Blud rada

09.09.07

Mihail Naumovič Epštejn rođen je u Moskvi, 1950. godine. Od 1990. živi u Americi, predaje na univerzitetu Emori (Atlanta). Poznat je kao kulturolog, filozof, filolog, književni teoretičar, esejista.

Upravo ovih dana, posle gostovanja u Crnoj Gori, Epštejn boravi i u Srbiji kao gost časopisa“Zenit“. U okvoru svoje predavačke turneje, sem nastupa u Beogradu, planirano je da narednih dana poseti i Novi Sad održi predavanje i upozna se sa okolinom.
Epštejn je autor knjiga: „Paradoksi novine - O književnom razvitku XIX i XX veka“ (1988), „Priroda, svet, kultovi tajni“... - Sistem pejzažne slikovnosti u ruskoj poeziji (1990), „Relativistički modeli totalitarnog mišljenja“ - istraživanje jezika sovjetske ideologije (1991), „Očinstvo“ - roman-esej (1992), „Novo sektaštvo - tipovi religiozno-filozofskih pogleda na svet u Rusiji (1993), „Velika sov.“ - filozofsko-mitološka studija (1994), „Vera i lik“ - religiozno nesvesno u ruskoj kulturi veka (1994), Na granicama kulture: rusko-američko-sovjetsko“ (1995), „Posle budućnosti“- paradoksi postmodernizma i savremena ruska kultura (1995), „Bog detalja“ - Narodna duša i lični život u Rusiji na izmaku imperije (1997), „Esej“ (1997) (knjiga je prvo objavljena na srpskom jeziku, u prevodu R. Mečanin), „Filozofija mogućeg - Modalnosti u mišljenju i kulturi“ (2001), „Reč i ćutanje“ - Metafizika ruske književnosti (2006) i niza drugih.

Na Internetu je kreirao sajt InteLnet, koji sadrži „Knjigu knjiga - Rečnik alternativnog mišljenja“, „Banku novih ideja“, „Dar reči“ - Projektivni leksikon ruskog jezika“ i mnoge druge izazovne intelektualne projekte. Na srpski su prevedene knjige „Esej“ (1997), „Vera i lik“ (1998), „Postmodernizam“ (1998), „Očinstvo“ (2001), „Novo sektaštvo“ (2001), kao i mnogi eseji i studije (“Sinjavski kao mislilac”, 1998, “Ekologija teksta”, 1998, “Jadna vera”, 1999, “Povratak anđela”, 1999, “Likovi koji misle”, 2002, “Uvod u tegimenologiju”, 2006, “Ruska kultura na prekretnici”, 2007).

U svom delu „Filozofija mogućeg“ zagovarate modalnost u mišljenju i kulturi. To znaši napuštanje donedavnog metodološkog utočišta-uporišta dekonstrukcije i okretanje potencijaciji kao erosu mišljenja?
- Potencijalnost je odavno poznata i cenjena u filozofiji (npr. Nikola Kuzanski). U centar mog interesovanja dospeva njeno poimanje kao delujućeg procesa. Nazovimo to potencijacija. Veoma jednostavno: paralelno sa svakom prisutnom stvarnošću postoji i oblast mogućeg, koja je nadilazi, i sa kojom smo u vezi preko nekih svojih sposobnosti, kao što je to uobrazilja, vera, nada, strah, igra. Smisao stvaralačkog postojanja je upravo u tome da se okolna stvarnost potencijalizuje, da se unutar datog društva i kulture otkrije mogućnost drugačijeg socijuma ili kulture, da se raširi modalni aspekt postojanja. Dekonstrukciju od potencijacije deli svega jedan korak. Dekonstrukcija nas uči kritici svega postojećeg; potencijacija pak otkriva nove oblasti mogućeg: to je množina konstruktivnih praksi, koje se otkrivaju prilikom razmatranja alternativnih mogućnosti nekog fakta, ili teksta... U sferi strukturalizma i dekonstrukcije u humanističkim naukama zanemarena je mogućnost konstrukcionizma; kada umesto analize gotovih struktura ili njihove dekonstrukcije, a u potrazi za novim značenjima, postaje bitno zalaganje za konstruisanje alternativnih ansambala. Svakom fragmentu stvarnosti pripada mnoštvo fragmenata mogućeg. To je jedna radosna, oslobađajuća modalnost.

