Bufalo noći

09.06.09

Dnenvik, 09.06.2009.


ARIJAGA: Pisanje, način da pobedim smrt

Više poznat u svetu filma kao uspešni scenarista a od skora i reditelj, meksički pisac Giljermo Arijaga, koji je u subotu otvorio Festival filma i medija “Sinema siti”

predstavljen je i na konferenciji za novinare. Povod su i dve njegove knjige nedavno izdate kod nas: “Slatke smrti” i “Bufalo noći”, u izdanju “Dejadore”, čijim je vlasnicima posvetio nagradu “Ibis”, koja mu je uručena na početku festivala.
- Za pisce su izdavači heroji i zato sam mojim srpskim izdavačima koji u svoj posao ulažu svoje lične pare posvetio ovu nagradu. Fantastično je što sam tu, što su moje knjige prevedene na srpski i, nadam se, čitaće ih ove vaše prelepe žene, o čemu nikada nisam ni sanjao – rekao je Arijaga našalivši se da je u Novom Sadu tek jedan dan, a samo što nije počeo da govori srpski, jezik ljudi koji mu se čine jako bliski po toplini, temperamentu, humoru pa i tenziji, slični Latinoamerikancima.
- Želeo sam da postanem bokser i odem na olimpijske igre. Trenirao sam ali su se javili mali zdravstveni problemi. A kada sam se javio doktoru rekao mi je da ima jednu dobru i jednu lošu vest – prva je bila da nisam hipohonder, a druga, da mi je srce obolelo i da mi je život ugrožen, i da će biti potrebni meseci da eventualno ozdravim. Imao sam tada 23 godine. Razmišljao sam šta da radim i odlučio sam da počnem da pišem. I , evo, od tada to radim besomučno jer sam shvatio da je to moj način da pobedim smrt.
Po Arijaginim rečima knjige su za njega kao ogledalo – hvataju svetlo i reflektuju ga na mesta na koja niko nikada nije pogledao. Za svoje pisanje inspiraciju nalazi u svom iskustvu i svetu u kojem živi i kako je rekao svetan je da svet koji kao pisac stvara utiče na njega kao čoveka.
- Scenarije pišem sa istom strašću sa kojom pišem romane i priče. Nema tu neke razlike, u oba slučaja polazim od ličnog iskustva i znanja – rekao je Arijaga istakavši da sada i kao reditelj bolje shvata koliko je film kolektivna umetnost, i da u tom smislu ne želi sebe posebno da izdvaja. V. C.





