Bernardijeva soba

20.02.14

Pisac i bivši roker za "Blic"Tatjana Nježić

Političari su uvek bili veliki ali opasni zabavljači, zato ih danas televizija toliko voli - kaže Slobodan Tišma, poznati pisac, ovogodišnji laureate nagrade Fonda “Todor Manojlović”.
Odluku o respektabilnoj nagradi doneo je žiri u sastavu Vladislava Gordić Petković, Miki Manojlović, Vladimir Arsenijević, Laslo Vegel, Aleksandar Zoograf, Boško Milin I Radovan Živankić a govoreći o priznanju koje se dodeljuje, između ostalog, za moderan umetnički senzibilitet Slobodan Tišma kaže:” Okrepljujuće je kada vam to daju ljudi koje izuzetno poštujete, a još i nosi ime jednog izuzetnog umetnika kakav je bio Todor Manojlović. Ali...”

Ali?
- Mislim da su nagrade danas, u ovom trenutku, deplasirane, treba ih ukinuti. Pošto generalno nema radosti i dobronamernosti. Izazivati tuđi prezir i mržnju, nije dobro.

Dodeljuje se za “moderan umetnički senzibilitet”, a iz vaša vizure to znači?
- Ta definicija je pomalo dvosmislena, pošto danas biti moderan, znači biti reakcionaran, nazadan, modernost je nešto iza nas. Međutim, ja jesam, kako sam to već jednom rekao, staromoderan. Moderna umetnost koja je nastala sredinom devetnaestog veka i koja se završila sa konceptualnom umetnošću u drugoj polovini dvadesetog veka je moj svet. Ništa uzbudljivije ne postoji u umetnosti. S druge strane, ova definicija bi se mogla shvatiti i kao spremnost na promene, na novum, temeljnu propoziciju moderne umetnosti, u svakom trenutku, pa i današnjem. A da li sam ja danas spreman na to? Da ne spominjem onu fundamentalnu promenu od koje svi zaziremo.

Za “Bernardijevu sobu” ste dobili Ninovu nagradu, da li je ona nešto promenila u vašem životu, književnom radu, da li pišete nešto novo, šta?
- Jeste, promenila je, godinu dana sam bio u fokusu medija, ščepao me je tzv. medijski vrtlog, nešto veoma opasno, a onda se sve vratilo na staro. Dakle, godinu dana sam pisao intervjue, pokušavajući da se prikažem javnosti na ovaj ili onaj način. To je neka vrsta auto-fikcije, samo mnogo direktnije od književnosti. Mnogo sam se nalagao, a i nalupetao, pokazivao neznanje, pošto sam ja autodidakt, neznalica, neobrazovani provincijalac. Ali bestidan sam. Uostalom, šta je znanje? Ili krhko je znanje. Trenutno pišem svoj poslednji roman, koji neću nikada završiti, tekst je močvara kroz koju gacam i polako tonem sve dublje i dublje.

U obrazloženju se navodi vaš angažman na polju muzike, kao urednika književnih programa, kao pisca, a šta je od toga, po vama, bilo najupečatljivije?
- Nema kod mene upečatljivosti, ja sam bled, umetnik bez dela. Hajdeger je još predviđao da će doći vreme umetničkih likova, figura bez artefakta. Ali to nameću mediji koji su uništili umetnost. Iako sam dobio te nagrade, to ništa ne znači. Ja sam bio urednik (veoma loš) kratko, samo dve godine, kao rok muzičar objavio sam dva albuma, imam sedam objavljenih knjiga, to nije puno za jednog starca, ali ipak sam se pisanjem najduže i najozbiljnije bavio. Međutim, rezultati? Ne vidim svoju umetnost u budućnosti.
Kako pecipirate savremeni trenutak kada je reč o društvenoj (političkoj zbilji)?
- Ja sam apatrid, moja zemlja je nestala pre dvadeset i više godina, živim u unutrašnjem egzilu, i u tom smislu ne osećam da imam prava da išta govorim o ovdašnjim političkim prilikama, naravno, nisam slep, na političkoj sceni su kreature. Političari su uvek bili veliki zabavljači, ali opasni zabavljači, zato ih danas televizija toliko voli. Od njihovih šala ... No, da ne pričam, general Bass je to već odlično elaborirao u svojim poslednjim romanima. Iako ste ga vi dobro potkačili u poslednjem intervjuu u Blicu. Ali on je takođe klaun.

A kada je reč o onom što se zbiva u kulturi i oko kulture?
- Kultura je mrtva, ovo je doba tehnološke civilizacije. Umetnost živi svoj zagrobni život, pod bledom svetlošću zvezda koje su sve dalje. Naravno, za to su krivi mediji, iako nije dobro reći da su krivi, pošto krivice nema. Politika, sport i zabava su fenomeni koji su najbolje legli na televiziji i čiji teror trpimo. Teorija je mrtva, postoji samo primenjena nauka, tj. tehnologija koja je pipanje u mraku, funkcioniše, napeduje, ali nije baš potpuno jasno kako, na koji način.

Junaci “Bernardijeve sobe” su ljudi sa margine, ko su i kakvi su junaci naše zbilje?
- Ja ve vidim nikakvu zbilju, sve je ovo privid, privid pakla, strašno je ali je još uvek podnošljivo. A u toj zbilji-prividu primećujem na sve strane samo antičke heroje, lukave, proste, pohlepne i pohotljive.

Kako bi ste naslovili ovaj naš intervju?
- Kratak razgovor u paklu

19.04.12

Početkom godine Slobodan Tišma je dobio NINovu nagradu za roman „Bernardijeva soba“ u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Knjiga je do sada štampana u osam hiljada primeraka, prevodi se na nekoliko jezika i stalno je na toplistama najtraženijih. Tako obično i biva sa naslovima koji su ovenčani najuglednijim domaćim književnim priznanjem.

Slobodana Tišmu (1946) šira kulturna javnost tako je upoznala kao odličnog romanopisca. A posle velikog i zasluženog publiciteta, ostao je utisak manjine, koja ga poznaje i kao pesnika, konceptualnog umetnika i rok muzičara, da je beogradska književna čaršija ostala zatečena njegovom autentičnom, neglumljenom skromnošću. I ljudskom i umetničkom.
Naš razgovor sa autorom vođen je pre no što je juče objavljeno da je Slobodan Tišma prvi domaći pisac koji je laureat Međunarodne nagrade „Milovan Vidaković“ novosadskog PROSEFESTa, koji počinje večeras u Novom Sadu. Nagrada će mu biti uručena na festivalskoj završnici 20. aprila.

Prošla su tri meseca od kada je vaša „Bernardijeva soba“ dobila NINovu nagradu kao najbolji srpski roman u prošloj godini. Kakve promene je to donelo u vaš život, književni i lični, pitali smo Slobodana Tišmu?
Nije donelo nikakve suštinske promene. Pre svega, nisam se uopšte nadao da ću dobiti nagradu. Kada sam je dobio, vodio sam računa da ne upadnem u nekakvu euforiju, da ne budem suviše servilan i zahvalan, ili, ne daj bože, ozaren, što sam primetio kod nekih prethodnih dobitnika i to mi je bilo degutantno. Iako je reakcija najšire publike, izgleda, bila dosta pozitivna, ipak sam osećao prikriveni prezir onog manjeg dela koji čine pre svega ljudi iz medijskog i književnog miljea. I to i u Beogradu i u Novom Sadu. Jednostavno, ne ispunjavam stereotip, ne vide u meni ozbiljnog pisca.
No, ako je često mišljenje da je Elfride Jelinek nezasluženo dobila Nobelovu nagradu, a da je pravi izbor bio Mario Vargas LJosa, nemam razloga za nervozu. Ako je LJosa dobio Nobelovu nagradu, onda je komotno mogao da je dobije i Dobrica Ćosić, pošto ne vidim između njih neku suštinsku razliku. Kao što ne vidim razliku ni između Nobelove i NINove nagrade.
Lako je dati nagradu onome ko je zaslužio, to je čak besmisleno, dajte je onome ko je nije zaslužio, ispadnite frajeri. Eto, koliko se ja razumem u književnost i nagrade. Šta znači biti objektivan? Teško je praviti bilo kakvo poređenje, nagrade su uvek nekakav sticaj okolnosti, više je to stvar afiniteta, nego vrednosti.

Od izdavača smo čuli da ima ponuda da se roman dramatizuje i da se po njemu napiše filmski scenario. Radi li se nešto na tome, šta se od vas očekuje u tim projektima?
Jeste, imali smo ponudu od jednog uglednog filmskog producenta iz Beograda, ali sve je ostalo na “još ćemo se čuti”. Ništa od toga neće biti, po svoj prilici. Takođe, imali smo ponudu od jedne pozorišne institucije, ali problem je finansiranje čitavog projekta. Inače, od svega toga u kreativnom smislu ne očekujem bog zna šta, ja sam napisao taj roman i tačka. Spreman sam da za određenu svotu novca prenesem autorska prava, a šta će oni posle da rade sa tim, nije me briga.

Da li ste se vratili pisanju?
Ne. Prilično sam dekoncentrisan i nemotivisan, to su loše posledice osvajanja NINove nagrade. Uglavnom pišem intervjue i tako održavam kondiciju. U početku sam uživao, ali sada mi je već pomalo dosta svega. Počeo sam da se ponavljam. U poslednja dva meseca uradio sam oko tridesetak intervjua. Intervju je dobra stvar, pošto je to uvek neka vrsta autopoetičkog iskaza, tako bistrim svoju spisateljsku koncepciju.

U KC NS vas najavljuju kao specijalnog gosta 6. PROSEFESTa, mada ste vi tamo, takoreći domaćin, imajući u vidu i vaš angažman na Tribini mladih. Koje su vam dužnosti na Festivalu?
Nije mi to baš najjasnije. Naravno, imam obavezu da nešto pročitam i da posle učestvujem u razgovoru. Moderatori su gimnazijalci, ali ne znam da li će moj nastup kao specijalnog gosta biti tako organizovan ili će on biti nešto “specijalno”. Videćemo. Možda izvedem neki performans kao što sam i činio na poslednjim grupnim nastupima. Volim da se u gomili razlikujem. Možda opet izvedem performans “Kratak razgovor Branka Miljkovića i Danila Kiša u Paklu”, što znači da ću samo da otvaram usta, ali neću da izgovorim ni jednu reč.

Da li vas je neko zvao da otvorite protekli 17. salon knjige u Novom Sadu?
Ne. Ali pozvali su me iz Gradske biblioteke, da otvorim Dan bibliotekara, što sam sa zadovoljstvom i učinio.