Ideokratija, ideomanija, ideosfera, ideosofija, ideofobija... Ima li spasonosnog komizma ideja?
- Naravno, idejama je svojstven unutrašnji komizam, jer one ukazuju na put ka raju, a ostavljaju svoje sledbenike na sredini puta, u nekakvoj sprčenoj pustinji... Svojevremeno sam čak planirao da napišem trilogiju pod naslovom „Komedija ideja“, kao svojevrsnu sintezu duhovno-misaonog života socijalističkog društva. U celini sam publikovao samo prvi deo, „Novo sektaštvo“. Danteova „Božanstvena komedija“ bila je sinteza srednjovekovnog feudalizma, Balzakova „LJudska komedija“ pak sinteza buržoaskog društva. Naravno, poredim ih po žanrovskoj odlici – komedija kao panorama, sa čijeg vrha se ori nadlični smeh nad zaludnošću ljudskih strasti, ubrajajući tu i one ideološke. Upravo su ideološke strasti plamsale u srcu staljinističkog društva – ne strast prema bogatstvu ili uspehu, kao kod Balzaka, ne telesne i duševne strasti, koje vode u pakao ili čistilište Danteove junake, već ideje o preobražaju sveta, o stvaranju novog čoveka i raja na zemlji. Otuda se i javila potreba stvaranja „treće“ komedije, koja bi ogolila osnovni nerv socijalističke i komunističke realnosti: vladavinu ideje, koja svojim zavodljivim apstraktnim mudrovanjem vodi u smrt milione, ostavljajući preživele u opustošenoj, šturoj realnosti „jedva-postojanja“.

Vaše nadahnuto i temperamentno zanimanje za leksikologiju rezultiralo je pravom leksikopejom! Predstoji vam skup rusista u Varni, gde ćete referisati o jednom segmentu leksikološko-sociološkog projekta „Dar reči“. Otkrijte nam o čemu se radi?
- Ovaj projekat je pokrenut 2000. godine. Već osmu godinu, svake nedelje, razašiljem putem elektronske pošte svojim prenumerantima (a njih je već više od 3.000) nekoliko novih reči, pojmova, koncepata, gramatičkih oblika ili pravila, koji, po mom mišljenju, mogu da podstaknu kreativni razvoj ruskog jezika, da intenziviraju njegovo prisustvo u svetskoj lingvo i semiosferi. Nedavno smo uspeli da osnujemo Centar za stvaralački razvoj ruskog jezika pri MAPRJAL-u (Međunarodna asocijacija predavača ruskog jezika i književnosti) i Sanktpeterburškom univerzitetu, pod nazivom „Jezikovod“ (ne „jezikoved, dakle ne onaj koji vlada jezikom, već „jezikovod“, onaj koji neguje, odgaja jezik, poput vrtlara, sadovoda, ili šumara, lesovoda). Ubeđen sam da svaki jezik ima potrebe za takvom stvaralačkom praksom, koja bi objedinila napore filologa, pisaca, publicista, pedagoga. Imam u vidu upravo jezičku a ne govornu praksu; dakle ne inovativno korišćenje postojećih znakova već uvođenje u jezik novih znakova i novih pravila njihovog korišćenja. Ruski jezik je za vreme komunizma veoma zaostao u razvoju, skoro je prepolovio svoj rečnički fond. Vreme je da se jezik stvaralački podstakne, kao što je to bilo u drugoj polovini DŽVIII veka, kada je nakon masovnog preuzimanja reči iz drugih jezika u vreme Petra Velikog, buknuo originalni razvitak jezika, umnogome zahvaljući novim rečničkim tvorevinama koje uvode Lomonosov, Tredjakovski, Karamzin i dr. Ali nije samo sudbina ruskog jezika tako sumorna u DŽDŽ veku. Svaki jezik predstavlja tek pojedinačni slučaj onog jezika, koji je moguć u svom punom razvoju. Osnovna motivacija moga rada kao i rada mojih istomišljenika jeste – potencijacija jezika, tj. umnožavanje njegovih leksičkih, gramatičkih i konceptualnih mogućnosti. Jedan od prvih brojeva „Dara reči“ ove jeseni biće, tako, posvećen paradoksalnim prefiksima kojih, reklo bi se, još nema u ruskom jeziku, ali su saobrazni njegovom duhu i sklopu, i kadri da izraze ono najređe –duboku autoironiju i ironiju. U Varni ću referisati o mogućnosti ruskih participa budućeg vremena. Mada savremena gramatika tvrdi da ih ruski jezik ne poznaje, nastojim da zasnujem njihovu mogućnost i čak neophodnost... Smatram da osnovni kapital savremenog društva ne leži u materiji već u informaciji, i da je najbogatije ono društvo koje dinamično razvija svoj znakovni sistem, u čijoj osnovi je nacionalni jezik, i njegov udeo u međunarodnoj cirkulaciji ideja i znakova. Uvesti novu reč ili novo pravilo u jezik, povećati stepen njegove izražajnosti, i time povratno uticati na mentalitet naroda – predstavlja jednako važan zadatak kao otkrivanje novih izvora nafte ili gasa. Josif Brodski je smatrao da je jezik stariji i moćniji od države. Možda će u dalekoj budućnosti obnovitelji jezika biti važniji od vlastodržaca, a znakodavci ne manje uticajni od zakonodavaca...

