Biti i opstati na televiziji

22.12.04

Gospodjo Somlo, prilikom nedavnog boravka u Beogradu, odrzali ste predavanje studentima Opste knjizevnosti na Filoloskom fakultetu o savremenoj izraelskoj knizevnosti i o jeziku na kome se ona stvara. Pomenuli ste nekoliko jezika koji se laicima cine isti ili bar slicni, ali ne znaju tacno o kojoj razlici je rec. Da li biste mogli da nam objasnite u cemu se razlikuje hebrejski jezik /ivrit/ od jidisa i ladina?

- Hebrejski jezik je nastao iz aramejskog, pripada semitskoj lozi jezika i njim je pisana Biblija. Smatra se da je to bio i govorni jezik Jevreja koji su nekada, vise od 2000 godina pre nase ere, ziveli u predelima danasnjeg Bliskog Istoka i Mesopotamije. Kada su proterani sa tog prostora, jedan deo Jevreja je krenuo ka Severnoj Evropi, kasnije su nazvani Askenazi, a drugi se slio na obale Severne Afrike, na Iberijsko Poluostrvo, Spaniju i Portugaliju, i oni su nazvani Sefardi. Tokom vekova Askenazii su svoj govorni jezik mesali sa staro-germanskim, a u 10. veku je kodifikovan i kao pisani jezik. Tokom vremena poprimio je reci iz slovenskih jezika, zavisno gde se njim govorilo. Pisac, po kome je siroka citalacka publika najvise cula o jidisu je Isak Bassevicc Singer, dobitnik Nobelove nagrade za knjizevnost.

Ladino je mesavina hebrejsko-spanskog jezika, kojim se govorilo u srednjem veku, pa i danas se moze cuti, u svim zemljama gde su ziveli Sefardi, najcesce u Turskoj, na Balkanskom poluostrvu, Juznoj Americi. I ladino je poprimio strane izraze, najvise grcke, latinske, pa i srpske reci. Na ovom jeziku je stvarana obimna literatura. Medjutim, sve ovo vreme hebrejski jezik je bio i knjizevni jezik Jevreja i iz svih istorijskih razdoblja postoje na njemu pisana dela.

Savremeni hebrejski jezik - ivrit, nastao je negde pre stotinak godina, kada je tim cionista-filologa, sacinjen i od ljudi raznih profesija, prilagodio biblijski jezik savremenim potrebama. Od stvaranja drzave Izrael 1948. to je i njen zvanicni jezik, a vec 1966. godine izraelski pisac Josef Shmuel Agnon dobitnik je Nobelovu nagrade za knjizevnost. Njegovu pricu Zauvek prevela sam i uvrstila u "Antologiju kratke price Izraela" koju je 1995. objavila krusevacka Bagdala.

.. U pomenutom predavanju ste rekli da je hebrejski jezik ne samo jezik savremene izraelske literature, vec i jezik Biblije, tj. Starog zaveta i da covek koji govori savremenim ivritom moze, bez teskoce, da cita i biblijske tekstove. To ne bi moglo da se kaze za srpski jezik, jer se staro-slovenski bitno razlikuje od vukovskog srpskog, kojim mi danas govorimo.

- Biblijskom jeziku su dodati savremeni izrazi, ali i jezik koji je bio hiljadama godina sputan strahovito se brzo razvija. Saradnici Instituta za jezik u Jerusalimu svojevremeno su proklamovali ideju "da jezik mora da sidje u pesak", sto znaci da deca treba njim da se sporazumevaju dok se igraju, da ne bi ostao sinagogalni govor. Sada bi ga rado izvadili iz peska, jer je poprimio izraze koji ne pripadaju "lashonu hakodeshu", svetom jeziku, medjutim govor je suvise ziva stvar da bi se njim moglo upravljati.

.. Biblijska literatura, koja je neka vrsta kodifikovanog korpusa narodnih tekstova starih Jevreja, pisana je, dakle, hebrejskim jezikom. Medjutim, poznato je da mnoge reci i izrazi pripadaju drugom jeziku, aramejskom. Otkuda to i koji je to jezik, aramejski?

- Aramejski jezik je semitski jezik istog porekla kao i hebrejski. Zna se da je koriscen u govoru i literaturi u Vavilonu, jos pre dve ipo hiljade godina. Bio je opsti jezik bliskoistocnih naroda. Smatra se da je to Isusov maternji jezik. Delovi Starog i Novog zaveta pisani su na aramejskom, kao i delovi Hagade. Kadish, posvecenje, se izgovara na aramejskom.