I za kraj, poruka mladim piscima Slobodana Tišme.
Nikada ne čeznite za nagradama jer ih tako nikada nećete dobiti. Ako budete ravnodušni prema nagradama, sve će vas stići.

Radmila Lotina

Kad publika skoči na noge
Gde ste sve promovisali „Bernardijevu sobu“, šta čitaoce najviše zanima, a šta je vama najupečatljivije iz tih susreta?

Promocije smo do sada imali u desetak gradova, samo u Beogradu četiri puta. Na prve tri promocije u Beogradu uvek je bilo preko sto ljudi, ali na četvrtoj, u SKCu, samo tridesetak, što je bio znak da je dosta. Inače, uvek bude nekakvih dogodovština, zamenjuju me sa Aleksandrom Tišmom, ili neko iz publike pokvari promociju agresivnim nastupom, kaže: Sramota je da se za ovakve knjige daje NINova nagrada! Što meni inače ne smeta. Ali publika skoči na noge, hoće da ga linčuje i onda moram da branim tog čoveka. Najčešće me pitaju koliko ima sličnosti između mene i Pište Petrovića, glavnog junaka romana. Na žalost, moram da ih razočaram: vrlo malo.

21.01.12

Politika, 21.01.2012.


Intervju: Slobodan Tišma, pisac

Političar i umetnik su starozavetna braća

Moć ekonomiše snagom, da bi se već sledećeg trenutka obrušila svom silinom, to su njene estetske karakteristike

Dobitnik Ninove književne nagrade kritike za najbolji roman 2011. godine je novosadski pisac Slobodan Tišma za knjigu „Bernardijeva soba” (izdanje Kulturnog centra Novog Sada). Tišma je dokazan i kao uspešan pesnik, konceptualni umetnik i rok muzičar, autor je sedam knjiga poezije i proze. Junak njegovog nagrađenog romana „suvišni je čovek” koji svoj stan ustupa neobičnim gostima, dok sam obitava u olupini starog automobila, maštajući o oblicima jedne posebne sobe. „Lepota je nepotkupljiva, ne možete je kupiti na aukciji. Možda je baš zbog toga moj junak tako inertan, on podsvesno zna da će lepota doći sama na prag. Ako pak bude jurio doživljaj, ništa od toga”, kaže Tišma za naš list.

Ključna simbolička slika Vaše pripovesti je soba, kao prostor intime i bogatstva unutarnjeg sveta, ali i bekstva, izolacije, usamljenosti. Na koji način ovo mesto oblikuje Vašeg glavnog junaka Pištu, a kako, sa druge strane, ono stvara njega?
Bolje bi bilo reći, kao ispunjeni prostor ili kao nastanjeni prostor, pošto je poznato da praznog prostora nema. Romančić počinje onom već čuvenom rečenicom koja ima samo jednu reč koja je i subjekt i objekt i predikat: Telo. Pa zatim dolazi druga: Oklop. Svet je neka vrsta tamnice, puno toga se naguralo,a sa druge strane je beskrajan, deljiv je do beskonačnosti. Telo, ljudsko, je tamnica duše, to je poznata Platonova priča, a tamnica tela je pećina, dakle, soba. Soba je doduše podeljena četvorokrilnim vratima kroz čija mlečna stakla naslućujemo štošta,ali ne vidimo ništa jasno osim apstrakcije, tj. geometrije. Zato je nameštaj u „Bernardijevoj sobi” i dizajniran u formi geometrijske apstrakcije. Lep je,ali je neudoban. U tom smislu, Pišta je asimetričan, izmešten je u olupinu automobila, pokušava jednog trenutka da tu ljušturu podigne u sobu, da spoji telo sa već naseljenim prostorom sobe. To je neka vrsta paradoksa, iako nauka tvrdi da je tako nešto moguće, da više entiteta zaposeda isti prostor. Moguće je,ali nije prijatno.

Kao kontrapunkt savršenoj Bernardijevoj sobi nalazi se pomenuta olupina „mercedesa”. Ona je, pak, deo Vašeg osobenog poimanja urbanog, koje se mistično širi u metafizičko, neuhvatljivo?
Auto je pokretna kućica, taj predmet povezuje stanovanje sa lutanjem. U ovom slučaju radi se o olupini bez točkova, dakle, funkcija lutanja je ugašena. Takav auto je čun izvučen na žalo univerzuma. Osnovni problem svakog materijalnog predmeta, dakle, tela je neodredivost granica, dokle se nešto prostire, to je teško reći. Olupina je i vremenska mašina, spiritualna kutija, pošto predstavlja Pištin skroviti kutak za vraćanje u prošlost. Tu on oživljava neke bitne momente iz svog pređašnjeg života, ali ih i transformiše, podiže ih na jedan viši nivo zadovoljstva. Otud je unutrašnji prostor olupine sinestezija mirisa, boja, zvukova i ukusa. Sve se stapa u jedan neopisivi ugođaj na ivici halucinacije.

Veći deo Pištine ličnosti pasivan je, ženstven, muzikalan, dok su na drugoj strani njegovi stanari – bivši političari i književnik, pripadnici sveta muškaraca, moći. Postoji li između sveta moći i sveta umetnosti jasno razgraničenje?
Umetnost je takođe kao i politika područje volje za moć. Političar i umetnik su braća, i to starozavetna. Pišta na jednom mestu doduše kaže da se između moći i lepote treba uvek opredeliti za lepotu, no, to je samo njegova nesuvislost, pamet mu nije jača strana. Moć je čudna i njeno pojavljivanje ne mora uopšte izgledati moćno. Postoji ta igra, ekonomisanje snagom, pretvaranje i odlaganje da bi se već sledećeg trenutka obrušila svom silinom, sve su to estetske karakteristike koje moć poseduje, dakle to je nerazlučivo, kao princip jina i janga. Svi dobro znamo da je politika neka vrsta umetnosti, politički činovi mogu imati estetsku dimenziju, kao što je i umetnost neka vrsta politike, ima svoje interese i sferu delovanja, ima sredstva i metod kako da se ostvari. Na primer, da je politika konstruisanje moći, a umetnost dekonstruisanje moći, jedno bez drugog ne ide. Različita im je samo metoda. A te priče o nežnosti, o nemoći, sve su to Piština samoobmanjivanja, njegova igra sa samim sobom, kako samog sebe preskočiti, kako samog sebe nadmudriti.

Deo tih igara je i njegov odlazak u prirodu, doživljaj radosti na improvizovanom krstu, za koji se plaća. U kojoj meri je reč o svetovnoj ironizaciji sakralnog, i koliko je junak moderni svetac u našem izgubljenom svetu bez Boga, novi Prometej?
Jeste. Iako on se ne odriče, on je sve izgubio. Sve osim majke. Majka se ne može ni steći ni izgubiti. Ali tu imamo kuću u noći i kuću po danu. Bitna je atmosfera, muzika noći kao pejzaž. Dan je profan i sve obezvredi. Ali i iluzije imaju vrednost, jača iluzija ima veću vrednost. To je ta neonska reklama koja svetli i po danu i još u šumi. A po danu ništa nema za džabe, iako cena nije previsoka. Sve je iluzija, sakralnost, profanost, svejedno. Religioznost bez Boga ili Bog bez religioznosti? Pišta nije vernik, ali ako plati malo, može zauzeti mesto Boga, dospeti na sam krst, može imitirati Hrista ili Prometeja. Samo malo je potrebno pa da se iskoči iz ustaljenog reda stvari, pogotovo u šumi gde staze vrludaju. Lako se postaje odmetnik ili, bolje reći, otpadnik. No, možda se on pobunio bez razloga. Ipak to misererenobis odjekuje u njemu, to sapatništvo, o tome ne odlučuje on. Prometej ili Hrist? Raspetost, svakako.

U oneobičenom svetu Vašeg romana, greška je blagoslov, kvarenje vodi bogaćenju. Kako objašnjavate ovaj odnos?
Volim ponekad da prenesem nešto iz filma u moju prozu. Pri kraju romana Pišta priča kako je gledao film „Odiseja u svemiru 2001”. Kompjuter Hal je otkazao poslušnost, na šta je posada reagovala tako što ga je isključila. Ubili su ga! Postavlja se temeljno pitanje: da li se Hal pokvario ili se pobunio? Kako možemo odrediti da li je u pitanju greška u sistemu ili remećenje koje dolazi spolja. To je nepojmljivo. Nemamo nikakvih dokaza da Hal nije individua, da je samo mašina. Svaka greška je pobuna, individualni čin, i ona se pridodaje sumi okeanskog bogatstva, jer ona nema gospodara.

Danas, 20/01/2012


Kulturni centar Novog sada predstavlja mesto prevrata: Slobodan Tišma

SLOBODAN TIŠMA: Došao sam na svoje

BEZ PRAŠINE

Autor: Gordana D. Nonin

„Pobedila čista umetnost“, bio je prvi od komentara koji se mogao čuti u Novom Sadu nakon saopštenja da je najprestižniju nagradu za roman godine dobio književnik Slobodan Tišma za roman Bernardijeva soba - obradovani činjenicom da bar nešto u ovoj državi nije ispolitizovano, makar to bila i Ninova nagrada bar u jednom svom glasanju.

A na život Slobodana Tišme (Stara Pazova, 1946) u velikoj meri uticala je upravo politika - još davnih 70-ih godila kada je grupa konceptualnih umetnika proterana sa Tribine mladih: Miroslav Mandić u zatvor, Božidar Mandić u prirodu, a Slobodan Tišma na svoju „marginu“, u umetnost koja je, po njegovim rečima, mogla i da bude jedino njegovo pribežište jer on živi samu umetnost. Zaposlen je bio samo honorarno - kao urednik u Indexu, Poljima i na Tribini mladih, a kasnije kao saradnik na novosadskoj televiziji u emisijama Kulturni magazin, Videopis i U sazvežđu knjiga.
Sve što je u umetnosti stvarao ostavilo je dubokog traga. Poeziju je od 70-ih objavljivao po časopisima da bi sa 49 godina (1995) objavio prvu zbirku Marinizmi, a dve godine kasnije Vrt kao to. Poeziju nikada nije napustio - zbirka Pjesme objavljena je 2007. Objavio je i pesnički dnevnik Blues Diary 2001. Kao pesnik, bio je i ostao uzor velikom broju pesnika koji stasavaju nakon njega. Bio je i rok muzičar i kao frontmen Lune i La Strade, kultnih bendova iz osamdesetih godina, ostavio neizbrisiv trag u rok kulturi. Tada je došla 2005. i Tišma je objavio zbirku priča Urvidek za koju je dobio nagradu Stevan Sremac, potom je objavio prvi roman Quattro stagioni i postao laureat nagrade Biljana Jovanović, a sada je za Bernardijevu sobu nagrađen Ninovom. Time je prekršio zavet koji je dao sam sebi u mladosti „da nikada neće primiti nijednu nagradu za svoj umetnički rad“. Proteklih dana su se na internetu pojavili komentari, pretežno od ljudi koji u Slobodanu Tišmi vide svog umetničkog predvodnika, da je trebalo da odbije nagradu. Međutim, Tišma je upravo prihvatajući nagradu, kao i govoreći sve što je ovih dana po medijima govorio, skrenuo pažnju čitave javnosti na čistu umetnost.
Na konferenciji za novinare koja je održana u Kulturnom centru Novog Sada, dakle, kod izdavača nagrađene knjige, u sali koja nosi naziv Tribina mladih, u znak sećanja na slavne avangardne dane ove institucije koju je i sam Tišma obeležio svojim stvaralaštvom, izjavio je, potpisavši ugovor za drugo izdanje knjige, „tako mi je drago što sam ovu knjigu objavio baš u KC, nekadašnjoj Tribini mladih gde sam i počeo da se bavim umetnošću. Došao sam na svoje“.

