Bližnji

01.01.00

Blic
18.10.2002.

Goran Petrović:Knjigom ?Bližnji? pokušao sam da podsetim kako pored svakog postoji i neko drugi. Znate, previše je neuviđavnosti i bezobzirnosti, u svakom pogledu. I ta neuviđavnost me lično vređa, čini tužnim, a verujem i druge ljude

Pišem da bih održao vlažnost oka

Strahuju ljudi pred prostranstvom, što se pravo iz grada, nesmetano, bez ijedne prepreke, širi ka neizvesnom, gde nema jasnih putokaza, gde može da se zaluta u mnoštvu pravaca, mada se ukupan život svodi na kruženje - napisao je književnik Goran Petrović u priči ?Slike sa izložbe?, onoj koja otvara upravo objavljenu zbirku ?Bližnji? (izdavač ?Narodna knjiga?). Reč je, naime, o stvaraocu koji je laureat mnogih književnih priznanja, između ostalih i NIN-ove nagrade za roman godine, ?Vitalove? nagrade, Nagrade ?Meša Selimović?... Osim zanimljivog, istančanog stila ili pripovedačkog dara za ovog pisca bili su karakteristični i nešto duži i neobični naslovi. Ovoga puta to, neočekivano, nije slučaj.

Govoreći o tome zašto je zbirku naslovio jednom jedinom rečju, bližnji, Petrović uz smešak kaže da je napravio ?veliki? pomak u svom literarnom radu.

?Uspeo sam da iscedim iz sebe jedan kratak naslov. Naime, radi se o knjizi priča, malih, intimnih priča koje govore o ljudima koji su oko nas; susedima, rođacima, sunarodnicima, sugrađanima... Reč je pomalo neobična za leksiku koju danas koristimo. Jer, svi znamo šta je hardver, softver, sada i izlaznost (pa valjda postoji neka druga reč za taj pojam!), ali nekako kao da smo zaboravili šta podrazumeva reč bližnji. A jedno od njenih značenja je u isto vreme krajnje jednostavno i krajnje slozeno: čovek uopšte. Postoji, naravno, i direktna veza sa božijom zapovešću: ljubi bližnjeg svog.?

Nisu li likovi o kojima pišete, između ostalog, i u ovoj zbirci zapravo na neki način izgubljeni, usamljeni, otuđeni?
- Čini mi se da i kao narod i kao civilizacija bolujemo od toga. Mislim da smo se odmakli, ako hoćete, od početne božije reči i sasvim zaboravili na božije zapovesti. Valjda zbog svega kroz šta smo prolazili prošle decenije a i čitavog prošlog veka postali smo previše otuđeni i zapravo smo izgubili sposobnost da na pravi način i sa dobrom namerom posmatramo onoga koji je do nas. Bez pretencioznosti, ali pokušao sam da podsetim kako pored svakog postoji i neko drugi. Znate, previše je neuviđavnosti! Bezobzirnosti. U svakom pogledu; na ulici, u politici, u komunikaciji... I ta neuviđavnost je nešto što mene lično vređa, čini tužnim, a verujem i druge ljude.

Govoreći o ovom vremenu, ovom trenutku i ovom prostoru - jeste li razočarani promenama?
- Ne znam da li je, možda, trebalo da se razočaram, ali uviđam da je većina zadovoljna.

Zar?
- Evo, zadovoljna su izborni timovi oba predsednička kandidata, zadovoljni su oni koji su pozivali da se na izbore ne izađe, zadovoljni su oni koji su pozivali da se izađe ali su zapravo želeli obrnuto...svi su zadovoljni. Tako da sada naprosto zaista nema smisla, naravno ironično, da neko kvari to zadovoljstvo, da bude makar nešto manje zadovoljan.

Šta je, po vašem mišljenju, ključni problem u tom ?zadovoljstvu??
- Znate, preživeli smo ne samo deceniju, ne ni pedeset godina nego čitav vek u dugom, veoma dugom lutanju, i sada je zaista teško naći pravi put. No, kako god bilo izvesno je da se neke, rekao bih ključne stvari nisu promenile. Pre svega u svesti ljudi. Kako onih koji su političari, dakle pretenduju da vode zemlju i odlučuju šta će i kako biti sa narodom, tako i u svesti samog naroda. Kraće rečeno, a kao sasvim direktan odgovor na pitanje, problem je u našem bezmernom samozadovljstvu.

