Bezgranična zabava

20.03.09 NIN

Da li se danas, u vreme kada se ne poklapaju naša sadašnjost i naša savremenost uopšte može filozofirati? To je pitanje koje se odmah nameće čitaocu Mazeovog ogleda. Jer, ovaj odnos filozofije i da kažem njenog sjaja ili aure, same filozofičnosti savremene filozofije i popularne kulture, ili masovne (opšte) kulture koja je zamenila nekadašnji “svet života” filozofije nije istražen. I to je, da kažem, osnovna vrednost Mazeovog ogleda. Iako je popularna kultura danas postala opšta i jedini “svet života” same filozofije. Filozofija danas deli sudbinu umetnosti i literature, koje su ne tako davno bile “ozbiljne”, “visoke” i “čiste” ili entiteti “ozbiljne” ili “visoke” kulture koja je više građanske slojeve odvajala od nižih društvenih slojeva, kako se to nekada imenovalo. Tako je još tridesetih godina prošlog veka Huserl mogao da postavi svoje čuveno pitanje: “Kako postati častan filozof?” Da li je danas takvo pitanje uopšte moguće u ovom “nesavremenom razmatranju” kako bi se po uzoru na Ničea mogao nazvati Mazeov ogled? Da li danas filozofija doista ima ovaj oblik neobaveznog ćaskanja ili navodne debate o “ozbiljnim pitanjima”? Da li je to jedini žig koji “popularna kultura” utiskuje nekadašnjoj “kraljici nauka”? Jer svet se neumitno promenio. Preciznije rečeno, naš svakodnevni život izgleda da stremi uprkos svemu ovoj “bezgraničnoj zabavi” kako je taj fenomen imenovao Maze povodom ovog uspona masovne kulture od 1850. do 1970. godine ili postmoderne, uspona koji je teorijski okvir ovog ogleda.
To je periodizacija samog Mazea koja može biti i sporna, ali nema sumnje da je od vremena prosvetiteljstva i širenja masovnog obrazovanja, popularne kulture u postindustrijskom društvu, Interneta i digitalnih medija – ideal “bezgranične zabave” potisnuo nekadašnje klasične, a zatim i moderne ideale i vrednosti i to u toj meri da danas više razmišljamo o zabavi nego o bogu, kako na jednom mestu rezignirano primećuje Maze.
Tim povodom Maze počinje pitanjem: “propast ili demokratizacija Evrope?” Ali nema sumnje da sam Maze nije nikakav apokaliptičar popularne kulture koja je neumitno postala naš “svet života” odnosno naša svakodnevica. On nije kritičar ove tendencije kao što su to bili, recimo, Horkhajmer i Adorno u “Dijalektici prosvetiteljstva”. O tome on piše sasvim određeno iako kao filozof kulture koji se kloni rigidnih teorijskih zaključaka u ovom svetu bez teorije ili “posle teorije” kako ga naziva, recimo, Teri Iglton, kritičar postmoderne. Tako će sam Maze napisati: “Umberto Eko razlikovao je dva suprotstavljena govora o masovnoj kulturi. Apokaliptičari vide samo nezaustavljivu propast vrednosti i hoće samo da posvedoče o tome da se tome ne prilagođavaju. Integristi šire poruku medijskih koncerna da su kulturna dobra konačno svima pristupačna. Istorijski pregled koji je pred čitaocem (kaže Maze) polazi od drugačije postavke. On masovnu kulturu želi da shvati kao elemenat modernističkih pokreta demokratizacije”. Sudeći po tome izgleda da Maze veruje da je upravo ova “istoričnost” ono što ga razlikuje i od apokaliptičara i od integrista. I možda je u pravu iako je, po mom mišljenju, bliži integristima. Ali, nema sumnje da se u ovom ogledu mogu pronaći mnoge zanimljive stvari. To je, uostalom, i razlog da skrenem vašu pažnju na ovu studiju koja se koleba između jednog i drugog pristupa, ne uspevajući da oblikuje našu savremenost u jasniju teorijsku poziciju. Ali, nije samo Maze odgovoran zbog ovog manjka teorije. Ili, odsustva teorije.
Tako Maze ovde beleži: “Uobičajene barijere između visokog i niskog pri tome su se sve lakše prevazilazile a toku poslednjih sto godina vidno je poraslo poštovanje kulturnog nasleđa. Religiozne forme poštovanja klasičara su nestale: gomila inscenacija i reprodukcija kao i broj onih koji se time bave nesumnjivo su porasli. Godine 1889. u Nemačkoj je na svim fakultetima studiralo ukupno 29.000 studenata (samo muškaraca). Godine 1991. bilo ih je 1,64 miliona, od toga 20.000 samo na filozofiji i oko 125.000 onih koji su se posvetili istoriji, književnosti, umetnosti ili muzici... Inventar znanja postao je u međuvremenu relativno široko raspoloživ. Društvena priznatost i privilegovana funkcija visokog kulturnog obrazovanja vidno su umanjene, iako se ne može reći da su nestale. Elite se u današnje vreme definišu na osnovu drugačijih kulturnih odlika. Uspon masovne kulture do bazične kulture nije doduše uzrokovao preokret, ali ga je takoreći duhovno zapečatio.”
Moram da kažem da je upravo ovo mesto stvarni razlog radi kojeg je vredelo baviti se Mazeom. Ova dalekosežna opservacija savremenog duhovnog preokreta koji akademska filozofija ignoriše na vlastitu štetu. Ovo pitanje: šta je sa filozofijom u uslovima ovog duhovnog preokreta koji je i prema Mazeu iverzibilan. Mazeov jedini argument je, u stvari, istorijski mada Maze izgleda veruje u teleologiju popularne kulture i njen demokratski epilog, što je naravno veoma sporno. Šta će biti sa filozofijom u ovo “vreme zabave” koje nije baš zabavno – bilo je moje pitanje. Iako su Mazeove teorijske ambicije bile skromnije ne prelazeći granice korektnog istorijskog pregleda. Ako su to bile njegove stvarne ambicije?