Uticaj i znacaj aramejskog jezika proteze se sve do Zlatnog doba judeo-arapske literature. Mudraci, koji su proucavali biblijske tekstove u desetom veku u severno-africkom gradu Fesu, nisu mogli da rasvetle citave pasuse Petoknjizja i Proroka zbog nepoznavanja aramejskog. Vremenom, u toj kulturi je, na ustrb hebrejskog, preovladao arapski jezik.

.. U rasponu od vise od dvehiljade godina, od kada poticu najstariji rukopisi sa Mrtvog Mora, do danas, imamo nekoliko visokih dometa u literarnom stvaralastvu Jevreja koji su pisani hebrejskim jezikom. Postoje izrazi kao talmudska knjizevnost, rabinska literatura? O cemo one govore? Sta je njihova tematika?

- Talmud znaci ucenje, to je zbornik predanja na osnovu kojih rabini tumace pravila ponasanja na osnovu starozavetnih knjiga. Jevreji u dijaspori nisu imali svoj ustav. Talmudska literatura ne daje samo liturgijska tumacenja vec i odgovore na pitanja koja namece svakodnevni zivot.

Rabinska literatura je striktno religiozno tumcenje Biblije. U danasnjoj judaistici postoje tri velike podele judaizma: ortodoksni, konzervativni i reformisticki judaizam.

.. Zlatni vek judeo-arapske literature je jedan od vrhova svetske knjizevne bastine. Kojim jezikom je ona pisana i kom narodu je namenjena?

- Termin judeo-arapska knjizevnost odnosi se na literarne radove koji su na arapskom jeziku, skoro uvek, stvarali hebrejskim pismom jevrejski autori, nastanjeni u zemljama gde je arapski jezik bio dominantan. U uzem smislu, to je literatura nastala izmedju devetog i trinaestog veka, od Mesopotamije do Severne Afrike i Juzne Spanije.

Jevrejski pisci koji su ziveli u arapskom zemljama koristili su dva jezika. Poeziju su pisali, uglavnom, na hebrejskom, a prozu i filozofske traktate na arapskom jeziku. Majmonides je tezio da ima sto vise citalaca, pa je najcesce koristio kolokvijalni arapski jezik u svojim spisima.

.. Martin Buber, nemacko-jevrejski filozof, sabrao je ogromnu zbirku hasidskih prica i otkrio divnu literarnu riznicu u sirem podrucju Istocne Evrope osamnaestog veka. Ko su hasidi, kojim jezikom oni pisu i govore? Da li imaju svoje sledbenike u danasnjem svetu knjizevnosti?

- Martin Buber je preko cionizma upoznao judaizam. Medjutim, tek je kasnije, kroz hasidizam, kroz taj istocnoevropski misticni populizam osamnaestog veka, postao svestan stvarnog znacaja i sadrzaja jevrejstva. Buber je u hasidizmu pronasao sustinu judaizma, tj. kreativnost, brigu za licnu celovitost, ostvarivanje istine u zivotu i udruzivanje duha sa osnovnom zivotnom energijom. Hasidizam je u simbiozi sa prosvetiteljstvom stvorio novi tip evropskog intelektualca i citav niz pisaca, koji su pisali na jidishu i dali svetskoj literaturi novu aromu. Jedan od velikana te intelektualne tvorevine je stvaralastvo Isaka Bassevicca Singera.

.. Kada se pominju pisci kao Franc Kafka, Franc Verfel, Jozef Rot, Bruno Shulc i jos citav niz istaknutih evropskih pisaca, kojoj literaturi oni pripadaju? Da li knjizevnosti zemlje u kojoj su rodjeni, Srednoj Evropi ili nekoj globalnoj svetskoj jevrejskoj literaturi?

- To zavisi od licnog opredeljenja i identiteta pisca. Danilo Kis, recimo, nije prihvatao da bude definisan kao jevrejski pisac. Govorio je, mada ga mi smatramo, najznacajnijim knjizevnikom jugoslovenske literature, da pisca ne treba ogranicavati geografskim i nacionalnim definicijama. Filip David je veoma analiticki obradio ovu temu u svom, nedavno objavljenom delu Svetovi u haosu.

