Brza knjiga sa dve pauze

17.03.05

Sklopio sam tvrdo uverenje da je srpska literatura za decu jedna od boljih u Evropi, kaže poznati književnik

Mošo Odalović, dečji pesnik iz Starog Grackog kod Lipljana, danas je, kako voli da kaže, v.d. Smederevac. „Džin koji piše pesme” ušetao je u veliki park srpske poezije za decu, stvarane od pedesetih godina dvadesetog veka. „Kraljević Marko sa perom u ruci”, kako ga još nazivaju, deci i prijateljima, u znak ljubavi, pored zavičajnih jabuka obično šalje i vrapce da im bude toplije u cvokotavoj Srbiji.

Odalovićevo selo, uz obalu epske Sitnice, pod Goleš planinom, ovih godina je zavejala crnina. Izginuo je svaki dvanaesti Mošov suseljanin, među njima, poverava se, najrodniji i bliža svojta.

Naš sagovornik priznaje da mu je u plodnom smederevlju, kuća i okućnica na sedam i po ari, jedina pouzdana otadžbina. Rado spominje seosko poreklo i pripadnost. U tom sledu, svako stablo u njegovoj smederevskoj bašti nosi ime: hrast - Živojin, badem - Gorčilo, tri drena, presađena iz njegove šume na Kosmetu - Miladin, Kostadin i Vujadin, trešnja - Desanka, dunja - Dušanka, višnja - Višeslava, smokva - Trajanka, breze - Olga, Volga i Dolga...

Umesto o knjigama, nagradama, izložbama, „pesnikovim zanimacijama” (slike, umetnička stolarija, fotografija, vaskršnja jaja, broševi...) Odalović izdvaja kao najradosniji biografski podatak - u njegovih roditelja pet kćeri i pet sinova! U tom raspoloženju teče i razgovor.

U „punom porodičnom gustišu” rođeni ste prvog aprila 1947. godine. Nije li to zgodno za dečjeg pesnika?

- Da, čim se probudiš, već si u vrtiću! Tu je sva poetika, sve sličice, atmosfera, situacija, zvukovi... Doduše, u okorelom patrijarhatu, uz roditelje, svi stariji, njih sedmoro, bili su moji vaspitači. U takvoj čeljadnici naučiš da si nevažan, a to uprtiš za ceo život. I ovaj razgovor podleže neprijatnosti: otkud ja važan? Nerado bih, na primer, nepoznatim ljudima rekao da sam pesnik. To je za važnije, znajući da su dobri pesnici božja usvojčad. Primećeno je, inače, da sam pesnik porodičnih slika i situacija.

Rekli ste da je „Poletarac”, koji ste pročitali davne 1973. godine na železničkoj stanici u Kosovu Polju, presudno uticao na Vaša stvaralačka opredeljenja?

- Sasvim. Apsolvirao sam književnost, a da i nisam znao da postoji dečja književnost. Šta li sam sve znao o Hanibalu Luciću ili Marku Maruliću, pa o Cankaru ili Esadu Mekuliju, svejedno, a Dušan Radović i već oformljeni Crnčević i Danojlić, pa zahuktali Ršumović - moja su naknadna informacija. „Poletarac” sam doživeo kao strujni udar! O redovnom, tako autentičnom, basnoslovno duhovitom saradniku „Poletarca” Vladi Stojiljkoviću, na primer, ni današnji studenti književnosti ne znaju ni slovce. Sklopio sam tvrdo uverenje da je srpska literatura za decu jedna od boljih u Evropi. Ali, kakve to veze ima sa socijalističkim tekovinama i bratstvom i jedinstvom. Što bi značilo, „Poletarcu” nije bilo državne potpore i nade da će potrajati.

Šta je po Vama dobra dečja pesma?

- Dobra dečja pesma je svečani paketić čiji sadržaj mora da podmiri očekivanu (ogromnu) radoznalost deteta. Dečja pesma, u celosti, mora da se drži svih zakonopravila. Da je majušni čitalac prihvati kao „ustav” u carevini odrastanja. A dobar dečji pesnik je onaj koga deca izaberu „za svog”. U ukupnoj našoj pevaniji to se dogodilo samo Zmaju i Ršumu. Deca današnje dece podizaće svoju decu uz Ršumove pesme i onim što ostane od Zmaja. Ta kabasta, zlatiborska pojava, kao meda, sručio se, ili dokotrljao, u naše kuće, vrtiće, škole... A svi mi, koji ga ometamo sopstvenom pevanijom, nećemo ga zaustaviti.

I Vaša Sitnica se, preko Ibra i Morave, upravo kod Smedereva, sručila u Dunav. Srećom, Vaše pesme ne mogu biti utopljenice. Ima te li snage i vedrine za nove pesme?

- Svi mi koji smo živeli na Kosmetu imamo za sobom potrošene i, umnogome, promašene živote. I tamo i ovamo proganja osećnje privremenog boravka (življenja), a u tome je dodatna stvaralačka otežica. Verujte mi, ovo nisu pesnička koketiranja: u zavičaju ostaju svi orijentiri i strane sveta, neopozivo! Ali, ako ćemo pravo, i mi smo (oko 35 000 Kosovaca) pomutili Smederevcima orijentire. Ozidali jedno malo Kosovo i sasvim je razumljivo da se ne razumemo. Ovde se, kao slobodan umetnik, nalazim u jednoj lepoj (moj izbor) samoizolaciji. Ne tražim mnogo, niti bi osirotelo Smederevo moglo šta da mi dadne. Što se stvaralaštva tiče, moja polazišta su religiozna: uknjižiću onoliko koliko mi je od Boga dato. Trenutno imam šezdeset neobjavljenih pesama, a ponudiću ih dogodine. Učim se strpljenju. Što se vedrine tiče, imam stih Dragana Lukića za rukovodno načelo: „I smeha, smeha deci!”

O čemu danas razmišljate kada se spomene Kosovo i Metohija?

- Jesam dečji pesnik, ali o ovome ne bih detinjasto. I ovo nije odgovor ovog trenutka. Naime, već godinama, a sve moleći Boga, poželim da i ja i svi moji, i sve što je srpsko i šiptarsko na Kosmetu potone do užarene Zemljine osovine. Ovo je ona tačka očaja u koju pretačem sve patnje svih vekova. Malo bih da se raspričam. Nudi nam se globalizacija sa ljudskim licem. Havijer Solana nam uvek donosi demokratsko načelo „uzmi ili ostavi”. Ako uzmemo gotovi smo, ako ne uzmemo - nastradasmo. Naši političari nemaju prava ni na repliku.

Kako ko naiđe, čerupa dušu, a nevladine organizacije kontrolišu - jesmo li se dovoljno raskopčali. Utanjena je etnička samosvest, izgubljeno samopoštovanje. Taras Kermauner, najugledniji slovenački intelektualac, kaže da je u Srbiji „previše samokritike koja prelazi u autodestrukciju”. Ako je tako, globalizacija je obavila svoje, a moja jedina priča o Kosmetu je ona s početka pasusa.

Imate li za kraj razgovora nešto da nas obodri?

- Imam. Nacrtaću jabuku za moje posute, a tako mi drage pisce sa Kosmeta. Možda je to ona jabuka buzlija koju je iz Metohije poneo Danilo Nikolić. Naš Dača! Kaže da je jabuka prozračna do svog semenja! I šta da dodam: kad bi mi neko u detinjstvu rekao „Jabuko moja!” - znao bih da me beskrajno voli.

Isidora Masniković