Nenad Daković

31.01.09 Popboks

Kako je SVE OVO počelo? Rokenrolu, stripu i pulp romanima su prethodile vodviljske predstave, vašarske atrakcije i dokolica mladih. Kako su popularne umetnosti postale životna hrana modernog društva orijentisanog ka uspehu?

„Baš me briga šta ćete da napišete, ali uradite to dobro jer samo tako se prodaje“
- masovni ubica Ted Bundy svojim biografima dok je čekao smrtnu presudu

U knjizi Bezgranična zabava: Uspon masovne kulture 1850-1970 (Službeni glasnik, 2008, prevod Nine Petrović) nemački filozof i istoričar umetnosti Kaspar Maze se bavi masovnom kulturom i njenim uticajem na život – isključivo Evropljana. Razlog za ignorisanje ostatka sveta je očigledan: malo je gde svakodnevica bila promenjena pod usponom ne-elitne kulture od kraja 19. do sredine 20. veka kao u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Holandiji...

Kao godinu rođenja masovne kulture Maze uzima 1850, kada u Engleskoj tzv. popularna štampa prelazi tiraže od 100.000 kopija, čime se uveliko prekoračuju granice tzv. građanske čitalačke publike. Sredinom 19. veka su dominirale umetnosti i razonode koje je negovala situirana buržoazija: opera i pozorište, slika i spomenik, poezija i ozbiljna muzika. Ovi slojevi su, reprezentativno ističući „visoku kulturu“, zapravo naglašavali klasnu nadmoć.

Maze tvrdi da je masovna kultura od tada uvek uspevala da sačuva modernost iz jednog ključnog razloga: nikada nije bila vezana za samo jednu klasu. Bila je i ostala simbol zahteva masa za jednakošću. (Kad pominje pojam „masa“, autor upozorava na uslovnost značenja, koji još nije izgubio „prizvuk prezira i osećanja pretećeg u jeziku građanstva i nauke“.)

Popularnoj modernoj kulturi prethodio je proces učenja, iznuđen industrijalizacijom i životom u gradovima. Razdvajanje posla i slobodnog vremena istovremeno je značilo dobitak potpuno nove forme slobode. Nakon prvih sindikalnih uspeha u borbama za prava, radnici su raspolagali vremenom i prostorom koji nisu imali veze s poslovnim obavezama i kontrolom gazda. Uživanje u slobodnom vremenu od tada je moglo da postane samo sebi svrha.