Govorili ste o opasnosti da ponovo zalutamo, a šta bi nam trebalo kao putokaz?
- Nema tu mnogo mudrosti; mora se uspostaviti (napokon!) određeni sistem vrednosti kojeg se moramo pridržavati. Takođe, i sistem ozbiljnih kazni za sve, ponavljam sve one koji se ne pridržavaju, počevši od prelaska ulice van pesačkog prelaza pa do najvažnijih pitanja za jednu državu, ili još bolje obrnuto.

Pričajući o ovoj knjizi rekli ste da je vaš motiv za pisanje bio upravo sigurnost da možete nešto stvoriti ili izgraditi?
- Pisati jednu knjigu nije isto što i podizati most ili hidrocentralu, makar konkretna korist nije jednaka, ali stvaranje jeste. Sa druge strane, slagao bih kada bih rekao da mi ne prija pažnja čitalačke publike. Književnost je zastarela disciplina, pogotovo u odnosu na modernije umetnosti, recimo film, ali to je jedna od onih disciplina koja i dalje održava vlažnost oka. Dakle, i čitanje i pisanje, kao dva pola književnosti uopšte, bistre vid, manje je važno da li ta vlažnost potiče od onoga sto zovemo suzom radosnicom ili žalosnicom.

U priči ?Slučaj u Balkanskoj ulici? od te ulice stvarate zanimljivu metaforu?
- To je priča o čoveku koji mesecima, iz svog stana na Terazijama, Balkanskom odlazi do glavne železničke stanice u Beogradu i pokušava da kupi kartu do Beograda. Priča se bavi poslednjim danom, onim satom kada on kreće sa železničke stanice, najzad dobivši željenu kartu, i odlazi kući da se spremi za veliki put. A Balkanska ulica je zapravo metafora o našoj zemlji i o našoj naciji; u njoj je puno odlazaka, dolazaka, silaženja, uzlaženja, uspona i padova u stalnim menama. Čak mi se čini da se ljudi, kada prolaze tom ulicom, ne mimoilaze već prolaze jedni kroz druge. To je ulica u kojoj je spojeno staro i novo; od prodavca kapa, mislim da se jedna od tih radnji zove ?Kapa Rade?, do butika inostranih, zasenjujućih imena. Često sam u Balkanskoj čitao natpise radnji pronalazivši u njima neku novu dimenziju.

Recimo?
- Recimo, jedan od tih natpisa glasi: ?Pedikir, manikir, solarijum? a odmah iza njega stoji: ?Radnja za bojenje i čišćenje kože??, pa se tako može shvatiti da i za čoveka važi ova vrsta usluge: bojenje i čišćenje kože. A možda u pojedinim slučajevima to tako zaista i jeste (smeh).

Tatjana Nježić

01.01.00

Politika
16.10.2002.

NOVO IZ "NARODNE KNJIGE"

Knjiga za zaljubljene
Nova zbirka pripovedaka Gorana Petrovića pod naslovom "Bližnji". - Autopoetika Nenada Šaponje

Jedan od naših najboljih savremenih proznih pisaca Goran Petrović napisao je novu zbirku pripovedaka pod jednostavnim, ali mnogoznačnim naslovom "Bližnji". Devet priča govore o suštinskoj potrebi savremenog čoveka za empatijom, za nežnošću, za obnovom etičkih i visokovrednosnih principa, i pitanje smisla života bez njih.

"Bližnji" su knjiga koja je objavljena u ediciji "Delo" izdavačke kuće "Narodna knjiga", a prema mišljenju Vase Pavkovića, književnog kritičara, Petrovićeva zbirka priča je originalni i uzbudljivi rukopis i, bez ikakve sumnje, predstavljaće događaj u našoj književnosti i svakako je "knjiga koja se poklanja onome koga neko voli".

Filigranski, nežan pisac, kako je Pavković ocenio Gorana Petrovića, u svim pripovetkama u zbirci "Bližnji" pokazuje da zna da piše priče kao retko ko u našoj književnosti, i da su "svi najveći pisci prvo pripovedači pa onda romansijeri". Pavković je ovu svoju tvrdnju potkrepio primerima Ive Andrića, Danila Kiša i Milorada Pavića... Sam pisac, u kratkom eseju, i napominjući da su priče nastajale od 1996. do sada, svoju zbirku "Bližnji" ocenjuje kao jedno od dela koja pisac jednostavno mora da napiše.

