Budizam i hrišćanstvo

20.09.03 Politika

Budizam i hrišćanstvo. Dve velike religije, udaljene hiljadama kilometara, a opet prožimajuće. U mnogome različite, ali one male sličnosti između njih, ako doprinose boljem čovekovom biću, onda ih valja posmatrati i kao jedinstvo u osnovnom cilju.
U knjizi "Budizam i hrišćanstvo" koja je pred nama zahvaljujući priređivaču i piscu predgovora Vladeti Jerotiću, i beogradskom izdavaču "Gutenbergova galaksija", nalaze se dugački esej O Budi i budizmu Miloša Radojčića, Pisma Čedomila Veljačića Vladeti Jerotiću, i ogled Vladete Jerotića Budizam i mi, odnosno Budizam i hrišćanstvo.
Donosimo odlomak iz te knjige, o Budi i Hristu, iz pera Miloša Radojčića.

Ako sebi dopustimo da rečima iskažemo opet nešto što je iznad reči i o čemu je Buda ćutao, možemo reći da je za Budin put bitno ovo: "Shvati da to što nazivaš svojim "ja" ne postoji onako kako pogrešno zamišljaš i osećaš, da bi se oslobodio! A tada će ti se otkriti sâmo od sebe tvoje večno biće". Isus je pak učio putu koji se ukratko može izraziti ovim rečima: "Došlo je vreme da u čoveku caruje Bog. Shvati da je Bog u tebi samome i da On ima da vlada sa prestola tvoje samosvesti, jer ime mu je "Ja sam"! Time ćeš naći, pre svega, snagu u sebi – ne više ti, nego Bog u tebi – da savladaš svoje prividno "ja", koje je od Boga odvojeno, od Istine, i da budeš na Zemlji Ti koji Jesi, kao što si uvek i bio u Nebesima".

Isus je za sebe govorio: "Ja sam Put". Ovo ne znači, razume se, samo to da je pokazao ljudima put, naukom i primerom koji je dao, životom i žrtvom, nego i to da je On sam – "Ja" koji je živeo u Isusu i stvarao – Put kojim svaki njegov učenik i svekoliko čovečanstvo treba da ide; i nema drugog puta. Ako pak čovek ne nađe Boga u sebi, nema mu daleko budućnosti. Ali, da bi našao Boga u sebi, čovek se mora odreći samoobmane svoga nižeg "ja". Zato je Isus naročito isticao samoodricanje, kroz koje se čoveku jedino mogu otvoriti dveri u Carevanje Božje, dveri nad kojima stoji ognjenim slovima napisano Ime Božje. "Ja sam", ime Hristovo. Ponavljao je: "Ako ko hoće da za Mnom ide, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i sleduje Meni!" – Te reči se obično shvataju vrlo razvodnjeno, kao da čovek treba da bude nesebičan, doduše u strogom, ali običnom smislu, i da nosi bez roptanja "krst" svoje lične sudbine, da bi tako (ne znam kako) sledovao Hristu.

Ono što zahteva Onaj koji jeste na usta Isusova mnogo je više, i nije manje strogo od strogih zahteva koje beše Buda postavio svojim učenicima. Isusove reči bi se mogle, radi tumačenja, i ovako izreći: "Ako se ko odluči da sleduje Mene koji jesam, neka se odrekne svoga nižeg "ja" i neka nađe Mene u sebi, Sebe u Istini, i otpočne život nov – kojemu ni smrti nema. Tada ga na zemlji očekuje krst, kao što mene očekuje – Ja ga već nosim – i on će ga nositi kao što ću ga nositi Ja, jer na Mene mrzi svet. On pak sleduje Meni i ne zaboravi ni jednog trenutka da sam nad njim i u njemu Ja koji jesam".

Preobražaj i samoodricanje

Napominjemo da se u doba Isusovo znalo vrlo dobro u Palestini šta je krst, jer već mnogih beše pre Isusa – stotine ako ne hiljade, i to mnogi od najboljih u narodu judejskom – koji u Jerusalimu behu umrli na krstovima. I zaključimo: Samoodricanje u Hristovu smislu nije samo nesebičnost, pa ni kad je spremna na žrtvu, nego Probuđenje, Preobražaj u jezgru čovečjeg bića – kad se svetlost samosvesti prenese iz varke u Istinu, iz nižeg "ja", kojim ljudi žive na javi u tami, u Mene koji jesam. Hristova vera je najviše posvećenje.

