Bilija

24.10.09

Znam da ironija ne menja dunjaluk, već to čini satira. Moja ironija je obavezni začin, kaže Bisera Suljić- Boškailo, četvrta pobednica na Deretinom konkursu za neobjavljeni roman „Bilija“, inspirisan bogumilskom mitologijom

Bisera Suljić-Boškailo, pobednica četvrtog Deretinog konkursa za neobjavljeni roman „Bilija”, u našoj književnoj konkurenciji je anonimna laureatkinja. Tutinka po rođenju, već decenijama mostarska snaha, zbog građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, iz Sarajeva je početkom devedesetih pristigla na jug Nemačke. U bavarskom Ingolštatu doktorirala je filološke nauke, disertacijom o Tomasu Manu, i predaje germanistiku.
Ovo je kroki za Biserin portret.
Senzacionalna pobednica Deretinog konkursa, prati zavičaj iz dijaspore. Iz inostrane vizure, nesuđena suđenica sa bivše tromeđe bez međa priznaje da je u književnosti, kao u životu. Treba stalno plivati, na talasima reke, koji nose iskušenja i donose izazove. Dinamično i neizvesno, na svakodnevnoj relaciji između sna i jave, satkanog autentičnim gustim tkanjem u kojem retko preovladava ton akademskog intelekta. Takav stil ne sme biti lišen prepoznavanja i reidentifikacije. Na brdovitom Balkanu treba sve to ciklično razumeti. U suprotnom će na sve strane da zaudara, od neretkih prozivki, sumnji i podvala.
– Moja proza je razuđena. U mojim delima dominiraju mozaici, fragmentirani i fermentisani do sazrevanja. Toliko zrelo da zadiranje u korene i balkansku tradiciju fenomenologije simbola doprinese njihovom razumevanju. Možda zato moj najnoviji rukopis, rekoše, ponekad ume da prija i hipnotički mami, na dublja iščitavanja. Valjda je to od mukotrpnog rada na rukopisu. Kad završim pisanje romana, izgledam kao isceđen limun, anemično i dehidrirano – priznaje Bisera Suljić-Boškailo.
Njeno čudesno prozno sazvučje, kulminiralo je u „Biliji”. Istoimena glavna protagonistkinja markantne sudbine, u uvodu deskriptivno najavljena u formi jedne reke sa tri izvora, nemirne naravi i temperamentna duha, ironijom života postaje žrtva pomahnitale mladosti. Šurujući s poznim košmarima, tumara po šumama i gorama, svesno pristajući na ponižavajuće uloge mučenice tela svog.
– Bilija je simbol iz bogumilske mitologije. Ta tri izvora nose u sebi dušu običnih smrtnika, pesničku dušu i energiju. Upravo energija mi daje podsticaj i stvaralački tera – kaže Bisera Suljić. – Ovu nagradu, u času kad sam čula za odluku žirija, doživela sam kao priznanje svim Sandžaklijama.
Njena biografija je na univerzalnom tragu podjednake uspešnosti u ulozi pesnika, pripovedača, esejiste, dramskog pisca i prevodioca. U svakom od tih žanrova, Suljićeva nameće primordijalni izvor slutnje i prizivanja šejtana. U prvenačkoj zbirci pesama „Vilino kolo”, za koju je dobila prestižnu bosanskohercegovačku nagradu „Antun Branko Šimić” utkala je predanja i legende iz Sandžaka, u bajkovito ruho, kojim vladaju vile, vampiri, sihiri i mračne sile:
„Kameni se točak ispod starog mlina,
Topio u sjeni devojačkih tijela,
Što su pune grudi prekipjela mlijeka,
I butine poput blijeda mjeseca,
Prale toplim tkaljinim rukama...”
U „Vilinom kolu” prepliću se poezija i proza. Ubrzo je Suljićeva s pesničkih šina potražila i našla udomljenje u pripovedačkom vagonu. Njen roman „Goli otok”, od književne kritike je visoko ocenjen, kao „provokativna proza, na vatrometu mašte”. Njegov zajednički imenitelj je „nemogućnost skrivanja istine svojih sećanja”, o čemu Bisera, mirnim tonom kaže:
– Teško je reći istinu o sebi. Svi znamo, premalo o sebi. Nemamo ni potrebne distance u komunikaciji. Kod nas, jednostavno, ne postoji interpersonalna razlika. Ako se nazire, ona je prividna. Slično alhemijskoj formuli „ja-jedna u mnogim drugim”. Zato volim sve ono što prepoznaje uzrok i posledicu. Obavezno, vodeći računa o okruženju i reakcijama drugih.
Dok govori o rukopisu, ukida podelu na muško i žensko pismo. Iznenađena zavičajnim čestitkama, objašnjava da su njene knjige instrument preko kojih prolaze titraji. Nešto kao frula pešterskih pastira. Tamo gde se sve manje gusle čuju, Biserina pobeda odjekuje kao spuštanje misije „Apolo 1”“ na Mesečevu površinu, što deluje pomalo nemoralno i izopačeno, među Sandžaklijama koji tradicionalno lepo, proglašavaju velelepnim, a ružno vide u tamnijim valerima.
– Književnost je moj ćeif. Ona mi daje snagu da istrajem, kad naiđu krize i dileme. Da pronađem nirvanski mir, nahranim svoje snove i tokom nesanice, kao pristalica svedenog stila, redukujem ornamentarnosti i suzbijem lingvističke teskobe.
Za afirmaciju uzdržanosti i disciplinovane osećajnosti, koja često snažnije deluje nego neposredni romantičarski izlivi, Bisera je navela deo prolećnog običaja iz „Noći osuđenika”:
– Mene bi majka svakog Đurđevdana, prije zore kupala ispod stare džanarike, vodom koju bi donijela ispod vodeničkog točka, metnuvši u nju drenovog cvijeta, vrbovog lišća, koprive, bukove kore, izjedi, ljejljekovine i drugih nekih čarobnih trava, govoreći: „Zdrava čitava, ko pašče ritava”.
– Znam da ironija ne menja dunjaluk, već to čini satira. Moja ironija je obavezni začin – priznala je na kraju Bisera Suljić-Boškailo, profesor germanistike u Ingolštatu, te šef katedre i predavač na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru.
Nova, neobična i suverena. Intelektualka, od glave do pete. Majka tri gorostasna sina i supruga – dopisnika bosanskih medija iz Nemačke. Dinamična i poletna, kao Virdžina vozi džip po sandžačkoj zabitoj provinciji. Sveže eruptivno inspirisana da posle dve zbirke pesama, tri romana, jedne monografije, na desetine prevoda, uskoro privede kraju dramsku radnju za omnibus-film o fenomenima sandžačke duše.
Zato nije iznenađenje, iako su poređenja podjednako nezahvalna, koliko i neizbežna, što Biseru Suljić-Boškailo, ponekad predstavljaju naslednicom slavne Margarete Jursenar, jedne od najobrazovanijih Francuskinja, koja je prekinula 352 godine dugu tradiciju Francuske akademije nauka da u besmrtne laureate imenuje isključivo muškarce. U tom rangu najprijatnijih iznenađenja, Sandžaklije slave najnovije priznanje, jednoglasno upućeno na Biserinu adresu.
Kao nagradu za sabiranje dana, poslova, običaja i knjiga.

Esad Kučević