O ratu i (ne)običnim ljudima

Posle prve festivalske večeri laganog zagrevanja sa domaćim animiranim SF filmom “Tehnotajz: Edit i ja”, u nedelju je počeo i radni - takmičarski deo “Sinema sitija”. Kao prvi u selekciji “Nacionalna klasa” (sa deset domaćih ostvarenja) i prvi od pet, koji se na festivalu premijerno prikazuju, viđen je film “Obični ljudi” (Ordinaru People) u režiji debitanta Vladimira Perišića. On je zajedno sa Alis Vinkur napisao i scenario za svoj dugometražni prvenac, i kao francuski đak ga realizovao u srpsko - francuskoj koprodukciji sa mešovitom filmskom ekipom. “Obični ljudi” je i jedini film iz Srbije koji je prikazan na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu i to u okviru programa “Nedelja kritike”.
Perišićeva filmska priča se odvija od zore do kasno jedne letnje noći. Počinje odlaskom desetine vojnika na napušteno poljoprivredno dobro gde nekoliko sati vrelog letnjeg dana protiče u iščekivanju zadatka. U grupu je i Džoni, najmlađi i po vojničkom stažu, napet i nespreman za ono, što sluti da ga čeka. Kada stigne kombi sa prvim zarobljenicima i starešina izda kratko uputstvo za postupanje, Džoni u početku ne prihvata zadatak ali ipak kreće sa ostalima na mesto gde se streljaju dovedeni ljudi. Kada starešina razdeli svojim vojnicima sedativ, po litra ljute na dvojicu, u pravilnim razmacima, od po nekoliko cigareta i gutljaja rakije, nekoliko puta se dovoze oni za odstrel, a Džoni sve revnosnije izvršava naređenje...
Gotovo bez reči, dokumentarističkim hiperrealizmom, Perišić stilski dosledno stvara sugestivnu, donekle i napetu atmosferu jednog mučnog dana u kojem se izvršavaju ratni zločini. Fokusirajući se na Džonija (upečatljivo ga igra Relja Popović) koji u nekoliko sati prolazi put od simpatičnog dečaka do ubice dečačkog lika, “Obični ljudi” pažljivom i strpljivom gledaocu otkrivaju mehanizam grupe određene za izvršenje egzekucija, minimalnim naznakama usmeravajući i otvarajući prostor za naslućivanje unutrašnje drame glavnog protagoniste i ljudi koji ga okružuju. Hladnim okom kamere beleži se isečak iz ratnih zbivanja, svi ćemo prepoznati, nedavnih, na našim prostorima, iako su izbegnuti bilo kakvi znaci koji bi ukazivali na preciznu identifikaciju zločinaca i žrtava.
”Obični ljudi” su po formi i stilu najbliži onome što poslednjih godina susrećemo u novom rumunskom filmu – koji nas potresa “neutralnim” pogledom na realnost. U tom smislu “Običnim ljudima” ipak nedostaje ubedljiviji tretman prelomnih dramskih momenata, koje smo u ovom filmu samo naslutili. Pohvalu zaslužuje glumačka ekipa u kojoj je pored ostalih i Boris Isaković, koji hladnokrvno vojnički, samo obavlja svoj posao vođen koliko ličnom samoživošću toliko prihvaćenim silama iznad njega.
U internacionalnoj selekciji “Egzit point” videli smo ruski film “Zarobljenik” Alekseja Učitelja koji se takođe, bavi jednom ratnom epizodom, u njegovom slučaju rata u Čečeniji. Kada negde u planinama ruski oklopni konvoj blokiraju čečenski pobunjenici dva vojnika dobijaju zadatak da uhvate lokalnog čečenskog borca kako bi ruskoj jedinici, poznajući teren, pomogao da se izvuče iz blokade. Između zarobljenog mladića i jednog od iskusnih ruskih boraca se tokom pohoda kroz šume i planine rađa nevojnički – prisan odnos sve do trenutka kada mladi Čečen mora biti žrtvovan. To je priča o mogućoj humanosti u ratu i ljudskoj nemoći da njegovu surovu jednostavnost - ili mi ili oni – prevlada. Produkciono na visokom nivou, ovaj u osnovi antiratni film odlično odglumljen i režiran, postavljen u precizan žanrovski okvir, jedan je od solidnih, ali ne i spektakularnih ostvarenja savremene ruske kinematografije.
Takođe, u selekciji “Egzit point”, mađarsku kinematografiju je zastupao film “Istražitelj” Atile Gigora kao “čudan mali triler u kojem izopačen moral na kraju zahteva od gledaoca da stane na stranu glavnog lika zločinca”. U ovom slučaju jedan forenzičar preuzima ulogu plaćenog ubice i kada otkrije da je izmanipulisan mora da spasava svoju glavu.



V. Crnjanski


Blic, 08.06.2009


Smrt je najveći pokretač života

Giljermo Arijaga, pisac i reditelj

Slavni meksički pisac, scenarista i reditelj Giljermo Arijaga otvorio je preksinoć u Novom Sadu festival „Sinema siti”. Scenaristi nekoliko kultnih i nagrađivanih filmova, među kojima su „Tri smrti Melkijade Estrade”, „21 gram” i „Vavilon”, preksinoć je uručena nagrada „Ibis” za doprinos svetskom filmu, a u njegovu čast organizovana je i retrospektiva filmova za koje je pisao scenarija. Pored filmova, na festivalu će biti predstavljena i dva Arijagina romana: „Bufalo noći” i „Sladak miris smrti”. Arijaga po drugi put posećuje Srbiju, a zahvaljujući festivalu „Sinema siti”, prvi put je u Novom Sadu, koji ga je, kako priznaje, očarao zbog lepih žena.


Impresioniran sam ovim festivalom, pre svega prisustvom mlade publike; ljudi su topli i prijateljski nastrojeni, skoro kao da su Latinoamerikanci - kaže Arijaga.

Vi ste pisac, scenarista i reditelj... Šta vam od toga najviše leži?
- Ja sam u osnovi pripovedač koji upotrebljava različite medije da ispriča svoju priču i jako sam srećan što mogu da to radim u svim ovim formama. Sve što sam želeo da radim u životu, to i radim. Čak sam i glumio. Moje radno vreme nije od devet do pet, ja nemam sebi pretpostavljenog i radim kako želim. Rešio sam da dođem u Srbiju, a da prethodno nikoga ne pitam za dozvolu.