"Narodna knjiga" je objavila još dve knjige: "Iskustvo pisanja" Nenada Šaponje u kojoj se ovaj poznati književni kritičar i recenzent savremene proze u "Politici", samo ispituje. Knjiga "Iskustvo pisanja" je autopoetička, odnosno pokušaj da se protumači način na koji je Šaponja pisao svoje književne kritike. Sastoji se iz 11 eseja i 6 razgovora, objavljivanih različitim književnim povodima u dnevnoj štampi u periodu između 1993. i 2001. godine. Uz ovu knjigu mogla bi ići i jedna napomena: Nenad Šaponja piše isključivo književnu kritiku proznog stvaralaštva jer, budući i sam pesnik, smatra da ne može dovoljno da se poistoveti sa drugim pesnikom o čijoj bi poeziji pisao.

Druga knjiga iz produkcije "Narodne knjige" je "Aurelija-Silvija", dve novele Žerara de Nervala, objavljene u biblioteci "Antologija svetske književnosti". U pogovoru koji prati knjigu, urednik Vasa Pavković napominje kako u Nervalovoj lirskoj prozi možemo, čitajući ove dve novele, uočiti u kojoj meri je ovaj "ukleti pesnik" neposredni prethodnik Bodlera, a potom Verlena, Malarmea i Valerija.

A. C.

01.01.00

Danas
19.10.2002.

U ediciji "Delo", "Narodna knjiga" je objavila zbirku prica "Bliznji" Gorana Petrovica, jednog od nasih najboljih proznih stvaralaca. U "Bliznjima" se nalazi devet prica, a sve su nastajale u vremenskom periodu od 1996. do danas. Ipak, cini se da iz ovih prica izranja jedan drugaciji, novi Goran Petrovic. Svaka od ovih prica je lavirint u kome plesu vreme i prostor, lisce i svetlost, neznost i surovost, slucaj komedijant i tragedija stvarnost. Na recenicu-usud koji izgovara u Kafkinoj prozi policajac putniku, koji se izgubio u gradu: "Odustani, odustani!", Goran Petrovic u svojoj poslednjoj prici odgovara: "Nemoj da se izgubis, nemoj da se izgubis..." I ova knjiga prica upravo to i jeste - prozni znak pored puta, svetlo na udaljenom svetioniku koje nam nemo govori da - nade ima.

"Bliznji" su, zapravo, muzicka kompozicija za ljudski glas i jesen ili za melanholiju i jesenje lisce, za svetlost i "bezbroj susnjeva i nebeskih trosica". Pisati pripovetke znaci baratati jednom od najtezih formi, koja voli da se poigrava piscem. Ovoga puta, poigrao se Goran Petrovic.
Sanja Domazet

Politika
16.11.2002.

Savremena proza

Rastvaranje stvarnosti
Goran Petrović: "Bližnji"; izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2002.

Uprizorenje sveta kao bajke, sa lirskim i fantastičarskim iskliznućima iz stvarnosti i iz jezika, biva temeljnom odrednicom pripovedanja Gorana Petrovića (1961), čak i kada se, kao u nekim od priča iz knjige "Bližnji", tematski usredsredi ka prepoznatljivim toposima upravo iščilelog vremena, kako kolektivnog, tako i ličnog, biografskog.

Njegova druga pripovedna knjiga, na tragu prethodne, "Ostrvo i okolne priče" (1966), donosi još devet priča-metafora, u kojima se na psihološkom i jezičkom planu i dalje ratuje sa stereotipima svakodnevice, a sve zajedno, pak, opet sklapaju knjigu kao muzičku kompoziciju sa suptilnom poentom kao mega-metaforom.

I dalje insistirajući na izražajnoj ljupkosti i proznim slikama proisteklim iz pesničke koncepcije sveta, kao važnim elementima prepoznatljivosti stila, Petrović u novim pričama vrši rastvaranje stvarnosti premeštanjem opšte i poetičke simbolizacije u konkretnije ravni kolektivnih i ličnih istorija.

Neobično običnosti

Na tragu neobičnih aspekata običnosti, a sve više prozno ukotvljene u svetu konkretnih stvari, ove priče taj svet razmatraju upravo spuštajući ga u prostore elementarne percepcije i usporavajući njegov tok ne bi li bitnosti, koje se saopštavaju kroz metafore, postale vidljive.