Draginja Ramadanski

07.09.07

Specijalno za „Politiku”
Mihail Naumovič Epštejn, poznati kulturolog, filozof, filolog, književni teoretičar i esejista, od danas je gost redakcije časopisa „Zenit”. Epštejn prvo stiže u Crnu Goru gde će boraviti tri dana i u cetinjskoj Bogosloviji održati predavanje. Od ponedeljka, poznati filozof boraviće u Srbiji gde će obići Sopoćane, Đurđeve Stupove, Studenicu i Žiču, a u Beogradu će, u četvrtak u 19 sati, u Galeriji „Progres” održati predavanje i sresti se sa čitaocima. Tom prilikom biće predstavljen i najnoviji, 5 broj časopisa „Zenit” čiji je Epštejn stalni kolumnista. Poznati gost boraviće i u Novom Sadu i Senti.
Mihail Epštejn (rođen 1950. u Moskvi, od 1990. živi u Americi i predaje na univerzitetu Emori, Atlanta), autor je, između ostalog, knjiga „Relativistički modeli totalitarnog mišljenja. Istraživanje jezika sovjetske ideologije” (1991), „Novo sektaštvo. Tipovi religiozno-filozofskih pogleda na svet u Rusiji” (1993), „Posle budućnosti. Paradoksi postmodernizma i savremena ruska kultura” (1995), „Reč i ćutanje, Metafizika ruske književnosti” (2006)... Na srpskom su, u prevodu Radmile Mečanin i Draginje Ramadanski, objavljene Epštajnove knjige „Esej” (1997), „Vera i lik” (1998), „Postmodernizam” (1998), „Očinstvo” (2001), „Novo sektaštvo” (2001), kao i mnogi eseji i studije...

Zagovornik ste nedisciplinarnog, esejiziranog znanja...
Trudim se da svoje studente učim strogoj verziji esejizma, koja je bliska filozofiji mogućeg. Želim da se u humanistici „primi” pozicija izumitelja, koja je u prirodnim naukama i tehnologijama odavno priznata. Humanistički intelektualac nije obavezno Kopernik, može da bude i Edison, da stvara „tek” nove intelektualne mašine, konceptualnu aparaturu koja olakšava međuljudsku komunikaciju, razumevanje sebe i drugih. Esejizam, presecajući granice svih žanrova, afirmiše upravo gipkost mišljenja.