Užitak i senzaciju su pre svega nudili vašari. Čarobnjaci i akrobate prikazivali su neverovatne sposobnosti; pevači su pevali o potresnim i zastrašujućim događajima, a listovi s opisima katastrofa odlično su se prodavali. Putujući trgovci nudili su kalendare i životne savete svih vrsta, religioznu i svetovnu štampu. Medvedi koji plešu potčinjavali su se moći muzike; telad sa dve glave izazivala je čuđenje. Demonstracije magnetizma i elektriciteta dovodile su do zadivljenosti čudima prirode, a pozorišne i vodviljske trupe do uzbuđenja, straha i nesputane veselosti.

Zemaljsko i religiozno strahopoštovanje i čista čulnost, gospodska umišljenost i opiranje kroz igru, moralno poučavanje i spektakularna iznenađenja preplitali su se u popularnim razonodama ranoindustrijskog sveta. Oni su teret posla činili podnošljivim i patnju smislenom, potvrđivali su postojeći poredak vere i običaja, staleža i roda.

Pravo masovno tržište popularnih umetnosti nastalo je posle 1900. Pripremili su ga agilni kulturni preduzimači koji su publici uvek mogli da ponude nove atrakcije. U gostionice se nije išlo samo radi sastajanja uz piće. Tamo su svirali putujući muzičari, pevalo se (posebno u Engleskoj i Irskoj), a vikendom i plesalo.

Preteče tzv. proleterske pomame za zabavom bile su mlade neudate radnice i neoženjeni radnici. Obavezan deo njihovog slobodnog vremena bila je plesna zabava nakon duge radne nedelje. Kaspar Maze kaže da je Groznica subotnje večeri 80-ih godina 19. veka u Dablinu ili Londonu plamsala jačom vrelinom nego u njujorškim diskotekama posthipi ere.

Od 1900. do početka Prvog svetskog rata popularne zabave su nesumnjivo bile povezane s nižim slojevima: filmovane borbe životinja ili bizarna komika. Time se (iako ne uvek svesno!) neretko demonstrativno izazivao vladajući „dobar ukus“.

Do 1914. masovna kultura je, najviše preko radija i filma (u Londonu i Berlinu je 1910. bilo tri puta više bioskopa nego danas), zauzela gotovo sve pozicije u društvu, a posle 1918. ona ulazi u proces amerikanizacije. Posle 1945. hiljade američkih vojnika uz Trumanova jaja unose u Evropu hiperprodukciju američke industrije zabave, koja je postala snažno oruđe i oružje.

I nacisti su preko organizacije Kraft durch Freude – KDF ("Radošću do snage") stvorili delotvoran instrument s bogatom ponudom za slobodno vreme. Ovo je trebalo da upotpuni kontrolu nad shvatanjima građana, ne ostavljajući im prostora za razmišljanje. Sve pod parolom "oterati dosadu od ljudi“.

Maze kaže da u usponu popularne kulture posle Drugog svetskog rata dolazi do najvećeg izjednačavanja socijalnih grupa: starih i mladih, muških i ženskih, crnih i belih, siromašnih i bogatih... Žene i tinejdžeri mogli su češće biti neka vrsta predvodnika: pomoću popularne kulture proširili su prostor kretanja i jačali svoju poziciju. Način na koji su muškarci-radnici-hranioci provodili slobodno vreme je postajao sve pasivniji: beskorisne igrarije, sentimentalne budalaštine i besmislice škodile bi njihovom autoritarnom ugledu.

Posledica toga bila je da su – kako žene, tako i deca i mladi – sve više prednjačili u isprobavanju i sprovođenju mogućnosti koje pruža slobodno vreme. Njihov ne tako strogo određen dnevni ritam ostavljao je prostora za interesovanja, alternative i zabavljanje. To je, primera radi, uticalo na pop muziku na njenom putu ka ploči i radiju. Mladi su širili i izvodili moderne hitove po dvorištima i ulicama. Ako se izuzme vojna muzika, popularne melodije morale su prvenstveno da pogode ženski ukus: među parovima je najčešće žena bila ta koja je odlučivala gde uveče ići.

