Budućnost nostalgije

28.10.05

- Pa, ljubav za jednim domom i otaybinom, iskustva gubitka i cežnje, u potpunosti se nalaze kroz istoriju i jedna ili druga forma postoje u svim kulturama. “Odiseja” je jedna od prvih prica o nostalgiji u zapadnoj tradiciji. Nije slucajno što su rec “nost

Pomenula sam da su optimisticni lekari pocetkom 18. veka verovali da bi povratak kuci izlecio nostalgiju. A potom su otkrili da dolazak kuci može zapravo pooštriti simptome. Neki pacijenti su cak umirali kada se njihov san ostvario. U 18. veku doktori su tražili nostalgicnu kost, ali na kraju nisu uspeli da pronadu mesto u pacijentovom telu, mislima, srcu ili spoljašnjem svetu. Jedan doktor je rekao da je nostalgija “hipohondrija srca”, koja ima te simptome. On je takode komentarisao da pesnici i filozofi treba da je razumeju bolje nego doktori medicine, da nostalgija ima veze sa ljudskim uslovima, iskustvima krajnosti, cežnje za apsolutnim. Na taj nacin nostalgija se od blage bolesti preobratila u neizlecivu. Pocetkom 19. veka, ono što se zvalo “maladie du pays” postalo je, “mal du siecle”- bolest modernog doba.

U širem znacenju, nostalgija je pobuna protiv moderne ideje vremena, istorije i progresa. Nostalgicari su želeli da povrate nekakvo zlatno doba cistoce i jednostavnosti, da obrišu istoriju i preokrenu je u privatnu ili kolektivnu mitologiju. Posebno me je interesovalo ono što je savremeno i moderno u toj vrsti nostalgije. Nostalgija i progres su poput Yekila i Hajda: dvojnici i njihovi likovi u ogledalu.

Primecujete da sam u knjizi pisala o nostalgiji u množini. Raspoznala sam dve tendencije, koje sam nazvala restaurativna i reflektivna nostalgija. Restaurativna nostalgija stavlja naglasak na nostos, sa pokušajem da transistorijski izgradi izgubljeni dom. Reflektivna nostalgija odražava se na vremenu i cežnji, ne pokušava da ponovo izgradi originalni dom ili zavicaj i odlaže povratak kuci, sumorno, ironicno, ocajno. Restaurativna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju, vec radije kao istinu ili tradiciju. Ona je u srži tekuceg nacionalnog i religioznog oživljavanja. Poznata su dva glavna plana: povratak poreklu i zavera. Reflektivna nostalgija je složenija. U najboljem ona može da predstavlja eticki i kreativni izazov, ne izgovor za ponocnu melanholiju. Ja verujem da ona ujedno može biti i nostalgija i bolest od doma. Znate da je Borhes napisao predivnu pesmu o Odiseju koji se vraca svojoj vernoj ženi i domu na ostrvu i potom postaje nostalgican za svojim putovanjima.

Kako objašnjavate postkomunisticku nostalgiju? Kao što vidite, u Rusiji i zemljama sa prostora bivše Jugoslavije javlja se nostalgija za starim, “boljim” danima?

- O tome sam puno pisala u svojoj knjizi, pa ne znam odakle bih pocela. Provala nostalgije cesto se dešava posle revolucija; Francuska revolucija iz 1789, Ruska revolucija i tekuce “plišane” revolucije u istocnoj Evropi bile su pracene politickim i kultur