Strastveno pomerate granice znanja. Predlažete disciplinu o jednoj osobi, elenologiju, koja bi se zasnivala na čuđenju i divljenju...
Ako postoje nauke o opštim zakonomernostima, zašto ne bi postojala i nauka o pojedinačnoj individui? Koja, pri tome, nije značajna za čovečanstvo, kao što je to Šekspir ili Napoleon, već prosto osoba koja nam je beskrajno bitna kao voljeno biće. Nekada se, upravo iz tog polazišta, rodila nova književnost - iz pera Dantea, Petrarke. Ubeđen sam da iz iste pretpostavke može nastati i nova humanistička nauka, nauka inspirisana pojedincem; ali ne zato što je on postigao nešto veliko, već zato što je beskrajno značajan upravo kao jedinstvena i neponovljiva individualnost. Važnost toga se najbolje spoznaje posredstvom ljubavi, a ljubav prema predmetu saznanja, to je još jedan, još uvek nepriznat, kriterijum tačnosti u dubinama humanističkog znanja. Jer, ono je zato i humanističko, što je zasnovano na čoveku, tj. pojedincu, upravo ovom, meni dragom i dragocenom...

Da li ste poznavali ljude iz Vaše Enciklopedija „Novo sektaštvo”, koji su tako dirljivo sakralizovali svakodnevicu, ili je u pitanju mistifikacija?
Ne, nije u pitanju mistifikacija, već pokušaj polunaučnog i poluumetničkog istraživanja duhovne realnosti, tačnije, duhovnih mogućnosti kasnosovjetske epohe, epohe prvog postateističkog društva na Zemlji (i epitet prvog ateističkog društva, dakako, pripada Sovjetima). Tokom 70-ih i 80-ih godina minulog veka sretao sam, naime, u Moskvi ljude, koji su po nekim odlikama svog pogleda na svet bili ono što je u knjizi klasifikovano kao: pustoverci, staklozorci, puškinijacni, udaljenici, kovčežnici, krvoslavci, hazarjani itd. Moj zadatak se sastojao u tome da, prema iskazima i karakterističnim izrazima tih ljudi, sastavim sumu teologije koja je tada postojala u sovjetskom društvu, potiskujući zvanični ateizam.

Obilazio sam okolna sela sa religiološkim ekspedicijama MGU, tako da se materijala - emocionalnog i konceptualnog - nakupilo dosta. Sistematizacija tog materijala u tipove sekti i uvođenje lika Raise Omarovne Gibalduljine, profesorke naučnog ateizma, junakinje i mučenice tog sveta u raspadanju - to je već moja inicijativa. Kada je jedan od prototipova Gibalduljine, Zulfija Albukarovna Tadžurizina, profesorka naučnog ateizma MGU, pročitala moju knjigu, poverovala je da je reč o njoj, i čak je počela da traga u svojoj arhivi za publikacijama koje sam joj pripisao. Tako da je knjiga na izvestan način dokumentaristička. Napisana je kao virtuelni dokumenat, kao tobožnja patvorina, falsifikat falsifikata, kome tek predstoji da postane svedočanstvo onih pokreta koji su u knjizi tobož izmišljeni. Upravo je tako, iz virtuelnih dokumenata, iz „krivotvorina” kojima je bilo suđeno da postanu dokumenti, nastala i Kabala (Knjiga Zohar), i društvo rozenkrojcera...

U najnovijoj knjizi „Reč i ćutanje, Metafizika ruske književnosti” nudite niz problemskih čvorišta, a ne prostu književnu istoriju...
Nabokov u pogovoru romanu „Lolita” piše da ruski jezik prevazilazi engleski (ili mu bar ne ustupa) i svojom razuzdanom bestidnošću, i svojom prodornom nežnošću, kao i izražavanjem najtananijih preliva duše i tela. Kako stoje stvari danas? Oblast prećutkivanja u savremenoj ruskoj kulturi uopšte ne pripada sferi niskog i telesnog, o kojoj je ćutala sovjetska pa i klasična ruska književnost XIX veka. Svi ti „cvetovi zla” već su izgovoreni, psovke pljušte na sve strane, iz usta (u uši) muškaraca, žena, omladine. U oblast ćutanja i prećutkivanja dospeva upravo nežnost, sanjarenje, suptilnost ruskog jezika, i upravo njih sada treba, pre svega, komunicirati. U jednom svom članku nastojao sam da pokažem kako je ruski jezik bogat nijansama nežnosti i milja, kako se na njemu može izgovoriti i ono što ne poznaju engleski ili francuski. To je svojevrsna replika na predivnu knjigu R. Barta „Fragmenti zaljubljeničkog govora”, gde se ne pominje poetika i erotika ličnog imena voljenog odnosno voljene. A to je tako važno za jezik ljubavi! Čini mi se da slovenski jezici obiluju upravo tim hipokorističnim sufiksima.

