Božji dar

28.10.11

Kada u Portugaliji pogledate plakate levičarski i desničarski orijentisanih partija, njihovi su slogani slični: „Mi smo za Portugaliju”, ili „Portugalija – to smo mi”.

Pisanje je putovanje, preobražaj, viđenje druge strane – reklo bi se logičan stav književnika portugalskog jezika, kojim govori osam nacija i više od dvesta miliona ljudi. Taj pisac je Rui Zink, gost Sajma knjiga, autor romana „Božji dar”, („Klio”) u prevodu Tanje Tarbuk. „To je roman o putovanju čoveka koji ne veruje ni u šta, a onda, nakon smrti, uskrsnuća, bolesti, zaljubljivanja, počinje da veruje u sve”, rekao je Zink. Za naš list otkriva i sličnost ove svoje knjige sa romanom „Da Vinčijev kod”.

– Knjigu sam objavio nekoliko meseci posle ovog momka iz Amerike. Naša dva romana imala su drugačiji uspeh, ideja je, međutim, slična. Obe priče imaju detektivski zaplet, samo što sam ja više zainteresovan za diskusiju o tome šta je u stvari religija. Moj junak se kreće od Njujorka, Rima, do Etiopije, koja je vrlo zanimljiva zbog toga što u njoj ravnopravno vekovima postoje tri religije: jevrejska, muslimanska i hrišćanska. Zatim, odlazi u Mozambik, Izrael, pa u Lisabon gde je Hrist, naravno. Pravi sam patriota. Da sam Srbin, moj Hrist živeo bi u Beogradu – kaže Rui Zink.

Pisati o preobražaju svojevrsni je izazov, i tokom razgovora otkrivamo da je Zinku to sasvim prirodno, budući da je i sam ličnost koja se ne drži čvrsto ustaljenih normi, koja se igra dok stvara. Zatim, Zink ističe:
– U nekim filmovima, promena se postiže oružjem ili ljubavnim zbivanjima, ali u mojim knjigama srž transformacije je unutarnji rast. Volim da se igram rečima. Dužnost onih koji su ozbiljni jeste i da se igraju. Ima puno tipova koji glume ozbiljnost, umišljenih, sa brkovima. Ponekad znaju da budu vrlo glupi i opasni. Nasuprot tome, kada se pisac ili čitalac poigravaju, izvrću stvari naopačke, postaju humaniji. Moj glavni junak zločest je čovek, sebičnjak, ali polako se menja, postaje bolji. Spasava ga Hrist, koji je u mojoj knjizi živ. Konačno, on otvara oči, primećuje da postoje i dobri ljudi, zaljubljuje se u stariju ženu, umire, vaskrsava. Nisam religiozan, ali mislim da je religija suviše ozbiljna stvar da bi bila ostavljena na brigu samo crkvama. Besmisleno je nekome postaviti pitanje: „Da li veruješ u Boga?” Jer i neverovanje je zapravo verski čin.

Pisac ne kaže često za sebe da je političan, međutim, Rui Zink nema tu vrstu otpora, otvoreno priznaje:
– Čovek treba da bude političan, ja jesam. Razmišljam politički, ali nisam uvek na istoj strani. Kada u Portugaliji pogledate plakate levičarski i desničarski orijentisanih i partija, uvidite da su njihovi slogani često slični. Glase: „Mi smo za Portugaliju”, ili „Portugalija – to smo mi”. U tome je vic. Neki od mojih najboljih prijatelja su desničari, ali su humaniji, etičniji, i sa njima više volim da razgovaram uz piće nego sa nekim ko je levičar. A sebe smatram levičarem. Kada čujem neke generalizacije levičara u stilu: „Nisam rasista, ali stvarno ne podnosim Rome”, ili, „Nisam mizogin, ali smatram da su žene danas suviše moćne” shvatim značenje Hristovih reči: „Bože, oprosti im jer ne znaju šta čine”. To je svesnost.
– Kada me pitaju za Ameriku, zemlju u čije ime su počinjeni izvesni zločini, kažem: „Volim Ameriku, to je jedina zemlja u svetu u kojoj su mi postavili pitanje: ’Vi ste terorista’?, a ja sam odgovorio ’Nisam’!”. Pisci pre svega treba da kritikuju svoju zemlju.

Koje zamerke onda upućujete sunarodnicima?, pitamo Zinka. Zamišljen odgovara:
– Najviše mi smeta hipokrizija i ksenofobija. Kada kažu: „Nismo rasisti kao što je to neko drugi”, uvidite da je to vrlo rasistička misao. Ujedno, naša miroljubivost jeste i naša mana. Ponekad smo isuviše mirni. Voleo bih da smo malo više kao Grci, malo buntovniji, ljući. Ovako, ponekad mi se čini kao da nam nedostaje kičma.

Sebe Rui Zink doživljava blagoslovenim piscem pokretljivog jezika, čoveka koji kao svaki „normalan” Portugalac ima strano, nemačko ime, familiju u Angoli, u Brazilu, čak i u Francuskoj, sa najboljim prijateljem posećuje deo njegove porodice u Istočnom Timoru, i u svemu tome uživa:
– Stvarno mi se sviđa ovaj miks, mada sam ponekad konfuzan, čak ni u sopstvenoj zemlji ne razumem neke naglaske. Apsurd je u tome što su Portugalci nekada bili vlasnici jezika, sedeli su za volanom, a sada kao da su prepušteni vožnji kojom upravljaju Mija Koto iz Mozambika, ili neki sjajni pisci iz Brazila.

Marina Vulićević