Nakon privrednog oporavka zapadne Evrope i pop-arta 60-ih dolazi do najvećeg apsurda u istoriji masovne kulture – njene elitizacije, najpre kroz kretivnu razmenu s visokim umetnostima. Najpoznatiji pop produkti (od romana Žila Verna do Čaplinovih filmova, od vodvilja do rokenrola...) postali su deo opšte kulturne baštine (i obrnuto, poput prizora Rembrantovih i Leonardovih slika na pivskim bocama ili sapunima). Glavni proizvođači masovne kulture od 1970. postaju pripadnici najobrazovanijeg sloja koji za razmenu koristi najsavremenija sredstva komunikacije.

Maze na kraju navodi kako je američka avangarda našla odjeka među evropskim intelektualcima koji su svoje godine duhovnog učenja završili 60-ih. Proučavali su kanon visoke kulture, ali isto tako i mit vezan za „seks, drogu i rokenrol", špageti vesterne i Frankenštajna, Henrija Milera i Plejboj, poznavali radovanje prvom automobilu i smešnim reklamnim spotovima. Ova generacija bila je izgubljena za uklapanje u model staroevropske elitne kulture, skrojene prema duhovnom obrazovanju na distanci prema svakoj spoljašnjoj svrsi. Njome je započela nova faza za kulturno sporazumevanje postgrađanskog društva, period pokolebanosti i dezorijentacijc, relativizovanja i prividne nemarnosti.

To što je Vorhol 1962. konzervu Kembelove supe uzdigao do predmeta dostojnog umetnosti sadrži posebnu istorijsku ironiju. U prvoj polovini 20. veka autori engleskog govornog područja su odvratnost prema ukusu prostih ljudi često predočavali jednim negativnim simbolom: hranom iz konzervi. A sada su se Vorholove konzerve supe preselile u ekskluzivne galerije, potom i u muzeje, kao ikone bezobrazne masovne kulture.