Tokom "90-ih postojalo je dosta ironijske upotrebe komunisticke nostalgije u Rusiji – u restoranima, filmovima, popularnim pesmama, umetnosti. Bila je to forma prizivanja duhova u kulturi, pozorištu, secanjima. Studenti iz Amerike koji su bili u Rusiji smatrali su da je kul nositi majice sa natpisom KGB. Ne mislim da bi ta moda trebalo da ima isto znacenje zbog ocitih razloga. U stvari, raspoloženje u zemlji pocelo je da se menja sredinom i u kasnim devedesetim i mi bismo rekli u Rusiji da to “nije bilo slucajno”. Postepeno, nostalgija je zamenila istoriju i politiku. U ranim devedesetim, mnogi moji prijatelji su smatrali staljinisticku muziku kao zabavu, nešto što je kemp i kontroverzno, što dopušta suocavanje sa starim demonima i starim pobožnjacima. Sada nove generacije cesto gledaju iste filmove kao odraz sjajne nacionalne prošlosti... bez ikakvog humora (što se poklapa i sa rezultatima jedne sociološke studije). Drugim recima, ono što je izgubljeno i zaboravljeno je u istoriji, i zahteva kriticko išcitavanje. Umberto Eko je govorio o “ars oblivionalis” – o umetnosti zaboravljanja koja deluje širenjem privida, tako da nikada i ne pamtite da li je postojao original. Delovi savremene arhitekture u Rusiji i pogledi na istoriju cini se da su rezultat pojave “ars oblivionalis”. To što se dešava u ruskoj državnoj politici danas – zvanicno, novo pisanje istorije kojom se predstavlja ruska slava, staljinisticko iskustvo (sa malim spominjanjem gulaga i uloge bezbedonosnog aparata) kao jedna pastorala, manipulacija emocionalnim vezama i teškocama ljudi je van nostalgije. To ima direktan uticaj na dnevnopoliticku situaciju. Nostalgija nije krivac u tom slucaju.

Kaže se da je nostalgija marketinško cudo i takode san diktatora. Možete li to pojasniti?

Apsolutno ste u pravu. u oba slucaja se manipuliše našim emocijama. Diktatori se uzdaju u univerzalnu emocionalnu molbu, konspirativnu logiku i harizmu. Trgovci stvaraju vrstu ocekivane nostalgije. Kad je rec o slucaju trgovaca, oni nam nude razlicite verzije nostalgija, mnogostruke izbore. Neki od njih mogu biti bezopasni, što je stvar stila ili mode, poput hipi odece. Ne treba ih sve demonizovati. Najozbiljnije nostalgije postoje u množini. nostalgija može biti poetska kreacija, individualni mehanizam opstanka, protivkulturna praksa. Na nama je da preuzmemo odgovornost za našu nostalgiju i Ne dopustimo drugim tvorevinama da se bave nama.

Postoje li razlike izmedu nostalgije u SAD i Evropi?

- Cudno je što ne smatram da granica jasno prelazi preko okeana. Ponekad pomislim da ima više slicnosti izmedu nekih mesta u Evropi i Americi, nego izmedu dva mesta u Americi. Ja živim na istocnom rubu americke istocne obale i moj omiljeni grad u Americi

Koje su veze izmedu nostalgije i nacionalizma?

- To je veoma važno pitanje. Suštinski, najfundamentalnije forme nacionalizma (ne govorim u interesu nacionalne kulture i istorije, vec o politickom nacionalizmu iskljucive vrste) pocivaju na dva mita: o povratku poreklu i teoriji zavere. To je takode kar

Kroz istoriju možemo pronaci više nerazumljivih odnosa izmedu nostalgije i romanticnog nacionalizma. Na pocetku, nostalgija je bila povezana sa konceptom patriotizma, ali cesto paradoksalno. Vojnici su koristili nostalgiju kao izgovor da bi izbegli odred. Oni su voleli svoje domovine toliko da nikada nisu poželeli da ih ostave ili su zbog toga i umirali. U ranom 19. veku nostalgija je postala bolest romanticnog nacionalizma. U svakom istocnoevropskom jeziku postoji rec za nostalgiju u ruskom – toska, poljskom – tesknota, rumunskom – dor, ceškom – litost’, one su zasluživale da budu jedinstvene, posebne i neprevodljive. U stvari, sve te reci su sinonimi. One dele istu “gramatiku” romanticnog nacionalizma, istu suprotnost kulturnog univerzalizma. Poezija i romanticni nacionalizam su nudili divan san. Problem nastaje kada poetska metafora radije postane temelj za politiku i istoriju, postane “naša baština”, nego predmet kritickog posmatranja. Vidim da postoji opasnost od preteranog oslanjanja na emocionalne veze, trošenja kriticke odgovornosti i rasudivanja i prihvatanja kolektivne price o nostalgiji, o upotrebi istorije, pojedinacne biografije i usmenog pamcenja, jednog iskustva i rasudivanja. Meni se više dopada kreativna, humorna, kosmopolitska nostalgija.

Kako vidite nostalgiju u godinama koje dolaze, pod svetlom globalizacije?