Nagrađenu knjigu „Bernardijeva soba“ objavili ste u KCNS, u ediciji Džepni anagram. Do tada je postojala samo edicija Anagram, ali na vaše insistiranje, format knjige je smanjen. Zašto ste zahtevali da knjiga bude manjeg formata?
- Knjiga mora da bude priručna. U jednoj ruci je držimo, a drugom listamo. Knjiga ne sme da bude glomazna. Najslađe su male knjige, u njima obično ima najviše „otrova“. Uvek imam pred očima knjigu sa čuvene De Kirikove slike Dečja pamet, ona upravo tako izgleda, neverovatno zgodan predmet.

Izjavili ste da vam je bilo stalo da knjiga izađe baš u KC, jer je to institucija za koju su vezani i počeci vašeg rada - krajem 60-ih ste kao konceptualni umetnik sarađivali sa Tribinom mladih, objavljivali radove u Poljima. Dva junaka iz najnovijeg romana radili su u KC grada Đurvideka...
- Tribina mladih, današnji KC, jedno je neverovatno mesto gde se tokom godina dešavalo mnogo toga. Moja generacija sudbinski je vezana za taj prostor. On predstavlja mesto prevrata. Početkom sedamdesetih, mi smo uspeli da uzurpiramo jednu javnu kulturnu instituciju i da od nje napravimo neku vrstu gradske komune. Posle dve godine bili smo najureni, ali meni se danas čini kao da nikad nismo ni otišli odatle.

Uvek ističete da ste „staromoderan“ umetnik, da pripadate moderni koja je završena u 20. veku?
- Jeste. Moderna umetnost je moja religija i u tom smislu moglo bi se reći da sam ja konzervativni avangardist. Mislim na umetnost koja je nastajala krajem 19. veka, pa do sredine 20. Tu je pohranjeno sve, od Malarmea do Beketa. Moj umetnički senzibilitet se formirao na toj umetnosti i neće se nikad promeniti. To je i vreme kraja umetnosti, koje se završila sa konceptualnom umetnošću. Posle toga dolazi vreme post-umetnosti. Šta je to, sam bog zna.

„Ja u srpskoj književnosti ne predstavljam ništa, ni kao pesnik, još manje kao prozni pisac. I hvala bogu da je tako. Da nije tako, moj ‘doživljaj’ bi bio mnogo slabiji, a meni je samo do toga stalo“, izjavili ste pre dve godine nakon objavljivanja prvog romana „Quattro stagioni“. Uvek ste živeli čistu umetnost, menjali i istraživali razna umetnička polja i klonili se moćnih tokova u kojima je, za ljude koji nisu skloni promenama, pisanje nešto jako ozbiljno. Kako ste doživeli saznanje da ste za roman „Bernardijeva soba“ dobili najprestižniju nagradu za književnost?
- Pokvario sam se i moguće je da će moj „doživljaj“ oslabiti, to uzbuđenje će presahnuti, ali to je sudbina umetnosti i umetnika, umiranje i preporađanje, od toga se ne može pobeći. Pišući Bernardijevu sobu imao sam izuzetan doživljaj, bilo je to posebno uzbuđenje, nema bez toga ništa. Naravno, to ne mora značiti da pišete bog zna šta, ali mrcvarenje sigurno ne može dati dobar rezultat. Što se tiče nagrade: da li sam ja još svestan te činjenice? Ne znam.

Na konferenciji za novinare izjavili ste da mislite da se to mnogima neće svideti, da će smatrati da ste izneverili stav da pravi umetnik uvek mora biti na margini?
- Pa da, evo, upravo sam čuo da su se na Internetu pojavili neki komentari, ljudi su razočarani, očekivali su da ću odbiti nagradu. Ima dosta ljudi kojima je moja pozicija bila inspirativna, pomagala im je da preguraju dan, to su sve ljudi sa malim šansama u životu i umetnosti. Ja sam to isto bio. I eto, sad sam ih izneverio. Kad pomislim na to, ne osećam se prijatno. Ali sad je gotovo...

Odrednicom „za glas (kontratenor) i orkestar“, a muzičke odrednice ste stavljali i u prethodne prozne knjige, skrenuli ste pažnju da čitaoci mogu doživljavati priču i po muzičkim pravilima - kao što su kontratenori „uvedeni“ u opere krajem 17. veka, kako bi pevali „ženske“ uloge, tako u glavnom junaku prevladava „ženski“ princip. Da li glavni junak predstavlja suvišnog čoveka, marginalca koji se zatvara u svoju ljušturu i gost je i u sopstvenom stanu?
- Nije on suvišan, on je poslednji čovek, najprezreniji što bi N. rekao. Sam talog, humus, nigredo iz koga se može roditi nešto neverovatno, neko drago čudovište, iako ima malo nade. Inače, ima glas kontratenora, utanjio je, izlizao se, izgubio je oblik, sličan je jajetu, bez udova. On je marginalac, ne u ljudskom društvu, nego u samom kosmosu, na rubu okeana. Sićušnost naspram ogromnosti, naspram neizmernosti.

Kako vam slušanje klasične muzike pomaže u pisanju i zašto je važno slušanje baš te vrste muzike?

- Pomaže na dva načina. Pre svega brusi emocije, otkriva neverovatne nijanse doživljaja, tako da pokušavate da to prenesete u tekst, što je u krajnjoj liniji nemoguće. Naravno, tu ne mislim na tzv. muziku reči, to je više neko unutrašnje osećanje koje je izvan medija, apstraktnije je. Drugi način se tiče forme, spoljašnjeg oblikovanja, iako to je nerazlučivo, forma takođe nastaje iznutra. Muzička dela su izuzetni primeri kako forma nastaje, kako se razvija, kako se od jednog tona formira čitav univerzum.


Marina Vulićević


Blic, 20.01.2012.


Žene bi mogle da spasu svet

Nema ništa opasnije od nemoralnosti – napisao je Slobodan Tišma u knjizi „Bernardijeva soba“ (KC Novi Sad) za koji mu je pripalo prestižno priznanje - NIN-ova nagrada za roman godine (pokrovitelj Telekom Srbija). Svečano uručenje nagrade je 23. januara u Skupštini Beograda, a laureat u intervjuu za „Blic“ govori o pomenutom delu, ženama, pošastima savremenog doba...

Slobodan Tišma: Pristojnost je nešto veoma bitno u životu

Govoreći o nastanku nagrađenog romana Slobodan Tišma, između ostalog, kaže da je sve počelo nakon što ga je jedan prijatelj zamolio da napiše priču: „Tema su bile olupine. Tako je nastala priča o starom mercedesu, krševini koju junak pronalazi na parkingu. I, odjednom sam shvatio... automobil je fenomenološki jedan od velikih simbola XX veka. Jer, on kao predmet povezuje u sebi dve stvari - lutanje i stanovanje. A to su odlike novog vremena, bez sumnje. Sem toga, automobil lako donosi jednu od velikih radosti i blagodeti - putovanje, a s druge strane takođe lako donosi pogibiju, odnosno smrt. Ti rasponi fenomenologija su mi bili podsticaj.

Junaci su ljudi s margine. Rekli ste na jednom mestu da je jedna od stvari neophodnih za normalan život - pristojnost?
- Pristojnost je nešto vrlo bitno u životu, veoma važno da bi ljudi mogli biti jedni s drugima. Osim što ima etičku dimenziju, ne povređivati drugog, ona ima i estetsku. Jer podrazumeva da se ponašamo na jedan lep, prijatan način za drugog. Danas se to izgubilo.

Kuda vodi život bez pristojnosti?
- To je jako teško. Reč je o posledici ove, uglavnom u negativnom smislu, sportske civilizacije. Stalno takmičenje bez pardona i pravila. Morate da faulirate da biste prošli. Ljudi gledaju i upijaju medije koji sumanuto agresivno nameću to takmičenje. Takmičenje je samo po sebi plemenita veština, ali kad postoje pravila i pristojnost. Danas se ljudi naprosto dave u tom ludilu kako nadmašiti drugoga, kako zgrabiti za sebe... a zapravo ne znaju ni zašto ni kako to rade. Veliki je problem pitanje odnosa prema drugome. Individua bi morala da učini napor da sebe učini boljom, a ne da gazi i blati drugog kako bi izgledalo da je ona bolja. Teško je biti pristojan u nepristojnom vremenu, i bolno.

Na jednom mestu junak kaže „simpatični ljudi polude“?
- Da, to je iskustvo. Neretko čujete: baš je bio simpatičan, šta mu bi odjednom, šta mu je trebalo... Simpatičan čovek je ugodan za druge, dakle pristojan. Ali tada je u opasnosti da odlepi od nepravde i zloupotrebe i gaženja njegove odnegovane ličnosti.

Roman je okrenut introspekciji, a napisali ste da zapravo nema monologa čoveka iznutra, da je monolog okrenut spolja a da je iznutra samo dijalog?
- Kad se čovek sam sa sobom premišlja, to je uvek rasprava, dakle dijalog. A kad govori s nekim, on obično hoće da ga se sluša i da mu se daje za pravo.

Književni znalci kažu da je jedna od važnih odlika vašeg opusa pitanje odnosa politike i umetnosti?
- Političar i umetnik su braća, i to starozavetna. Kain i Avelj. Ne mogu se odvojiti. Upotrebna vrednost je putokaz u oba smera. Ako hoćete da se bavite umetnošću, morate se baviti i politikom. Umetnost ima potrebu za publikom, prirodno. Do publike ne možete doći ako svoje delo ne plasirate. A ako hoće da ga plasira, umetnik mora da se bavi politikom. S druge strane, od kad je sveta i veka političari su manipulisali umetnošću, krili se iz nje, kitili se njome i šta sve ne.