Na taj način, usredsređujući se na minijaturno, na psihološke i stvarnosne mikropokrete, vrši se izoštravanje fakata pojavnog sveta i ostvaruje preciznost koja otvara vrata paradoksu i apsurdu.

Nešto manje no ranije zaokupljen poetičkim i jezičkim pitanjima, pričama u kojima se, na koncu, raspadaju i same reči, Petrović u novim pričama progovara o momentima u kojima se razara ono što čini spoljašnji identitet bića.

Vrlo konkretno, sa svojom prepoznatljivom fantastičarskom pripovedačkom aparaturom i sklonošću sinestetičkih mešanja čulnih opažaja i imenovanja, a sada u metaforičkoj formi traganja za značenjima onoga što se skriva unutar pojma otac, on razmatra poziciju čovekovog identiteta u ovom vremenu.

Naoko nepovezano, isturajući u prvi plan priča više tenzije atmosfere, a manje događajnosti same, Petrović priče određuje kao potporne fenomene, a knjigu kao metaforičku celinu. Brižljivo je komponujući, on najčešće uparuje otvorena i skrivena značenja sa različitim tematskim interesima.

Centralni motiv projekcije sveta koju nude ove priče, pisane iz pozicije stvarnosti u kojoj se sve već desilo, jeste beznadnost. Bilo da su u pitanju prozna istraživanja unutrašnjih slika događaja koji čine učesnici izložbe bez slika (priča "Slike sa izložbe"), istraživanja povezanosti prolaznog ("Zavesa"), uspona i pada jednog prodavca uvažavanja ("Tri jeseni"), ili revizija "Prosvetine" male enciklopedije, u kojoj se, u parafrazi Kišove "Enciklopedije mrtvih", književnost, kao i život, u krajnjoj konsekvenci, određuju metaforom beznadnog spruda ("Na sprudu").

Materijalni satovi

Priče "Matica" i "Velika priča" tematski su vezane za stvarnost izbeglištva i bombardovanja, osećanjima izbrušen jezik suprotstavljaju oporoj stvarnosti devedesetih, a ustvari govore o suptilnim aspektima odnosa čoveka i stvari.

One i najavljuju simbolički centar knjige, poslednje dve priče, "Sve što znam o vremenu" i "Bližnji", koje u sporom ritmu, na dva različita načina, i biografski i simbolički, govore o višku i manjku vremena, o nemogućnosti identiteta kao identifikacije, o raznim vidovima kortasarovskih hronopija, prepoznatih u sasvim ličnom ramu. U priči koja je i lični dnevnik devedesetih, materijalni satovi se otkrivaju kao privid, civilizacijsko pokriće za smutni užas rasutog ljudskog vremena.

Dakle, kao i obično, Goran Petrović je i u novoj knjizi, ne inovirajući previše svoj prozni rukopis, a uz podrazumevani visok nivo prozne elaboracije teksta postavljenog pod intenzivne reflektore značenja, uspeo od "malog" nepodsticajnog i običnog literarnog materijala da napravi simboličko "mnogo". Skloni preterivanju, upitaće, naravno - da li nam je i mnogo dosta?

Nenad ŠAPONJA

Dnevnik
12.12.2002.

PUTEVI PROZE
Upijači vremena
Goran Petrović, Bližnji, Narodna knjiga, Beograd, 2002. Str. 127