- Znate da globalizacija takode postoji u množini, neko može govoriti o ekonomskoj globalizaciji, internacionalnoj popularnoj kulturi, tehnološkoj globalizaciji ili kulturnoj globalizaciji ili cak o onome što ja zovem u knjizi “lokalkosmopolitizam”, što u

Ispricacu vam jednu zabavnu pricu. Kada sam završila pisanje knjige, želela sam da naucim nešto novo što nece imati nikakve veze sa nostalgijom. Na Internetu sam potražila rec sajberpank. I otkrila sam da su svi sajberpankeri nostalgicni za dobrim starim danima.

Da li je nostalgija vrsta utopije?

- Može biti i utopija i distopija. Onaj od nas ko je odrastao proucavajuci “naucni komunizam” u školama, zna da smo ga dovodili u vezu sa “svetlom buducnošcu”. U stvari, rec u-topija oznacava ujedno i mesto kojeg nema i dobro mesto. I kao što znate, ta re

Ista je stvar i sa nostalgijom. Cudno je da je 20. vek poceo futuristickom utopijom, a završio se nostalgijom. Mislim da se preokupacija nostalgijom završila negde u "60-im godinama. Sada buducnost nije moderna. Nostalgija ima utopijski element, ali se više ne odnosi direktno na buducnost. Vecina opštih nostalgija je direktno uperena ka prošlosti i to ne u smeru koji se odigrao, vec u onom pravcu u kome je mogao ili trebalo da se ostvari. Prošlost je postala vrsta zlatnog doba, izgubljenog raja. Umesto licne i kolektivne istorije kroz koju smo prošli, nostalgija stvara nanovo jednu vrstu elegije ili pastorale.

U jednu ruku, utopijski elementi u nostalgiji mogu biti inspirativni, kreativni i produktivni kada ne pokušavamo da posmatramo utopiju književno ili poput citata sovjetske pesme iz mog detinjstva: “da se bajka obistini”. Ponekad utopijska želja za nostalgijom nije direktno usmerena ka prošlosti, nego je sa strane. Onda pomislimo da se ne drži puta, potencijala, opcija. Moj stav je da najinteresantnija nostalgija nije ni retrospektivna ni restaurativna. Nostalgija može biti i dalekovida. I to je razlog što sam pisala o “buducnosti nostalgije”, što nam pokazuje da ona ima oblik.