A kako vi vidite sadašnji trenutak?
- Pokušavam da živim koliko je god moguće skriveno od medija, od sve te halabuke... Stvarnost je tako sumorna. Umetnost je pribežište. Samo što se svi ljudi ne okreću na tu stranu, verovatno nije ni moguće. Neću da kažem da sam iznad njih. I nije stvar u tome. Ljudi koji nisu u manje ili više bliskom odnosu s umetnošću, a to se može biti i kao publika, u težem su položaju, mada toga obično nisu svesni.

Nekada ste se bavili rokenrolom, performansom...
- Ne bavim se više. Ali jesam pasionirani slušalac klasične muzike. To mi je jako važno u životu. Kad kažem klasična muzika, mislim na onu od ranog baroka do Gustava Malera. Muzika vas kultiviše, ona deluje na emocije... Ni ne zna čovek šta je ona sve kadra od njega načiniti. Ona utiče na osećanja, a to je možda i jedini mogući put suštinskog, dubinskog uticaja na čoveka. Svet tonova je čaroban, božanski, to senčenje... nijanse... jezik je mnogo grub u odnosu na muziku.

Ženski likovi u vašem delu i životu?
- Ja sam - neću da kažem normalan, jer to nije u redu - heteroseksualac. Orijentisan sam ka ženama. Oženjen sam. Imam ženu s kojim živim trideset godina. Volim je. Imamo sina. Proživeli smo zajedno veći deo životnog puta. I to je možda najlepše iskustvo koje sam imao u životu. Počeli smo da se zabavljamo dok smo svirali rokenrol, posle smo počeli da se bavimo književnošću... Jasna je književnica, prevodilac s engleskog, ranije je bila poznata kao pevačica... Živimo u harmoničnom braku. Siromašni smo, doduše. Jasna je izgubila posao. Završila je književnost i bila dugo godina lektor u novosadskom „Dnevniku“. Sin studira istoriju. I da ne dužim. Ali, ni u životu ni u književnosti - ništa bez žena. Ovo jeste svet muškaraca, ali, najozbiljnije, bez žena nema ništa. Čak mislim da su žene budućnost. Možda one mogu da spasu, da transformišu ovu suludu savremenost. Samo da se ne pretvore u muškarce.

Tatjana Nježić

24.09.11

novossti.com


Kulturni centar Novog Sada objavio je novu knjigu poznatog novosadskog pisca i muzičara Slobodana Tišme (Stara Pazova, 1946). Roman “Bernardijeva soba” sedma je knjiga ovog pisca koji se u mladosti bavio pisanjem poezije, konceptualnom umetnošću i rok muzikom (grupe Luna i La strada).

Junaci vaših knjiga često se uvlače u olupine automobila zaboravljenih na parkingu. To radi i Pišta Petrović, glavni junak “Bernardijeve sobe”. Uvlačenje u školjku merdžana – da li je to jedno od obeležja vaše poetike?
- Primetna je crta infantilizma, neodraslost na kojoj insistiram i do koje mi je veoma stalo. Odatle dolazi ta ljubav za automobile ili, bolje reći, za automobilčiće, a onda i za olupine, to jest školjke automobila. Automobil je pokretna kućica, on povezuje stanovanje sa lutanjem, što je kontraverza. Bezimeni u romanu “Quattro Stagioni” kaže na jednom mestu: “Nikada nisam imao stan, ali sam uvek imao auto.” Fenomenologija tog predmeta je zaista čudesna, ona je obeležila presudno čitav 20. vek. Automobil je doneo čoveku toliko radosti, ali i nesreće. On je metafora naše slobode, nezavisnosti od bilo čega, ali i usamljenosti i užasa.

Čovek je uljez

Olupina “mercedesa” centralno je mesto vašeg najnovijeg romana.
- Na jednom mestu u “Bernardijevoj sobi” Pišta Petrović kaže da je olupina “mercedesa” kao ljuska uskršnjeg jajeta, ljubičastoplave boje, dovoljno je čvrsta da se neko u nju skloni, ali i dovoljno porozna da se lako iz nje izađe. Školjka mu se jednog trenutka isprojektuje na auru, popne mu se na leđa, tako da ne može da je se oslobodi, postaje njegov telesni omotač. Pišta Petrović treba da se ispili iz tog jajeta, da razbije tu ljusku i da prhne iz nje kao kakav ptić, ali se to ne događa. Na kraju mu je tu ljusku neko ukrao, kao što se i on sam nastanio u njoj a da nije dobio dozvolu prethodnog vlasnika. Olupina ili ljuska predstavlja neko mesto, koje je svačije i ničije, čovek je uljez bilo gde da je, stranac je, ništa mu ne pripada.

Da li zbog toga priča o olupini postaje priča o telu?
- Za razliku od stana ili kuće, koji uvek imaju više prostorija, olupina je samo jedan integralni prostor i ona je kao takva bliska telu, ona je samo skrovište, nekakva rupa, tamnica, a moguće je poređenje i sa uterusom. P.P. je takođe nekada u mladosti vozio očevu “bubu” fenikscrvene boje, dakle, nagoveštena je mogućnost preporađanja, ali P.P. nema tu sreću pošto je on “poslednji čovek”, najprezreniji. On ne veruje u preobražaj, dakle, neće regresirati u bubu, ali neće se pretvoriti ni u neko više biće, on je to što jeste i tačka. Pošto je polno slabo izdiferenciran, slab je muškarac, pokušaće ipak da se pretvori u ženu, da tako izbegne bilo kakav polaritet, pošto smatra da ženskost i nije nikakav pol, ali neće ni to uspeti. Iako ta mogućnost preobražaja, ponavljam, postoji, ali ona je vertikalna.

Kako je Bernardo Bernardi, arhitekta i dizajner sa Korčule, dobio važno mesto u vašem romanu?
- Pišta Petrović i Bernardo Bernardi su antipodi. Sve što je Bernardo Bernardi, to Pišta Petrović nije. Na jednom mestu u romanu Pišta postavlja sam sebi pitanje: Šta bi bilo od ovog sveta kada bi svi bili kao ja? I u tom smislu on se interesuje za Bernardijevu biografiju, pokušava da sazna ko je on bio i otkriva da je bio veoma ugledan i uticajan čovek, da je dobio silna priznanja i nagrade, da je verovatno bio veoma bogat, i to se Pišti ništa ne sviđa, ali opet, poseduje taj njegov nameštaj, njegovu umetnost koju obožava. Ipak, njegova pronicljivost ga opominje na razliku, na uvažavanje Drugog i drugačijeg.

Interes i moć su bezimeni

Čini se da ste iz knjige u knjigu sve bliži autobiografiji?
- Uvek pišem u prvom licu jednine, to “ja” je uvek na delu, ustvari radi se o u-življavanju, tekst tako dobiva na sugestivnosti, na uverljivosti. Ali ko sam ja, ili ko je “ja”? Ja sam razlika, ja sam drugi. Ipak, i kada govorim u prvom licu, ja uvek nekog predstavljam, govorim u nečije ime, dakle bavim se politikom, a nema me, ne postojim. Kako to? Interes i moć su bezimeni. Ako neko pak misli da sam ja Pišta Petrović, grdno se vara. Činjenica je da su moji roditelji, to jest ja, posedovali taj nameštaj, ali sve ostalo je fikcija. Čak, moj odnos prema tom liku je prilično ambivalentan, ponekada mi je i odvratan, što i po psihoanalitičkoj teoriji ide u prilog sumnji. Tačno je i da sam u mladosti vozio očevu fenikscrvenu “bubu”, ali nisam nikada bio učesnik bilo kakvog saobraćajnog incidenta na Jadranskoj magistrali. Moj otac nije bio vojni lekar i moja majka nikada nije bila hipi i nije nas napustila i otišla da živi u komuni, na jugu Srbije.

Uz to, još uvek posedujete Bernardijev nameštaj!
- Taj nameštaj nisam nikome poklonio, imamo ga i dan-danas. Ali šta ja pričam? Na toj razlici biografije i autobiografije leži suština pisanja. Autobiografija je krivotvorenje biografije. Čim zinem da nešto kažem o sebi, lažem, pored najbolje namere da budem iskren. Šta podrazumevam pod autobiografijom? Da li je to ispričana lična istorija, ono što se sa mnom događalo u prostoru i vremenu, ono što je nazočno, ta laž o meni? U tom smislu, čak bi se moglo reći da je Bezimeni iz romana “Quattro Stagioni” mnogo saobrazniji i bliži mom spoljašnjem, realnom liku, nego Pišta Petrović. Ako autobiografiju shvatimo kao pisanje najsuštastvenije žudnje ili želje za samim sobom kao razlikom, onda sam se u “Bernardijevoj sobi” najviše približio tome: otkriti svoj pravi lik, svoje naličje. Moja prva prozna knjiga “Urvidek” je pak sva sačinjena od reminiscencija.

Tekst nas čita

Vaša naracija je razbijena, likovi su u obrisima... Ipak, čini se da što bliže prilazite “autobiografiji”, to naracija biva sve jasnija, preciznija i razumljivija?
- Pišući, ja stalno gradim, stvaram svoju autobiografiju, ustvari pokušavam da živim samu želju, zapravo tekst me želi, razlika me želi i otud ta uverljivost teksta. Jedino kada pišem ne traćim vreme. Ustvari, baš kad pišem najviše ga traćim, a kad dangubim onda ga baš i ne traćim. Tekst je uvek neka vrsta Roršahove mrlje. Pišući učitavamo. Ustvari, tekst nas čita. O tome je dosta razglabano u romanu “Quattro Stagioni”. U tom smislu, forma je nešto potpuno nepredvidljivo i uvek je nepravilna. Pišući, bavimo se otpacima koje kupimo sa smetlišta književnosti. Post-književnost se ne bavi istorijom ili svetom, nego sama sobom. Ne, ne bavi se čak ni sama sobom, nego svojom senkom, utvarom, svojom lešinom, pošto je književnost, kao i čitava umetnost, mrtva. Čitava umetnost je jedna ogromna deponija. Post-pisac je onaj koji čeprka po đubretu. Prepričavamo mitove u čijem središtu je naše žuđeno ja, bar nadamo se tome i ta nada ne sme nikada umreti, ali prepričavanje se već prilično izlizalo. Krivotvorimo u nadi da će se laž prometnuti u istinu. Iako, jastva, kao i Boga, nema. Najverovatnije.

