Bora Iljovski - ponovo i uvek

29.09.07

Postoji jedna sjajna definicija često maglovite razlike između pojmova kultura i umetnost. Jedan umetnik je svojevremeno rekao: „Kultura je ono što drugi rade meni a umetnost je ono što ja radim drugima”
Branislav Dimitrijević (1967), istoričar umetnosti, pomoćnik je ministra kulture Srbije za međunarodne odnose, evropske integracije i menadžment u kulturi. Ovaj resor bavi se svim pitanjima koja se tiču kulture, a vezana su za multilateralne međunarodne odnose. Podrazumeva saradnju sa Savetom Evrope, Evropskom unijom, Uneskom kao i sve manje oblike udruživanja na evropskom i svetskom nivou koji se tiču kulture. Rečju, ovaj resor bavi se načinom na koji će se srpska kultura predstavljati u svetu.
Kakva su Vaša saznanja i iskustva o tome, šta Zapad očekuje od nas, kada govorimo o kulturi?
Od nas se ništa ne očekuje kada je kultura u pitanju, za razliku od politike gde se zbilja očekuju neke jasne odluke. Za početak bi trebalo mnogo više isticati one primere stvaralaca u raznim oblastima koji su i te kako priznati međunarodno i to bez podrške države. Uostalom, to je i logično: vreme državnih umetnika je prošlo. Malo ko je u inostranstvu zainteresovan za srpsku kulturu kao neki kolektivni entitet. Ali postoji zainteresovanost za pojedince koji samim tim predstavljaju ovdašnju kulturu. Na primer, danas na svetskoj umetničkoj sceni postoji čitava generacija umetnika odavde koji sa Srbijom nemaju skoro nikakve ili tek površne veze. Da li se ovde uopšte zna za imena umetnika kao što su Marko Lulić, Katarina Zdjelar, Bojan Fajfić ili Mladen Bizumić koji ove godine izlaže na prestižnom Bijenalu u Istanbulu? Na isto bijenale je pozvan i Ivan Grubanov, sada već međunarodno renomirani slikar, čije radove, uz Rašu Todosijevića, Biljanu Đurđević ili Milicu Tomić u kolekcijama već drže poznate galerije i muzeji. Treba se osloboditi teze da se srpska kultura mora predstavljati kao homogeni kolektivitet kako bi se time predstavljala država. Naravno da možemo govoriti o tzv. „brendiranju” Srbije, ali kada u svetu kažete „srpski film”, jedni će pomisliti na Makavejeva ili Žilnika, drugi na Karanovića ili Markovića, treći na Kusturicu ili Dragojevića, a u poslednje vreme na Stefana Arsenijevića koji stiče sve veći ugled i simpatije. Zato treba pre svega respektovati autora, a tek onda mesto iz koga dolazi, njegov identitet po rođenju i državljanstvu...
U kom pravcu će sadašnje ministarstvo kreirati strategiju predstavljanja ovdašnjih stvaralaca izvan granica Srbije?
Ministarstvo će oformiti posebnu radnu grupu koju će činiti stručnjaci iz različitih umetničkih oblasti i koja bi trebalo da odredi osnove ove strategije. Treba voditi računa o činjenici da su mnogi naši stvaraoci već uveliko prisutni i cenjeni na međunarodnoj sceni, iako se o mnogima od njih ovde često manje zna nego u svetu. Treba ozbiljnije prići posebno međunarodnim manifestacijama na koje su oni pozivani. Sve je manje manifestacija na koje država šalje svoje predstavnike, kao što je npr. venecijansko bijenale, već se umetnici pozivaju individualno od strane umetničkih direktora što je najbolji pokazatelj njihovog značaja i zainteresovanosti drugih za njihov rad i samim tim za ovdašnju kulturu. Međutim, važno je napomenuti da uključivanje ovdašnje umetničke produkcije u svetske tokove podrazumeva ozbiljna međunarodna partnerstva i treba pre svega imati sluha za takva iskustva pojedinih ustanova i nevladinih organizacija. Trenutno radimo na formiranju tačke kulturnog kontakta koji neće biti samo kancelarija za implementaciju najvećeg evropskog programa za kulturu, „Kultura 2007”, već i neka vrsta servisa koji treba da pomogne našim organizacijama da razviju međunarodna partnerstva i tako pristupe ovom i drugim fondovima za kulturu. U kinematografiji nešto slično je već poznato kroz podršku koprodukcijama od strane fonda Eurimaž pri Savetu Evrope. Ipak, bez značajnog povećanja našeg budžeta za kulturu nećemo uspeti u ovome jer se međunarodni projekti ne mogu finansirati samo iz stranih izvora. Ovo se ne može dogoditi preko noći i sa sadašnjeg procenta koji je daleko ispod jedan odsto od ukupnih davanja i stići do tri odsto (koliko je npr. u Hrvatskoj i mnogim evropskim zemljama) što bi tek bio procenat koji bi i simbolički pokazao da kultura jeste prioritet i omogućio značajnije razvojne projekte.