Vujica Ognjenovic

22.11.05

VAVILON
"U odnosu na sećanje, nostalgija je isto što i kič u odnosu na umetnost" piše izvesni Čarls Majer. Šta je to što izaziva stid kada se spomene nostalgija, zašto se ona često doživljava kao nepristojno osećanje, kao moralni i estetski promašaj?
Svetlana Bojm, ruska emigrantkinja, profesorka slavistike i komparatistike u Americi, i samo obuzeta nostalgijom, uhvatila se u koštac sa potpuno neočekivanom i dugo izbegavanom temom u knjizi Budućnost nostalgije. I sama obuzeta nostalgijom, ova autorka blistavog uma, široke teorijske utemeljenosti i analitičkih sposobnosti, napisala je interdisciplinarnu knjigu koja je pravi biser u moru osrednjih i nebrojeno puta korišćenih tema.
Neobičnost naslova u kome dominira oksimoron, proističe iz uverenja da je nostalgija sve do nedavno bila "prolazna bolest" dok je početkom novog milenijuma prerasla u "neizlečivo moderno stanje". XX vek je počeo futurističkom utopijom, verom u budućnost, u napredak, civilizacijski progres, tehnološki bum, a završio se razočarenjem i nostalgičnim pogledom u prošlost. Umesto da izleči nostalgiju, progres ju je pojačao isto onako kao što je globalizam uticao na razvoj lokalpatriotizma. Savremeni čovek u vremenu globalizacije, fragmentarizacije, ubrzanog tempa, istorijskih potresa, fascinacije sajber svetovima i virtuelnim prostorima, sklon je begu u nostalgična sećanja u vremena gde je postojao kontinuitet, tradicija, pripadnost malim zajednicama, raspolaganje sopstvenim vremenom. Kant je pisao o prostoru koji pripada javnoj sferi, dok je vreme po njemu bilo privatno. Danas se situacija potpuno okrenula, prostor je još jedino utočište privatnosti dok se vreme skupilo, njega je sve manje pod pritiskom savremenog života, moderni čovek pati od hronofobije ili manije brzine i čežnutljivo se okreće ka prošlosti kada je vremena bilo više i kada je ono pripadalo pojednicu. Nostalgija se tako otkriva, ne više kao čežnja za odredjenim prostorom, jer ova reč zapravo znači bol za izgubljenim zavičajem, već kao bol usled izgubljenog, prošlog vremena. Naravno, nostalgija ne rekonstruiše istoriju, ona je je krivotvori i poput utopije okrenute unazad stvara bolje svetove no što je prošlost ikad bila i mogla biti. To je jedan od razloga zašto nam nostalgija deluje kao kič, jer nam uvek pokazuje blještaviju sliku stvarnosti.
Ipak, Svetlana Bojm razlikuje dve vrste nostalgije, restaurativnu koja pokušava da rekonstruiše sliku prošlosti i zavičaja pridavajući mu značaj i veličinu kakvu nikada nisu imali. Ova vrsta nostalgije smatra da širi apsolutnu istinu i sebe vidi kao istinu i tradiciju iako zapravo iskrivljuje istorijske slike i kao takva nosi u sebi opasnost manipulacije. Refleksivna nostalgija, potpuno suprotno teži kreativnosti, ona u sebi nosi sumnju, ironiju, čežnju iz očajanja, ona ispituje načine na koje se može živeti na više mesta i u više vremenskih zona istovremeno. Prva je tako montažna, dok je druga kreativna nostalgija.
Primeri obe vrste nostalgije, kao i razmatranja ove teme iz svih uglova, slede u okviru raznorodnih poglavlja ove knjige, od istorijata nostalgije, preko njenih veza sa modernošću, pop kulturom, komunizmom, rekonstrukcije nekih istočnoevropskih gradova, čežnje istočne za zapadnom Evropom, sve do izuzetnih poglavlja o emigrantima i apatridima Nabokovu, Brodskom i Kabakovu, medju kojima se još mogu pronaći i Dzojs, Beket, Kafka, Kiš, Dubravka Ugrešić i mnogi drugi koji su uspeli u kreativnoj transformaciji nostalgije.
Moderni svet sve više devalvira sve poznate vrednosti kulture, obrazovanja i umetnosti, zaključuje Svetlana Bojm i zamenjuje ih izobiljem nostalgičnih proizvoda, a ova vrsta gomilanja koja pripada montažnoj nostalgiji, ne pomaže nam da izadjemo na kraj sa budućnošću. Samo kreativna nostalgija može da odrazi fantazije jedne epohe, a po autorkinom ubedjenju, upravo u tim fantazijama i mogućnostima, radja se i budućnost.

Jasmina Vrbavac

05.09.05 Blic

Na kraju prošlog milenijuma koji je zatvorio stoleće propalih utopija ili neuspešnih istorijskih projekata, svet, na istoku koliko i na zapadu, zahvatio je talas nostalgije, osećanja koje je do pre koju deceniju smatrano nevažnim i nepotrebnim.Valjalo je da se neko ozbiljno i analitički pozabavi ovim fenomenom koji je zbunjivao kritičare kulture, filozofe i socijalne antropologe. A taj neko je Svetlana Bojm, profesor na američkom univerzitetu Harvard, inače ruska studentkinja koja je pobegla na zapad i ponela sa sobom nostalgiju, koja u osnovi (na grčkom) znači bolni povratak u zavičaj. Posle godina analitičkog istraživanja napisala je opsežnu knjigu „Budućnost nostalgije“ ( izdanje Geopoetike, 536 str.) Reč je o pionirskom, otkrivalačkom radu posle kojeg se menja celokupno poimanje književnih izgnanika kakvi su bili Džojs, Beket, Nabokov, Josif Brodski, Danilo Kiš, o kojima je Bojmova ispisala čitava poglavlja svoje knjige.

