je opšte, iako mislim da raspadanje brakova i porodica zavisi od ljudi koji su u njemu
"Ćelavi psi" kao slika života
Ljiljana Jokić Kaspar do sada je objavila nekoliko proznih dela ("Ampula noćnog leptira", "Ne propusti nikad trikove čarolije", "Liliputanci putuju u XXI vek", "Četiri male žene"), a u izdanju "Narodne knjige" nedavno se pojavio njen najnoviji kratki roman "Ćelavi psi". Radnja romana smeštena je u savremeno doba, u vreme egzistencijalne, kulturne i duhovne krize obeležene second hand radnjama istrošene robe i raspadom svih vrednosti.
Da li pisac treba da se bavi angažovanim temama i savremenim trenutkom u kome živimo?
- Mislim da treba pisati o vremenu u kome živimo, jer se ono postavlja kao apsolutno angažovana tema. Sva moja dela bave se savremenim životom, svakodnevicom, onime što nam se dešava sada. Mislim da je to suštinsko pitanje, a šta će pisac izabrati kao temu to zavisi od njega i njegovih opsesija.
U vašem romanu skoro svi junaci su umetnici, ali su sve umetničke karijere prekinute na pola. Zbog čega?
- Ne bih rekla da su to prekinute, koliko neostvarene karijere zbog okolnosti koje sputavaju te ljude. Umetnici su u romanu onakvi kakvo je i društvo u kome žive. Njihove karijere su onemogućene zato što su i oni onemogućeni u svakodnevnom životu. Oni su zaboravili da komuniciraju i ne mogu da žive onako kako bi želeli. Stvaraju ono što vide, a ta slika sveta ogleda se u seljačkim pijacama i svemu onome što nas okružuje i ne funkcioniše kako treba.
Šta simbolizuje naslov vašeg romana"Ćelavi psi"?
- Pored pomenutih umetnika u romanu su i tri ćelava psa vrlo bitni junaci. Isto kao i ljudi, oni žive na jednom zatvorenom i skučenom prostoru, nigde ne izlaze iz svog stana, hrane se onim čime stignu. Pošto ne liče ni na šta ja ih nazivam "ćelavim psima", a u stvari su slika svog života.
Ni u svakodnevnom životu, ni u umetnosti nije uobičajeno rušiti mit uzorne majke. Vi ste pak odlučili da to bude jedna od tema vašeg romana?
- Govorim o ljudskoj sudbini, a čim se o njoj govori automatski se upliću svakojaki međuljudski odnosi. Majka i kći prinuđene su da žive zajedno, a s obzirom na to da svaka od njih ima svoj stav i svoje mišljenje one do kraja romana ostaju nepomirljive. One imaju odnos koji je nametnulo ovo vreme, a da ne žive u njemu njihove sudbine ne bi izgledale tako kako izgledaju.
U romanu se potencira raspadanje stvarnosti, stvari, brakova, porodica, umetnosti...Je li to vaš primarni osećaj u odnosu na stvarnost u kojoj živimo?
- Mnogo stvari se danas raspada, mada mislim da raspadanje brakova i porodica zavisi od ljudi koji su u njemu. Ako se ljudima onemogući život onda se naravno oko njih sve raspada. Ako izdržimo ovaj život, onda će i on izdržati nas. Sve zavisi od ljudi i od toga kako će se oni postaviti. Što se tiče umetnosti ona je kako sam to i napisala "istrošena na pijaci". Svet koji nas okružuje pun je švercovanih stvari, sitnog jeftiniša koji stiže sa raznih delova sveta...Vrlo je malo kvalitetnih i vrednih stvari.
Šta onda preostaje umetnicima - kompromis na koji se odlučio vaš junak ili istrajavanje?
- Taj kompromis ima vrlo konkretno ime i zove se modna kuća "Novitet" koja postoji već 50 godina. To znači da Todor Manojlović mora da se vrati na početak. On je bio slikar, ali slikar koji nije uspeo da se ostvari u svom poslu. Zbog toga se okrenuo nečem drugom kako bi zaradio novac.
S druge strane, to što on diže ruke od umetnosti znači da je bio slab umetnik. Da je pravi slikar on bi morao da izdrži sve i ne bi se predao tako lako, čak ni po cenu gladovanja. Naravno, sve ovo zvuči jako jednostavno i prosto u odnosu na život, ali to su iskustva svih nas koji smo ceo život uložili u pisanje koje se danas ne vrednuje.
Iz kog razloga se vaš junak zove Todor Manojlović baš kao i onaj drugi poznatiji Todor Manojlović?
- Zato što u svakom vremenu postoji neki Todor Manojlović koji nema baš najsjajniju sudbinu.
U vašem romanu primetan je ironičan odnos prema savremenoj srpskoj literaturi. Šta vam se u njoj ne sviđa?
- Vrlo sam zadovoljna savremenom srpskom književnošću, ali nisam zadovoljna ljudima u njoj, ali to je već moja privatna stvar. U literaturi je uvek bilo prostora za sve nas, ali je krajnje vreme da se distanciramo od prodavaca iz samoposluge, raznih vaspitačica i učiteljica koje u slobodnom vremenu i iz hobija pišu knjige. Razlika između profesionalnih pisaca i amatera je ogromna, ali nas društvo, nažalost, jednako tretira. Tako moja ironija potiče iz tog nezadovoljstva.
Milica Purić