Šta nameravate da nametnete svetu?
Ministarstvo ne treba nikome ništa da nameće već da stvori uslove da se podrže oni koji su kreativni, a svojom kreativnošću predstavljaju određene vrednosti koje su već isuviše dugo bile potiskivane pred navalom nacionalističke patetike, ksenofobične samodovoljnosti i cinizma, i predmodernih poimanja kulture i umetnosti. Moderna umetnost nam je donela pojam autonomnosti umetnika i umetnosti s čuvenim sloganom koji je početkom 20. veka ispisan iznad ulaza u nezavisno udruženje bečkih umetnika poznatog kao „Secesija”: „Svakom vremenu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda”.
Mesto direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu oduvek je bilo izazov, a samim tim i povod za utrkivanje raznih kulturnih poslenika. Kakav bi zaista trebalo da bude profil osobe koja bi zaslužila to mesto?
Na osnovu novog dogovora između Ministarstva kulture i Ministarstva spoljnih poslova koji dele nadležnost nad Centrom u Parizu, novog direktora imenuje MSP na predlog Ministarstva kulture. Ovu poziciju ne bi trebalo doživljavati kao sinekuru ili kao neko ceremonijalno mesto za „zaslužnog” umetnika ili pak nekog ko misli da mu ono pripada po političkoj afilijaciji. Ovde je, po mom mišljenju, potrebna osoba koja ima i znanje i energiju da se ovom poslu u potpunosti posveti, osoba koja poznaje nove modele menadžmenta u kulturi, neko ko nije opterećen lokalnim mitologijama, neko ko poznaje savremenu kulturu i u Srbiji i u Francuskoj. Naravno neko ko odlično poznaje francuski jezik i kulturu i već ima iskustvo u partnerskim projektima s francuskim organizacijama. Ne bi trebalo ukazivati poverenje ljudima koji se nameću kroz političke ili čaršijske kanale već onima koji predano rade.
Da li se u našoj kulturi oseća izvesna doza hermetičnosti u odnosu na svet i kako se to manifestuje?
Radi se o nekoj vrsti nekomunikativne samodovoljnosti, ali to je i problem čitavog društva koje je histerizovano s jedne strane mitovima o nekakvoj otvorenosti i gostoprimljivosti „našeg čoveka” a s druge strane mitovima o ponosu, prkosu i inatu prema drugima koji nas nekako stalno ne razumeju. U svim segmentima kulture postoje učaurena jezgra koja produkuju tu vrstu samodovoljnosti. Postoji jedna sjajna definicija često maglovite razlike između pojmova kultura i umetnost. Jedan umetnik je svojevremeno rekao: „Kultura je ono što drugi rade meni a umetnost je ono što ja radim drugima”. Zato umetnost mora biti slobodna kao individualni čin a intervencije se moraju dogoditi u polju kulture u najširem mogućem smislu koji uključuje i svakodnevne navike, načine komunikacije, itd. Ovo je zemlja u kojoj se ugled ne stiče radom u kulturi (bilo stvaranjem, bilo sponzorstvom ili promocijom) već na druge načine. Zato je situacija veoma teška i treba raditi na više koloseka odjednom što često ljude iz kulture demotiviše. Problemi su svuda i treba ih rešavati sistemski: od nepostojanja sistema olakšica za one koji žele da ulažu u kulturu, preko razvoja institucija, obrazovanja kadrova, podizanja nivoa učešća građana u kulturnim aktivnostima pa sve do pitanja međunarodne saradnje.
Marija Đorđević