Kada govorite o svom životu, kažete da ste “menjali maske”?
- Jeste! Na primer, “Urvidek”, koji je najviše baziran na iskustvu, tako je konstruisan. Imamo “prvo lice” koje je čas porodični čovek, čas danguba, čas ostareli operski pevač, neženja, čas faun u nekom šumarku na obali Dunava, čas kuvar, čas iznureni službenik osiguravajućeg društva, itd. Ali glas je uvek isti, “moj glas”, što ide u prilog tezi o večitom zastupanju, o predstavljanju drugog. Ja inače pišem “svoj govor”, tu neuhvatljivu himeru. Taj koji pripoveda samo navlači maske, prerušava se, ustvari uživljava se u njih. Kao živ stvor takođe sam menjao maske (u životu sam, inače, uvek bio samo danguba, ni jedan dan nisam bio u radnom odnosu), a što se tiče umetnosti, u mladosti sam bio pesnik, pa konceptualni umetnik, pa rok muzičar i na kraju prozni pisac. To menjanje maski u umetnosti, tj. preskakanje iz jednog medija u drugi je plodotvorno, iako nije baš probitačno. Smatra se da je to nešto neozbiljno. Ako si pisac, budi samo pisac. Većina pisaca me gleda kao nekog ko se pre svega bavio rokenrolom, ne shvataju me ozbiljno. I bolje! Ta predrasuda je još uvek kod nas veoma jaka.

Stranac u rođenom gradu

Kako izgleda vaš život kao književnika i muzičara u Novom Sadu, u Vojvodini?
- Ja sam pravi local operator. Živim u senci mog velikog prezimenjaka i sugrađanina Aleksandra, te gromade od pisca. Tako da se skoro i ne vidim, gradim se nevidljivim. Šalim se, ali to je veoma zgodna pozicija, ta pokrivenost, čak uživam u toj ulozi, u toj igri. Nedavno sam imao mali intervju na Radio Beogradu, najavili su me kao Aleksandra Tišmu, to mi se često događa. Ili ono često pitanje: A šta vam je Aleksandar Tišma? Iako, to je čista slučajnost i ne znači ništa, smešno je uopšte da se poredim sa njim, to što ja pišem nema apsolutno nikakve veze sa njegovom književnošću, moj Urvidek je nešto sasvim drugo od njegovog Novog Sada. Naravno, njegova specifična težina je mnogo, mnogo veća. Ali magijska moć imena je velika, a i predrasude su tu. Postoji samo jedan Tišma. Uostalom, on ima licencu na to prezime, kada se kaže Tišma, zna se o kome je reč. Nije to nešto preko čega se može tek tako preći.

Da li ste nekada razmišljali da uzmete pseudonim?
- Kada sam u mladosti počeo da objavljujem, iz tog razloga sam hteo da uzmem pseudonim, ali nisam se odlučio na taj korak zbog oca, uvredio bih ga, inače, on me jako podržavao u mojim literarnim nastojanjima. Možda je do kraja i umro kada je sedamdesetih godina shvatio da neće ništa biti od moje književne karijere. To ga je jako pogodilo. Kada sam se devedesetih godina vratio u književnost, opet sam hteo da menjam ime, ali me je od toga odgovorio veliki rapsod Miroslav Mandić, najveći živi lutajući umetnik. Inače, živim tako, u rođenom gradu, kao stranac. Imam neprijatelje. Ali svi ih imaju, pogotovo ako se bave nekim javnim poslom. Ali meni i ne treba ništa, novac mi ne treba, priznanja mi ne trebaju, ne robujem nikakvom komforu, vivere parvo, kako rekoše stari Latini. Jednostavno, ne bih mogao u tome da uživam, ovako je mnogo inspirativnije.

Živimo u doba agende. Kakvi su vaši planovi?
- Uvek sam živeo kao da mi je svaki dan poslednji, nisam nikada pravio nikakve planove, ništa nisam ozbiljno shvatao, recept za propast. Ne putujem, slušam uglavnom klasičnu muziku koja je najbolje sredstvo za rastvaranje ega, za prekidanje polemosa sa drugima ali i sa samim sobom, koji najčešće nije ništa drugo do neka vrsta resentimana, kuknjave, okrivljavanja drugih ljudi i na kraju samog sebe. Malo se i prošećem okolo. Naravno, u pisanje ulažem sve, iako ne znam zašto. Kada sam se devedesetih vratio u književnost, napravio sam veliku glupost, nisam trebao to da činim. Kada jednom zalupiš vrata...

Novi Sad je centralni toponim vaše književnosti. Čini se da i grad postaje neka vrsta koncepta, da se transformiše iz priče u priču...
- Novi Sad je Urvidek, ali Urvidek nije Novi Sad. Ili Đurvidek, takođe, nije Novi Sad, ali ni Urvidek. U najširem smislu, to je jedan prostor iskustva, i ne samo ličnog iskustva i iskušenja u krajnjoj liniji: tragovi raznih života bezimenih ljudi. Postoji arheologija, spuštanje u dublje nivoe gde obitavaju seni tih beznačajnih prilika, baštinika poezije. U “Urvideku” (inače, Urvidek nije nestao, samo je potonuo na kulisama večne večeri) postoji priča koja se zove “Nekoliko sitnih koraka u nazad” koja je najrečitiji primer ovoga. Mene ne interesuje javna istorija kojom su mnogi pisci često opsednuti; Novi Sad je mnogo puta bio tematizovan u tom smislu. Moj Urvidek je jedan relativno mali prostor, ali koji ima opasnu dubinu koja varira, nepostojana je, grad tone ili izranja, star je, odatle to “Ur”. Bezimeni, veliki ironičar iz “QS-a” tvrdi da je sve površina, da nema dubine, da je dubina iluzija, čak razvija tu fenomenologiju prostora koji je samo površina, dvodimenzionalan je. Predmeti su samo senke, utvare. Inače, to variranje imena grada je izraz moga raspoloženja, promenjivosti moje emocije, sadističke potrebe da imenujem. “Đurvidek” je ironičnije od “Urvidek”, “Šurvidek” je sarkastično.

Mića Vujičić

01.02.12 Lipar

Roman Bernardijeva soba možemo smatrati romanom ideja / romanom o ideji. Jedan od likova Tišminog romana kaže da ideja može biti bilo šta upotrebljivo; a ovde je pre svega reč o ideji samoj, njenom statusu i razvoju pojma ideje u umetnosti kroz vreme.

Gledamo na ovaj roman (jednim okom) kao na ilustraciju Židovog Kovača lažnog novca (ništa nije slučajno!!! – autor je nekad falsifikator) i Hakslijevog Kontrapunkta života kao nosioce teorije romana ideja. Žid polazi od toga da istine treba zameniti idejama, dok se junak romana, Pišta Petrović, upravo u životu ne vodi istinama već idejama, koje su takođe promenljive. Ideje su dvostruke, pored „primarnosti“ one imaju i svoju drugost, a o tome sve vreme govori Tišma. Sam pojam ideje je u istoriji civilizacije menjao značenje: od Platona, kod koga je ideja u vlasništvu boga – stupanj koji je ovde naznačen pričom o stolcu koji majstor ne može da reprodukuje jer je ideja tog stola u vlasništvu boga – umetnika; preko konceptualizma – oličenog u priči o mrtvom dizajneru neupotrebljivog nameštaja, Bernardu Bernardiju – estradnog imena koje već nagoveštava značaj estrade za umetnost i gde je ideja na pijedastalu s umetnikom, do njegove smrti, kada je degradira fabrikovani Ber nameštaj – umetničko delo oslobođeno ideje jer je ona u vlasti fabrikanta, a delo samo, koje je u veku svoje tehničke reprodukcije i kulturne industrije ogoljeno, stiče status robe. Jasno je da ta dijahrona linija prati put destrukcije vrednosti jedne temeljne kategorije na kojoj se zasniva ljudska misao. Haksli i Žid su na kompozicionom planu roman ideju zamislili kao muzikalizaciju romana. To objašnjava Tišmin podnaslov „za kontratenor i orkestar“ aludirajući na bahtinovsko višeglasje, polifoničnost u igri individualnog i kolektivnog glasa (umetnika i publike). Kako predstaviti tu dvostrukost ideja? Putem de(kon)struisanja najokorelijih ideja na kojima se baziraju najveće opozicije; zabluda na kojima počivaju stereotipi, procesa koji ugrožavaju savremeni individualizam i razliku. Te okorele ideje su ideje nasilja, pola, morala, estetike, umetnika (umetnosti) i umetničkih vrednosti, države i na njima bazirane opozicije unutra/spolja; muško/žensko; puno/prazno; vredno/jeftino; lepo/ružno; mesto/ne-mesto; margina/centar; javno/ tajno; privatno/javno; prisustvo/odsustvo... Jasno je da je metoda koju pri tom sledi Tišma poststrukturalizam.

Svaki doživljaj, gest, misao junaka Pište Petrovića (koji ni/je ništa, gde mu se dede identitet ?) shvatamo kao ideju pretvorenu u događaj. Kada Pišta želi da promeni pol, ne treba da ga seciramo pomoću psihoanalitičkog pristupa junaku, već da ga vidimo kao subjekt koji dekonstruiše ideju pola, sagledavajući u sebi prisustvo onog drugog pola. Pišta je (zlo)upotrebljen. Kao što ga u priči iskorišćavaju sustanari (paraziti), tako ga zloupotrebljava i autor – on je samo tu da pokaže hod po Teoriji, on je sam kolaž ideja – konceptualna konstrukcija, nikako junak već konstrukt (i to nedovršeni). Kao što je roman savršena simulacija romana a zapravo je udžbenik razvoja pojma ideje, ali i ovaploćenje vrhunskih zahteva dekonstrukcije: zahteva o teoriji kao eseju i nauci kao igri. Konstrukt Pišta je lirski subjekat jer izlučuje svoju unutrašnjost, govori u prvom licu i asocijativno niže motive svoje privatne literature date u metaforama i alegorijama. Čista poezija. Ne reče li Tišma nedavno, u jednom intervjuu, da nema romana bez poezije? Ne daje li ta liričnost nekakav privid života subjektu?