Devet novih proznih tekstova Gorana Petrovića (Kraljevo, 1961) nadmoćno pokazuju pisca koji zna da ispriča priču. Neobičan spoj tradicionalnih i modernih formi pripovedanja, uz snažan sopstveni rukopis izdvojili su Petrovića iz postmodernističkog jata i doveli na vrlo visoko mesto naše savremene književnosti. Uzimajući sve najbolje, i s jedne i s druge obale, Petrović gradi strategiju srednjeg puta u kome će zapaženo mesto imati i briga za čitaoce. Onog koji je dobar ?prevodilac?, koji zna šta je parafraza, persiflaža, palimpsest, fikcionalna stvarnost, postmoderna fantastika...
Sve su ovo samo neke od koordinata u kojima je Petrović, najpre na Pavićevom tragu, a potom na svoj osoben način ispričao nekoliko važnih ?srpskih priča?: Saveti za lakši život (1989), Atlas opisan nebom, roman, (1993, 1998, 2002), Ostrvo i okolne priče (1996, 1999, 2002), Opsada crkve Svetog Spasa, roman (1997, 1999, 2001, 2002), Sitničarnica ?Kod srećne ruke?, roman (2000, 2001, 2002).
Knjiga priča ?Bližnji? pripovedačko sočivo sa istorijskih vertikala okreće uistinu onima iz najbliže okoline naratora, od suseda do oca, sugrađana do ?prijatelja?. Postmoderna imaginacija bokori se na malim svetovima koji se mogu izreći u običnoj priči, pripoveci, ali i noveli (Sve što znam o vremenu). Petrovićevi novi junaci zaklon od zadatog i zlosrećnog života traže u nekoj pukotini, iščašenju svakodnevice, što je piščeva omiljena forma uspostavljanja literarnih svetova, po meri sopstvenih htenja. Život je ovde zaleđen trenutak, zaustavljena kazaljka na Kortasarovim hronopijama. Ti paraziti koji se hrane ljudskim vremenom rade bez vidljivih tragova, osim ako ih pisac ne uhvati na spavanju. Zato su za maštovitog letopisca bitni detalji, sitnice, bilo kakvi znaci protoka vremena. Pisac kakav je Goran Petrović sa uspehom ih nalazi, i sa njima se vrlo dobro snalazi. NJegove priče beleže tek pojedinosti, uvek pazeći na formu, i onda kada je ona više naučeno nego prirodno stanje stvari. Duh materijalizma, linearizma, istoricizma, prepušta pripovedačima drugog i drugačijeg kova. U tome je veliko slovo razlike. Govor stvari, ovo nam je odnekud dobro znano, ovde je uvek ispred čoveka i događaja. O slomu ideala i (ne)mirenju sa nestajanjem ne govori zastavnik, izbeglica Andrija Gavrović, nego šraf/matica koju bezuspešno traži kako bi popravio bicikl svog unuka (Matica). Dvanaest paklenih godina, onih koje su ?pojeli skakavci?, iskazano je kroz povest o sudbini nekoliko satova, raznih marki i spirala, od kojih su sazdani (Sve što znam o vremenu).
Petrović se bližnjima bavi i u ostalim pričama, od publike sa jedne avangardne izložbe, bez autora ali i bez slika, do izgubljenog penzionera koji gubi pamćenje i ne pronalazi stan u sopstvenom soliteru. Totalna amnezija, ali i potreba da se čovek negde udene i ubeleži (Slučaj u Balkanskoj ulici, Na sprudu), rasponi su u kojima se ostvaruje čvrsto strukturisan pripovedački iskaz koji polazi od postavke: postoji jedino ono što je zapisano. Glavni spisateljski moto još uvek glasi: - Ništa na ovom Svetu nije postojalo, niti će ikada ozbiljno postojati, a da prethodno nije podrobno ispripovedano. Taj paralelni svet stvarniji je od onog realnog, jer su mu oprobane sve nosivosti, u svim pravcima, i sa nizom briljantnih detalja, prepoznatljivih ožiljaka.
Spirala je omiljen Petrovićev postupak u kome se junak i ispričano utiskuju i raskošno pokazuju. Osim što su darovit blic-snimak kraja devedesetih, Petrovićevi ?Bližnji? mogu se čitati i kao priča o vremenu, nestajanju, slikarstvu, muzici, čitaocu, putovanju, propasti, sudbini... To je ceo niz eseja uvučenih u Šeherezadin pripovedački duh i vešto odlaganje kraja. Ključni predstavnik proze devedesetih napisao je još jednu knjigu koja može da se čita i u kojoj čitalac oseća i diše plućima čudesnog pripovedača - Gorana Petrovića.

M. Živanović

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ

Dnevnik
26.01.2003.

