Balša Brković je rođen 25. aprila 1966. u Podgorici. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti.
Objavio je pet knjiga poezije, Konji jedu breskve (Pegaz, Beograd, 1985), Filip boje srebra (CDNK, Podgorica, 1991), Rt Svete Marije (Aurora, Zagreb, 1993), Contrapposto (Dignitas, Cetinje, 1998) i Dvojenje (DUKS, Podgorica, 2001); knjigu priča Berlinski krug (Prosveta, Beograd, 2008) i dva romana, Privatna galerija (Durieux, Zagreb, 2002), koji je doživeo četiri izdanja u preko 20.000 primeraka i Paranoja u Podgorici (Vijesti, Podgorica, 2010), apsolutni hit godine u Crnoj Gori.
Roman Paranoja u Podgorici je od jula do septembra 2010. prodat u preko deset hiljada primeraka. Prevodi romana Privatna galerija objavljeni su u Češkoj (2007), Sloveniji (2006) i Albaniji (2007). Privatna galerija je u Monitorovoj anketi proglašena kulturnim događajem godine u Crnoj Gori 2002. godine. Za ovaj roman Brković je dobio nagradu “Miroslavljevo jevanđelje” za najbolju knjigu proze u Srbiji i Crnoj Gori 2001–2003. Isti roman bio je nominovan u najuži izbor (4 knjige) za prestižnu tuzlansku nagradu “Meša Selimović” za najbolji roman na ex-yu prostoru u 2002. godini. U anketi beogradskog "Blica", Privatna galerija je uvrštena na listu deset najboljih postmodernističkih romana u Srbiji i Crnoj Gori.
Pored poezije, Balša Brković objavljuje prozu i esejistiku. Bavi se i pozorišnom kritikom, kao i istorijom i idejama anarhizma. Početkom devedesetih godina pripadao je grupi crnogorskih intelektualaca koji su se usprotivili ratu i izolacioniostičkoj politici crnogorskih vlasti. Danas je urednik rubrike za kulturu i zamenik glavnog urednika najuticajnijeg i najtiražnijeg crnogorskog dnevnog lista "Vijesti". Po ubeđenju je anarhista.
03.01.09 Danas
Pretvaranje priče u svet
Berlinski krug, Balša Brković
Jedna od stvari na koju me je odmah asocirala knjiga pripovedaka Balše Brkovića Berlinski krug jeste čuvena paradoksalna priča Horhea Luisa Borhesa, Pjer Menar pisac Kihota. Verovatno je to zbog toga što nam crnogorski pisac, u sopstvenom izboru od deset priča koje nastanjuju ovu sjajnu knjigu, nudi svojevrstan presek sopstvene pripovedačke karijere u ovom žanru..
Pretvaranje priče u svet
Palo mi je na pamet da se Brkovićnašao u čudu kad je shvatio da je tekst koji 2008. stavlja u knjigu potpuno različit u odnosu na isti tekst koji je napisao 1989. godine. Naravno, ne mogu biti siguran da je ova moja pretpostavka tačna, ali volim da zamišljam tu situaciju jer je ona jedna od najlepših ilustracija one moći koju bismo želeli da pripisujemo književnosti, odnosno da svakim novim čitanjem isti tekst pruža mogućnost potpuno drugačijeg značenja i doživljaja.
Ponavljam, nije mi poznato kako je pisac doživeo neke od svojih studentskih radova koji su nastali u verovatno politički najsređenijem trenutku u njegovoj karijeri i čija se okrenutost od one problematike koja nas je sve, poput džinovskog usisivača, uvukla u sebe, oseća kroz boravak u za te godine tako tipičnom postmodernom diskursu, u kome se svet pretapa u književnost u jednakoj meri u kojoj se književnost pretvara u svet. Udaljene od istorije, ukoliko nisu povesne, sve tri priče ipak pokazuju postojanje talenta, mada se kao najbolja od njih bez sumnje izdvaja Bogorodica sa knjigom. Opsesivno patricidalna, u stalnom dijalogu sa Frojdom, ona se ipak završava simboličkim okršajem sa kulturom. Taj sukob, u lakanovskoj psihoanalizi viđen kao neizbežan samim stupanjem u jezik, predmetizovan je i u druge dve priče ranog Brkovićevog perioda, Čaj od slučajnog lišća i Dozivanje lektora, iako obe svoje ishodište traže u raskošnoj intertekstualnosti, koja će ostati karakteristika čitave knjige.
Priče iz prve polovine devedesetih kao da predstavljaju međufazu koja će premostiti odsustvo poimanja istorije kao društvenog fenomena i konačnog prihvatanja istorije kao nužnosti, kao kulise na kojoj se odigravaju drame Brkovićevih junaka i junakinja. Možda je najbolji primer za to naslovna Priča o Berlinskom krugu (najlepša priča u čitavoj knjizi), u kojoj se istorija više puta samo na kratko pojavljuje: jednom u vidu agenta-uhode koji prati par homoseksualaca u jednom berlinskom baru, drugi put u pominjanju Džesija Ovensa. Ipak, ovi naizgled nevažni detalji koji nemaju nikakve uzročno posledične veze sa fabulom, itekako su važni za atmosferu onog vraćanja i ponavljanja koje je tako karakteristično za sva društva u kojima vrednosti trule. Eksplicitno pominjanje Hitlera i mala književno istorijska poslastica na kraju priče samo potvrđuju da je pisac svesno izabrao hronotop, kao i da zauzima stav povodom svega onoga što ga u tom trenutku okružuje.
Četiri poslednje priče, koje su pisane krajem prošlog i početkom ovog stoleća, neposrednije se bave istorijom koja iz pozadine utrčava u prvi plan. Oči Entropije Plamenac su fantazmagorija o novom svetskom poretku, pisana iz ugla deklarisanog anarhiste. Jedan dan Antonija Adžića neka je vrsta omaža Ćosićevoj Ulozi porodice..., iako na posredan način. Promena spina dobar je primer kako se oko jedne prirodoslovne ideje može napisati priča o nečem zastrašujućem. Priča koja zatvara knjigu i koja na neki način korespondira direktno sa prvom pripovetkom, pravi je dokaz koliko je Balša Brkovićtalentovan pripovedač. Opet dovodeći u vezu stvarnost i književnost, Brkovićpiše dirljivu priču o svom poznanstvu sa nekim ko je poznavao Vitolda Gombroviča. Prenoseći svoje obožavanje velikog pisca na simpatičnog i neobičnog čoveka s kojim deli džointe, pisac uspeva da kroz duhovit obrt na kraju oda počast autoru koji je svoje najveće knjige napisao u emigraciji.
Proza Balše Brkovića u knjizi Berlinski krug nije ujednačena, ali to nije važno. Pripovetke prikazuju razvojni put pisca koji je dosegao punu zrelost, zbog koje i uspeva da se podsmehne sebi i svom okruženju. Devetnaest godina rada nisu tradicionalna godišnjica koja se obeležava, ali su svakako cifra koja izaziva divljenje, posebno kada se ima u vidu ono što je u tom periodu urađeno. O kvalitetu tog stvaralaštva govori i ova knjiga.
Vladimir Arsenić
