Čaplinova stopala

njih su nepokretni, neki dezorijentisani, haluciniraju, mešaju javu i san, vraćaju se u prošlo, neki su slepi, fotofobi, bez nogu, neostvarenih ambicija i želja, a svi su stari i nemoćni, ostavljeni od rodbine, napušteni, sa jedinom izvesnošću bliske smrti, nestanka. Svi se oni grčevito drže svojih principa, slike o sebi, žele da žive, uprkos odjavnoj špici svog života i jedan od bitnijih zaključaka knjige je da je lični mit u tom slučaju često jači od istine, potrebniji. Važnije je kako sebi objašnjavamo svoj udes nego šta nam se stvarno desilo.

Pisac se, dakle, uhvatio u koštac sa verovatno najtežom temom u literaturi, sa smrću, sa bespomoćnošću i slabošću čoveka na kraju života, sa dobom kada svako sebi, ako može i želi, podnosi završni račun. Starost i umiranje, palijativna nega, svakako su kao teme nepopularne u današnjem teroru mladosti i zdravlja, lažne sreće, smrt je tema koja se izbegava ili se o njoj govori kao da se samo drugima dešava, na filmu, kroz fraze i kao da je sve o tome već rečeno. Međutim, smrt je neuhvatljiva i nepojamna sila koja dolazi po svakoga. Čitava civilizacija je pokušaj da se da odgovor na ovo teskobno pitanje.

Zbog svog stanja junaci Babićeve knjige izgledaju kao senke, prikaze, karikature, kao glumci koji imaju samo jedan tekst koji izgovaraju godinama jer su otelotvorenje lične mitologije koja je jača od realnosti, i svi, uključujući i osoblje pansiona pomalo liče na glumce neke tragikomedije. Svako od njih je svojevrstan Čarli Čaplin koji se lažno predstavlja, upada u nevolje, žudi za onim što ne može imati, ponekad urnebesno smešan jer mu je opseg delovanja veoma ograničen. Shvatamo da je starost i komična i to olakšava priču o njoj. Bila bi to i poenta knjige, ta samilost za ljudski rod, kroz osmeh.

Nežan i delikatan stil Bojana Babića koji se čini posebno dragocen kada dočarava psihička stanja i onirično, u „Čaplinovim stopalima“ dobija na punoći i snazi, dok se mesta gde pripovedanje od obične slike postaje esejistička misao čitaju kao vrhunska literatura. Zbog svega toga ova knjiga izuzetna je novina na našoj predvidljivoj književnoj sceni i prava umetnička pobeda. Upotrebimo, na kraju, i tu starinsku i zaboravljenu reč, ona je dokaz da još ima plemenitosti i nade za sve nas.