Sovjetski postmodernizam

Pisali ste o sovjetskom postmodernizmu. Ispada da ne samo što nije okasnio, nego je, sticajem okolnosti, iznuđeno, poranio...

Pisao sam ne samo o sovjetskom, već i predsovjetskom, ruskom postmodernizmu. Rusija se, naime, kasno pridružila novom dobu (Modern Age), tek u doba Petra Velikog. I to u svesno sekundarnim, citatnim, oblicima. Sankt Peterburg je glavna tvorevina ruskog novog doba; u isto vreme on označava prodor u epohu postmodernizma: to je kultura simulakruma, blistavi citat mnogih evropskih izvora, tačnije svod citata. U svetlu rane postmoderne, „prepostmoderne” ruske kulture, čak i stvaralaštvo Puškina deluje kao duboko simulativno. „Evgenije Onjegin” je roman ni o čemu; ponajmanje je to enciklopedija ruskog života, kako je smatrao Bjelinski, a ponajviše - enciklopedija evropske književnosti, i to uz svoju neskrivenu izvedenost i drugostepenost. Na taj način, mnogo pre no što je sovjetska civilizacija stvorila svet simulakruma, koji je uveliko nadmašio čak i carstvo Diznilenda, Rusija je praktikovala poetiku sekundarnosti, drugostepenosti. I pri tome kritikovala modernost novog doba zbog njegove individualnosti, racionalizma, originalnosti, tj. onog nasleđa kojeg se kasnije odrekao i zapadni postmodernizam. Izlazi da je novo doba stiglo u Rusiju kasnije, a postmodernizam ranije nego na Zapad. Ironija sudbine. Neke nacionalne kulture su više sklone određenim istorijskim formacijama. Očito da je ruska kultura po svojoj suštini predmoderna i postmoderna, stoga je i mogla tako brzo da preskoči iz srednjovekovlja u „novo srednjovekovlje”.

