01.01.00
Politika
21.07.2001.
Antologije
Uspenja srpskog pesništva
Dragomir Brajković: "Bogotražitelji" (izbor iz srpske poezije nadahnute hrišćanstvom), Beogradska knjiga, Beograd, 2001.
Dva milenija hrišćanstva valjan su razlog da se sagleda i naš udeo u stvaranju osobite civilizacije hrišćanskog sveta. Dragomir Brajković je za to izabrao neobičan način: izbor srpske poezije nadahnute idejom hrišćanstva. On kroz pesme prati vekovno uvođenje našeg naroda u novu veru, u novo poimanje sveta.
Od posebnog je značaja što je Dragomir Brajković u ovom trenutku osvetlio i ovu stranu srpskog pesništva. Ovo nije samo antologija, već i dobro promišljen izbor relevantnog pevanja o manastirima, čudima, svecima, svetosavlju, o vezi čoveka sa Bogom, duhom i verom. U ovom izboru pokazalo se da, u suštini, srpski pesnici prihvataju veru kao sklad ljubavi i poezije, da su shvatili u kojoj meri Bog znači isto što i ljubav. Bilo da je reč o lirskim besedama, molitvama ili zaveštanjima, pesnička reč jeste najviši stepen poimanja vere i Boga.
Dva velika pesnika
Ključ za čitanje ove otkrivalačke antologije čine stihovi dva velika srpska pesnika koji su i na osobit način izdvojeni. Njegoševi stihovi iz "Luče mikrokozma" našli su se na početku, a Dučićeva pesma "Tajna" nakraju knjige. I jedni i drugi stihovi tiču se čoveka kao mikrokosmosa ("atoma skrivenog"), izmirenja i sjedinjavanja opšteg i pojedinačnog, Boga i čoveka. Dučić je duboko pronikao u metafiziku čovekovog bitija, onostranost izdvaja kao vreme buduće, koje nastaje tek kada se čovek iznova vrati zemlji, kad ljudski prah "mirno pređe u grumen gline užežene". Tek tada je moguće sjedinjenje čoveka sa Bogom.
Ove Dučićeve misli sledili su mnogi pesnici do naših dana. Tako Petar Pajić peva o čoveku kao strancu koji nije gost jedino u večnosti, koji susret sa Bogom ostvaruje u "plavoj nigdini, gde množina postaje jednina". Veliki mag onostranosti Mileta Jakšić, koji je i u pripovetkama, veoma rano i za evropska merila, znao da fantastikom osvetli onostrano, pevao je o nepoznatom prostoru "izvan života" kao o krugu "u kome traje ono što je bilo", u kojem nas iščekuje prošlost naša. Momčilo Nastasijević pesničko podvizavanje sagledava kao čin koji omogućuje da se u pesniku nebesa ogledaju, da iz njegovih pesama ptice k božanskoj daljini polete.
Nastasijevićeva i Dučićeva bogotraženja bremenita su simbolima na koje se oslonilo savremeno srpsko pesništvo; iz njih su izrojila čitava sazvežđa poetskog rečnika savremenog srpskog pesništva. Dovoljno je izdvojiti Dučićeve stihove o susretu duše sa anđelom, o anđelima sa fresaka, o ariljskom Branka Miljkovića, o anđelu iz Mileševe Svetislava Mandića, o anđelu iz manastira Kalenić Vaska Pope.
Traganje za prapočetkom
U poetskoj topografiji srpskih manastira carsko mesto zauzima Žiča. Sterija peva: "Žičo, sedmovratna Žičo, čuvarice carskog venca"; po Dučiću je naša knjiga o precima "slikana u Žiči". U ciklusu pesama o srpskim manastirima Popa veliča Žiču kao krunu svetosavlja: "Koračaš sedmovratna... i stojiš na samom vrhu izabranog trougla u plamenu".
