Bez ljubavi

24.12.05

Pavle Urginov, pravim imenom Vasilije Popović, rođen je 1926. godine u Molu, na severu Bačke. Odrastao je u Zrenjaninu i posle povratka iz NOB-a, u Beogradu je 1952. završio Akademiju za pozorište i film, u klasi režije prof. dr Huga Klajna. Jedno vreme se bavio režijom, ali je zbog postavke komada “Čekajući Godoa” 1956. morao da napusti Beogradsko dramsko pozorište.Nastavlja da radi u Narodnom pozorištu, a jedan jer od osnivača Ateljea 212. Dugo godina radio je na Televiziji Beograd.

U literaturu je ušao 1955. godine poemom “Bačka zapevka”, za koju je, zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Okušao se u svim literarnim žanrovima i spada u naše najznačajnije pisce. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Pored više od dvadeset romana i knjiga priča koje je objavio u proteklom periodu i za koje je dobio sve naše najznačajnije nagrade, Pavle Ugrinov je u poslednjih nekoliko godina objavio nove romane sa novim sadržajem.

To su: “Bez ljubavi”, “Otac i sin”, kao i esejističko dokumentarne knjige “Pogled preko svega” i “Staro sajmište”, sve (sem ove poslednje) u izdanju mlade zrenjaninske kuće “Agora”, koja će mu u toku sledeće dve godine izdati i Izabrana dela u nekoliko kola od po pet knjiga. Sada je u štampi prvo kolo koje će u celini izaći počekom iduće godine.
Mada u poslednje vreme ne daje intervjue, Pavle Ugrinov je za čitaoce “Dnevnika”, i pored bolesti, vrlo ljubazno odgovorio na nekoliko pitanja koja su se u ovom trenutku sama nametnula.

Sve stoji kao u mrtvoj bari

Čitaoci su još pod utiskom vaše knjige “Pogled preko svega” koja je, na neki način, rezime vašeg pedesetogodišnjeg rada. Kako i zašto ste se odlučili na taj pomalo rizičan pogled unazad?
- Taj rad za mene nije bio rizičan, očigledno je rizičan za druge, književne istoričare i kritičare, nesigurne u sebe kada je reč o drugima. I ne samo rizičan, pod pretpostavkom da je neko od njih knjigu imao na umu, već pre svega – nekoristan. Što ne znači i nepotreban, jer će možda doći dan kada će biti potreban, čak neophodan. Kakve koristi može od te knjige imati neki istoričar književnosti ili kritičar?

Vrlo male. Kada je jedan pisac već jedno vreme van javnog života i uticaja, šta mogu od njega očekivati? Kakvu uzvratnu korist? Vrlo malu. Oni su svoj rad sveli na dva-tri imena, koja prekomerno zastupaju, gnjaveći i gušeći svet. Oni pakuju stvari i snabdevaju tržište jednom istom robom. Zato imamo stalno isto stanje. Sve stoji kao u mrtvoj bari već čitavu večnost.
A što se “Pogleda preko svega” tiče, to je samo jedan priručnik za moje čitaoce i Istoriju, koja će na kraju uzeti sve u svoje ruke. Trudio sam se, pored drugog, da tu knjigu načinim zabavnom, kako bi publika imala zadovoljstvo da je čita ili je čereči.

lOdavno ste izjavili da je za pravu literaturu svaka tema koju obrađuje – tabu tema, ili to nije dobra literature. Ili parafrazirajući Anre Žida – Umetnost živi od zabrana, a umire od slobode. Ipak, birali ste trenutak za objavljivanje pojedinih dela. Recimo, “Besudnih dana”. Zašto?
- Rekao sam: što više tabua, više zanimljivosti. Što manje tabua, više konvencionalnosti. I stvarno mislim da nije dobra literatura koja na svakoj svojoj strani ne razbija tabue. Pravi pisac to odmah počinje da čini. Zato dugo čeka na priznanja. Mi živimo u okeanu tabua, ali svi se prave kao da je sve u redu. A to je zato što nismo stvoreni da kažemo istinu.