.. I u srpskoj knjizevnosti postoji citav niz pisaca koji su jevrejskog ili delimicno jevrejskog porekla. Oni svakako pripadaju literaturi zemlje u kojoj stvaraju i jeziku na kome pisu. A postoji i neka druga dimenzija njihovog stvaralastva. Kako biste vi to obrazlozili?

- Ako je knjizevniku maternji jezik srpski, odrastao u Srbiji, i pise na jeziku na kome razmislja, on svakako moze biti jedino srpski pisac, ma gde ziveo. Uzmite za primer Oskara Davica, koji se i osecao ne samo srpskim piscem vec i Srbinom. Doduse, bar sto se njega tice, nije uvek bitno kako se pisac licno oseca, vec i kako ga sredina prima. David Albahari zivi u Kanadi. Knjige su mu objavljene na 16 jezika, mada je svetski pisac, on ostaje srpski knjizevnik.

.. Danas zivite u Izraelu. Da li pripadate literarnom krugu zemlje u kojoj sada zivite ili knjizevnosti na cijem jeziku pisete?

- Bez obzira na geografske pojmove i politicke promene, jezik kojim sam progovorila, na kome pisem, kojem me je naucila moja majka i moj gimnazijski profesor, Budimka Somlo, ja sam jugoslovenski pisac i novinar, a prevodim svoje i tudje knjige sa i na hebrejski i srpski jezik.

.. Da li je izraelska knjizevnost koja je pisana hebrejskim jezikom ili se u Izraelu pise i na dugim jezicima?

- Postoje vec dve generacije izraelskih pisaca kojima je maternji jezik ivrit i oni pisu iskljucivo na hebrejskom jeziku, mada ima i mnogo doseljenika koji mogu da se izrazavaju u literaturi iskljucivo jezikom zemlje gde su rodjeni i odrasli. Registrovano je 45 jezika na kojima se ovde govori i pise i na kojima mozete naci novine i casopise. Samo ruski Jevreji izdaju cetrdesetak listova.

.. Da li su izraelski pisci samo oni koji su rodjeni u toj zemlji ili i oni koji su se doselili jos pre stvaranja Drzave Izrael ili posle 1948. godine?

- To opet zavisi od osecanja jezicke pripadnosti autora.

.. Sta je preokupacija izraelske knjizevnosti? Permanentni rat? Antisemitizam? Radosti zivota? Koji su joj koreni: orijentalna misticna neuhvatljivost ili zapadni racionalizam i pragmatizam?

- Neuhvatljivost je prava rec. Jevreji se oduvek smatraju narodom knjige. Uticaji su mnogi i raznovrsni, svaka je knjiga svet za sebe. Ali, to bi bila posebna tema, a ne jedan odgovor na postavljeno pitanje. Smatra se da je posle proboja juzno-americke literature u svet, Izrael sada izbio u prvi red interesovanja i prevodjenja.

Teoreticari knjizevnosti podelili su izraelske pisce u tri generacije. Prvu su nazvali "Palmah" kojoj pripadaju rodonacelnici ove literature: Moshe Shamir, Jizhar, Shaham, Meged, Bartov, Jehudit Hendal, oni koji su se borili za nezavisnost drzave Izrael. Zatim sledi generacija koja odrasta u drazavi Izrael: Amos Oz, Jorjam Kanjuk, Orpaz, Jehuda Amihaj, Balfur Hakak, koje sam, takodje, prevodila na srpski jezik. Zatim, Ori Bernstein, pesnik koji je ove jeseni ucestvovao na skupu pisaca u Beogradu i Lili Halpert Zamir, koja je odbranila svoju doktorsku disertaciju na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu 1992, sa temom: Danilo Kis: jedna bolna, mracna odiseja, prevedena kod nas 2000. godine /izdavac Ateneum/. Svakako treba pomenuti i Aharona Apelfelda, autora romana Badenhajm 1939. Pominjem knjizevnike cija sam dela prevela, mada je krug izraelskih prozaista i pesnika daleko siri i mnogi od njih se smatraju svetskim piscima. Oni zauzimaju glavnu scenu u poslednjoj dekadi 20. veka. Medju njima je i Shulamit Lapid koja je nedavno boravila u Beogradu i prisustvovala promociji svog romana Nakit, koji je objavila izdavacka kuca Clio.

