Pavle Ugrinov (Mol,1926) spada u najznačajnije savremene srpske prozne pisce. Zapamćen je kao jedan od od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu, koja je i otvorena 1954.godine upravo njegovom režijom kontroverzne predstave ^ekajući Godoa Samjuela Beketa. Ova predstava je ubrzo "skinuta" sa repertoara, a njen reditelj bio prinuđen da napusti pozirište.
Ugrinov je autor jednog od najobimnijih romanesknih i pripovednih opusa u srpskoj književnosti XX veka, za koje je dobio sve znažajnije književne nagrade. Posebno izdvajamo romane Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin (1986) i Tople pedesete(1990).
Poslednjih godina, pažnju publike privlače knjige njegovih novela Ljubav i dobrota (1996) i Van sveta (2000), kao i memoarske proze Egzistencija (1996) i Antiegzistencija (1998), čiji je svojevrstan “treći deo”, upravo knjiga Pogled preko svega (2004).
Roman Bez ljubavi (2002), po nepodeljenom mišljenju kritike, jedan je od naših najboljih savremenih romana.
Pavle Ugrinov živi u Beogradu i redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
01.01.00
Dnevnik
03.05.2002.
PUTEVI ROMANA
Poraz pobede
Pavle Ugrinov: BESUDNI DANI: "Narodna knjiga", Beograd 2001.
Pavle Ugrinov, alias Vasilije Popović (Mol kod Sente, 1926) svojoj trilogiji "Utopija" pridružio je važnu kariku, "Besudne dane", i tako načinio tetralogiju za koju je ove godine dobio nagradu "Borislav Stanković". Tako je centralni deo njegovog bogatog opusa nastavljen na mestu koje, osim, uglavnom, feljtonističkih obrada, nije imalo tako relevantno umetničko svedočanstvo i tumačenje. A upravo ovde se radi o emancipaciji književnosti koja se na tematskom planu bavi NOB-om i svim vrstama ideoloških zabluda/utopija.
Ugrinov je pisac koji više veruje i zna o logici priče i pripovedanja nego o logici činjenica. On istoriju ne uzima kao istoriografiju nego traga za njenim smislom. U tome je on uvek bliži filozofiji istorije nego istini, više mitu nego stvarnim događajima. Ideološka zbrka i pometnja celog jednog veka traži jasan pripovedački postupak, ceo niz strategija u obradi ogromne građe. Panoramsko kazivanje ranije je obuhvatilo dramatična zbivanja u peirodima 1931- 1944; 1946-1948; 1958-1968.
"Besudni dani" su povest o samom kraju Drugog svetskog rata, o periodu od septembra 1944. do oktobra 1945. sve na terenu panonskom i pod nebom vojvođanskim. Utopija o građenju i dolasku beskonfliktnog sveta, i društva, bila je na vrhuncu, a njeni protagonisti, svedoci i saučesnici opijeni slavom pobede. Gorki talozi "zadatog života" i "upotrebe čoveka" brzo su doneli tragične učinke, a pojedinac je vrlo lako ispadao iz glavnih tokova zahuktale ideološke lokomotive i projektovane slike sveta.
Ukus zabranjenog voća
Ti dani bezakonja, rezervisanog samo za vrhove hijerarhije, imali su uistinu svoje tragičare i ogromne žrtve. Analiza i samoanaliza koju Ugrinov čini data je, međutim, posle rafinirano, sa posebnom brigom za detalj, svet stvari, enterijera, postupno senčenje glavnih aktera. To romansirano svedočenje o (s)mutnom vremenu odvija se kroz dnevničke beleške naratora, koji ovde na mnogim mestima može biti i sam pisac, s obzirom da je Ugrinov 1944. sa oslobodiocima Petrovgrada (Zrenjanina) kao pripadnik DžIII udarne Vojvođanske brigade prošao njen put do samog kraja rata.
Napisani još 1978. "Besudni dani" su, iz ličnih i kolektivnih razloga, u fioci čekali da se pojave tek danas. Mnoge aktere prepoznajemo po punom imenu i prezimenu, nekima je dat samo nadimak, drugima je promenjeno sve, ali ne i suština. Pozadinska slika i naličje krvavog rata odvija se u senci odsudnih bitaka (Batina), ideoloških obračuna, ljubavnih drama i nastupa ljubomore. Mladi heroji i tragičari nisu žedni samo afirmacije nego su i gladni ljubavi. Potisnuti eros izbija na ovim stranicama u najosetljivijim trenucima i pravi dubinske rezove i nagoveštaje mučnog kraja utopije.
Novi/stari roman Pavla Ugrinova može se tako čitati i kao klasična ljubavna priča, sa izukrštanim odnosima, rivalstvima, čak ljubavnim trouglovima, a sve u vreme kada je to bilo zabranjeno voće i ozbiljan ideološki i partijski prestup. A kako je i ljubav velika utopija, ratni ljubavnici su najveći utopisti. Ni u toj ljubavi ovde nema ničeg razumnog, već je neka vrsta bolesti od koje neizlečivo boluju svi, od komesara do lekara, od stražara do roditelja amaterskih predstava, koje su prvi vesnici dolaska nove vlasti.
Posebno mesto u romanu zauzima korišćenje novinske i druge dokumentarne građe kojoj autor pristupa selektivno ali i dramaturški vrlo efektno. Duhovna slika jednog vremena nigde se tako ne vidi kao kraj tadašnje vlasti i saopštenja štampana u "Slobodnoj Vojvodini" i "Glasu omladine". Istorija vojvođanske štampe dobila je novu dimenziju, a stručne i ideološke rasprave, o čisto zanatskim pitanjima, nisu na svojoj aktuelnosti ništa izgubile ni danas.
Utopisti i realisti
Grandioznu panonsku sagu o raspadanju i kraju jedne utopije i porazu ideala cele jedne generacije, Ugrinov završava rediteljski efektno i pripovedački snažno - u svinjcu i u krevetima petrovgradskih animir dama. Nesrećni, bedni i ništavni glavni junaci dočekuju i slave poraz pobede. No to je bio tek početak čeonog sudara sa ideološki projektovanim životom. Iskušenja započeta u "Fascinacijama" (1976), preko "Besudnih dana" 2001. nastavila su se u već davno objavljenim romanima "Zadat život" (1979) i "Carstvo zemaljsko" (1982). Utopisti silaze sa scene, a na potezu su realisti.
Tetralogija "Utopija" nije samo roman-reka koji ima svoje pritoke i ponornice i u drugim i drugačije pisanim delima, nego i zatvaranje jednog velikog pripovedačkog kruga u prostoru panonskom. Ugrinov je poodavno klasik naše književnosti, ovenčan najznačajnijim nagradama, a njegov reprezentativni i uistinu važan opus dobio je još jednu romanesknu celinu. Uvek blizu zavičaja, svih njegovih mena, Ugrinov je ispisao stranice koje prizivaju na čitanje i ponovno vraćanje.
Milan Živanović