Kao čovek koji se bavi autorskim filmom, iza sebe imate brojne nagrade sa međunarodnih filmskih festivala. Verujete li da autorski film može da izdrži konkurenciju holivudske hiperprodukcije?
- Ne bi bilo fer reći da Holivud radi isključivo komercijalne filmove. Zapanjujuće je koliko u Holivudu ima vrlo vrednih i pametnih ljudi. To nije zajednica koja razmišlja isključivo o komercijalnim filmovima. Tamo ima ljudi koji su spremni da podrže autorski film. Tamo su moji fotografi, producenti, finansijeri filma i glumci koji su spremni da podrže autorski film: Bred Pit, Šon Pen, Kejt Blančet, Šarliz Teron, Kim Bejsinger, Benisio del Toro, Tomi Li Džons.

Kako holivudski glumci reaguju na izazove autorskog filma? Ko je od njih na vas ostavio poseban utisak?
- Ne plaše se rizika i vole izazove. Mogu vam reći da sam radio sa glumcima koji su zaista posvećeni tom poslu. Oni nemaju uvek priliku da to rade. Nedavno sam režirao film sa Šarliz Teron i Kim Bejsinger. Ništa tu nije bilo od glamura, i to su žene koje briljantno rade svoj posao.

Da li ste zadovoljni kako film odražava vaše ideje iz scenarija ili romana?
- Do sada je svaki film koji sam režirao i za koji sam pisao scenario, zaista preneo originalnu poruku koju sam nameravao. Velika lekcija koja se iz ovakvog posla izvlači jeste da dođete do zaključka da imate isti ukus koji, naravno, može da se promeni tokom godine. Zadovoljan sam filmovima koje sam napravio.

Scenario za „Tri smrti Melkijade Estrade” dobio je nagradu na Festivalu u Kanu 2005. godine. Priča o Amerikancu (Tomi Li Džons) koji pokušava da sahrani u Meksiku slučajnog prolaznika kome je obećao da će ga sahraniti u njegovoj zemlji, dirljiva je priča o moralu i ljudskosti. Verujete li da te ljudske vrline i dalje postoje ili polako nestaju?
- Verujem. Čak i u ekstremnim situacijama. Zanimljivo je da u ekstremnim situacijama, ratu na primer, ljudi daju ili najbolje ili najgore od sebe. Vidite ljude u ratu koji daju sve od sebe da bi nekog spasli, ali isto tako i ljude koji su iskazali jezivu brutalnost. Verujem da je jezgro ljudskog bitisanja u stvari kontradikcija.

Stiče se utisak da se većina vašeg opusa bavi jednom temom - smrću.
- Da. Jer, ako mislite da razgovarate o životu, morate da razgovarate i o smrti, jer smrt je neizbežna i ona definiše život koji živimo. Čini mi se da savremeno društvo danas to nekako ne koristi. Ljudi se često udaljavaju od sopstvenog života. Neverovatan je broj ljudi koji svet posmatraju preko svog računara. Ljudi na žurki su igrali u potpunom mraku ne komunicirajući jedni s drugima. Ako uvedete u priču smrt, onda uvodite i humanost. Ako bi tom čoveku koji igra sam u mraku ili ženi sa kojom živiš saopštio da im je to poslednji dan života, ponašali bi se sasvim drugačije.

Na filmovima „21 gram”, „Pseća ljubav” i „Vavilon” uspešno ste sarađivali sa rediteljem Aleksandrom Gonzalesom Injaritom. Zbog čega je ta saradnja prekinuta?
- Molim? Ne čujem vas? U redu. Odgovoriću. Imali smo džentlmenski dogovor, ali on nije ispoštovan, i to je to.

Šta vas sad kao tema posebno intrigira?
- Kada ste pisac, uvek pišete o ličnim stvarima. Opsednut sam ljubavlju, načinima na koje ljudi žive i umiru i likovima koji hodaju po ivici ambisa.

Onda bi Srbija mogla da vam posluži kao inspiracija, zbog mnoštva takvih primera...
- Definitivno u Srbiji postoje stvari koje mogu biti interesantne. Srbi sebe prikazuju kao vrlo agresivne, ali su istovremeno i topli. Ta kontradiktornost kod Srba je interesantna.