O svojim najdubljim tajnama – ćutimo. A literatura baš traži tajnu i istinu. Ona traži ono što nikada nećemo reći. Zato je ona večna, radi dugoročan posao, jer tu sve ide mic-po-mic. Ili tačnije: nikako ne ide!
U “Besudnim danima” sam pisao o nekim ljudima koji su tada još bili živi (roman ima i dokumentarnu dimenziju). Prepoznali bi se, toliko su bili neponovljivi u razaranju i ubistvima. Nisam ih se bojao, oni su postali krpe, već me je bilo sramota (pred čitaocima) kakve sam ratne drugove imao. I sramota što ništa nisam mogao da sprečim.

Vaš interes za tzv. prelazni društveni period je više nego evidentan u celokupnom opusu. Može se reći da se i sada nalazimo u jednom takvom dobu. Kakve su sličnosti, a kakve razlike?
- Uvek su istorijski prelazni periodi dramatični. Nešto se ruši a istovremeno se nešto stvara. To su bili ogromni lomovi pre svega za ličnosti, koje su nosioci zbivanja u romanima. Bora Stanković je književno uhvatio taj trenutak. Rušio se begovski poredak a stvarao građanski. To sam obrazložio prilikom primanja nagrade ‘’Borisav Stanković’’. A nagradu sam dobio za roman “Besudni dani” (koji ste spomenuli) u kome je takođe reč o prelaznom periodu (1944 / 45 ) Srušio se ne samo fašizam, već i celo predratno građansko društvo, a revolucionari su nametnuli režim narodne demokratije. Taj prelaz je takođe okončan lomovima, rušenjem i pucnjavom, takav je i ovaj današnji, najnoviji prelazni period, kada se ponovo restaurira građansko društvo slično onome pre pola veka. U tom pogledu mi smo u ogromnom zakašnjenju, jer se već govori i o krahu liberalizma koji mi tek zamišljamo. Pri svemu tome ne mislim na materijalne katastrofe već na katastrofu čoveka, o čijoj izgubljenosti uvek govori literatura. Čak i kad pojedinac ima novaca, kad je bogat, on je nesiguran. Misli da će propasti i ako uspe. Boji se svega, globalizacije, zato je uvek za svoju prćiju.

Kristalizacija, fascinacije, i njene mene odvijale su se kod vas u poznatim panonskim predelima. Šta je za vas zavičaj i kakvo mesto ima u vašem stvaralaštvu?
-Kakav zavičaj! On je postojao samo u majčinoj utrobi. Tamo je i ostao, kao sećanje. Sve ostalo je uništavanje čoveka. A ono počinje već prvoga dana kada vam preseku pupčanu vrpcu. To sam iskusio, iako toga nisam bio, tada, svestan. Majka mi je jednom rekla da sam posle dolaska na svet toliko plakao i vrištao, da joj je došlo da me se ‘’oslobodi’’, jer više to nije mogla da izdrži. Bila je mlada gospođica, nije mogla da shvati događaj, nije mogla da shvati šta joj se desilo i šta joj se uopšte dešava. Bila je zapanjena, takva je ostala čitav život. Lagano se pretvarala u neshvatljivu mučenicu. Ali je izdržala. U osnovnoj školi su mi vezivali ruke, da ne vučem i ne teglim uši, jer ću ih ozlediti. Kad danas pomislim na sebe čvrsto vezanih ruku, zar to nije već stadijum psihijatrijske bolnice? Itd. Zatim, u starosti sam se našao stvarno u bolnici. Ne baš psihijatriji, ali na korak od nje.