Ideja statusa umetničkog dela ovde je data kroz priču o „BER“ sobi, falsifikatu ideje umetnički dizajniranog (originalnog) nameštaja nekog eminentnog dizajnera Bernardija. Fenomen „falsifikata na traci“ preispituju još Adorno, Benjamin, Vorhol; falsifikat se u umetničkom smislu osuđuje, on nastaje zbog prodaje, ali ako umetničko delo svedemo na njegovu cenu, ne degradiramo li ga onda na puku robu? Falsifikat se u masovnoj „kulturi“ (od onih koji njime upravljaju) ne osuđuje jer on omogućava velikom broju konzumenata da žive u simuliranom estetskom zadovoljstvu. Zato je falsifikovani novac – (dat Pišti za falsifikat nameštaja) jedino sredstvo plaćanja. Ono što „nema vrednost“ ne može se platiti realnom ekonomskom vrednošću. Falsifikat sobe, kao i olupina mercedesa su co(merc), komercijalno smeće, artefakti koji nas navode na razmišljanje o suštini umetnosti (da li je ona na buvljaku, polemisaćemo sa Anđelom Mekrobi). Raspeće, („Skupo zadovoljstvo, jevtina patnja„ simulacija nemogućeg,) svedoči da u veku tehničke reprodukcije nema umetničkog dela koje nije za prodaju, da se vrednost ne meri originalnošću, da su čak aksiološke premise potpuno nebitne, da se ideja prodaje. Pišta odlazi u komunu (umetnost je izolovana, ali ne u oazu koja isključuje urbano; granice urbano/ruralno, koje je Pišta imao u glavi su ukinute) u zgradu imenom ESTETIKA na koju upućuje raznobojna neonska reklama i svraća turiste na porciju „umetnosti i skupocenog nezaboravnog umetničkog doživljaja“. Mi bismo taj „hram Kulture“ samo preciznije imenovali TRANSESTETIKOM, koju obeležava preterivanje, udruženo s nakaznošću tehnički i medicinski doteranog tela, kome je taj „savršeni višak“ zapravo ono što ga čini transformiranim i trans-lepim. Šta sve nismo spremni da platimo za simulaciju božanskog doživljaja pa makar to bila i patnja. Iskušavamo granice ideje, prešli smo granice ukusa. Kako se estetika komercijalno svela na lepo, tri gracije, njene milosnice, ljupkost, Dražesnost i Elegancija su Pištini egzekutori, pa se poput Jozefa K. ni P. se ne opire, završava u paradoksu centriranja. Njegov rasuti svet je srušen, jer je on sve vreme tražio neki novi red i poredak stvari, ali neki koji nije zasnovan na kontroli i diktatu centra moći. Kakav on to centar traži? Da li je on moguć? Pišta je dekonstruisano biće (pol mu je dvojak, nutrinu-povraćku je ispovraćao u šumi i ukinuo granicu unutra/ spolja; marginalac je koji polaže pravo na razliku; hoda po tragovima, rekostruiše prošlo u buduće...). On završava na strelištu gde ga ponovo uče da centrira, gađa u centar mete, vraćaju ga u sferični model sveta; red, kanon, „Pogađati u centar, to! Ono što mi je oduvek nedostajalo“ (Tišma 2011: 112), autoironičan je P. Jer, on to još uvek ne zna, to nije centar kakav je osmislio, iako je umetnički centar – a svaki u svojoj prirodi ima i nasilje – to ne možemo prevideti. Ali istovremeno Pišta pomera granice Teorije; uključujući u sebe dru-gost teorijskih sistema. on ne isključuje prethodne logične, sferične, linearne naučno-teorijske metodologije već ih usisava u svoju prazninu jer je ovo današnje vreme vreme punjenja i pražnjenja subjekta/ objekta (umetnika/kese). Taj nedogledni „potrošački“ proces odlaže spoznaje, konačnosti, istine, kao što se odlaže Pištino uzimanje beležnice s dna kasete u mercedesu. Zašto? Zato što je teško suočiti se s belinom, prazninom i zato što Pišta zna da jedne istine, koja bi poremetila njegovu uobrazilju o crvenokosoj ili maloj crnoj devojci nema. Tekst se opire, a istovremeno traži učitavanja, punoća praznine male ružičaste beležnice zove na novi umetnički čin punjenja. I Pišta se u njega upušta.

Uloga jezičkih igara u romanu je višestruka. Tišma se poigrava anagramskim, što imenima likova, što toposima poput Đurvideka i Agrama (staro nemačko ime Zagreba – Za-greb – za-grob). Ta navodna veza s aktuelnim likovima i toposima je samo element romana s ključem koji nas zavodi u čitanju na pomisao da je reč o društvenoj osnovi i romanu kao nadogradnji stvarnosti. To je jednostavno ironisanje dnevno političkog kao nebitnog u odnosu na idejno kao stvarno važno. Teže jezičke igre (kao vnutra ili merc edes) otključavaju teorijska polazišta za čitanje romana. U ovom slučaju to je priča o punoći i praznini, o spolja i unutra i o umetnosti co-merc-ijale. Na igri rečima je zasnovana i osnovna ideja romana, priča o odnosu originala i falsifikata, (Ber)nardijeva soba je prevara. Njen višak je mašina (kao Hal u odiseji) koja ima moć da dehumanizuje originalno umetničko delo u reprodukciju – co-merc. U tom smislu se možemo zapitati i da li uopšte ima umetnosti koja nije reciklirana? Da li je, možda, i ovaj roman reciklaža raznorodnog, već upotrebljenog umetničko-filozofsko-ideološkog materijala?

Samo telo (kao estetski predmet) ima dvostruki status. Telo kao nepodnošljiva izvanjkost je telo koje nosi odlike polnosti i tako zarobljava svog vlasnika, odriče mu pravo na ono Drugo! Zato Pišta hoće da ga rekonstruište u ono drugo. Telo je oklop, ljuska (kao i mercedesova olupina) za unutrašnjost koju svi doživljavamo kao suštinu. Ali ta suština može da bude i bezvredna, obična povraćka, svarena sadržina kese koju smo jutros doručkovali, dok ambalaža (u ovom slučaju telo) može da ima višu vrednost kada se pojavi u ulozi [unutra]. U tom slučaju kaput je ljuska, oklop, a telo je vrednost.

Pištin odnos sa ocem navodno ide u prilog priči o mladalačkom opiranju da se njegov rasuti svet svede na očevu (vojničku) disciplinu, („dok sam ja klateći se na prednjem sedištu iskušavao ravnotežu koju je otac sigurno održavao“ (Tišma 2011: 15)). U detinjstvu se igrao tom ravnotežom, uljuljkan i siguran (Očeva svemoguća ruka ju je održavala; Kasnije, izbačen iz ravnoteže, luta bezglavo krećući se haotično, želi da se na neki originalniji način, nostalgično (ali i teorijski sveobuhvatno) u nju vrati. Nema ovde ni traga o izlizanoj temi sukoba generacija, reč je o nečemu sasvim drugom. Ravnoteža, za nekakvo iole sigurno tlo pod nogama će mu se ponuditi na strelištu, kakva-takva ali ravnoteža, onakva kakva je jedino moguća u životu kakav živi i gde ga živi. Naravno da se kroz ovaj odnos može čitati i ideološka priča o očevoj Jugoslaviji koja je simulirala model kruga, svesno ignorišući postojanje više centara (glavnih gradova republika), koji su ipak, naposletku, ostali centri samo svojih mikro jedinica. Dok je otac vozio, Pišta, kao i svi mi dok su nas „vozili“ bili smo uljuljkani u ideji te utopističke države, a kada smo mi uzeli volan, od kruga-države je ostala samo meta. Ta meta je Pištin paradoks. Iako je sada sve jasno, da je kroz život tražio svoj uređeni svet, svoj identitet, svoju ideju, svoj smisao kome su ga učili, i uvideo da tog smisla i ideje te države više nema, došao je do naredne nepoznanice: tek sada vidi nepodnošljivost neizvesnosti i nepoznanice novog modela koje ga plaše. Tek sada u svojoj spoznaji vidi da o budućem ništa ne zna. Ovako možemo razumeti zašto u Pištinom nasleđenom stanu (Jugoslaviji) žive različiti profili ljudi. Budući da junak ne poznaje očeve mehanizme vladanja kroz diskurs discipline i sile, njihov suživot se zasniva na međusobnom ignorisanju i trpljenju, koje se podnosi jer je objedinjeno idejom zajedništva, bratstva i jedinstva i zajedničkog modela sferične države ali sa više središta. Kako je sam takav model fizički neodrživ, on se neminovno rasprskava, a Pišta traži svoje udomljenje u olupini, državi-mercedesu, koji od „starog sjaja“ ima samo ime i ljušturu. Za njega je ta olupina njegov centar, njegova država, središte koje ga drži u iluziji. Kada i ono volšebno nestane, red je na strelište. Od očevog vojničkog poziva preživelo je strelište, maskirano u primamljivu porformans ideju, ali ponovo samo jedna u nizu iluzija koje čine Pištin život.

I na kraju stoji otvoreno pitanje: možemo li ovo Pištino traganje za metodom – (da li da ostane rasut i rasredišten, kao što je bio ili da se u očaju centrira (možda poštujući akademski diskurs) i vrati se logocentrizmu) da ignorišemo i čitamo roman kao fikciju o Đurvidečkom marginalcu koji svoj život (i stan) daje u prilog hegelovsko-adornovskoj priči o razbijanju opozicje privatno/javno.