Novi Sad ima festival, nema bioskop
Da li ste upoznati s tim da se festival „Sinema siti” održava u gradu koji praktično nema nijedan bioskop?
- Da, čuo sam to. Ali dobra stvar je što festival ide na ulice i postaje grad bioskop. Da, prilično je apsurdno.
Može li poslužiti kao ideja za vaše novo delo?
- Može. Može i vama.

Volim Kusturičin rad
- Utisak onako iz daleka jeste da je srpska kultura veoma snažna. Jedan od primera je i način na koji je srpska kultura refletkovana u Kusturičinim filmovima.
Kad smo kod te slike o Srbiji koju šalju Kusturičini filmovi, koliko ona odudara ili se poklapa sa vašim viđenjem kada dođete ovde?
- Pre svega, veoma volim Kusturicu jer ima veoma lični pogled na svet. Ono što je divno kod njegovih filmova jeste koliko ljudi mogu biti paradoksalni i kontradiktorni. Njegov pogled na Srbiju je kao na zemlju prijatnih, zabavnih ljudi sa dosta crnog humora.

Aleksandar Savanović



Večernje novosti, 07.06.2009



Perom pobedio smrt


JEDAN od najznačajnijih hispanoameričkih pisaca i scenarista danas, čije knjige i filmovi snimljeni na osnovu njegovih predložaka osvajaju nagrade širom sveta, Giljermo Arijaga, specijalni je gost trećeg filmskog festivala „Sinema siti“, koji se održava u Novom Sadu od 6. do 14. juna. Majstor za velike ljudske priče o ljubavi i patnji u svojim delima govori o životu, smrti, ali i usamljenosti i nemogućnosti komunikacije, temama koje ga neprestano opsedaju, inspiraciju za stvaranje pronašao je u sopstvenom susretu sa smrću.
- Kada sam imao 21 godinu počela je da me bole leva ruka, imao sam jake grčeve i otišao sam kod doktora, koji mi je rekao da mi je srce inficirano i da dva mesece ne smem da izlazim iz kuće niti da komuniciram sa ljudima, kako se ne bih naprezao. Takođe mi je rekao da ta bolest može biti i fatalna. I upravo pri tom susretu sa smrću sam rešio da nešto promenim, da je pobedim i to umetnošću, pisanjem. Počeo sam da pišem kao lud, to
je bio pokušaj da ostanem živ tako što ću ostaviti deo sebe u knjigama - priča nam Arijaga.
Rezultat njegove odluke je fascinantan. Tri neobična romana, zbirka priča i niz scenarija, između ostalih i za filmove „21 gram“, „Pseća ljubav“, „Tri sahrane Melkijadesa Estrade“, „Vavilon“ i „Bufalo noći“, koji su redefinisali sam način pripovedanja, što je ostavilo neizbrisiv trag pre svega na sedmu umetnost.
Njegove naizgled nepovezane priče, sa kojima se čitalac - gledalac na početku pripovedanja upoznaje kroz vešto isprepletanu naraciju, na kraju se stapaju u veliku celinu koja dobija sasvim novo značenje. Svi elementi se na kraju ujedinjuju pred očima čitalaca, što često ima veoma konkretne posledice u stvarnom životu.
- Svet koji stvaram nesumnjivo utiče na mene, ali sam fasciniran kako deluje i na ljude koji uđu u njega. Na primer, jedna devojka mi je rekla da je u poslednji čas odustala od udaje kako ne bi bila zarobljenik veze kao što je i junak u jednoj od mojih knjiga. Čuvar zatvora u Brazilu mi je pisao da su svi zatvorenici čitali moju knjigu, ali pošto imaju samo jedan primerak, nikako ne mogu da se dogovore ko je sledeći na redu. Cela ta situacija, prema rečima čuvara, promenila je sam život, ni manje ni više nego kriminalaca - kaže Arijaga.
Meksički pisac je ispričao i kako je poklonio knjigu porodici koju je opisao i čija imena se nalaze u knjizi, ali nijedan član te porodice nije znao da čita.
- Međutim, devojka iz sela je uzela tu knjigu i počela da im čita naglas, a celo selo ju je slušalo, zadivljeno što se govori upravo o njima. Svakog dana posle rada na polju oni su se okupljali i slušali. Hoću da kažem da se nikada ne zna šta će se dogoditi kada se jedno umetničko delo završi i preda svetu na korišćenje. Eto, ko bi rekao da ću ja o svojim delima govoriti u Srbiji i da ću čak i početi da učim vaš jezik. I to je dokaz da umetnost nema granice.