Na moje oči umrlo je troje ljudi. Video sam poslednji zev čoveka. Kao da mu je laknulo. Drugog je u smrt oterala sopstvena luda glava. Agonija je bila čisto ljudska: urlao je dva dana i dve noći, dok se nije ugasio. Ništa mu nije vredelo reći, ništa nije znao. Pa ipak, to urlanje je bilo nesumnjivo neki govor, njegov razgovor sa sobom. Postao je raspolućena ličnost, koja govori samoj sebi. Strašan pozorišni monolog. Ili televizijski. Ali tada nema televizije u blizini. Zato što se ona ne bavi suštom istinom, već dijalogom zdravih ljudi. Koji, šta mogu da vam kažu? Ništa, ama baš ništa. I to i jeste ta bitna razlika: na jednoj strani se ne govori ništa a na drugoj, onoj zaumnoj, ama baš sve. Za onog starca koji je samo tiho zevnuo i tiho ispustio dušu, sin je rekao: ‘’Bože, koliko se taj čovek samo namučio. Bio je putar. Ceo život je gurao i vukao valjak za poravnanje makadamskih seoskih puteva. Kako je izdržao?! Sin je došao sa ljubavnicom, koja ga je sve vreme vukla za rukav, da već jednom pođu. Dosadno je umiranje, ili kraće, smrt.

Kakva utopija, kakav realizam

Po nekim mišljenjima utopisti su gotovo sišli sa scene. Na potezu su realisti, ili već neko drugi. Kako to danas doživljavate?
- Kao normalno tumbanje. Te promene su neizbežne, one se stalno dešavaju. To je hod istorije. Jedna utopija je propala, jer se nije usudila da sebe reformiše, nije slušala realiste, bila je suviše utopija, kao što danas realisti ne slušaju nikakvu utopiju, već ih zanimaju samo gole činjenice, potrebe i cifre, tako da reskiraju da se okliznu, jer ispod realnosti je poledica, koja nije ništa drugo do sama ljudska priroda, koja traži neprestane promene, jer ne trpi nikakvu epohu, sistem, istoriju ili tzv. blagostanje. Negde privremeno jeste bilo blagostanja i cvetanja klasične muzike, i prepiske na latinskom, ali kod nas je vladala uvek čista hajdučija. Nijedan naš veliki čovek nije prošao bez izgnanstva i torture. Izgnanstvo, procesi, vlast i smrt, to je naša stalna pesma. Kakva utopija, kakav realizam!

Na koji način pratite naš savremeni kulturni život? Šta vam u njemu nedostaje?
- Kad naletim na neki kulturni program na televiziji, brzo prelazim na bilijar – tu uvek ima nekih turnira: u Škotskoj, Engleskoj, Jorku ili Hong-Kongu. To vanredno umiruje. Voditelji Lektire ne poznaju književnost, pisci koje pozivaju još manje. Ili obrnuto. Istini za volju, ne znam ni ja sve. Ali oni baš ništa. Uostalom, ne razgovaramo i ne mislimo na istoj ravni. Uvek sam smatrao da nešto dobijam (u znanju) ako se penjem. A sad je došlo vreme da treba da se spuštam. Ali da bih se spustio, traba da zaboravim na izvesno parče znanja, da zaboravim na stotine pisaca, preko kojih sam se uzdizao. Čak kada bi bilo mogućno, i lako, jeza me hvata od onog u šta treba da se spustim!

‘’Ama, ne budi uobražen, spusti se!’’ kažem sebi. Napregnem se, ali ne mogu. Populizam je jeziv. Kao i narodno veselje. A to je ta ravan na kojoj se sada sve dešava. Nekad, u mojoj mladosti, je postojalo više kriterijuma, sada ne postoji nijedan. Brza slava, brza lova, eto to je sada sve! Kad je to bilo da se neko bogati na kulturi? Na književnosti! Pa Mikelanđelo je spavao u ritama u svom ateljeu. Veliki Kračun i slikarska bratija iz njegovog vremena radili su za koru hleba i parče slanine. Ko to postavlja glupe zagonetke? Pitaju lovani. Ko još govori o kriterijumima?! Neke budale, šta će nam oni!

Milan Živanović