Ispisujući ovu hipohondriju srca koju zatiče na potpuno neistraženom terenu, spisateljica stvara tipologiju u kojoj razdvaja dva osnovna tipa nostalgije, restaurativnu i refleksivnu. Prva je posvećena zaverama i korenima, dok potonja vodi ka virtuelnoj stvarnosti i kolektivnom pamćenju. Svaki oblik nostalgije sužava i osiromašuje sliku proživljenog i zapamćenog, i zbog toga smo toliko fascinirani viđenjima genijalnih izgnanika koji nas uvode u svoje imaginarne zavičaje. U potrazi za anđelom istorije Bojmova nas dovodi do neizlečivih romantičara koji se ironijom i cinizmom bore protiv prskanja mentalnih damara i pada u ideologizovane jezike. Ova enciklopedija nostalgije otkriva da nema budućnosti bez nostalgije, kao što nema ni prošlosti. Duboko je lekovita, pogotovu za sredine sklone autizmu i samozavaravavanju poput naše. Ali, mogu da se izleče samo oni koji to žele.

Milan Vlajcic

04.08.05 Vreme

Šta je uopšte nostalgija? Nekada je, u ranim danima svog postojanja u jeziku, tretirana kao bolest više tela nego duha

Na prvi pogled, nostalgija predstavlja čežnju za određenim mestom, ali ona je u stvari žudnja za nekim drugim vremenom – za vremenom našeg detinjstva i sporijim ritmom naših snova. U širem smislu, nostalgija predstavlja pobunu protiv modernog poimanja vremena, vremena oličenog u istoriji i progresu. Nostalgičar želi da poništi istoriju i da je pretvori u privatnu ili kolektivnu mitologiju, da putuje unatrag kroz vreme kao što može ponovo da otputuje do neke tačke u prostoru; on odbija da se prepusti ireverzibilnoj prirodi vremena koja zagorčava ljudski život.




Ovo je kao u fontani želja: tek što se javno povajkaš kako ovde niko ne mari da izda kapitalnu studiju The Future of Nostalgia Svetlane Bojm, a ono ti ponosno dojave da srpsko izdanje "samo što nije". I stvarno, evo ga: Budućnost nostalgije (Geopoetika, Beograd 2005, preveli Zia Gluhbegović i Srđan Simonović) na srpskom! Ali, rekoh li "fontana želja"? Nisam hteo, ali evo gde se čičak nostalgije i nehotično lepi za moj, da prostite, "diskurs", što će prepoznati barem oni koji su odrastali uz tu i srodne emisije onog nepovratnog Studija B iz sedamdesetih i osamdesetih. Kao i oni kojima je i dnevni i noćni Studio B sa prokrijumčarenog tranzistora jedini lepi "suvenir na stražarske dane"... Zapravo, svaka referenca na nešto prijatno i drago, a zauvek zaostalo u prošlom (svršenom) vremenu nužno ima nostalgični potencijal, autorski i recepcijski.

Svetlana Bojm (Boym) spisateljica je i profesorka slavistike & komparatistike, podjednako odana teoriji i beletristici. Odrasla je u Lenjingradu iz vremena hruščovljevskog "otopljavanja", a sazrevala u doba brežnjevljevskog "zastoja", da bi početkom osamdesetih emigrirala u USA (magistrirala u Bostonu, doktorat na Harvardu). Ovaj trostruki autorkin rusko-jevrejsko-američki identitet iliti background (ili bi trebalo reći četvorostruki, pošto bi se sovjetski mogao tretirati kao jedna sinkretička civilizacija za sebe?), više je nego pogodno polazište za plodonosnu istraživačku avanturu, u kakvu se Bojmova i upustila, neretko sa blistavim "ulovom".

OPIJUM I PIJAVICE: Šta je uopšte nostalgija? Nekada je, u ranim danima svog postojanja u jeziku, tretirana kao bolest više tela nego duha, i lečena "opijumom, pijavicama i boravkom u švajcarskim Alpama", od čega je jedino potonje bilo efikasno, jer su oboleli – nuto đavla – bili švajcarski vojnici kojima je bilo dojadilo da se potucaju izvan otadžbine... Ali danas, šta je to? Sveprisutni weltschmerz čoveka zapadne civilizacije, dostojan simbolički pomalo sablasne smene milenijuma, logičan u doba zastrašujućeg "ubrzanja vremena"? Šta nam ta "svetska bol" (za koju radi, koju genereniše, podstiče, neko će reći i kontroliše, cela jedna sub/kulturna industrija) za nečim što je nekada bilo – ili, kako će autorka pokazati, neretko i za onim čega nikada i nije bilo, ili pak za onim čega se mi ne možemo sećati – govori o nama sada? Hm, tu nema jednoznačnog odgovora, uostalom, tome je odgonetanju autorka posvetila studijetinu od preko pet stotina strana, ali se važan deo odgovora, barem glede motiva i smisla ovakvog istraživanja, krije u dvema završnim rečenicama ovog ekstraordinarnog veleteksta: "Pošto smo preživeli dvadeseti vek, svi smo nostalgični za vremenom kada nismo bili nostalgični. Ali povratka, izgleda, nema."

