Čarobnjak

01.01.00

Dnevnik
05.09.2001.
NABOKOV
U zlaćanoj senci Lolite
U vreme kada je 1939. dovršio "Volšebnika", pisac je, pripremajući se za novu emigrantsku destinaciju, već imao napisan roman "Stvarni život Sebastijana Najta"
Piše: Zoran Paunović
Davne 1959. godine, prilikom jednog od ne tako čestih pospremanja radnog stola Vladimira Nabokova, na volšeban je način iskrsnuo "Volšebnik", kao varljiva potvrda Bulgakovljeve koliko uzvišene toliko, nažalost, i netačne tvrdnje da "rukopisi ne gore". Rukopisi, naime, jesu zapaljive tvorevine - izuzev ako nemaju anđela-čuvara poput Vere Nabokov: legenda kaže, uostalom, da je njen hiroviti suprug u nekoliko navrata pokušavao da Bulgakovljevu tezu proveri i stranicama na kojima je bila ispisana "Lolita", te da se svaki put između njega i vatre u pravi čas našla Vera. Pitanje je, ipak, kako bi prilikom svog nenadanog uskrsnuća prošao "Volšebnik" (ni Vera nije bila svemoćna), da nije uskrsnuo u tako pogodnom trenutku. Jer, te 1959. godine, tajfun "Lolita" već je uveliko harao Evropom i Sjedinjenim Državama: Nabokov stoga ne samo da je mogao da se sa srodnom, dvadesetak godina starijom pričom, suočibez opasnosti da bi ta priča mogla uticati na oblikovanje povesti o grešnoj ljubavi Hamberta Hamberta; mogao je, bez zazora, i da svojim čitaocima ponudi na uvid lik Lolitine starije i, istini za volju, manje zavodljive, bezimene sestre. I premda će "Volšebnik" ugledati svetlost dana tek 1986. godine, zlaćana senka "Lolite" ostaće da kao zla kob lebdi nad svakim čitanjem ove novele. No pre nego što, zavedeni mogućnostima poređenja sa "Lolitom", olako presudimo "Volšebniku", moramo se zapitati koliko je u istoriji svetske književnosti ljubavnih romana koji mogu izdržati poređenje sa pričom o Hambertu Hambertu i Dolores Hejz.
Pred krilatim porotnicima
Takvih dela, naravno, ima - spisku koji čine, recimo, "Orkanski visovi", "Ana Karenjina" i "Majstor i Margarita" svaki će čitalac dodati još poneki naslov - ali ih svakako nema previše. To je činjenica koju moramo imati na umu prilikom susreta sa Volšebnikom, delom koje se može čitati na dva načina: kao preteča "Lolite", zanimljiva prevashodno kao klica jednog remek-dela, ali i kao samosvojna prozna tvorevina koju ćemo doživeti kao potpuno nezavisan, ravnopravan deo Nabokovljevog proznog opusa.
Potonji od dva pomenuta načina čitanja svakako je pravedniji prema delu, ali je i onaj prvi, čini se, neizbežan. Naravno, uvek na štetu "Volšebnika". Sličnosti i podudarnosti između "Lolite" i "Volšebnika" ima sasvim dovoljno za tu vrstu poređenja: dovoljno je spomenuti, na primer, starost glavnih junaka (istina, bezimeni Volšebnik ima četrdeset, a Hambert trideset osam godina, ali je zato uzrast dveju "nimfeta" podudaran - obe imaju po dvanaest godina). Tu je, dalje, i gotovo podudaran plan dvojice protagonista da se preko braka s majkom domognu kćeri, kao i njihovo istovetno gađenje prema odraslim ženama. Obrazovanost i elokvencija Volšebnika i Hamberta takođe su na približno istom, visokom nivou - no upravo u toj sferi počinju da se naziru očigledni nedostaci "Volšebnika" u poređenju sa "Lolitom". Hambertu je, naime, omogućeno da sam ispriča svoju priču, i u tome je njegova najveća prednost, ali i njegov usud. Jer, pričajući tu priču pred "krilatim porotnicima" on silovitošću i neporecivom iskrenošću svoje strasti, kao i pesnički usijanom retorikom kojom tu strast dočarava čitaocu, uspeva ako ne da odbrani, onda makar da okaje svoj greh. Tim pre što kroz vlastitu pripovest još jednom intenzivno proživljava pogubnu aferu sa Lolitom, tako da na njenom kraju on jeste (kako bi to sam rekao) Hambert-od-greha-očišćeni, ali istovremeno i Hambert Skrhani - bez ljubavi, bez budućnosti, bez ičega osim utehe sadržane u završnim rečima njegove ispovesti: "Ovo je jedina večnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja."
Studija poremećenog uma
Takva večnost, Volšebniku je brutalno uskraćena iz jednog osnovnog razloga: u svojoj tragediji on je "samo" glavni junak, ne i pripovedač. Posmatrana spolja, njegova opsesija deluje istinski izopačeno i odbojno; tek na trenutke, u kratkim pripovedačkim izletima u svest junaka, u unutrašnjim monolozima naziremo proplamsaje hambertovske strasti koja ne zna za greh, niti za smrt. Od "Volšebnika" do "Lolite", dakle, promena pripovedačke perspektive presudno je doprinela da se jedna velikim delom mučna priča o bolesnoj žudnji pretvori u veličanstveni ljubavni roman.