Mlada generacija pisaca: Itamar Levi, Ori Kastel Blum, Shifra Horn, Savjon Libreht, Roni Matalon umorila se pomalo od politickih, nacionalnih tema i holokausta i kao sto pretpostavljate, nalazi svoj size i u radosti zivota, kao sto je to i sa muzicarima koji se uklapaju u glasne zvuke rok i pop-muzike u svetu, preglasne za obrazovan sluh publike. Tako i izraelska citalacka publika i kritika nije uvek odusevljena glasovima svojih mladih autora, sto, naravno ne znaci i da nije vredna paznje. Uzavrelo blisko-istocno tlo, antisemitizam koji ne jenjava i autori ciji su se roditelji sakupili iz svih krajeva sveta, pruzaju obilje originalnih tema u literaturi. U istoriji knjizevnosti savremenici cesto kasne u razumevanju autora. Napravimo samo paralelu sa delima Franca Kafke ciji kraj zivotnog stogodisnjeg jubileja obelezava ovih dana ceo svet. Bilo je malo onih koji su shvatali vrednost njegovog dela u vreme kada je ziveo. Roditelji su ga izdrzavali do smrti. Bio bi zaprepascen kada bi mogao da ugleda svoju posthumnu slavu.

19.02.05 Politika

Čini se da je, u ovim vremenima, tabloid-televizija ideal dana; a i pravo je, jer su tabloid-novine ideal štampane reči. Osveta dvojkaša, kako se jednom davno, nekom sličnom prigodom, izrazio Pavle Savić

U pozne popodnevne sate, svojevremeno, u ugodnom domu Sande Langerholc i Angela Miladinova, dok smo čekali da nam se prikaže upravo snimljeni „Ekran na ekranu”, često sam pred očima imao scenu u kojoj Gručo Marks, po svom običaju bez naročitog uzbuđenja, stoji pred dilemom, držeći za nadlanicu nekog tipa koji leži nauznak, nepomičan; i pomno gledajući u svoj čukarac kaže, očito neznancu opipavajući puls: „Ili je ovaj čovek mrtav ili je moj sat stao!”

Pa, ako je moj sat u tim prilikama bio ispravan, bio sam u stanju da, u potpunom spokoju, pri povratku kući, prevalim onih famoznih četiri stotine kilometara, znajući da neću morati da povučem nijedan već sročen red na, do tada ispisanih, dve hiljade stranica komentara o televiziji u ovom istom listu; jer, dešavalo mi se, uz blage osmehe čuđenja prijatelja, da se veoma rđavo izrazim i o emisijama u kojima sam neposredno i sam učestvovao. Mislio sam, eto, u svom kritičarskom egotizmu da na to imam pravo, jer sam verovao da princip uvek stoji iznad prakse; ali, niti sam bio u pravu, niti su mi verovali u iskrenost, možda baš zato što su, uviđajući bolje, znali da praksa često stoji iznad principa. Međutim, trebalo je da to, svi zajedno, tek naučimo.

Poruka iz Natanije

Ana Šomlo danas živi u Nataniji, lepom (kako mi kažu) gradiću u Izraelu pokraj mora, baveći se prošlim, sadašnjim i budućim svojim danima. I da posvedoči o mnogim, već zaboravljenim, a možda i hotimice prenebregnutim lekcijama, sročila je još jednu od svojih knjiga sećanja koja, kako se odjednom, zaokruženo i ubedljivo ispostavlja, nisu samo njene uspomene; to su, zapravo, privatni memoari mnogih od nas, samo što se, mi drugi, nismo potrudili da upamtimo sve ono što se u njima nalazi. A za to pamćenje imalo je razloga. Jer, iz Natanije nam stiže poruka da smo prošlost već bili čvrsto držali u ruci, a onda dopustili da nam izmakne i da se na njeno mesto ugnezdi sadašnjost, koja u sebi kao da nema ničega što bi je preporučilo da jednom i sama postane ičija lepa i možda dirljiva prošlost.