D. STOJANOVIĆ


Politika, 05.06.2009

Umetnost je kockanje

Što je ulog veći, delo je zanimljivije. I što više pitanja podstiče, snažnije je i moćnije, kaže slavni meksički pisac, scenarista i reditelj koji sutra uveče proglašava „Sinema siti” festival otvorenim
Giljermo Arijaga

Specijalno za „Politiku”
Slavni meksički pisac, scenarista i reditelj Giljermo Arijaga, jedan od najuticajnijih literarnih stvaralaca savremene meksičke književnosti i španskog govornog područja, sutra uveče u Novom Sadu proglasiće međunarodni festival „Sinema siti” otvorenim.

Arijaga na novosadski festival i u Srbiju stiže zahvaljujući dvogodišnjem angažmanu Dubravke Lakić, filmskog kritičara našeg lista i selektora premijernog internacionalnog programa SSIFF-a. Specijalnom gostu festivala sutra uveče biće uručena nagrada Ibis za doprinos svetskom filmu, a u njegovu čast organizovan je i program retrospektive filmova za koje je pisao scenario – među njima su „Pseća ljubav”, „21 gram” i „Vavilon” (sva tri sa rediteljskim potpisom Alehandra Gonzalesa Injaritua), kao i film „Dolina u plamenu” koji je Arijaga režirao. Uz filmski program, festival priređuje i promociju dva Arijagina romana – „Sladak miris smrti” (u prevodu Srđe Sardelića) i „Bufalo noći” (u prevodu Biljane Bukvić Isailović), koji su se na srpskom jeziku pojavili u izdanju kuće „Dejadora”( urednik je Mirjana Teofanović).

„Politika” danas ekskluzivno objavljuje intervju sa Giljermom Arijagom, vođen elektronskim putem tik pred njegov put iz Meksiko Sitija do beogradskog aerodroma...

Kako za sebe uvek kažete da ste, pre svega, pisac, zanima me ko su bili Vaši uzori u meksičkoj književnosti? I zbog kojih njihovih vrlina?

Na mene su uticala dva velika pisca: Huan Rulfo i Martin Luis Gusman. Od prvog sam naučio da svaka priča zahteva da bude ispričana na drugačiji način i upotrebu jezika kao svedočanstvo identiteta i tradicije. Od Martina Luisa Gusmana, izvanrednog pisca Meksičke revolucije i pisca neizmerne pripovedačke snage, naučio sam koliko je važna preciznost u jeziku i u konstrukciji rečenice kako bi pripovedanje bilo snažnije i podsticajnije. Od obojice, kao i od ostalih pisaca koji su uticali na mene, naučio sam da u središtu pripovedačke ili dramske estetike mora da se nalazi čovekova priroda.

Da li je tačno da savremena meksička književnost nije na nivou savremenog meksičkog filma? Kako se uopšte dogodilo čudo zvano savremeni meksički film?

Ne bih se usudio da tvrdim tako nešto. Mislim da postoji sjajna nacionalna književnost koja se otvara malo pomalo. Ono što je ponekad potrebno jednom društvu jeste delo koje uliva pouzdanje i sigurnost ostalima. Mislim, i to kažem sasvim skromno, da je film „Pseća ljubav” bio takvo delo koje je pomoglo da se oslobodi zatomljeno samopouzdanje meksičkih filmskih stvaralaca.

Veoma su mi se svidele Vaše reči: ja sam lovac koji piše. Šta to znači? Lov – šta je to?

Ja sam lovac. To sam bio celog svog života. Za mene je lov ritual, duboko, suštinsko približavanje tajnama prirode: smrti, životu, lepoti, okrutnosti. I u mojim knjigama kao i u mom filmskom radu, junaci se ponašaju poput lovaca, dok teme kruže unutar protivrečnosti koje se zovu smrt/život. Sem toga, mislim da je lov lek protiv otuđenja. Lovac odlazi na mesto gde životinja živi, upoznaje je, prati je, vreba je, ubija je i potom je pojede. Ne kao domaćica koja kupuje meso krava koje nikada u svom životu nije videla.

Mnogo puta sam čula prigovor da meksičkoj književnosti, i hispanoameričkoj uopšte, nedostaju strogost, preciznost, čvrsta konstrukcija... Kakvo je Vaše mišljenje o odnosu između strogosti, ili discipline, i pisanja?

