Književnik Miroslav Josić Višnjić dobitnik je nagrade "Fonda Todor Manojlović" koja se dodeljuje za negovanje modernog umetničkog senzibiliteta. U obrazloženju žirija naglašava se da je "nagrada Miroslavu Josiću Višnjiću dodeljena za njegov sveukupni doprinos u oblasti umetničkog pripovedanja, a na tragu blistave modernističke tradicije koju je, između ostalih velikih srpskih pisaca prve polovine 20. veka, utemeljio, razvio i afirmisao upravo Todor Manojlović".Prema rečima Mihajla Pantića, predsednika žirija, Miroslav Josić Višnjić je u svojim romanima, kombinujući epsku i lirsku dimenziju pripovedne imaginacije, stvorio umetnički svet koji predstavlja simbolički ekvivalent ljudskih sudbina od 19. veka do danas, a mahom poreklom iz srpskih prečanskih zemalja.T. Č.Bora Stanković - pisac, carinik i poreznikBorisav Stanković, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Vranju 31. marta 1875. godine. U svom rodnom mestu završio je osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu završava Pravni fakultet i zatim nekoliko meseci boravi u Parizu. Po povratku u Beograd dobija službu kao carinik i poreznik. Godine 1915. povlači se u Niš, gde boravi neko vreme. Nakon završetka rata radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete.
Njegove najznačajnije zbirke pripovedaka su: "Iz starog jevanđelja", "Božji ljudi" i "Stari dani". Najznačajnija drama koju je napisao je "Koštana", a najpoznatiji roman je "Nečista krv". U našoj književnosti se javlja kao nosilac tema i motiva koje su do tada bile nedovoljno obrađene i na koje tadašnji pisci nisu obraćali pažnju.
Kao tvorac prvog srpskog modernog romana, zašao je duboko u psihologiju svojih likova i osvetljavajući njihova unutrašnja stanja, dao je pravi primer otvorenosti ka novim postupcima i stilovima zanemarenim u našoj prozi. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja, na prekretnici između turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije učinili Jakov Ignjatović sa Sent Andrejom i Stevan Sremac s Nišom.
Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i saznanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U većini pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu. Slika stvarnosti, svetla, prozračna i poetična, u službi je otkrivanja društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida duboka socijalna zasnovanost likova i situacija.
Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Stanković, takođe prvi otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka "Božji ljudi" sastavljena je od kratkih pripovedaka i crtica, posvećenih onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenima, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu.
Borisav Bora Stanković umro je u Beogradu 22. oktobra 1927. godine.
01.01.00
Politika
16.12.2002.
Božji ljudi
Književna zajednica "Borislav Stanković" koja godinama istrajava na književnoj mapi Srbije kao značajno kulturno središte zahvaljujući Miroslavu Ceri Mihailoviću (darovitom pesniku), objavila je antologijsku prozu Borislava Stankovića "Božji ljudi". Knjiga je objavljena povodom sto godina od prvog objavljivanja ove knjige, a bilo je to u Novom Sadu, u izdanju srpske knjižare braće Popović. Sunčica Denić, doktor književnih nauka, pesnik i prozni pisac, u pogovoru za "Sto godina posle" ističe:
"Božji ljudi Bore Stankovića, ponikli su iz autentičnog doživljaja, iz vremena piščeve dečačke, da ne kažemo detinje znatiželje da se prodre u svet neobičnog i nepoznatog... Problem prosjaka i božjaka Bora Stanković je nosio i pre Božjih ljudi..".
Dušica Denić navodi i jedno Stankovićevo pismo upućeno u leto 1901. godine uredniku "Letopisa" Milanu Saviću (ocu Anice Savić Rebac) u kome kaže:
"Imam jednu zbirku t. z. Božji ljudi. U njoj sam pokupio i izneo jedan naročit svet, pokolenje koje je bilo u Vranju pre oslobođenja. To su bili prosjaci, slepi, gatari, vidari, biljari i drugi. Svi su oni živeli od milostinje... Međ njima je bilo koji su smatrani za svece, Božje ljude..".
R. Popović