Knjigu „Biti i opstati na televiziji” (izdavač: Radiotelevizija Srbije, PJ Istraživanja RTS Sektor za izdavačku delatnost) čini zbirka razgovora što ih je Ana Šomlo, delujući, za razliku od mnogih drugih, iznutra, vodila sa ljudima koji su u sebi pronalazili, stvarali i utemeljivali televizijski medij na ovim, širim prostorima. I ono što je postepeno izrastalo pred našim očima - a da toga jedva da smo bili svesni - jeste jedna fina, gospodstvena, trpeljiva knjiga u kojoj se bešćutno priznaju porazi i tek odmereno uživa u pobedama. Jer, i jedni i drugi - i porazi i pobede - vredeli su možda više nego što smo to mi, sa spoljne strane, ponekad mislili, odnosno manje vredeli i bili prolazniji nego u šta su to oni, s unutrašnje strane, često sami bili uvereni. Stoga je, možda, za žaljenje što se ova knjiga, kao celina, nije ranije pojavila pred našom svešću: jer, teme kojima se bavi bile su teme za nesvadljivi diskurs, a ne za presude. Andre Žid jednom je, u nekom od tomova svojih „Dnevnika”, donekle izazovno izrazio misao da autori (pisci, ali i čitavo raznovrsje drugih) često umeju da znatno bolje opišu, da uđu u nutrinu svog dela, nego mnogi među njihovim kritičarima. Moguće je da je to istina, a razlog bi mogao biti taj što su umetnička dela nalik na ideje-ponornice koje teku autorovom dušom, da bi drugima, onima spolja, postale vidljive tek kad izbiju na površinu - ponekad, bez sumnje, blatnjave i mutne od natruha, i tek ponekad i hladnobistre, čudesno se presijavajući na iznenadnoj sunčevoj svetlosti. I tek nam se onda, ako umemo da je razumemo, duša otkriva; ali, kao što nam danas svedoči knjiga Ane Šomlo - koja se, povrh svega, preko nje iskazuje i kao intervjuista vredan svih pohvala - mnogo manje puta nego što je to trebalo uočiti u vremenima stare televizije.

Bili smo, mi koji smo pratili ovdašnju i druge televizije u njihovim ranim danima, često u pravu, ali smo neretko i grešili; i, što je još gore, nanosili nepravdu onima koji su, možda, želeli isto što i mi, ali kojima je nedostajalo ili malo više dara ili malo više našeg razumevanja. I stoga su obostrano pronicljivi, tolerantni i inteligentni razgovori koje je Ana Šomlo tokom vremena vodila s ljudima medija - sada pred nama u obliku svojevrsnog tele-medijskog pojmovnika - danas koliko svedočanstvo toliko i opomena: da među onima koji stvaraju uvek ima i onih koji nas, ako ne znanjem, nadmašuju svojom strašću i predanošću cilju koji su pred sebe postavili.

Trezor

Paradoks, međutim, s kojim se u više nego samo poslednjoj deceniji suočavamo u tome je što ima mnogo više toksičnih slika, a mnogo manje ideja i strasti; a i ciljevi koje ljudi medija pred sebe postavljaju u službi su njihovog vlastitog ega i fiziognomatskog unapređivanja, ili vulgarnog unapreženja onih od kojih zavisi njihov opstanak. Opstanak, dakako, u mediju, a ne na poslu. I stoga nam televizija, sada, ponekad liči na nakazu: sve je, inače, na njoj savršeno, samo što ima desno uvo nesrazmerno veće od levog; ili levo oko plavo a desno crveno; ili nos postavljen na podbradak, umesto tamo gde mu je mesto. Naprosto, jedva da se razmišlja o glačanju materije i nije čudno što se „kamen gnevi jer beznačajni skulptori svojim umišljenim umećem kvare njegovu, od boga danu, prvobitnu, unutrašnju lepotu”; i tako, kao što danas možemo videti, sadržina je često haotična, a forma zaboravljena kod medijskog famulusa ili, ako je uopšte preostala, zamenjena dekolteima sa bučnih stranica šarene štampe. Na to nas pouzdano podseća serija „Trezor”, koja srećno i pravovremeno, vizuelnim putem iskazuje ono što je knjiga Ane Šomlo isplela štampanom rečju. Kako nam posvedočava (još jednom, i to, prema Fokneru, ne bez razloga) još jedna dragocena žena - Bojana Andrić - ozbiljnost i težnja za samospoznajom, pored strasti i posvećenosti, ono je što nam je krasilo medijsku prošlost, koju smo izgubili, i bez koje je ostala sadašnjost koju nemamo. Čini se da je, u ovim vremenima, tabloid-televizija ideal dana; a i pravo je, jer su tabloid-novine ideal štampane reči. Osveta dvojkaša, kako se jednom davno, nekom sličnom prigodom, izrazio Pavle Savić. Ne, nije bio estradna zvezda, bio je u jednom vremenu predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti; i zato, vrlo je verovatno, televizija danas za njega bi imala samo gest i grimasu podsmeha.

Žika Bogdanovic