Posebna grupa simbola bogotraženja rezultat je poetskih tragalaštva za prapočetkom. Da bi otkrio nadrealno svevideće oko, oko nedremano, Rajko Petrov Nogo stiže "do počela solila i pojila", do vremena kada nas je "po predanju vučica zadojila"; za njega je traganje za Bogom večiti sukob bezljuđa i sveviđa. Matija Bećković simbol prapostanja nalazi u hrastu; tek kod nas taj hrast oseni znamo "da jesmo"; dok je Trojeručice i mi postojimo. U pesmi "Pokajnica" Bećković i smrt Karađorđevu sagledava kao čin obaranja hrasta: "Her Hrast je Rastko / i Badnjak i Hrist". Po Ljubomiru Simoviću, hrast našeg prapostanja zasađen je trećom Bogorodičnom rukom. Mnogi su se naši pesnici ogledali u žanru hodočašća mestima pod znakom Svetog Save, od Hilandara do Savine vode koja izlečuje. Dragomir Brajković u Kareji nalazi mesto za tihovanje, Miodrag Pavlović na pesnički način otvara hilandarske dveri. To je moguće i ostvarivo jedino kad se oglasi prava poezija.
Miodrag MATICKI
01.01.00
Nin
19.07.2001.
Jedna ruka
Pesnik Dragomir Brajković u obimnoj knjizi "Bogotražitelji" sabrao je najlepše srpske pesme nadahnute hrišćanstvom, od svetoga Save do danas
Pesnik Dragomir Brajković sastavio je obimnu knjigu stihova vekovima pisanih. Pod zajedničkim naslovom "Bogotražitelji" sabrane su najlepše pesme iz srpske poezije nadahnute hrišćanstvom, od svetoga Save do danas. Iako potiču od mnoštva različitih autora i iz različitih vremena, ove pesme po duhu i tonu pevanja kao da je pisala jedna ruka.
"Ako bi se sudilo po pesmama, Srbi su, od starine, bogobojažljiv i bogotražiteljan narod", piše Brajković u predgovoru. "U poeziji su, i kad je kazana sa usana pojedinca i kad je iz glave celog naroda, najkrupnije istine. Pesme su ne samo neposredovani sabesednici, nego i nepotkupljivi svedoci. Osim toga, njihove su istine, iako nekonačne, neprolazne. Idući tragom pesme, saznaje se mnogo toga ne samo o prirodi, već i o sudbini jednog naroda. Prateći kroz pesme uvođenje srpskog plemena u novu veru, uočljivo je kako su se narodne predstave menjale i kako je u srpsku dušu ne samo ulazio novi veronauk, već i poimanje sveta."
Ističući da je naročito u doba opšteg bezakonja, moralnog posrnuća, beščašća i rasula, prizivano Božje ime i da iz naših narodnih pesama, naročito onih epskih, Boga presuditelja priziva potreba za Pravdom i Istinom, Brajković objašnjava značaj ovakve poezije:
"Narod je, i na ovaj način, utvrđivan u moralnim dužnostima i osećanju obaveze. Potreba da se živi u saglasnosti sa Božjim zakonima progovorila je čvrstim uverenjem i jakim moralnim nadzorom da je bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu. Onima koji su izgubili meru i osećanje dužnosti, pesma je poručivala da Bog nikom dužan ne ostaje. Silan je i moćan jedino Bog. Pesme, prožete hrišćanskim osećanjem dužnosti, u prvi plan stavljaju zakon dobrote i pravde naspram zakona sile. Govoriti, svedočiti i prosuđivati ni po babu, ni po stričevima već po pravdi Boga Istinitoga, načelo je pravnog i moralnog kodeksa kojim govori narodni pevač hrišćanin. Ono je našem čoveku pomoglo da odoli mnogim iskušenjima kojima bi, inače, po ljudskoj slabosti podlegao. Ugrabiti mesto duši, steći milost u Boga, suština je čovekova života, to usmerava njegove postupke, određuje njegovo ponašanje. Sa takvim ubeđenjem njemu je vera bila nešto bez čega bi se obezljudio."
JOVAN JANJIĆ
