20.04.13
Nikad šef, samo svedok vremena
Mišel Deon
INTERVJU: MIŠEL DEON, pisac i akademik
Uticaj engleskog na francuski je jedna zaraza od koje bi naš jezik mogao umreti ako se pomirimo s tim
Mišel Deon (1919), francuski pisac i akademik, koji je prošao kroz ceo 20. vek ostavivši dela koja svedoče o njegovoj slobodi stvaralaštva, biće gost Beograda povodom izlaska njegovog romana „Bliži se veče” u izdanju ZepterBookWorld-a u prevodu Katarine Trajković. Knjiga će biti predstavljena 20. aprila u 19 sati u Muzeju „Cepter” (uz nju će biti predstavljena i knjiga Patrika Besona „Najbolje od Patrika Besona 2”). Sam Deon je rekao da je ovo jedan od njegovih omiljenih romana i da bi, ukoliko bi trebalo da zadrži samo jedno od svojih dela, zadržao upravo ovo, jer je posle njega trebalo da „ćuti”(knjiga je u Francuskoj objavljena 1987).
Za njega kažu da je poslednji živi veliki francuski pisac i svakako poslednji preživeli „husar” od poznate četvorke (preostala trojica: Rože Nimije, Antoan Blonden i Žak Loran nisu više među živima). Literarni pokret pod nazivom „husari” koji je tim imenom krstio Rože Nimije, zapravo je grupa prijatelja pisaca koji su ukrštali svoje ideje, otvoreno, oštro, bez okolišanja.
Mada se uvek borio protiv „političke korektnosti”, Mišel Deon je danas postao institucija sa blizu 50 književnih dela među kojima je najzastupljeniji roman. Bio je mobilisan u Drugom svetskom ratu, bavio se novinarstvom, živeo u Švajcarskoj, Italiji, Portugaliji, Grčkoj, Irskoj, a 1978. postao je jedan od četrdesetorice članova Francuske akademije i danas je drugi najstariji akademik. Važi za romanopisca koji svet nije opisivao bojama svog vremena. Dobitnik je nagrade Francuske akademije za roman „Ljubičasti taksi” 1973. godine, zatim nagrade „Interallié” za roman „Divlji konji” i drugih, a 1996. dobio je i nagradu „PrixGiono” za životno delo.
U romanu „Bliži se veče” glavni junak Žilber Odibon, kojeg je život mazio, počinje da shvata da je sve prolazno, što je inače tema koja se provlači kroz još neka Deonova dela.
Rekli ste da je „Bliži se veče” vaš omiljeni roman. Zašto?
On mi je sigurno jedan od omiljenih, ali ne oduvek. „Divlji konji” ostaju moj roman koji najduže traje. Objavljen pre gotovo 50 godina, on odgovara veku u kome sam proveo većinu svog života, 20. veku, možda najokrutnijem stoleću naše civilizacije koja je prošla mnoga dramatična vremena. „Bliži se veče”, pak, odgovara prekretnici u mom životu, onoj koja donosi mir sa jedne strane i iskustvo svetlosti sa one druge. On odgovara onom trenutku u kome čovek postane svestan svoje smrtnosti i prolaznosti, kao i svoje krhkosti, kako fizičke tako i duhovne.
Važite za pisca koji podržava čoveka u njegovom pravu da uživa u životu, što pokazuje i ovaj roman kroz lik Žilbera Odibona.
Da, podržavam druge u tome, bolje reći to me zanima, jer je književni život, koji sam proživeo gotovo ceo jedan vek, bio više nego velikodušan prema mojoj sudbini. Neuspesi, izgubljene bitke odigrale su takođe veliku ulogu kao i ono što sam nazivao uspesima. Učešće u životu sa javnom reči bilo je sigurno ono najbolje u mom životu. Nikada nisam bio nadaren da dirigujem ljudima, već da ih razumem. Zato i nisam postao šef, već svedok vremena, što i simbolizuje moj život, pun uspona i padova.
Kažu da ste vi poslednji živi književni „husar”. Šta možete reći o tom literarnom pokretu?
„Husari”, zapravo, nisu postojali formalno. Bila je to grupa pisaca koji su voleli da se nađu i konfrontiraju svoje ideje. Reč je, dakle, više o stanju duha u reakciji na laži jedne epohe, o ukusu slobode duha, o pokušaju da sačuvamo svoju slobodu sa stilom. Dodajte tome podjednako sreću koju pruža prijateljstvo. Nismo bili usamljeni u tom pokušaju da sačuvamo oslobodu, imali smo jedni druge.
Koji pisci danas bi mogli da budu naslednici „husara”?
Vidim tu Patrika Besona koji ima mane i kvalitete jednog pravog husara. On se ne plaši ničega. Njemu bih pridružio i njegovog, možda najboljeg, prijatelja, a i mog – Erika Neofa.
Sarađivali ste u desničarskom listu „L’Action francaise” („Francuska akcija”). Da li se danas promenila vaša politička orijentacija?
Ako ćemo baš da budemo precizni, „Francuska akcija” nije desničarski list. Monarhistička ideja nije desničarska ideologija. Ona je, čak, suprotna i obuhvata religije, društvenu politiku kao međunarodnu politiku sa istim opštim interesom. „Francuska akcija” je više jedan pokret mišljenja, jedna filozofija. Moja politička orijentacija se promenila u sadržaju, a ne u formi. Spektakl koji nudi svet nije me ubedio da je demokratija univerzalna.
Kako kao akademik gledate na prodor engleskog u francuski jezik? Uticaj engleskog na francuski je jedna zaraza od koje bi naš jezik mogao umreti ako se pomirimo s tim. Bez svog čistog jezika, bez njegovog obogaćivanja i povratka njegovoj čistoti u svakodnevnom govoru, Francuska neće biti više od jednog skromnog piona na međunarodnoj šahovskoj tabli.
Bili ste veliki putnik. Jeste li dolazili i u Srbiju ranije?
Veliki putnik? Sumnjam. Zvali su me „nomad koji sedi”. Mada sam više puta prolazio kroz Srbiju kolima, dok sam živeo u Grčkoj, nisam tada pretendovao da je upoznam. Bilo je to za vreme Tita i uvek smo žurili da što pre prođemo. Napravili bismo predah tek u Trstu posle prelaska granice. Mada se u Titovoj Jugoslaviji nismo zadržavali, ja ipak još imam uspomenu na lepotu Beograda i na blistavu obalu u Dalmaciji. Životne okolnosti nisu mi dozvolile da opet dođem – kada je, posle građanskog rata, konkretno Srbija ponovo počela da se razvija i da se vraća svojim vrlinama – eto sve do sada.
Gordana Popović