Biti nostalgičan "za vremenom kada nisi bio nostalgičan"? Ne liči li to pomalo – ili pomnogo – na žal za mlados" i slične paranormalne fenomene sa vrelog balkanskog Juga? Naravno i neizbežno, s tim da to i ne mora da bude (samo) lična mladost/prošlost, nego i kolektivistički fantazam nekog idealnog "zlatnog doba", pre nego što je tragično izgubljen Graal Autentičnosti, vremena u kojem se živelo prirodno, čestito, zdravo, Jedino Valjano. Uh, ovo ne zvuči dobro. Dakako, Bojmova je toga svesna, i zato nudi lucidnu distinkciju, razlikujući "restaurativnu" i "refleksivnu" nostalgiju: prva je radikalno odmetnuta od svake "privatne" sfere, konstruisana kao totalizujući društveni projekat neke od bezbroj mogućih, neograničeno šarolikih grupa Organizovanih Natražnjaka koji pretenduju na prinudno vraćanje istorijskog i civilizacijskog sata unatrag (ka čemu? Čemu god već...), a u čemu ih ima slediti celokupna ljudska/narodna zajednica; druga je tek privatno osećanje – pa makar ga delili i milioni – to jest, tek jedan prirodan odraz ljudske čežnje da se nekako izađe na kraj s prolaznošću, da se sačuva (konzervira) ono što je bilo obeležje celog jednog (selektivno pamćenog, otuda retroaktivno idealizovanog) ljudskog Predživota, a koji je zapravo naš jedini identitet, ono što nas je načinilo ovakvim kakvi smo, tamo negde u vremenima "dok nismo bili nostalgični", dok je za nostalgiju bilo prerano, i u "ličnom" i u "istorijskom" smislu.




SOBA I PO: Gabariti jednog novinskog teksta odveć su skučeni i za ovlašan pregled ove knjige. Ipak, valja spomenuti barem najbitnije. Nakon uvodnih poglavlja u kojima se eruditski, a opet duhovito i lepršavo razmatraju značenje i istorijska evolucija pojma i stanja, Bojmova opširno i uistinu produbljeno razmatra ono u čemu je "prirodno" najjača – fenomen pre svega postkomunističke nostalgije za legendarnim "dobrim starim vremenima", a u kojoj se nostalgiji fakta tako prečesto mešaju s nesvesnim fictionom... Izvanredno upućena u "stanje na terenu", Bojmova se u centralnom delu knjige opširno bavi urbanim transformacijama Moskve, Lenjingrada/Sankt Peterburga i Berlina – u manjem obimu i Praga i Ljubljane – minuciozno dekonstruišući mitologeme jatimice urojene oko raznih svetih ili pak profanih (simbolički omraženih) gradskih toponima, od svakojakih varijanti "imperijalne nostalgije", preko spektakularnih "ispravljanja istorijskih nepravdi" koje se svode na novi krug rada macole, pa do artefakata koji imaju potcrtati bezuslovnu "modernost" recentnog Grada (primeri: "pokajničko"-propagandna rekonstrukcija gigantskog moskovskog Hrama Hrista Spasitelja, koji je Staljin onomad pretvorio u prah – prah si bio... shvaćeno na malo čudan načun, od jednog ex-bogoslova – potom "najveći tržni centar u Evropi", čedo pompeznog gradonačelnika Luškova, kontroverze oko sudbine/mogućeg vaskrsnuća nekadašnje Kraljevske palate (Šlos) u Berlinu, te grozomorne Palate republike, istinskog spomenika DDR-civilizacije, koju je na mestu Šlosa dao sagraditi Honeker... Ali koja je, i u toj svojoj nepojamnoj gadnoći, ipak deo nečijeg identiteta, uspomena, života; te se zato protiv "osvetničkog" zatiranja svakog traga postojanja te tvorevine bune i oni koji nikako nisu bili ljubitelji njenog nepodnošljivo progresivnog društvenog uređenja... Kao što je, kako uvek uzalud i ugluho ističem, i ulica, štajaznam, proleterskih brigada ili ive lole ribara deo mog identiteta i jedne ljubomorno čuvane lične istorije savršeno nezavisno od toga jesam li privatno simpatizer "komunizma" ili pak nikako ne...