Buda je pak učio korenitom samoodricanju, sistematski sprovođenom u anati, skrivajući Tajnu, da bi se, takoreći, u čovekovu biću ispraznilo mesto koje zaprema njegovo zemaljsko "ja", i da bi se na to mesto spustilo u tajnosti Ja Probuđenoga. Isus je pozivao na isto tako korenito, ali ne sistematski, filosofski obrađeno samoodricanje, objavljujući slobodno svetu istinu – jer "vreme je blizu". Niti se Hristos obraćao kakvom bilo redu monaha, nego svima koji su u tami, svakome onako i onoliko koliko beše nade da će čuti. Hristov put ne propisuje nikakav sistem meditacionog života.

Nema tu ničeg propisanog. Sloboda je potpuna, no zahtev postavljen čoveku je najviši mogući, i za sve vekove. Ipak, ne bih smeo reći da Budin put nije duhovno ispravan ili zdrav, jer čovečanstvo je bolesno u samom načinu kako ljudi doživljavaju svoju samosvest. Budini monasi obrazuju zajednicu s kojom se u Isusove dane mogao upoređivati pustinjski red esenjana, ali Isus nije nikad pripadao tom redu.

Duhovna vidljivost

Dodirnuo bih još jedno pitanje: Buda nije prorekao, koliko znam, dolazak Reči Božje, Sina čovekova. Govorio je, doduše, kažu, da će dolaziti prosvetljeni učitelji, i da za njim dolazi, kad se njegova nauka ugasi na zemlji, opet jedan "buda" (Maitreya Buddha), ali time nije obuhvaćen, mislim, veliki preobražaj u čovečanstvu, koji se izražava dolaskom Sina čovečjeg i Božjeg. Zašto o tome Buda ne bi govorio? Možda opet zato što "bude pokazuju samo put"? Ili zato što tako daleko nije dopiralo njegovo duhovno gledanje?

Ako je spomenuto Budino proroštvo o postepenom gubljenju njegove mudrosti na Zemlji zaista Budino, šta znače završne reči da će otprilike na kraju ovog našeg stoleća njegova nauka postati nevidljiva? – Nevidljivosti prethodi petstoletna era "borbe i nadmudrivanja", što ukazuje na pojačanu aktivnost, a ne na zamiranje. "Nadmudrivanje" je izraz aktivnog proučavanja Budine nauke, ali umom koji ne dopire – što je danas zaista tačno. A "borba" je i sâmo nadmudrivanje, no pre svega učešće u društvenim i političkim zbivanjima – a i to je za budizam danas tačno. Zar se, na primer, budistički monasi nisu bezumno sami spaljivali u znak protesta?... Šta je, dakle, ta prorečena nevidljivost? Hoće li se u borbama našeg vremena Budina nauka potpuno prognati sa Zemlje? Ili će ljudi potpuno otupeti? Ili dolazi još dublji kraj?...

Spoljašnja nevidljivost ukazuje na duhovnu vidljivost. Nije li nevidljivost znak dolaska moćnijeg Svetla, koje zasenjuje i samu Budinu nauku, ili se ova sjedinjuje s Njim? – Budin put je egzoteran u svoj strogosti svoje ezoternosti, a put one mudrosti koja je granula sa Golgote je ezoteran u svoj slobodi svoje egzoternosti. Velikim, tzv. drugim dolaskom Hristovim razotkriva se, rekao bih, "svakom oku" Svetinja nad svetinjama u Hramu Božjem ("a to ste vi", kako reče apostol Pavle). Možda je to smisao pomenute nevidljivosti Budine Nauke?

Miloš RADOJČIĆ

19.09.03 Politika

U biblioteci "Tragovi" beogradske izdavačke kuće "Gutenbergova galaksija" objavljena je knjiga "Budizam i hrišćanstvo" trojice autora, Miloša Radojčića, Čedomila Veljačića i Vladete Jerotića. Vladeta Jerotić je ujedno i priređivač knjige, a na naslovnoj stranici nalazi se simbolični spoj dve religije, odnosno filozofije–točak iz kojeg se poput zrakova šire krstići (likovna oprema slikara Milenka Mihajlovića prema ideji Jelene Jerotić, supruge akademika Jerotića).

Knjiga, za koju je Vladeta Jerotić sačinio i predgovor, sadrži esej Miloša Radojčića "O Budi i budizmu", pisma Čedomila Veljačića Vladeti Jerotiću od 1978. do 1982, i dva Jerotićeva eseja, "Budizam i mi" i "Budizam i hrišćanstvo".

"Šta može drugo da bude budizam nego filosofija, i to plemenita filosofija (kao takva ne sasvim nepoznata i starim Grcima)," pita se Vladeta Jerotić u svome predgovoru iz kojeg, kao i iz celog izbora, čitalac može da sklopi odličnu početnu sliku za razumevanje budizma i njegovog odnosa sa hrišćanstvom.

A. C.