Svetlana M. Rajičić Perić

29.01.12 Politika

„Bernardijeva soba” je nesvakidašnje delo jasnog koncepta i formalno do kraja čisto izvedene ideje koja, paradoksalno, afirmiše sve ono što 21. vek dezavuiše: estetsko i umetničko kao vrhovnu vrednost, usamljenost i skrivenost od javnosti, humanizam i odricanje od moći, prestiža, politike, nametljivosti i egoizma svake vrste. Izbegavanje tehnološkog i civilizacijskog komfora potrošačkog društva, svih ovovremenih blagodeti koje se tako lako pretvaraju u zamke za lov na homosapijensa.
„Bernardijeva soba” je nastala na osnovu jedne priče prethodno objavljene u dvojezičnom (mađarsko/srpskom) časopisu „Simposion” čija su tema bile automobilske olupine. Roman je iz priče o auto-otpadu prerastao u priču o društvenom otpad(nik)u, Pišti Petroviću. U glavnim crtama i ovaj roman nastavlja osnovne poetičke linije Slobodana Tišme, a to je insistiranje na bartovskom uživanju u kategorijama estetskog i umetničkog, na afirmaciji „slabog subjekta” i koncepta humanizma radi otkrivanja opštih vrednosti koje se iz estetskog prelivaju u sferu svakodnevnog kao čin jedne više pravde: spajanja univerzuma sa ljudskošću.
Odricanje od „volje za moć” ugrađeno je u same temelje Tišmine poetike i njega prati potpuno osvešćeni stav da je svako pisanje ideološko, da zagovara izvesne ideje, „politiku”, ali da ta zaokupljenost sopstvenim značajem previđa postojanje univerzuma. Proživljavajući jedan konceptualni život koji zbog toga nije ništa manje iskren, Slobodan Tišma posredno pokazuje da borba za moć i težnja ka perfekciji vode egoističnoj zaokupljenosti sobom.
Da su opsednutost tehnikom, politikom, dnevnim tračevima, civilizacijskim progresom ono što udaljava od ljudskosti i da joj se jedino umetnost približava. Otuda su i njegovi junaci „slabi subjekti”, uslovni „besposličari”, nenametljivi ljudi, umetnici i/ili zaljubljenici u umetnost neodređene polnosti, nedefinisanih ciljeva. Otuda i utisak lakoće Tišmine rečenice, jednostavnosti fabule, nepretencioznosti ideja. Ali, utisak je često varljiv i ono što nazivamo lakoćom stila, kod Tišme je ritmična rečenica sa muzičkom potkom koja vrludajući kroz realistički diskurs iznedri neobičnu asocijativnost.
Izbegavanje jasne žanrovske određenosti, odricanje od perfektne kompozicije i drugih literarnih, zanatskih zakonitosti, sve su to odrednice same Tišmine poetički zacrtane želje da se kroz umetnika prozire ljudska nesavršenost i grešnost, a ne tehnicistička perfekcija. Metafora Okeana je u romanu možda najjasniji trag onoga za čime Tišma traga insistirajući na približavanju ljudskosti i umetnosti, koji predstavljaju dva od tri temelja, uporišta njegove umetničke piramide. Do trećeg, spajanja sa univerzumom (Okeanom), stiže se poštujući dva prethodno pomenuta principa.
Tražeći smisao kroz povlačenje iz sveta realnosti u svojevrsni limb, u neodređenu egzistenciju bez jasnih granica individualnosti, u potragu koja se očituje više u obrisima lutanja i odricanja od svake jasne akcije, Tišmin junak teži jednoj vrsti budističkog ideala nečinjenja. Odricanje od moći, od istorije i politike, izbegavanje suočavanja, skromno bivstvovanje, nenametljiva egzistencija bez udobnosti i lažnog sjaja prolaznosti, a pre svega uživanje u umetnosti, sve su to putevi što vode ka dosezanju Okeana, ka istinskom doživljaju univerzuma.
Alhemičarski i homeopatski princip „manje je više”, toliko različit od svega aktuelnog u svetu liberalnog kapitalizma, potrošačkog načina života, nadmenosti tehnološkog progresa i bespomoćnosti života bez marketinga, postao je praktično nemoguć, irealan. Činjenica da je zagovornik tog principa dobio nagradu i došao u žižu javnosti donela je ohrabrenje i optimizam kakvom gotovo da se više nismo ni nadali. Godina je 2012, smak sveta je blizu, lepo je razmišljati da će to možda samo biti smak sveta kakvog smo do sada poznavali. Ovo je godina Slobodana Tišme, ako je verovati prvim znacima, nastupiće promene, ući ćemo u eru ljudskosti.

Jasmina Vrbavac

15.10.11 e-novine.com

Po filozofskoj dubini, po prihvatanju nemoći, po snazi slike, Bernardijeva soba je vrhunsko delo umetnosti i kao takvo verovatno van domašaja velikog broja čitalaca, uprkos svojoj dostupnosti jer je u pitanju delo koje se mehanički reprodukuje (Pištin omiljeni citat iz Benjamina). Ovaj roman će ostati tamo gde i želi da bude, tamo gde mu je i prirodno mesto – putokaz pravog smera na margini jedne zalutale književnosti
U svakoj književnosti postoje nesavršene, ipak veoma dragocene knjige, za koje znate da su mogle biti i bolje izvedene, ali takođe ste svesni da bi svaka dodatna dorada narušila njihov izgled i ugled. Naravno, uvek je moguće reći za svaku knjigu da je mogla biti i bolja, da u njoj postoje pasusi koji imaju mana, ali kada dođe do one svesti o “skladu nesklada nesavršenih ljudi” spremni ste da okrenete slepo oko i da zanemarite očigledne mane.
Jedna od ovakvih velelepnih ruševina je i novi roman Slobodana Tišme Bernardijeva soba (KCNS, 2011). Namerno sam upotrebio ovaj arhitektonski oksimoron jer ima veze sa onim o čemu se govori u romanu. Ipak, za početak da se osvrnem na mane ove knjige. Ona je slabo struktuirana. Ima prilično banalnu priču koju i sam autor prepričava u poglavlju namenjenom nestrpljivima, ali ona zapravo nije važna. Na mestima na kojima Tišma pokušava da joj prida na važnosti roman gubi na kavalitetu. Takođe, u tekstu postoji i jedno sasvim suvišno poglavlje bez kojeg roman radi sasvim dobro, a koje je i autoru bilo beznačajno, što se dobro vidi i po tome što ga autor uopšte ne pominje u sažetku romana. Tekst se naravno mogao i više brusiti, pa i kratiti, neke stvari su ostale nedorečene, na primer okeanska metafora koja je preuzeta od Jovice Aćina, priče započete pa nastavljene, ali, ponavljam, to romanu ne samo da ne oduzima ništa, već mu daje i dodatnu draž jer čitalac ima priliku da vidi kako se iz gomile tekstualnog nanosa uzdiže nešto jedinstveno i neponovljivo, nešto čega u ovdašnjoj književnosti retko ima, jedna autentična koncepcija - ako hoćete, književna egzistencija, u momentima dostojna Kafke.
Egzistencija je svakako ono najlepše u Bernardijevoj sobi. Naime, lik protagoniste i pripovedača Pište Petrovića je ono što ovaj roman čini tako posebnim, tako jedinstvenim. Njegova odluka o tome da ne učestvuje u životu, njegov odlazak i napuštanje svega materijalnog iako je materijalnim opčinjen (nameštaj, automobili), njegova spremnost da se suoči sa sopstvenom ništavnošću, njegovo kajanje što je možda u jednom trenutku sa-učestvovao u jednoj mogućoj smrti, zatim njegov jezik koji je jednako nemoćan kao i njegova polnost, na koncu njegovo nesnalaženje u stvarnosti i čekanje na izbavljenje koje stiže u vidu majke, sve je to ono što nepogrešivo podseća na Kafku, no to je i jedna dosledna filozofija kakva se retko viđa u savremenom romanu u Srbiji, ali i u regionu.
Pored Jovice Aćina i njegovog Ušća okeana, postoji još jedna knjiga na koju Tišmin roman neobično podseća – to je roman Petko ili Limbovi Pacifika Mišela Turnijea. Francuski autor je u svom delu parafrazirao i do paroksizma doveo Robinzona Krusoa koji, nesrećnim slučajem izbačen na pusto ostrvo i lišen svih blagodeti civilizacije, postaje sasvim drugačiji oblik života. Tako je i kod Tišme. Njegov Pišta doduše ne biva odbačen, on aktivno i svesno odbacuje civilizaciju kojoj se divi i postaje nešto izvan i iznad nje. Čin odbacivanja jeste čin uzdizanja, jeste, ako ćemo pravo, čist umetnički čin. To je nešto što će ga, naposletku, kroz parafrazu obreda krštenja kroz koji prolazi ulazeći u komunu u kojoj njegova majka živi, ali i kroz parafrazu razapinjanja koja je takođe deo inicijacije - pretvoriti u drugačijeg, zadovoljnog čoveka koji će moći da živi u skladu sa sopstvenom problematičnom seksualnošću i u skladu sa nagonima. Na neki način, Pišta Petrović će se na svom putovanju, kroz svoje obrazovanje vraćati sve dalje u prošlost, do tačke ponovnog rođenja, do tačke u kojoj će opet moći da oseti čari igre, što je predstavljeno njegovim odlaskom u streljanu. U tom smislu, Bernardijeva soba je svojevrsni Bildungsroman, ali u smeru suprotnom kazaljki na satu. Putovanje napred kroz vreme jeste mentalno putovanje unazad, ka primalnom i Stvarnom, ka potpunoj slobodi.
Tišmina knjiga jeste eksperiment, jeste alternativa, ona se nastavlja na ono što je radio i kao umetnik i kao muzičar, ali se dodiruje i saživljava i sa tekstovima Žarka Radakovića, performansima Raše Todosijevića ili Ere Milivojevića. Ona pokazuje gde su granice pripovedanja, pošto je to mesto na kojem sa sama nalazi. Ona filozofski pokazuje gde su granice života jer je u njegovom narativu i život doveden do samog ruba, do gotove propasti – Pišta biva izbačen iz stana, a zatim završava u zatvoru. Ipak, da ne bude zabune, Tišmin junak ne regresira, on svesno odlazi preko. Majčin čin spašavanja nema frojdijansku konotaciju, već pre svega geteovsku, odnosno faustovsku. Drugim rečima, Pištu ne spašava majka za kojom on potajno žudi, već ga, kao i Fausta, spašava eben weiblich, večno žensko, ono što bismo mogli nazvati kreativnim principom, principom Života.
Po filozofskoj dubini, po prihvatanju nemoći, po snazi slike, Bernardijeva soba je vrhunsko delo umetnosti i kao takvo verovatno van domašaja velikog broja čitalaca, uprkos svojoj dostupnosti jer je u pitanju delo koje se mehanički reprodukuje (Pištin omiljeni citat iz Benjamina). Ovaj roman će ostati tamo gde i želi da bude, tamo gde mu je i prirodno mesto – putokaz pravog smera na margini jedne zalutale književnosti.