Draginja Ramadanski

01.01.00

Politika
01.09.2001.
Mihail Epštejn - Blud rada: Ime veka
Moć, i samo moć
Vlast plus energija - formula je ne samo komunizma koji je propao, nego i čitavog dvadesetog veka, koji je doživeo mirnu smrt "od starosti"
Nedavno je u izdanju novosadskog "Stilosa" objavljena knjiga eseja i malih traktata Mihaila Epštejna "Blud rada", koju je s ruskog prevela Radmila Mečanin. U ovom broju Kulturnog dodatka donosimo jedan kraći odlomak iz eseja "Ime veka", u redakcijskoj opremi.
Veku moj, zveri moja, ko sme
U oči da te pogleda...?
"Vek"
Ne zaboravljaj me, usmrti me,
Al" daj mi ime, daj mi ime!
"Ko telašce krilcem..".
Osip Mandeljštam, 1923
Na kraju našeg veka, vreme je d mu nadenemo ime, makar samo zato da bismo označili meru njegove uživljenosti (i preživljenosti!). Jer on neće večito ići u stroju pod brojem XX... - mada bi bila zaslužena i takva osveta veku, koji je milione svojih sinova pretvorio u logorsku prašinu, u stroj bez imena, u niz brojeva. Ali, o pokojniku - sve najbolje ili ništa, jer vek već teško diše na samrtničkom odru. Nadenuti ime veku znači - dostojno ga završiti, učtivo se oprostiti i - spremiti ga za susret sa uspomenom potomaka, sa budućim sudijama i istraživačima.
Kakvo ime priliči našem veku? Može li se u jednu reč uliti sva naša tuga, i oduševljenje, i prokletstvo, i plemenitost? Stalni epiteti: "atomski", "nuklearni", "kosmički", "kompjuterski", "revolucionarni", "vek masa", "vek sporta", "vek elektronike", "vek genetike", "vek kibernetike", "vek brzina", "vek tehnologija", "vek naučno-tehničke revolucije", "vek svetskih ratova", "vek Aušvica i Hirošime" - sumnjivi su, ne samo zato što su se mnogi od tih epiteta pretvorili u novinske fraze, nego i zato što karakterišu samo delimična dostignuća ili padove našeg veka. Postoji li nešto što objedinjava cepanje atoma i osvajanje kosmosa, tragediju smrti u logorima i patetiku socijalnih revolucija?
Ako je manjkavost jednih odredbi - nepotpunost, onda je manjkavost drugih - prekomernost. Šira odredba veka može da bude prekomerna, odnosno, da se nadovezuje i na druge vekove. Tako, odredba "vek revolucija" ili "revolucionarni vek" izgleda sasvim pogodna imajući u vidu "prevrate" gotovo u svakoj oblasti: naučno-tehnička, socijalna, nacionalna, antikolonijalna, pa čak i seksualna revolucija... Ali, ako se setimo d su velike revolucije - u Americi, u Francuskoj - planule već krajem XVIII veka, dopunjene - a delimično i predviđene - Kantovom revolucijom i filosofijom koja je, sa svoje strane, inspirisana Kopernikovom revolucijom u nauci XVI veka, onda se ispostavlja da je obeležje "revolucionarnosti" nedovoljno specifično za XX vek. A i revolucionarna je bila uglavnom prva polovina ćć veka, dok drugu polovinu pre određuju reakcije protiv tih revolucija, postmoderno izglađavanje protivrečnosti, ukidanje hijerarhije "vrha i dna", unutar koje jedino i može da deluje model "prevrata"... U potrazi za jednom rečju, koja bi mogla da postane ime eka, predložio bih the century of power. Avaj, u ruskom jeziku teško da možemo naći jednoznačni ekvivalent reči power, koja znači: snag, sposobnost, vlast, mogućnost, moć, punomoćje, država, energija i elektrika. Ono što me posebno privlači u ovoj reči, ono zbog čega je i nominujem za visoko zvanje titule veka jeste spoj političkih i tehničkih aspekata moći: vlasti i energije. U engleskom, naddržava ("superpower") i električna centrala ("power plant") imaju isti koren - power. A XX vek je već naddržava i električnih centrala: energija političkih vlasti, koja pokušava da čitav svet stisne u jednu pesnicu (nemačku, rusku, američku) - i vlast tehničkih energija, koje cepaju jezgro atoma i šalju rakete na kraj Sunčevog sistema. Dvadeseti vek čine tehnologija vlast i vlast tehnologije, što je, uzgred budu rečeno, tačno prikazano i u Lenjinovoj formuli: "komunizam = sovjetska vlast + elektrifikacija čitave zemlje..".
Vlast + energija - formula je ne samo komunizma, koji je propao, nego i čitavog ćć veka, koji je doživeo mirnu smrt "od starosti". Snage društva, potrošene na osvajanje prirode... I snage prirode, potrošene na osvajanje društva. Potencija nasilnika i - patent pronalazača. Potentno-patentni vek. Čeličnoborni vek (Staljin + Bor). Volja, koja se meri voltima, jedinicama električnog napona. I ljubav političkih elita prema elektrici, začinjavanje vlasti energijom atomskih eksplozija...
I, naravno, ako je ćć vek - vek energija, onda je on i vek masa, koje se neverovatnom širinom ulivaju u grotlo istorije postajući meso za oruđe, grlato topovsko meso koje ispunjava tribine stadiona i logore smrti, Lužnike i Gulage... Po Ajnštajnovoj formuli, koja povezuje masu i energiju, razbijanje masa, fizičkih i socijalnih, jeste najefikasniji izvor energije, koja hrani volju za vlašću.
Ako ipak pokušamo da na ruskom odredimo XX vek jednom rečju, onda "vlast", "energija", "moć", "država" jesu moćnosti, odnosno, podvrsta iste kategorije: moći. Prema tome, najkraću odredbu našega veka nije dao Vladimir Lenjin nego Velimir Hlebnjikov:
A gle Em ide u oblast jake reči
"Mogu".
Slušajte, slušajte mogovest
moći!
("Zangezi", nivo 9)
Mihail EPŠTEJN