Već i to što je predstavljala tako značajan korak ka "Loliti", moglo bi biti dovoljan razlog da noveli "Volšebnik" posvetimo punu pažnju. No ukoliko je budemo posmatrali isključivo iz takve perspektive, zanemarićemo mnoge autentične vrednosti ovog dela koje - složićemo se s njegovim autorom - odista predstavlja primer "lepo, precizno i lucidno napisanog proznog dela na ruskom jeziku". A propos jezika, sasvim je moguće i to da je "Volšebnik" poslednje Nabokovljevo delo napisano na ruskom: u vreme kada je 1939. godine dovršio "Volšebnika", pisac je pripremajući se za novu emigrantsku destinaciju već imao napisan "Stvarni život Sebastijana Najta", svoj prvi roman na engleskom jeziku. Po objavljivanju ovog romana 1941. godine, Nabokov će sva svoja dela pisati isključivo na ruskom.
Može biti, dakle, da u svojoj labudovoj pesmi na maternjem jeziku - posebno kada se ta pesma uporedi sa "Lolitom" - labud pomalo distonira, može biti da je Vladimiru Vladimiroviču trebalo još petnaestak godina ("Lolitu" je počeo da piše 1950. godine) da bi pronašao pravu pripovedačku formu za jednu tako bizarnu povest, ali je činjenica da "Volšebnik" sadrži puno prepoznatljivih odlika jedinstvenog rukopisa Vladimira Nabokova.
Pre svega, reč je o jednoj od mnogobrojnih Nabokovljevih proznih studija poremećenog uma. Poremećena stanja svesti junaka i pripovedača su upravo tridesetih godina, sa romanima "Očajanje" i "Stvarni život Sebastijana Najta", zauzela jedno od središnjih mesta u Nabokovljevoj prozi, postavši tema koju će kasnije sa "Lolitom", a naročito u "Bledoj vatri", pisac apsolvirati na maestralan način. Najvažnija njegova pripovedačka dosetka u takvim delima - posmatranje sveta očima poremećene osobe - i u "Volšebniku", uprkos tome što preovladava manje-više tradicionalno pripovedanje u trećem licu, funkcioniše na izuzetno ubedljiv način. Čudnovata vizura Nabokovljevih pripovedača koji se odlikuju pomerenom percepcijom stvarnosti, uzbudljiva je i onda kada postane predvidljiva: tada, sa svešću čitaoca o tome da sukob objektivne realnosti sveta i subjektivne stvarnosti junaka svakog trenutka može dovesti do katastrofe, Nabokovljeve priče postaju napete poput najboljih trilera. Takav je slučaj i u "Volšebniku"; i u ovom delu se Vladimir Nabokov poigrava sa žanrovima, tražeći unutar naizgled istrošenih žanrovskih obrazaca nove modele pripovedanja. Stoga je "Volšebnik" u isti mah i psihološka studija, i triler, ali i horor priča - makar u onoj meri u kojoj je to i bajka o Crvenkapi, na koju nas Nabokov lajtmotivima u "Volšebniku" nimalo slučajno podseća.
Baka i Crvenkapa
Neobičan žanrovski konglomerat, kao i drugde u Nabokovljevim boljim proznim delima, i u "Volšebniku" se drži na okupu zahvaljujući drugim vrlinama njegovog pisanja. Pre svega, on i ovde, uprkos ponešto skučenim mogućnostima odabranog modela pripovedanja, uspeva da u čitaocu probudi saosećanje ne samo prema žrtvi, već i prema zločincu. Tminu Volšebnikove opsesivne usmerenosti ka jednom jedinom cilju povremeno razbijaju svetli trenuci istinske ljudskosti i pravih emocija, trenuci koji nas navode - kao u Hambertovom slučaju - da i u zločincu sagledamo žrtvu. Kukavni Volšebnik je upravo to: žrtva nesavladive strasti, vuk koji bi, kad bi za njega postojala mogućnost izbora, radije ostao baka i do kraja života savesno brinuo o Crvenkapi. To bolno osećanje propuštene prilike da se odbrani i sačuva elementarna ljudskost, udruženo sa svešću o čovekovoj sposobnosti da iskoristi ma i najmanju mogućnost da u sebi probudi najzverskije porive, možda ponajviše doprinosi upečatljivosti utiska koji ostavlja "Volšebnik". Utisak, naravno, ne bi bio ni izbliza tako snažan da nije ostvaren kroz prepoznatljivu, neodoljivu retoriku i stil genija koji se više od svega gnušao istrošenih metafora, estete koji nije podnosio književnost s "porukom", ali i plemenitog cinika koji je, po sopstvenim rečima, "odbacivao greh, šamarao glupost, ismevao vulgarne i okrutne, i pripisivao najveću moć nežnosti, darovitosti i ponosu".
"Volšebnik" kao nagrada
Mimo svih književnoistorijskih, etičkih i ostalih aspekata značaja "Volšebnika", susret sa takvim Vladimirom Nabokovim biće za čitaoca ovog dela najveća nagrada. "Volšebnik" možda i nije "jedina večnost" koju Nabokov može deliti sa svojim čitaocem, ali jeste jedan trenutak te večnosti - trenutak koji nudi dragocen i uzbudljiv čitalački doživljaj.