GORAN PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK
Vreme kao deo tela

Vaših novih devet priča okupljenih pod naslovom ?Bližnji? imaju tematsko jedinstvo i isti problem - vreme. U nekom slobodnijem viđenju i čitanju ?Bližnji? je roman o vremenu sadašnjem. Kakvo vreme vas posebno zanima? Ima li i drugačijih hronopija od onih Kortasarovih koje posebno potencirate?
- Da, na neki način je tako. Ako su ?Opsada crkve Svetog Spasa? ili ?Sitničarnica? nešto veći, oni javni hronometri koji prate protok vekova, uhode doba, razglašavaju smene epoha, objavljuju povodnje i suše, upozoravaju na naviranje ratova i boleština, otkucavaju rađanje i zamiranje zabluda, onda je ?Bližnji? knjiga koja pokušava da zabeleži one najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz smo živi, a od kojeg je vreme jedino i sastavljeno. To je odsečak vremena koje me zanima u ovoj, novoj knjizi. Vreme (koje) je deo tela, da citiram jednog od junaka tih priča. Vreme koje je amputirano, vreme koje je odstranjeno i zamenjeno protezama, milionima pomagala koje nazivamo časovnicima. Bilo bližnjeg, sopstveno bilo, bilo rođaka ili sugrađanina, koje bi inače čuli kada bi se utišali, kada bi bili uviđavniji, kada bi jednostavno imali volje da primetimo ili kada se ne bi sasvim prepustili odmeravanju vremena koje nam diktiraju veliki i komplikovani mehanizmi.

Gotovo svaka generacija pisaca stoji pred spisateljskom dilemom: ne šta nego kako. Kakva je današnja situacija priče / romana?
- Mogu da govorim samo iz ugla sopstvenog iskustva. Osim što je, naravno, veoma važno kako ispričati priču, za mene je još važnije šta ispričati pričom. Otuda veoma pažljivo biram tematske krugove, pojačavam ih ako su u ranijim knjigama ovlašno opisani i pokušavam da ih proširim. Lagano, veoma lagano, trudeći se da uvidim šta sve ti pomaci obuhvataju, šta pokreću ili diraju i gde gube snagu, gde se utapaju u površinu. Postoje, međutim, teme koje zaobilazim, čak ignorišem, zato što ih ne smatram vrednim, zato što su odviše jednodimenzionalne, toliko jednodimenzionalne da se svode na podilaženje. Što se tiče načina pripovedanja - trudim se da o starom, već poznatom u književnosti, progovorim na nov, moderan način, a pak o novim, savremenim motivima, na stari, klasičan način.

Ignorisanje jednodimenzionalnog

Istorija još ostaje velika tema naše književnosti. I sami ste ispričali nekoliko važnih ?srpskih priča?. Kako vi svemu prilazite i koliko poetika / strategija utiče na oblikovanje istorije / priče?
- Istoriju doživljavam kao nešto što je suprotstavljeno književnosti. Vidim je kao plimu koja rušilački navire, besno peni, skriva hridi i sprudove, otkriva ostrva i kontinente, lomi krhke ljudske brodice i podmuklo valja sudbine. Književnost, umetnost uopšte, jeste oseka, pribiranje daha, razmrsivanje vlati morskih trava, prebrojavanje školjki i osušenih meduza, presabiranje preživelih i iverja od brodoloma. Prema tome, ne mislim da je spoj istorije i književnosti neka naša, naročita posebnost. Radi se samo o suprotnostima koje se privlače, koje u peni proizvode jedna drugu, koje govore o dualnosti naše i svekolike prirode, o životu koji začinje smrt i smrti koja porađa život. Osim ako sve nije ?regulisano? preciznim odbrambenim nasipima, promišljeno osigurano tonama armature i betona, osim ako nije sve učinjeno da se delovanje istorije, ali i umetnosti, svede na najmanju moguću meru.
Vaše stvaralaštvo nastalo je u duhu aktuelnog postmodernističkog pisma. Ipak, vi zadržavate i nešto od standardnih sredstava tradicionalne proze. Može li se, u vašem slučaju, govoriti o nekom srednjem putu?
?Bližnji? su knjiga koja pokušava da zabeleži najsitnije damare, ono ubrzano ili usporeno pulsiranje, koje je neki put jedini dokaz da smo živi. Istoriju doživljavam kao nešto suprotstavljeno književnosti ...

