Čarobni trenuci

02.11.13 e-novine.com

„Čarobni trenuci“ su, kad uzmemo obzir i njihove mane i vrline, solidna zbirka pripovedaka, svakako sa mnogo više prednosti nego nedostataka. Ona bi, zajedno sa knjigom Slobodana Bubnjevića „Strah od promaje“, mogla da bude paradigma zaista kvalitetnog mainstreama ka kojem bi srbijanska književnost mogla da se kreće. Zameniti istrošenu pantićevsko-arhipelašku paradigmu malih prostora i tišine, politički svesnim pisanjem koje ne beži od velikih tema, bila bi velika pobeda, ali s obzirom na igre i odnose moći, na to ćemo još morati da pričekamo
Ima mnogo pisaca među kopirajterima, odnosno među ljudima koji se bave marketingom. Ukoliko bih pokušao da okarakterišem njihovo pisanje, odnosno da povežem dve činjenice među kojima može, ali i ne mora da bude veze, onda bih svakako istakao činjenicu da su pisci-„madmeni“ veoma čvrsti u dramaturgiji svojih književnih tekstova. Linije radnje i likova uvek su precizne i često veoma, veoma uspele. Druga stvar koja opet mož" da bude, a ne mora da znači jer uzorak je ipak relativno mali, jeste jasnoća jezika kojim se koriste. Rečenica je klinički precizna, jasna, svi njeni delovi su tu, a njihovo nizanje u pasuse i duže celine je logično. Treća stvar koja se može primetiti bile bi igre reči i humor izveden iz njih. Kombinatorika glasova i smisla i njihovo izvrtanje u potrazi za efektom jedan je od koncepata kojih se reklame i svet marketinga veoma teško odriču, pa tako i autori koji nam stižu odatle često posežu za ovakvim efektima koji su ponekad uspešni i pretvaraju se u noseće metafore, a povremeno samo dekoracija koja ume čak i da zasmeta.
Saša Dimoski je čovek sa, da tako kažem, dva bekgraunda. Jedan od njih je upravo onaj o kojem sam malopre govorio, a drugi je iz sfere maloletničke delikvencije, jer je pre nego što je ušao u marketing bio vaspitač u domovima za „decu sa ulice“. Zašto je ovo interesantno kad nas odavno uče da napustimo biografski pristup književnom delu? Stoga što posao kojim se autor bavi, odnosno bavio, neposredno utiču na njegovo pisanje, odnosno na izbor tema, kao i na ono što nazivamo stilom. Kada, dakle, u zbirci Čarobni trenuci i druge priče koju čini deset pripovesti, različite dužine, od veoma kratkih do novela, tri imaju direktne veze sa domovima za maloletničku delikvenciju, tu činjenicu ne možete zanemariti, posebno što u svesti gotovo svakog čitaoca odmah budi asocijacije na Specijalno vaspitanje, Sivi dom ili Zaboravljene. Tema maloletničke delikvencije je jedno vreme bila veoma popularna, posebno u takozvanom mekom socijalizmu i služila je kao manje ili više uspešna metafora društva. Nakon ustoličenja Slobodana Miloševića, ova tema prosto pada u zaborav, kao i ove ustanove, druge stvari izbijaju u prvi plan, a briga o „deci sa ulice“ (ovo je autorova sintagma) postaje zaista marginalna. Zbog toga naslovna priča, bez obzira na vremensku i prostornu udaljenost neobično podseća na Solženjicinov klasik Jedan dan Ivana Denisoviča, preživljen dan u užasu, s naglaskom na pridev.
Možda je u tom smislu upečatljiva i priča „Podneblja“ koja upravo opisuje taj prelaz iz jednog sveta u drugi, odnosno sa jednog posla na drugi. Razlika između kompletne iščašenosti (u smislu odstupanja od uobičajenog) doma za maloletne delikvente u kojem su drame često na ivici tragedije i sudbine dece i mladih ljudi prosto prerastaju ono što bismo nazvali okvirima normalnog, i izgleda marketinške agencija u kojoj se gotovo „ništa ne dešava“, svakako ne u onom smislu u kojem je glavni junak navikao na to deluje gotovo nestvarno i zbog toga, zbog uspešnog spajanja dvaju krajnosti, ova mi se priča čini nekako najuspelijom.