Mislim da meksičkoj književnosti prevashodno nedostaje određivanje sopstvenog identiteta. Ona je to ranije uspela da postigne, ali je potom, usled ogromne želje da postane svetska, izgubila sopstvenu originalnost i snagu. Verujem u strogost kao jedini način rada. Prvi pasus romana „Bufalo noći” napisao sam osam stotina puta. Čak i scenarija pišem sa strogošću i u mnogo verzija.

Šta treba da radi pisac kako bi ostao u formi?

Da bude prisutan u životu. Da voli, želi, da se tuče, suočava, da prašta, da se troši emotivno, da živi, eksperimentiše, da prihvata.

Vaše omiljene teme su: ljubav, odanost, laž, izdaja, nemogućnost komunikacije, i sve to u okrilju stalnog prisustva smrti. Šta je u pozadini svakog postupka Vaših junaka?

U pozadini svakog postupka mojih junaka je osećanje ljubavi i života. To su junaci koji žive u protivrečnosti i na ivici. Otuda smrt, jer bez osećanja smrti lišeni smo celovitog osećanja života.

Kažete da se u umetnosti treba kockati, kockati na sve ili ništa. Zašto?

Umetnost je po definiciji kockanje. I što je ulog veći, delo je zanimljivije. Umetnost nije u stanju da ponudi odgovore, ali ona podstiče zapitanost. I što više pitanja podstiče, snažnija je i moćnija.

A Meksiko, da li je on neiscrpna tema sa svojim neizmerno bogatim kulturnim i tradicionalnim koloritom?

Pojedini meksički stvaraoci kažu da je Meksiko, kao književna supstanca, presušio. Za mene je Meksiko neiscrpna književna tema. Štaviše, svaka ljudska zajednica, ma kako bila malena, neiscrpna je tema. To je jedna od Foknerovih lekcija da se čak i ako govorimo samo o svom narodu, može ostvariti univerzalnost i veliko približavanje ponorima čovekove prirode. Meksiko je veoma snažna država, sa ogromnim protivrečnostima koje daju sirovo, nefiltrirano iskustvo. U Meksiku se, kao u eksploziji, stapaju društvene klase, rase, kulture, tradicije. I s ponosom mogu da kažem da je Meksiko jedna od najmanje konzervativnih zemalja u svetu. Što jednom umetniku dopušta slobodu i dijalog.

Već više od dvadeset pet godina imate iskustvo univerzitetskog profesora. To je zadivljujuća činjenica, budući da ste pedesetogodišnjak. Kakvo nadahnuće nalazite u radu sa studentima?

Preciznije, trideset godina predajem. Prvi put sam to prestao da radim zbog posvećenosti filmu „Dolina u plamenu”, mada već nastojim da se vratim katedri. Biti učitelj čoveka ispunjava dubinskim ponosom. Dodirnuti nečiji život i promeniti ga jedno je od najvećih zadovoljstava koje možemo imati u profesionalnom pogledu. Učenici uvek znače izazov, potragu, dijalog sa generacijske distance. Znače svežinu, nadu, bol, sukob. A to je ono najbolje što čini život.

A sada, da dodirnemo film. Vaši romani i priče su filmovi zatočeni između korica jer obiluju svim filmskim elementima: dobrom pričom, dinamikom, kretanjem, svetlom, kadrom... Kakav je odnos između književnosti i filma?

Ja bih rekao obrnuto: moji filmovi su književnost. Video sam filmske adaptacije svojih romana i shvatio da su oni apsolutno književni i gotovo nemogući za adaptaciju. Nasuprot tome, filmovi za koje sam pisao scenarija poseduju književne strukture koje sam izvlačio iz romana i života. Jednom sam poželeo da na filmu ostvarim strukturu sličnu strukturi Foknerovog romana „Buka i bes”... i, rezultat je bio: „Pseća ljubav”. Film „21 gram” polazi od strukture priče„U miru”; napisao sam je kada sam imao 25 godina i ona je objavljena u zbirci „Povratak 201”.

Mislim da moja literatura pripada jednoj veoma jasnoj tradiciji: tradiciji pričanja povesti o ljudskoj prirodi. Koreni te drevne tradicije su u antičkoj Grčkoj i Bibliji. Ima li filmskije priče od „Ilijade”? Nju nastavljaju Stendal, Dostojevski, Tolstoj, Martin Luis Gusman, Rulfo. A osećam da njoj i ja pripadam.

Biljana Isailović