Deset novih proznih tekstova Gorana Petrovića (Kraljevo, 1961) objedinjenih pod naslovom ?Bližnji?, izdavač Narodna knjiga iz Beograda, potvrdili su pisca koji zna da ispriča priču. Pripovedačko sočivo ovoga puta usmereno je onima iz najbliže okoline naratora: od suseda, oca, do sugrađanina ?prijatelja?. To je knjiga izuzetnih priča o vremenu, nestajanju, slikarstvu, muzici, čitaocu, putovanju, propasti, sudbini.
Ulazeći u književnost, najpre na Pavićevom tragu, Petrović je napisao nekoliko važnih knjiga i ubrzo osvojio i više najcenjenijih nagrada među kojima su: NIN-ova, Vitalova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2001. i druge. Poznati su njegovi naslovi: ?Saveti za lakši život?, ?Atlas opisan nebom?, ?Ostrvo i okolne priče?, ?Opsada crkve Svetog Spasa?, ?Sitničarnica Kod srećne ruke?. Neke od ovih knjiga doživele su više izdanja, a Goran Petrović, sasvim sigurno, već danas je najznačajnije ime naše književnosti koje se izdvojilo iz postmodernističkog jata.
- Kao što sam već u nekoliko navrata govorio pokušavam da iskoristim prednosti svakog poznatog načina pripovedanja. I da ih toliko saobrazim predmetu pripovedanja da čine jedno. Drugačije rečeno, u duhu vašeg pitanja, biram onakav put koji najmanje narušava prirodu, strpljivo krivuda i prati živopisne udoline i uzvišenja, putniku pruža sva uživanja u okolini, zna da ga odmori, ali i preznoji, ume da ga izbavi i zavede, paradoksalno produžava dan ili noć, a krati čas.

Briga za čitaoca je vidno prisutna u vašim dosadašnjim delima. Autor ste i najčitanije knjige u Srbiji za 2001. (?Sitničarnica Kod srećne ruke?). Ko je za vas čitalac i zašto je ?čitanje nekada obuhvatnije od pisanja? kako ste izjavili prilikom prijema nagrade.
- ?Sitničarnica Kod srećne ruke? je dobrim delom nastala iz fascinacije svime onime što su čitaoci pronašli u mojim prethodnim knjigama, pre svega u ?Opsadi crkve Svetog Spasa?. Svim onim što su otkrili, a da sam pisac nekada nije bio svestan. Dakle, za mene je čitalac onaj koji voli višeznačnost, koji se ne zadovoljava ?primećivanjem?, već stupa u rekaciju, samim tim dozvoljavajući da bude menjan od štiva i da menja štivo.

Hrabra dramatizacija romana

?Opsada crkve Svetog Spasa?, jedna je od vaših važnih knjiga, doživela je dramatizaciju i uspešno se igra, posebno u Vojvodini / Somboru. Kako vam to izgleda sa stanovišta autora, ali i mogućnosti prenošenja proze u drugi medij?
- Veoma sam zadovoljan dramatizacijom, a potom i režijom Kokana Mladenovića, smatram da se on hrabro poduhvatio jednog posla sa ne toliko izvesnim ishodom, a da je na kraju uspeo da iz tog književnog zasićenja iznova kristalizuje so ove knjige. Upravo onakvu so kakva, nadam se, i čini ?Opsadu?. So kojom se može zamesiti hleb, ali i so koja u dodiru sa ranom zna da podseti i opomene. Veoma sam obradovan i na neki način ponosan što je roman poslužio za razigravanje dara svih saradnika na ovoj predstavi, od kompozitora do majstora svetla, od scenografa do glumaca, od kostimografa do majstora posebnih efekata. A posebno sam dirnut pažnjom domaćina i ukućana Narodnog pozorišta u Somboru koji su mi omogućili da vidim kako jedna predstava probija opnu između zamisli i ostvarenja.

Živite u Kraljevu, na neki način udaljeni od epicentra književnih zbivanja. U kojoj meri pratite našu aktuelnu umetničku scenu? Šta vas ohrabruje, a šta, pak, uznemirava?
- Za onaj neposredni čin pisanja nije važno mesto življenja. Književni život je nešto sasvim drugo, i on se, kao i mnoge druge delatnosti, prelama u našoj prestonici. Književna zbivanja pratim u onoj meri u kojoj mi to dozvoljava samo stvaranje. Nekada podrobnije. Nekada sasvim ovlašno, jer me određeni rukopis sasvim okupira. Ohrabren sam uvek kada prepoznam potrebu da se neko izrazi kroz književnost, a uznemiren uvek kada prepoznam potrebu da se neko odrazi, uzvisi preko književnosti.
Milan Živanović