Ipak, najbolji deo ove studije njena je poslednja četvrtina, u kojoj Bojmova s mnogo znanja i dubinskog razumevanja emigrantskog weltschmerza ali i autonomne logike književnog stvaranja, razmatra "slučajeve" znamenitih emigranata poput Vladimira Nabokova, Josifa Brodskog i konceptualnog umetnika Ilje Kabakova, njihov odnos prema "izgubljenom zavičaju", onom koji zapravo nije ni Otadžbina ni politički sistem whatsoever, nego tek nešto intimno i drago, tek "jedno mesto u Rusiji" (Nabokov) ili jedna sanktpeterburška "soba i po" (Brodski) u kojoj se, ružnoći spoljnog sveta uprkos, posta(ja)lo čovekom... Ili pak neodoljivo secira ironično-melanholičnu, svesno "marginalnu" umetnost Ilje Kabakova, tog samoproglašenog "sovjetskog umetnika" – ne u nekom banalnom "ideološkom" smislu, nego usled svesti o sopstvenoj obeleženosti jednom epohom i jednim molohom od Sistema.

Na koncu, Bojmova na literarno upečatljiv način poseže i za sopstvenim intimnim emigrantskim prtljagom, kroz analizu dizajna vlastitog (i svojih prijatelja) životnog prostora u "novoj domovini" pokazujući kako sveprožimajući fenomen nostalgije postepeno menja i naše estetske predstave: ono što nam je u Bivšem Životu bilo tek nedostojna kič-drangulija, sada postaje dražesni artefakt direktno sa Atlantide... A to je, Bogo moj, tako odviše ljudski: nekada sam se ljutio na Ajfelovu kulu od šibica, sada joj se još samo osmehujem. O staklenom fići u kojem se čuva rakija da i ne govorimo – ma, to je, bre, čudo!

piše: Teofil Pančić

09.07.05 Danas

Evo dela koje ima drugačiju formu, svežu sadržinu, posebnu strukturu i autohtonu estetiku. Budućnost nostalgije je knjiga koja nostalgiju prepoznaje i kao hipohondriju srca i kao poseban vid estetskog, ali i kao neizlečivu modernu bolest. Edvard Rostajn iz The New York Timesa ovo je delo okarakterisao kao "izuzetnu i briljantnu knjigu", dok čitaoci širom anglosaksonskog i germanskog govornog područja u ovoj prozi uočavaju "blistavu učenost, duhovitost, ironiju", pronicljivost i vešto seciranje nostalgije - koju Svetlana Bojm prepoznaje i kao tabu temu, ali i kao anđela istorije koji uspeva da pronađe tihu, prefinjenu poetiku u predmetima, bićima, gradovima i vremenu koje protiče , sazrevajući u čisto zlato nostalgije. A nostalgija je od one iste materije od koje je načinjena i literatura. Ili bar njen najvitalniji deo. Možda su najuzbudljivija poglavlja ove knjige baš ona posvećena Josifu Brodskom i Vladimiru Nabokovu, piscima čije je naličje života sačinjavala nostalgija i koji su uspevali i da od njenog nesigurnog, nezemaljskog tkiva, načine specifičnu i do kraja autentičnu literaturu dvadesetog veka. Jer je i nostalgija eliksir, onda kada nije otrov. Budućnost nostalgije Svetlane Bojm jedna je od onih retkih knjiga koje bacaju blještavo svetlo u jednu polumračnu sobu u kojoj vladaju kič ideologija i globalizacije, u kojoj svi poznaju sve, a niko više ne voli nikoga, što je sve sinonim za svet danas. Odatle i tolika nostalgija na ulicama, od koje je Svetlana Bojm načinila i ovo posebno delo, koje , za razliku od brojnih savremenih knjiga, ne potcenjuje svog čitaoca.

Sanja Domazet