Vladimir Arsenić

01.09.11 Vreme

Odjednom, creva su mi proradila, morao sam da požurim u stan. Kada sam se popeo gore, ve-ce je bio zauzet, onaj debeli je bio unutra. Bio sam strahovito ljut. Rekao sam mu da požuri, da ne mogu da izdržim, na šta mi je on odvratio da se strpim. Počeo sam da lupam po vratima, ali on nije mario. Setio sam se kupatila, tamo je bila još jedna klozetska šolja, ali i kupatilo je bilo zauzeto. Trčao sam od ve-cea do kupatila, nekoliko puta, ali ništa nije vredelo. Ukenjao sam se, ne sasvim, ali pustio sam malo u gaće, tako mi je bilo lakše. Zbilja žalosno, u rođenom stanu. Ali ja nisam bio gazda, nikome nisam ulivao respekt, niko me nije uzimao ozbiljno.
Kao da je zbirkom priča Urvidek iz 2005. (v. "Vreme" br. 760) "pod stare dane" započeo sasvim novi i sasvim plodan literarni život, Slobodan Tišma – jedna od nezaobilaznih ličnosti novosadske likovno-muzičko-književne avangardne scene još od ranih sedamdesetih – od tada ispisuje kriptonovosadski, to jest "urvidečki" prozni triptih koji ga, možda za mnoge i neočekivano (naročito za poslovično arogantne i neupućene), više nego solidno pozicionira na onoj poluimaginarnoj mapi savremene srpske proze, onoj koja bi imala detektovati i reflektovati samo ono vredno, ono novo, ono drugačije... Naime, prvo ta knjiga, a potom i roman Quatro Staggioni (v. "Vreme" br. 986) do tada nekako odveć skrajnutog i samozatajnog Tišmu su, u izvesnom smislu, po prvi put učinile jače "vidljivim" u svetu "relevantne" proze srpskog jezika, a da pri tome sam pisac nije ni na koji način izneverio svoj osebujan glas. A ovde govorimo o onoj vrsti osebujnosti i autentičnosti – sasvim po strani od svakog izveštačenog i napornog prenemaganja wannabe avangardista & undergroundista bilo koje fele i pasmine... – koja je do te mere neodvojiv deo autorskog sveta da Slobodan Tišma, sve i kad bi hteo – a teško da bi hteo – ne bi mogao da je se odrekne... Prostije rečeno, prozni tekst Slobodana Tišme, uzmete li bilo koju njegovu stranicu u ruke, prepoznaćete i ako ne vidite ime autora štiva koje vam se našlo u ruci. Ono što tu tekstualnost možda prevashodno određuje jeste radikalno pesnički pristup proznom tekstu i vaskolikom "radu u jeziku" i njegova nesputana asocijativnost i anarhoidna zaigranost, na neki začudan i začuđujući način kombinovana sa stanovitom lo-fi skromnošću pripovedačkog subjekta trajno i opsesivno sklonog "miniranju" svakog svog potencijalno tvrđeg iskaza koji mu zamiriše na inherentnu autoritarnost tzv. zdravorazumskog diskursa, dakle, subjekta koji se više od svega grozi bilo kakvih Velikih Reči, Priča i Događaja. Zato se u njegovim prozama, na jednom nivou, uglavnom "ne dešava ništa", ma koliko na onim ostalim nivoima sve vrvelo od malih, poganih egzistencijalnih drama...
Tišmini "noseći" junaci takvi su da njima nekako i ne može da se "dogodi" bilo šta senzacionalno (a još manje oni mogu da se dogode bilo kome ili čemu) mada preko njih uredno prolaze i šleperi i tenkovi pomahnitale Istorije, reže politički režimi, kevću umetničke i medijske huljice, obrušavaju se na njih svakovrsne intimne katastrofe... Tako je i u najnovijem, kratkom Tišminom romanu Bernardijeva soba. Njegov je narator Pišta Petrović karakteristično tišminski pasivni iliti "slabi subjekt", lik koji zapravo teži svojevrsnom socijalnom samoutrnuću, skoro totalnoj nevidljivosti za radare "društva", od kojeg ionako ne očekuje ništa i u čijim muškim, odviše muškim igrama moći ne sudeluje. Pišta je Petrović neuspeli student raznih umetnosti, neostvareni umetnik, po standardnim merilima nedefinisana egzistencija, jedna od za svet njegovih proza karakterističnih "fluidnih" persona koje vegetiraju na margini Velikih Priča, ne želeći da se dislociraju odatle, mada to nikako ne znači da neće biti prisilno deložirani, i to napolje, preko ruba egzistencije, pa na koncu i Priče same... Baš kao što će i Pišta biti deložiran iz vojnog stana, u nekadašnjem vlasništvu njegovog oca koji je pak, posle raspada zemlje "ostao na drugoj strani". No, biće to samo finale, do kojeg treba da se dogodi svašta. Pišta će ionako u tom stanu, bežeći od ispraznosti i samoće i "glumeći frajera" okupiti ekipu gradskih poluumetnika, propalih političara i svakovrsnih drugih zgubidana, koji će ga polako istiskivati odande, sve dok se ne odluči da se useli u olupinu automobila parkiranog pred njegovom limanskom zgradom. U tom limenom "telu, oklopu" zapravo započinje Piština priča, sastavljena od fragmenata snovitih događaja koji se jesu ili nisu odigrali (poput saobraćajne nesreće u kojoj, Pištinom posrednom krivicom, gine nepoznata devojka), i od krhotina nejasnih, nedorečenih uspomena na bivši život pod sumnjivo zaštitničkim okriljem razvaljene države i rasturene porodice (otac u Splitu, majka u hipi komuni negde na jugu Srbije...), od kojeg nije ostalo ništa doli jednog stana koji samo što mu nije oduzet, i u njemu navodno jako vrednog nameštaja, kreacije čuvenog umetnika Bernarda Bernardija, koji međutim možda i nije Bernardo, a i taj nameštaj možda i nije tako vredan i tako njegov...
U poređenju s prethodnim romanom, Bernardijeva soba gotovo da je "klasičan" roman linearne naracije, ali to treba prihvatiti krajnje uslovno, jer kod Slobodana Tišme malo je toga u goloj "priči" a mnogo u jeziku i, kako se ono kaže, atmosferi kojom njegova proza zrači. Zanimljivo, Tišma ponavlja jedan uspeli trik iz prethodne knjige, to jest, na kraju romana nalazi se poglavlje pisano "samo za veoma nestrpljive" u kojem autor zapravo sasvim precizno prepričava sopstveni roman, sažima njegovu "radnju" na nekoliko strana! I tu vidimo čaroliju jezika na delu: zaista je dovoljno pročitati to kratko poglavlje i znaćete sve bitno o tome "o čemu se radi" u Bernardijevoj sobi. A opet, to je savršeno nevažno i time ne dobijate baš ništa, jer se sve bitno nalazi na onih prethodnih stotinak stranica. A šta je to bitno? Pa, recimo to ovako: umetnički vrlo upečatljivo ostvarena slika trajnog raspadanja jednog "čvrstog" sveta u kojem smo imali proživeti svoje živote, a od kojeg nije ostalo ništa. Kao ni od bilo kojeg drugog sveta, jer Tišma u te Velike Svetove ionako ne veruje; radije se priklanja zagrcnutim solilokvijima svojih "slabih subjekata" koji žive jednu donju stranu stvarnosti. Za šta je, bogme, potrebna povelika hrabrost, bilo da ste Pišta Petrović ili Slobodan Tišma.

teofil pančić

11.08.11 NIN

Glavni junak novog romana Slobodana Tišme ima problem s prostorom.
Baš kao u Kafkinoj prozi koja prikazuje svetove u kojima je prostor beskrajno deljiv (hodnici i prostorije neprekidno se umnožavaju) - pripovedač romana „Bernardijeva soba“ pokušava da pronađe tačku na kojoj bi se presekle koordinate vremena i mesta. Ali, baš kao što se Jozef K. muči da pojmi unutrašnju logiku bekrajnih hodnika i tavana po kojima se kreće - kako je to zapisao jedan esejista, pišući o Kafki - tako i Tišmin Pišta Petrović ne zna da li bi bilo bolje da beži, ili, ipak, još dublje prodre u prostor, ne bi li pronašao svoje mesto, smisao i identitet.
Novosadski pisac Slobodan Tišma (1946), jedan od najboljih savremenih domaćih pripovedača, izabrao je opciju u kojoj glavni junak neprekidno teži da otvori prostor. Na kom frontu se vodi takva borba nagoveštava naslov prvog poglavlja „U ljusci“, posle kog se prvi put oglašava narator. „Telo. Oklop. Oklop čega? Praznina, jeka?“
Ne bi li se snašao u ekspanzivnom prostoru koji za sobom povlači beskrajno lutanje, okretanje u krug i odsustvo cilja - glavni junak „Bernardijeve sobe“ neprekidno pokušava da skine sa sebe svaku vrstu ljuske, omotača, oklopa. Pre svega, on pokušava da promeni pol u poglavlju koje ljudsko telo predstavlja kao nekakvu vrstu zatvora, a posle pokušaja bekstva iz samog sebe, napušta stan u kome je živeo i čini nešto već prepoznatljivo kad je o Tišminim junacima reč. Zavlači se u olupinu automobila ostavljenog na parkingu. U školjci zaboravnjenog mercedesa, Pišta Petrović zamišlja da je na velikom talasu ledenog Okeana, dok liže slani volan merdžana koji je nekada kružio jadranskim magistralama.
Između života u stanu i sanjarenja u olupini stvara se kontrast koji govori u prilog potrebi otvaranja prostora. Stan nasleđen od strogog oca, vojnog lekara koji je jednom prilikom presekao sabljom sto na pola (i majke koja je otišla da živi sa hipicima) - postao je svratište u kome žive propali političari koji neprekidno diskutuju sa ljudima bez prenoćišta koji su slučajno svratili. U kafkijanskoj atmosferi koja na fantastičan način odslikava opštu društvenu konfuziju, Pišta Petrović prepozaje kao svoj jedino nameštaj, rad čuvenog dizajnera Bernarda Bernardija.
Bernardijeve komade pokriva belim plahtama, zaključava u posebnoj sobi i seća ih se čak i kada leži pored njih. Poput Kamijevog Mersoa koji tvrdi da bi čovek koji je živeo samo jedan dan na slobodi, mogao živeti stotinu godina u zatvoru od tih sećanja - Tišmin junak hrani se uspomenama i maštanjima. Nakon jedne takve večernje maštarije, kad zamišlja sebe na velikom talasu ledenog Okeana, pred nama je jedan od ključeva za rešavanje enigme snalaženja u beskraju. „Kada sam posle otišao u stan, osećao sam stalno kao da sam v lupini, ta tamnoljubičasta školjka mi se popela na leđa, uneo sam je u sobu“, zapisuje Tišma. „Olupina je zapremila čitav prostor, tako da je i sav nameštaj bio u njoj.“ No, ubrzo je pokušao da izađe i iz te ljušture, ali nemogućnost da se izađe iz jajeta, izazvala je paniku.
Priča o prostoru podrazumeva prag i vrata kao neizostavne motive. U „Bernardijevoj sobi“ vrata su uvek pritvorena, jer je glavni junak klaustrofobičan (ništa lakše nije ni kad se nađe na otvorenom prostoru). Jedno od najboljih mesta u ovom odličnom romanu jeste ono kad pripovedač zamoli čoveka, koji pretura po kontejnerima, da prenesu do olupine vrata koje je novi vlasnik njegovog nekadašnjeg stana upravo bio skinuo. („Ležao sam u olupini kao u čamcu, na vratima na kojima je još stajalo očevo ime. Kao da sam ležao na njegovom grobu, nisam bio ni svestan toga.“ )
Ispružen u školjci mercedesa, na tim kućnim vratima koja je zbog zime postavio ispod sebe, iako fizički praktično ne mrda s mesta, Pišta Petrović uporno traga za pravim mestom na kome bi se skrasio, sve dok ga, na kraju romana, ne razapnu na krst. Zapravo, u priči o lutanju po beskonačnom Okeanu, uspomenama, smislu, odrastanju, identitetu... - pisac pronalazi izlaz za svog junaka tek na tom mestu. Kada ga, kako kaže, razapne prostorno-vremenskim beskrajem.

Mića Vujičić