Svet bez umetnosti bio bi slep. Bio bi zatvoren u granicama sasvim uprošćenih pravila. To je razlog što svi totalitarizmi, čim se uspostave, cenzurišu, zabranjuju i spaljuju. Na taj način oni zatiru pogled misli, sna, sećanja i izražavanja različitosti. A baš iz svega toga izrastaju umetnici.
Taj izraz, koji ih više označava nego što ih određuje, izaziva izvesno durenje i komentare. Koliko je Umetnost plemenita, velika, jednostavna i lepa, toliko je umetnik majušan i sitan, često izložen nipodaštavanju, odbacivanju, pa i preziru. A to znači da se suština vrlo često potire u korist forme. Počev od plavih radničkih bluza Pabla Pikasa, drvenastih kravata Morisa Vlamenka, šešira Žorža Braka, nadrealističkih zađevica i tučnjava, pojedini lakomislenici i mnogi pakosnici uzimaju deo za celinu, a prerušavanje za umetničko delo, pri čemu zaboravljaju (ili ne znaju) da je odelo samo privid, odnosno nešto spoljašnje i – ništa više.
Slikari iz Lapen Ažila, kao god i pesnici iz Klozeri de Lila, pojavljivali su se na javnim mestima u ekstravagantnim odelima, priređivali su neverovatne zabave i terevenke, pucali su iz revolvera i na sve načine izazivali buržuja, a sve iz jednog osnovnog razloga: u to vreme buržuj njih nije voleo. On se zavlačio u četvorougao negdašnjeg poretka, dok su književna pera i slikarske četke većprijateljevali sa anarhizmom, kao što će kasnije činiti sa komunizmom i trockizmom. Elem, to su dva nepomirljiva sveta.
Međutim, mimo pitanja naravi i običaja, postoji delo. Pre svega drugoga – umetnik proizvodi umetnička dela. Pikaso može da se odeva kako mu se prohte, Alfred Žari da poteže bodežkoliko mu drago (u čemu se bogme ne usteže), Breton i Aragon da izmenjuju pesnice sa onima koje preziru, pa ipak njihova zastranjivanja gotovo ništa ne znače u onome što je ostalo iza njih. Modernu umetnost stvorile su ruke ovih veličanstvenih provokatora. U razdoblju od 1900. do 1930. godine oni se nisu zadovoljavali time da vode takve umetničke živote zbog kojih su ih pojedinci mrzeli, a mnogi im zavideli: oni su iznad svega izumeli jezik stoleća.
Avangarde uvek unose nemir i pometnju. Međutim, društvo ih naposletku ipak uključuje u celinu. Pred najmodernijim tendencijama zaboravljaju se smelosti i drskosti prethodnih generacija. Svojevremeno je impresionizam izazvao pomaman bes publike i kritike. On se, pak, stišao pojavom neoimpresionizma sa prigušenijim bojama, kome su ubrzo uzvratili fovisti sa svakojakim užasima, a njih su kao metlom nedugo potom pomeli kubisti sa svojim grozotama. Što se pak poezije tiče, romantičare su svrgnuli parnasovci, a njih su oduvali simbolisti koje je Blez Sandrar ubrajao u „većklasirane pesnike“. U muzici Bah utemeljuje baroknu tradiciju, Hajdn, Mocart i Betoven pripravljaju orkestar za Berliozove simfonijske izume, koji će kasnije biti harmonični u odnosu na dodekafoniju. Što se pak Erika Satija tiče, po mišljenju ondašnje kritike, teško da je on i zasluživao status muzičara...
Na prelazu stoleća Francuska je predstavljala prestonicu avangarde. Ali ne samo to. Dve umetničke škole naporedo su postojale na Monmartru. Jedna je, bez imalo prekida, nastavljala tradiciju Tuluz-Lotreka: Pulbo, Utrilo, Valadon, Iter i drugi nikada nisu izazivali gromove koji su se obrušavali na glave žitelja Bato-Lavoara. Jedni su slikali poštujući forme, dok su ih drugi razbijali u potrazi za novom umetnošću. Mešajući jezike i kulture, crpeći iz plodne i neverovatne raznolikosti, Španci Huan Gris i Pablo Pikaso, Holanđanin Van Dongen, ItaloPoljak Gijom Apoliner, Švajcarac Blez Sandrar, kao i Francuzi ŽoržBrak, Moris Vlamenk, Andre Deren i Maks Žakob, izbegavali su pravila da bi slikarstvo i poeziju oslobodili preteških stega.
Na drugoj strani Sene, na Monparnasu, Italijan Amedeo Modiljani, Meksikanac Dijego Rivera, Skandinavac Krog, Rusi Haim Sutin, Mark Šagal, Osip Zadkin i Sergej Đagiljev, Francuzi Fernan Leže, Anri Matis i Rober Delonej – među mnogima – takođe su bogatili umetničku baštinu. Dvadesetih godina stići će američki pisci, Rumun Tristan Cara, Šveđani, drugi Rusi, nove nacije... Pariz će postati prestonica sveta. Po pločnicima ih neće bivati pet, deset ili petnaestak, kao na Monmartru, nego će ih biti na stotine i na hiljade. Silno preobilje; i ne samo kasnije na Sen-Žermen-de-Preu. Slikari, pesnici, vajari i muzičari, pomešani u jedno jato. Iz svih zemalja, odasvuda, iz svih kultura. Klasični i moderni. Bogate mecene i slučajni trgovci. Modeli i njihovi slikari. Pisci i izdavači. Besparići kao i milijarderi...
Oni su izabrali da žive u Parizu, gradu bratskom i nesebičnom, koji je znao da ponudi slobodu tim narodima koji su došli odasvud. Danas u njemu više ne bi mogli da se skrase Pikaso, Apoliner, Modiljani, Sandrar i Sutin. Bili bi odbačeni daleko od Sene. Španac zbog droge, ItaloPoljak zbog utaje, Italijan zbog skandala na javnom mestu, Švajcarac zbog krađe iz izloga, Rus zbog hronične bede i jedva prikrivenog prosjačenja.
A moglo bi se dodati još mnogo razloga. Svi oni bi pokazali da umetnici, današnji kao i jučerašnji, češće idu po rubovima nego sredinom staze. Oni ostaju ono što nikada nisu prestali da budu i što ih čini tako posebnima. Oni su izgnanici.
Govoriti o jučerašnjim umetnicima ujedno znači voleti današnje umetnike. Sećanje je odraz, senka ili projekcija. Uprkos svim proteklim decenijama, umetnici ostaju uvek braća svojih prethodnika...
Umetnik radi sam, ne upošljava nikoga i nema zanimanje. Slikanje ili pisanje – to nije nikakav poziv niti zanat; to je naprosto disanje. Oruđe mu je takođe nepouzdano. Ako zamru zamisao ili mašta, ako glava otkaže, niko i ništa neće spasiti čoveka zatrovanog ništavilom. I ništa ih ne može zameniti: umetničko delo je jedno i jedinstveno, baš kao što je jedan i jedinstven onaj ko ga stvara.