Goran Tarlać

19.04.08 Danas

Milan Ristović
Nemački istoričar umetnosti, sociolog i germanista Karl Maze, profesor na Univerzitetu u Tibingenu, poduhvatajući se višestruko nezahvalnog zadatka (da definiše nešto što je po svojoj prirodi teško definisati i odrediti mu granice) prati gotovo dva stoleća dugu istoriju nastanka, razvoja i preobražaje jednog složenog kulturno-istorijskog i sociološkog fenomena kakav je popularna (masovna) kultura na prostoru Zapadne Evrope. U uvodnoj napomeni je naglasio da je svestan u kojoj meri je "tema masovne kulture još uvek pogodna da probudi emocije i polarizuje mišljenja". On takođe upozorava na uslovnost značenja ključnih pojmova koje koristi, kao što je pojam mase, koji do danas nije u potpunosti izgubio "prizvuk prezira i osećanja pretećeg u jeziku građanstva i nauke" koji ga prate od poslednje četvrtine 19. veka. Maze skreće pažnju "da postoje samo mogućnosti posmatranja ljudi kao mase". Oni koji su tako nazivani videli su sebe kao radnike, obične, male ljude, možda kao mnoštva, ali ne kao masu.
Nastanak masovne kulture Maze s razlogom vezuje za sredinu 19. veka, kada u Evropi dolazi velikih političkih, ekonomskih, socijalnih i demografskih promena. To je vreme zaokruženja elitne građanske kulture, koja je u sebe upila i ostatke, po svom poreklu i osobinama, aristokratske elitne kulture, dodajući joj svoje moralne, estetske i ideološke kanone. Na njenim "nižim spratovima" naporedo se oblikovala masovna kultura.
Pojava slobodnog vremena - kao rezultata osvajanja prostora socijalnih sloboda nižih slojeva - uz širenje pismenosti i podizanja nivoa obrazovanja, pogodovalo je od druge polovine 19. veka nastanku i munjevitom razvoju onoga što Maze naziva "kulturnom industrijom" (termin koji koriste Horkhajm i Adorno). Ona je bila spremna da pokrije svojom, svima dostupnom proizvodnjom, potrebe sve brojnijeg radništva po "stambenim kasarnama" Londona, Berlina, Pariza, ali i veoma brojnog srednjeg sloja građanstva. Ove nove fabrike zabave išle su u korak sa svim tehnološkim i društvenim promenama zapadnoevropskih država (nove štamparske tehnike mogle su da bez prekida hrane tržište jeftinim knjigama i časopisima; film, na početku svoje istorije bio je prvenstveno "pučka zabava" prikazivana po vašarima i kafanama, da bi ubrzo postao prva masovna umetnost). Bile su spremne da zabave i ispune slobodno vreme ali i da ih oblikuju, namećući i nudeći nove proizvode, šireći granice svog uticaja. Mjuzik-holovi, kabarei, petparačka literatura, luna-parkovi, omasovljenje sporta, bioskop, bili su u okvirima kapitalističkog društva s kraja 19. stoleća, komercijalizacija dokolice ali i jedan od načina njegovog demokratizovanja i sredstvo žive društvene komunikacije.
Uspon masovne kulture i zabave, kako tvrdi Maze, nastavljen je, uprkos otporu i preziru imućnih i visokoobrazovanih slojeva, i bio je "simbol zahteva masa za jednakošću". Preostale barijere koje su delile masovnu i elitnu kulturu srušio je Prvi svetski rat, iako je do 1914. popularna kultura već bila osvojila značajne pozicije u višim slojevima. Napredovanje je bilo sve uočljivije zahvaljujući novim medijima, gramofonu, radiju, zvučnom filmu, omasovljenjem sportskih takmičenja i većoj socijalnoj proputljivosti. U Evropi je posle 1918. bio sve uočljiviji i fenomen amerikanizacije popularne kulture, koja je posle Drugog svatskog rata svoj drugi, snažniji talas prelila zahvaljujući stotinama hiljada američkih vojnika ali i hiperprodukciji američke industrije zabave, koja je postala snažno oruđe ideološke borbe i političkog uticaja.
Maze ukazuje i na različite oblike instrumentalizacije masovne kulture u ideološke i političke svrhe. Fašistički Dopolavoro, nacistička Snaga kroz radost imali su zadatak da kontrolišu, kanališu i organizuju slobodno vreme i iz njega isključe sve ideološki nepodobne sadržaje. Proizvodi masovne kulture se bili i sredstvo nasilja i širenja rasizma, antisemitizma i svake druge vrste netrpeljivosti. Tendencije njenog stavljanja u svoju službu bile su uočljive i na drugog strani ideološkog spektra.
Maze piše da je ozbiljnosti percepcije ovih vidova umetnosti i kulture doprinela njihova stalna, oštra kritika i odbacivanje od strane obrazovane elite: "naučnici, publicisti, pedagozi, sveštenici i pravnici kovali su parole, formulisali mišljenja, izricali presude... kojima su nove pojave unapred bile povezivane sa nižom vrednošću i kulturnom propašću: đubre, otpad, šund, kič... pulp fiction, dime novel, soap opera, trash literatura, literature de bas etage...". Ovakav pristup je, kako primećuje Maze, u izvesnom smislu učinio masovnu kulturu značajnom realnošću.
Proces "elitizacije" masovne kulture posle Drugog svetskog rata jedan je od paradoksa vezanih za istoriju i prirodu ovog fenomena. Mnogi njegovi proizvodi postali su danas deo opšte kulturne baštine (na primer, romani A. Dime, Konana Dojla, Žila Verna, Agate Kristi, Karla Maja, Ofenbahove operete, Štrausovi valceri, Čaplinovi filmovi, džez, pop i rok muzika,itd ). Glavni "proizvođači" ove kulture i umetnosti danas pripadaju najobrazovanijem sloju, a njeni proizvodi rasejavaju se na sve strane putem svih postojećih načina komunikacije. Vorholova Campbell supa i kokakolin Deda Mraz bez problema stoje na reklamnim plakatima najstarijih koncertnih dvorana ili muzeja, kao što motivi sa Rembrantovih i Leonardovih slika krase pivske boce ili sapune, dokazujući bezgranične mogućnosti spajanja na prvi pogled nespojivog.
Na kraju ove, odlično dokumentovane, zanimljivo napisane i - što je takođe veoma važno istaći - dobro prevedene knjige (prevod sa nemačkog Nine Petrović), Kaspar Maze zaključuje da proces dalje demokratizacije uključuje i pitanje budućnosti popularne umetnosti, čiji potencijali nikako nisu iscrpljeni, "iako čitava gužva oko nje često izaziva utisak da se vrti uvek isto samo u skupljem pakovanju, njena istorija, bar se nadamo, tek je počela. A granice, koje mame de budu prevaziđene, ni u budućnosti neće nedostajati".