Dimoski je u ovoj zbirci, pored pripovedaka koje se bave situacijama u domovima za maloletničku delikvenciju, ispisao i nekoliko novela koje se direktno bave političkom situacijom, odnosno imaju za temu neke političke događaje iz bliske prošlosti. Pripovetka koja otvara zbirku „Starman“ zamišlja jednu hipotetičku situaciju u kojoj pripovedač pokušava da spreči ubistvo Zorana Đinđića. Tu je, zatim, pripovetka „Anđeo lustracije“ koja se bavi onim čime se nažalost retko ko bavio, a onaj ko jeste, nagrabusio je. Pripovetka „Jebiga“ bavi se skrivanjem ratnih zločinaca. U ovim pričama oseća se gorčina i razočaranje svim onim što nam se dogodilo. Autor je svestan da nije moguće ispraviti istoriju, sprečiti ubistvo premijera ili genocid u Srebrenici, ali je važno podići glas, što je autentičnije moguće protiv svega što je činjeno. Naime, književnost, bez obzira na njenu relativno malu vidljivost u odnosu na druge medije, ima jednu prednost, a to je njena rezonanca koja je, u idealnim uslovima, večna.
Ukoliko bi trebalo da izdvojim priču koja je na mene ostavila najslabiji utisak, onda bi to svakako bila ona koja nosi naziv „Supa od albatrosa“. Ova priča koja ima neočekivan obrt, ipak ne uspeva u svojoj nameri. Zamišljena kao dijalog između albanskog otmičara i srpskog zatvorenika, za koje se ispostavlja da su nešto sasvim drugo, ona ipak ne uspeva ni jezički ni dramaturški da opravda upotrebu takozvanog albanskog srpskog koji isuviše podseća na nacionalističke ispade ovdašnje književnosti, dramaturgije i estrade u poslednjih trideset i više godina koja i dan danas nastavlja da nas teroriše. Iako, naravno, kod Dimoskog motivacija ni u jednom trenutku ne dolazi u pitanje, ova priča se čini potpuno nepotrebnom.
Očigledne su ambicije ovog pisca za romanesknim strukturama i neke priče zaista prelaze iz pripovedaka u novele, gotovo pa romane. Čini se da „Krug“, „Dug“ i „Gej sprej“ imaju ambiciju da prerastu u nešto više. Ipak, ne uspevaju da budu uverljive u onom smislu koji bi opravdao njihovu dužinu. Moglo je to i kraće i efektnije, ali zahvaljujući zaista preciznom i izgrađenom jezičkom izrazu, ove priče se lako čitaju. Postoji kod Saše Dimoskog sklonost ka povišenim emotivnim stanjima, odnosno ka patetici. Ona više dolazi do izražaja u novelama, nego u kraćim pričama iako se njeni tragovi svuda naziru. Ipak, nije nametljiva i ne smeta previše, ali ne uspevaju da je potisnu dramaturška rešenja preuzeta iz televizijskih ili filmskih scenarija poput reza ili zatamnjenja na kojima autor često insistira.
Čarobni trenuci su, kad uzmemo obzir i njihove mane i vrline, solidna zbirka pripovedaka, svakako sa mnogo više prednosti nego nedostataka. Ona bi, zajedno sa knjigom Slobodana Bubnjevića Strah od promaje, mogla da bude paradigma zaista kvalitetnog mainstreama ka kojem bi srbijanska književnost mogla da se kreće. Zameniti istrošenu pantićevsko-arhipelašku paradigmu malih prostora i tišine, politički svesnim pisanjem koje ne beži od velikih tema, bila bi velika pobeda, ali s obzirom na igre i odnose moći, na to ćemo još morati da pričekamo.

Vladimir Arsenić