Poslala je pismo, isključila kompjuter i pogledala na sat. Bilo je vreme da krene u šetnju. Strčala je niz stepenice, zgrabila ranac i zatvorivši vrata za sobom, osmehnuto udahnula miris prolećne zemlje. Čitave zime je sanjala ovaj trenutak i sada, kada ga je konačno dočekala, želela je da nadoknadi sve ono što joj je tokom hladnih i mračnih večernjih sati bilo uskraćeno. Žurila je do rečice da se osami uz žubor vode i uroni u umirujuće zvuke prirode koja se meškoljila razbuđena iz zimskog sna. Olga je čitavim svojim bićem upijala tek probuđenu snagu zemlje iz koje je bujao novi život. Kao da je i sama bila deo te netaknute lepote, osećala je kako sva njena čula trepere, hraneći se svešću da je život moćna i nezaustavljiva sila, i da je sve ono što ju je sputavalo i bolelo ništavno u odnosu na čudo rađanja i obnavljanja, koje se događalo svuda oko nje.
Puštajući da mirisi, zvuci i sokovi zemlje napoje njenu umornu i ranjenu dušu, lečila je sebe od samoće i tuge. Ogromnom svojom ljubavlju prema planini u kojoj je našla utočište, ukorenila se u beskrajni mirisni prostor, postajući deo njega i njegove životne moći.
„Konačno sam ponovo živa“ – mislila je u sebi – „I to što volim pogrešnog muškarca i što me čitavo telo boli od želje za njim, samo je dokaz da strastveno i moćno postojim...“
Sedela je na rancu, zagledana u razbuktalo zeleno prostranstvo pred sobom. Znala je da će uskoro morati da krene kući. Svež vazduh, koji joj je ispunio nozdrve, najavljivao je noć. U daljini se začulo blejanje ovaca.
Pastiri su ih početkom meseca izveli na pašnjake i tu će ostati sve do oktobra. Toliko će trajati i ispaša njene duše, a onda, ponovo zimski sumrak i muk. Udahnuvši još jednom žudno, podigla je pogled ka nebu i lenjo ustala. Na trenutak joj se učinilo da joj je vetar doneo miris Igorove kose. Uzdrhtala je, predosećajući njegov dolazak. Nije ga bilo tri nedelje. Nakon što je hotel otvoren, sa Ivanom se već sledećeg dana vratio za London. Videla ga je samo na kratko, tek toliko da mu saopšti da je sve pripremljeno onako kako su i želeli, i da ne bi trebalo da bude nikakvih iznenađenja. On je i dalje samo glasom bio tu, pogledom je odavno otišao od nje.
Terajući Igora iz svojih misli, osmehnula se, ugledavši lisicu kako izviruje iz šipražja, njušeći oprezno vazduh.
– Znam, znam... Vreme je da krenem – progovorila je tiho i laganim korakom se uputila niz padinu stazom koja je vodila ka selu. Kod Jagode i Ivanke ju je čekala topla pita zeljanica i hladno ovčije kiselo mleko. Posle večere, sešće za razboj i nastaviti da tka prekrivač za svoj veliki samotni krevet.
– Penelopa je danju tkala a noću razatkavala, čekajući na povratak svog muškarca... A ja?... Ja samo tkam i trudim se da ne mislim o tome... I ko zna zašto je to dobro... – nasmejala se samoj sebi. Put kojim je pošla bio joj je dobro poznat, ali neki glas duboko u njoj govorio je da nikad ne možeš znati šta te na kraju zaista i čeka.
